A & E (osnovana 1968) Švedski biro za industrijski dizajn kojeg su osnovali Tom Ahlström i Hans Ehrich. Od rane faze rada biro se specijalizovao za projektovanje predmeta od plastike. Takodje, studio je razvio dizajn industrijskih proizvoda za fizički hendikepirane osobe.

AALTO, AINO (1894 – 1949) Finska arhitekta i dizajnerka. Udala se za Alvar Aaltoa 1924 i zajedno sa njim je dizajnirala nameštaj. Godine 1935 osnovala je Artek, firmu koja je proizvodila i prodavala nameštaj i predmete od stakla. Firma je danas u sastavu finske firme Littata. Njen čuveni dizajn proizvoda od stakla je još uvek u prodaji, a nešto izmenjene kopije su proizvele i proširile kompanije poput IKEA. Takodje je saradjivala sa suprugom na dizajnu proslavljene Savoy vaze iz 1936.

AALTO, HUGO ALVAR HENRIK (1898 - 1976) Pripada grupi najznačajnijih modernih arhitekata, a svakako najistaknutiji finski arhitekta. U početku karijere neoklasicista, što je u to vreme bilo karakteristično opredeljenje u arhitekturi Skandinavije, u periodu 1923-25, da bi se kasnije opredelio i usmerio prema internacionalnoj moderni, posebno svojim izuzetnim projektima biblioteke u Viipuriju (1927-35), oporavilišta u Paimo (1929-33) i kompleksa fabrike sa stambenim blokom za radnike u Sumila (1936-39), koji će kasnije biti dogradjen (u periodu 1951-57).
Kako je Finska zemlja šuma i jezera Aalto je razvio snažan osećaj za prirodne arhitektonske materijale i njihove karakteristike, koji su ga inspirisali da koristi pre svega drvo u svakom svom projektu gde je to bilo moguće. Aalto se takodje smatra i začetnikom upotrebe furnira pri izradi nameštaja, kojeg koristi već od 1932. Drvo ima značajnu ulogu u njegovom projektu Finskog paviljona na Pariskoj izložbi 1937 i projektu vile Mairea u Noormarkku (1938). Aaltova najorginalnija, ingeniozna dela datiraju iz perioda nakon Drugog svetskog rata. Od tada on razvija sopstveni, originalan arhitektonski izraz, koji odudara od tadašnjih klišea u arhitekturi, a koji karakterišu slobodne i razigrane zakrivljene forme osnova i fasada, kao i jednostavne krovne konstrukcije, koje se prilagodjavaju prirodnim zatalasanim formama samih osnova objekata. Aalto se znalački igra prirodnim materijalima, pre svega opekom i drvetom, u potpunosti u harmoniji i saobrazju sa medjunarodnim tendencijama i trendovima u arhitekturi toga vremena u pogledu plastičnosti kompozicije i ekspresivnosti arhitektonskog ansambla.
Najznačajniji Aaltovi radovi svakako su rezidencijalna četvrt u okviru Massachusetts Institute of Technology, Cambridge, Mass (1947-49), sa naglašenom teksturom ulazne fasade i dijagonalno postavljenim stepenicama isturenim u polje u odnosu na ravan fasade; seoski dom u Säynatsälo (1951), kao i urbanistički plan eksperimentalnog grada Säynatsälo (1940). Kompleksi projekata radjenih za sela u Finskoj (Säynatsälo, Seinajoki, Jyväskylä, Otaniemi) sadrže izvestan tradicionalan pristup u planiranju i projektovanju, a kao takvi će imati značajan uticaj na planiranje i projektovanje u Finskoj i šire. Plan crkve u Imatra (1952-58) donosi preokret u eklezijastičkoj arhitekturi tog vremena, a projekt kongresnog centra i koncertne dvorane u Helsinkiju (1962-75) definitivno predstavlja vrhunac Aaltovog arhitektonskog umeća.
Aalto je celog svog radnog veka razvijao interesovanje za sve aspekte projektovanja, uključujući i dizajn upotrebnih predmeta. Njegovi predmeti za svakodnevnu upotrebu, vaze, elementi dizajna enterijera i nameštaja, aktuelni su i prisutni i danas.
Možda zahvaljujući činjenici da Aalto nije bio značajan arhitektonski teoretičar, niti učitelj, on je iza sebe ostavio veliki broj projekata. Njegov uticaj izvan Finske, za koji je karakteristična veza arhitektonskog projekta i sredine, mesta gde se gradi, veza izmedju forme arhitektonskog objekta i materijala gradnje, pronalazimo gotovo u svim arhitektonski značajnim sredinama. Njegovi stavovi kreću se u dijapazonu od funkcionalističke higijene do prefinjene mekoće oblika i lirike arhitektonskog prostora. Aaltov uticaj možemo da prepoznamo kod mnogih arhitekata, čak i onih koji su po svom arhitektonskom stavu i opredeljenju različiti, kao na primer, kod Eliel Saarinena i Pietiläe. Njegovi uticaji i reputacija nadživeće periode striktnog racionalizma i pluralizma.
Godine 1952 Aalto se venčao sa Elisse Mäkiniemi (umrla 1994), koja je radila na mnogim kasnim projektima, nastavljajući Aaltove ideje i nakon njegove smrti.

