SLOBODAN MALDINI: F U T U R E A R C H I T E C T U R E


IZVODI IZ KNJIGE: ENCIKLOPEDIJA ARHITEKTURE

EKOLOŠKA ARHITEKTURA

Naziv za arhitekturu koja sadrži poseban, pažljivo razmatran odnos prema životnoj sredini, sadejstvujući zajedno s njom. Ekološka arhitektura uzima u obzir prirodne zakonitosti i zahteve prirodne sredine u kojoj se nalazi, ne narušavajući je, već, uključujući se u njene prirodne tokove. Primeri ekološke arhitekture su: arhitektura zemlje, solarna arhitektura, drvena arh. i dr. Ekološka arhitektura koristi konzervaciju energije, efikasnu insolaciju, kišnu vodu i proces recikliranja u najvećoj mogućoj meri. Termin je skovan u periodu 1970-tih.

Bez obzira da li se naziva ekološkom, održivom ili zelenom arhitekturom, environmentalan senzibilitet koji je evidentan u arhitekturi danas je različit od nastojanja koja su načinjena nakon velike svetske krize u periodu ranih 1970-tih. Široko polje koje sadrži ova nova arhitektura prostire se izvan jednostavnih dendencija uštede energije putem solarnog grejanja individualnih zgrada, internacionalnoj medjuzavisnosti i obnavljanju izvora. Ovaj razvijajući ekološki stav zasniva se na sve većoj svesti o unutrašnjoj tenziji koja postoji izmedju aktivnosti gradnje i neophodnosti da se sačuva zemlja od potencijalne ekološke katastrofe. Pozicionirana kao više pragmatična alternativa koja se javila u periodu kasnih 1960-tih i ranih 1970-tih, održivost je formulisana kao srednje rešenje postavljeno izmedju zahteva onih koji su tražili kompletno zaustavljanje razvoja u nameri da se zaustavi dalja environmentalna destrukcija i onih koji su verovali da je moguć neograničen razvoj, bez bilo kakvih limita koji bi obezbedili svetski ekološki balans. Na konferenciji Svetske komisije Ujedinjenih nacija o životnoj sredini 1986, na sednici kojom je predsedavao predsednik vlade Norveške Gro Harlem Brundtland, donet je koncept održivosti koji je definisan kao “putevi socijalnog, ekonomskog i političkog progresa koji rešavaju potrebe sadašnjice bez ugrožavanja mogućnosti budućih generacija da reše sopstvene potrebe”. Koncept je dobio dodatnu podršku od strane Svetskog Samita kojeg je organizovao Maurice Strong a koji je sponzorisala ista komisija Ujedinjenih nacija, a koji je održan u Rio de Žaneiru 1992. Sledile su konferencije o ljudskim pravima u Beču, populaciji i razvoju u Kairu, socijalnom razvoju u kopenhagenu, o ženskim pravima u Pekingu i ljudskim naseljima u Istanbulu, koje su se, svaka za sebe, fokusirale na specifične socijalne komponente proširenog manifesta o životnoj sredini.

Odražavajući univerzalnost pokreta o održivosti, briga za životnu sredinu je imala centralnu ulogu na Svetskoj izložbi, Expo 92 u Seville-i. Centralni objekt izložbe bila je bioklimatska sfera, arhitekata Antonio Cano, Pedro Silva i Manuel Alvarez-a. Centralnu osu izložbe, Avenue of Europe, projektovali su arhitekti Jean Marie Henning i Nicolas Normier, a koja je sadržavala elemente arapskih malqaf-a, “hvatača vetra”, koji su obezbedjivali povoljnu mikroklimu. Vodeni zid dug 400 metara projektovala je američka grupa SITE.

