Posmatran u celini i praćen u kontinuitetu, Maldinijev rad, proces pun neočekivanih preobražaja – od početnih, gotovo Neue Sachlichkeit projekata, preko „mitološke“ faze plavih i smedjih hramova, pa do najnovijih minijaturnih sfumata, koji piscu ovog teksta svojim sekundarnim aspektima bude asocijacije na marginalije Giulia Romana – predstavlja kompleksan spoj sa prošlošću arhitekture, oblikujući tokom svog trajanja jedno vidjenje arhitekture, izvan svih tokova discipline.

„Kompleksan spoj sa prošlošću“ podrazumeva specifičan skup mnemotehnika kojima se postavlja „pitanje memorije“ i koje – u arhitekturi makar – znači postaviti pitanje prirode samog arhitektonskog dela.

Odgovoriti na njega, danas je to sasvim jasno, izazov je svakoj novoj generaciji arhitekata u smislu redefinisanja suštine arhitekture uz, razume se, objašnjenje ostalih pratećih problema.

Opredelivši se, u seriji svojih sasvim osobenih „odgovora“ za istorijski materijal na nivou fragmenata – ali mnogo više na planu prostornih koncepcija – evokativna komponenta Maldinijevog rada proistekla iz ukupnosti takve orjentacije, sasvim precizno ga locira u maticu savremenih tokova arhitekture.

Metodom transformacija, Maldini ekstrapolira svoje fragmente, menjajući njihovu primenu, on poput Borrominia „iskrivljuje“ tipove, te se njihova opšteprihvaćena značenja i dimenzije u novim celinama pretvaraju u ambivalentne kodove.
Smeštajući takve citate (ali „citate“, koji kao takvi – što je Mann naglašavao – imaju nešto specifično muzičko, bez obzira na mehanički element koji im je svojstven, a osim boga oni su stvarnost koja se preobražava u fikciju, fikcija koja u sebe prima stvarnost, jedno čudno sanjarsko i draži puno mešanja atmosfera...) u svoje prozračne crteže, koji poput predmeta punog tajni i iznenadjenja odaju pasioniranog kolekcionara (arhitektonskih) uspomena sa putovanja, stvarnih i onih drugih, samo zamišljenih.

Sveukupna „memoričnost“ Maldinijevih projekata nenametljivo provejava, ona delikatno naznačava razloge postavljene „iza“ arhitekture, koji ostaju konstantama kroz istoriju, uvršćujući tokom svog trajanja značaj prvog trenutka u kome se veza izmedju forme i prirode objekta savršeno razumevala.

Dejan Ećimović (1948-2003), Beograd, XI/82