Ovaj senzitivitet za ekologijom proizveo je zainteresovanost mnogih teoretičara za to područje, paralelnu onom koju je opisivao Jean-Francois Lyotard u periodu kasnih 1970-tih i ranih 1980-tih, kao “period popuštanja” . Medju najpopularnijim tendencijama ovogn tipa bila je prva koja je obuhvatila tehnologiju kao sredstvo za obezbedjenje rešenja za tekuću environmentalnu krizu. Koncept koji je imao centralno mesto u ideologiji održivosti bio je paradoksalno onaj koji je dostigao svoj ekstrem u high-tech arhitekturi Nicholas Grimshaw-a, projektu nazvanom Eden project, koji se realizuje u Cornwall-u, UK, a koji treba da replicira prirodne cikluse i procese. U ovom smislu, projekt prati prethodne projekte, kao što je bio Biosphere II u Arizoni, koji je realizovan 1991 (nakon Biosphere I, Zemlje). Eden project je porodjena zamisao Tom Smit-a, koji je takodje kreirao Lost Garden u istoj regiji Cornwall-a. Arhitekti su prišli ovakvim environmentalističkim stavovima postavljanjem pitanja u vezi načina na koji mogu različite kulture biljaka kao i ljudi da se nalaze u medjusobnom odnosu na istom područuju. Rezultati njihovog rada bili su osnova za program koji je predložila Agenda 21, program Ujedinjenih Nacija za Akciju, koja je rezultovala iz zaključaka konferencije u Riju. Uskoro se konsultuju botaničari iz celog sveta o potencijalu žetvi i vrsta biljaka koje treba uključiti u program ekološke arhitekture.

Vrlo brzo razvija se tendencija korišćenja prirodnih materijala za gradnju. Opeka je odličan materijal u okolnostima održivosti jer traži relativno malo energije za proizvodnju – u poredjenju sa aluminijumom, staklom ili čelikom – a ima odlične termičke sposobnosti. Upotrebom opeke, arhitekti redukuju potrebu za velikim sistemima grejanja i hladjenja, što dovodi do razvoja novog arhitektonskog tipa zasnovanog na upotrebi opeke.

Ekološka arhitektura ima svoje široke sledbenike po svetu i čvrsto je povezana sa drugim stilovima, kao što je na primer vernakularna arhitektura. Medju najznačajnijim protagonistima ekološke arhitekture, izdvajaju se: Michael Hopkins, Inland Revenue Centre, Nottingham, UK (1992-4), New Parliamentary Building, london (1989); Future Systems, London Scheme, Zero Emission Programme (1995); Renzo Piano, J.M. Tjibaou Cultural Centre, Noumea, New caledonia (1991-7); Short, Ford and Associates, Queen’s Building, De Montfort University, Leicester (1993); SITE, Tennessee Aquatorium, Chattanooga project (1993), TIECC Communications Centre project, Trawsfynydd, Wales (1994); Richard Rogers, Master plan for Majorca, kod Palma (1994); Ken Yeang, MBF Tower, Penang (1990-93); Gaia Associates, Waterfall House, County Meath (1989-90), Eco House, County Cork (1995-6); Aspen Design Group, Rocky Mountain Institute, Old Snowmass Valley, Aspen, Colorado (1984); Center for Regenerative Studies: California State Polytechnic University, Pomona (1994) i dr.

FUTURE ARCHITECTURE

Predstavlja arhitekturu vizionara koji imaju važnu implikaciju za budućnost. Ona uključuje inovatore čiji broj radova ide od nule pa sve do radova “prema potrebi”. Ovi arhitekti predstavljaju svoje ideje na crtežima, kolažima i hipotetičkim projektima koji nisu izvodljivi uz današnje poznavanje konstruktivnih metoda, ali čija će realizacija biti moguća u budućnosti. Medju predstavnicima future architecture nalaze se oni koji predstavljaju zemlju kao mrtvu planetu, uništenu od strane industrijalizacije i ekološke degradacije, ali, nasuprot njima su oni koji predstavljaju arhitekturu budućnosti kao tehnološko i ekološko čudo, koje vodi razvoju čovečanstva do neslućenih granica. Tako, američki arhitekta Jeffrey Miles u svom projektu “Ozone-maker” (1993) demonstrira visok nivo futurističkog poleta i, bez obzira da li je projekat uopšte moguće izvesti, koncentriše se na arhitekturu onakvu kakva će biti u trećem milenijum. On je ekološki predstavnik leonardovske zelene teorije koja treba da savlada sve probleme ekološkog zagadjenja. U svom “proizvodjaču ozona” on daje futuristički sjaj fantazija u vidu satelita koji popravljaju ozonski sloj putem zamene hlorofluorougljenika, čisteći atmosferu. Njegov drugi koncept u stilu science- fiction predstavlja Biotecture, po nekim karakteristikama zasnovan na konceptu Wright-ovog Broadacre City-ja, sa idealističkim rešenjem centričnog življenje na zemlji, poput vizije STERN-a urbanog centra kao biotopa. Kombinujući ova dva primera, Miles objavljuje da urbani centri treba da budu produžetak integrisane strukture prirode. On sugeriše da, proučavanjem eko sistema i ponašanja biljaka i životinja, ljudski rod ima šansu da udje u produktivan period reverznog inženjerstva. Ova ideja predlaže grad kao proizvod totalne reciklaže i kao cevovodu nalik strukturu komponovanu od podzemnih habitata koji se pružaju po celoj zemlji. Namera ovakvog projekta je da se očisti površina zemlje i razviju tehnologije koje če doneti punu dobrobit unutar podzemnog sveta.

U periodu 1983-95, Donna Goodman daje svoj predlog plutajućeg grada (“Floating City”), koji se zasniva na postavci da zemlje koje nemaju prostorne mogućnosti, poput Japana, moraju neodložno da se okrenu proučavanju podvodnih eko sistema. Goodmanova predlaže izgradnju ostrva koja plove na vodi postavljena na vazdušnim pontonima. Ostrva su stabilizovana kablovima i sidrima za dno okeana i predstavljaju mini gradove koji sadrže samoodržive tehničke i agrikulturne komponente koje se zasnivaju na energiji mora. Medju ekonomskim i ekološkim prednostima, kompleks uključuje sisteme za čišćenje dna okeana, za iskopavanje raznih minerala, uzgajanje akvakultura, sadnju na krovovima da bi se smanjila polucija i obezbedila osenčenost grada.

GREEN DESIGN

( engl. zeleni dizajn) Opšti pojam iz oblasti dizajna koji je ušao u upotrebu 1980-tih. Međunarodno povećanje interesevanja u ekološke teme, izazvano različitim ekološkim katastrofama koje je izazvao čovek (na pr. radijacijska zagađenost u Černobilu i zagađenja sirovom naftom na Aljasci), zajedno sa narastajućom zabrinutošću zbog stvaranja akumulativnog efekta zagađenja na čovekovu prirodnu sredinu koji je izazvan razvojem industrijskog sveta (tj. globalno zagrevanje). 6Uloga dizajnera kao protagoniste u procesu proizvodnje ali i potrošnje unutar procesa koji je usaglašen sa prirodom, bila je istaknuta pre svega radovima Buckminstera Fullera, Richarda Neutre i mnogih drugih u periodu 1950-tih g. Kasnih 1960-tih i ranih 70-tih, ovakvi koncepti su dobili na značajom pojavom tendencija design for need (dizajn za potrebe), delimično radovima Victora Papaneka. Međutim, 1980-tih, g.d. je pokazao svoj pravi značaj, što je predstavljalo posledicu masovnog ekološkog pristupa projektovanju i verovanju u mogućnosti očuvanja životne sredine njenom pravilnom upotrebom, što je pretpostavljalo postojanje novog pristupa dizajnu. Značajni predstavnik g.d. u to vreme bila je grupa Michael Peters Group, koja se bavila konsulttantskim radom na polju dizajna, posebno u onim oblastima koje su bile potencijalni ekološki problem - zagađivač, kao što je pakovanje. Grupa je proučavala upotrebu materijala koji moze da bude recikliran i razvila je koncept “zelenog” stila zivota. 1990-tih g. je postalo jasno da pojava green designa nije samo prolazna pojava, kao što je to smatrano 1970-tih. Potreba za rešavanjem naraslih ekoloških problema, bila je konstantno prisutna, posebno nakon takvih kriza kao što je nio Zalivski rat 1990.g., koji je sobom doneo destrukciju životne sredine.

KONTEMPLATIVNI NATURALIZAM

Zajedno sa romantičnim naturalizmom predstavlja onu vrstu arhitektonskog naturalizma koji je okrenut čoveku kao misaonom biću, njegovom unutrašnjem biću, svetu njegove kontemplacije. Arhitektura kontemplativnih naturalista spaja elitističku filosofsku misaonost sa rafiniranim odnosom prema prirodi, prirodnoj sredini arhitekture i upotrebi istančanih prirodnih građevinskih materijala. “Umetnik je čovek” - pisao je Paul Klee - “i on sam je priroda, delić prirode u vladavini prirode”. Dijalog sa prirodom je opštepriznat kao uslov za svaku umetničku misao. Predstavnici kontemplativnog naturalizma su, poput protagonista romantičnog naturalizma Boullee, Ledoux, Gaudi, Steiner, Wright, ali i Aalto.

KRIVICA TEHNOLOGIJE

Ekološki ekvilibrijum je istorijski prevaziđeno stanje i u prirodnom i u socio-ekonomskom ekološkom sistemu. Osnovno kretanje vezano za ekološki ekvilibrijum je njegovo stalno narušavanje i napori prirode, s jedne strane i društva, s druge strane, da uspostave bar neke ili bar na nekom nivou balanse.

Dva su kompleksa “udara” na prirodnu sredinu: A) degradacija sredine zagađivanjem, kongestijom i bukom i B) uništavanje prirodnih izvora.

A. Na degradaciju prirodne sredine utiču tri procesa: zagađenje vode, vazduha i zemljišta, kongestija u prostoru i buka.

Na indeks oštećenja sredine utiče: 1) obim stanovništva, 2) proizvodnja ili potrošnja po stanovniku i 3) suma polutanata izrazena u jedinici proizvodnje ili potrošnje.
Druga manifestacija degradacije sredine je kongestija u prostoru. Pojavni oblici jesu: 1) povećanje gustine stanovništva, 2) povećanje saobraćajne zagušenosti, 3) izraženi konkurentski odnosi u zauzimanju zemljišta, 4) porast neproduktivnog korišćenja zamljišta.

B. Drugi kompleks udara na prirodnu sredinu je uništavanje prirodnih izvora. Erozija zemljišta prouzrokovana narušavanjem prirodnih ciklusa i spoljnim tehnološkim uticajima, prekomerna neregenerativna eksploatacija prirodnog bogatstva prouzrokovana potrebama rastuće populacije i profiterskom ekonomijom, nepoznavanje specifičnog ekološkog zakona nepredviđenih posledica tehničkog razvoja itd., samo su neke, značajnije, manifestacije “drugog udara” na prirodni ekološki sistem.

ZELENA ARHITEKTURA

Naziv za pokret ekološkog dizajna koji se dogotio u periodu kraja XX veka, a koji je tesno povezan sa eco-tech arhitekturom. Predstavlja projektovanje arhitektonskih objekata koji su tesno povezani sa prirodom, zelenilom i predstavljaju u suštini strukturu prirodnog ambijenta povezanu sa arhitektonskim gradjevinskim objektom. Medju arhitektonskim timovima koji su najviše povezani sa progresivnim istraživanjem zelenog dizajna je nemačka firma LOG ID. Ova interdisciplinarna grupa je jedinstveno sačinjena od arhitekata, inženjera, doktora medicine, botaničara, fizičara i komunikacionih tehnologa. Grupu je osnovao Dieter Schempp, a firma je postala svetski poznata na polju istraživanja solarne energije i ekonomije zelene tehnologije. Dok je rad grupe bio primarno orijentisan u naučnom smislu, njihovo korišćenje fukcionalnih koordinata prevedenih u zgrade imalo je ubedljiv artistički profil. LOG ID usmerava svoju pažnju na solarne odgovore na energetske probleme arhitekture, smatrajući solarnu energiju za najprimereniju i najjeftiniju energiju koju je moguće upotrebiti u arhitekturi. Oni takodje sagledavaju povezanost izmedju prisustva svetlosti i njene konverzije u ljudsku energiju, što predstavlja idealan model gde se maksimalna korist generiše iz minimalnog inputa energije. Značajan je njihov objekt Research Laboratory for Experimental Traumatology, sa Dieter Schempp-om i Fred Moellring-om, Ulm, Nemačka (1989), zatim Glasshouse, Herten, Nemačka, (1994). U SAD je formiran Center for Maximum Potential Building Systems (CMPBS) u Laredo, Texas, pd vodjstvom Pliny Fisk-a i Gail Vittori-ja, koji je proučavao uzorke habitata po celom svetu sa namerom da razume korelaciju izmedju uslova stanovanja, klime, botaničkog sveta i topografije, izvučenih iz varijeteta geografskih lokacija. Fokus njihovog proučavanja je na problemu globalnog urbanikzma i neuspehu ekonomije da zasnuje svoje operacije na integrisanim sistemina prirode, a zaradi zaštite sopstvenog kontinualnog profita i održivosti. Medju mnogobrojnim projektima ovog centra, karakterističan je The Advanced Green Builder Demonstration, Austin, Texas, SAD (1994-97). U Francuskoj treba pomenuti radove grupe Sens Espace, pod vodjstvom Jean Pierre Campredon-a, u Nemačkoj to su Hinrich i Inken Baller; STERN u Berlinu, kao i Sim van der Ryn.