AARNIO, EERO (rodj. 1932) Finski dizajner. Studirao dizajn u Helsinkiju (1954-57), a od početka karijere radio je samostalno. Njegovi rani radovi na dizajnu nameštaja kreću se u okviru tradicionalnog načina izrade finskog zanatstva. Tokom 1960-tih usmerava se prema pop dizajnu i uvodi u svoje projekte mehuričaste i naučno-fantastične forme; ovi oblici prisutni su kod njegovih stolica Tomato chair (1964) i Bubble chair (1967), obe proizvedene kod finskog proizvodjača nameštaja Askoa. Medjutim, Aarnio je naviše poznat po dizajnu dve stolice iz 1960-tih, »Globe« ili »Ball chair« (1966), kao i »Gyro« ili »Pastilli« fotelja (1968). Poseldnja je napravljena od armiranog fiberglasa koji je izliven u tanku sferu, sa rupom koja je načinjena na površini jedne strane na koji način je napravljeno sedište. Njegove stolice su zakrivljene, postavljene direktno na podlogu, bez upotrebe nogu ili pedestala; na taj način, on u potpunosi ignoriše tradicionalan oblik i karakter stolice. Model »Globe« je ovoidna ljuska načinjena od fiberglasa, viša nego što je šira, sa širokim, kružnim otvorom. Ona se okreće na osnovi od livenog aluminijuma, a osnova i stolica su obojene primarnim bojama. Korisnik sedi u otvoru, koji je tapaciran i ponekad opremljen stereo opremom. Njegove stolice evociraju atmosferu svemirskih putovanja i imaju elemente fantastike, kao što je često slučaj sa onovremenim pop-nameštajem, ali sa skulptoralnim elementima, koji se nadovezuju na radove Charles Eamesa, a nastavljaju su radovima skandinavskog modernog dizajna, poput dizajna Arne Jacobsena.
U periodu 1980-tih, Aarnio dizajnira modularan nameštaj uz upotrebu kompjuterskih programa za dizajn kao i kompjutersku proizvodnju nameštaja.

ABACCO, ANTONIO DALL’ (poznat i kao da LABACCO) (oko 1495 – iza 1567) Italijanski graditelj, rodjen u Vercelliu. Radio u majstorskoj radionici Antonia da Sangalla mladjeg u Rimu. Poznat kao autor modela bazilike Sv. Petra u Rimu, kojeg je načinio po učiteljevom planu. Takodje, podigao fortifikacije u Parmi i Piacenzi. Pripisuje mu se portal rimske palate iz perioda visoke renesanse Sciarra’Colonna. Upravljao je radovima na lateranskoj crkvi i baptisteriju. Napisao je delo „Libro...appartenente all’ architettura“ (1552), koje je, prema njegovim crtežima, ilustrovao bakrorezima njegov sin Mario dall’ Abacco.

ABADIE, PAUL (1783 - 1868) Francuski arhitekt. Godine 1805 pridružuje se ateljeu Perciera u Parizu, a 1818 postaje arhitekta grada Angoulême i Département de Charente. Projektuje Palais de Justice (1825), Hôtel de Prefecture (1828), školu i pijacu, sve u Angoulêmeu. Njegov sin, takodje Paul Abadie (1812 - 84) imenovan je 1848 za biskupijskog arhitektu gradova Angoulême, Périgueux i La Rochelle, a godine 1861 postaje generalni inspektor biskupijskih objekata.

ABADIE, PAUL MLADJI (1812 – 1884) Sin Paula Abadie-a (1783-1868), francuski arhitekta poznat po svojim monumentalnim gradjevinama, poput crkve Sacré-Coeure, na Montmartreu, u Parizu. Godine 1848 imenovan je za biskupijskog arhitektu gradova Angoulême, Périgueux i La Rochelle, a godine 1861 postaje generalni inspektor biskupijskih objekata. Projektovao je Hôtel de Ville u Angoulêmeu. Poznat po smelim restauracijama katedralne crkve St’Pierre (1854-82) u Angoulêmeu i vizantijsko romaneskne crkve St-Front u Périgueuxu (1852-1901). Isti stil upotrebiće za projekt svoje crkve Sacré-Coeure, na Montmartreu, u Parizu (1874-1919). Godine 1874 naslediće Viollet-le-Duca kao arhitekt katedrale Notre Dame u Parizu.

ABEL, JOHN (oko 1578-1675) Engleski arhitekt i majstor drvodelja. Dizajnirao je i podigao više složenih drvenih nosećih struktura u Engleskoj i pograničnim oblastima Wales-a, uključujući pijace u Brecon-u, Wales (1624 - srušena), Kington-u, Herefordshire (1654 - srušena 1820) i Leominster-u, Herefordshire (1633 – rekonstruisana 1861 sa novom namenom). Takodje je sagradio kamenu osnovnu školu u Kington-u (1625).

ABERCROMBIE, SIR (LESLIE) PATRICK (1879 - 1957) Uticajan britanski arhitekt i urbanista. Radio je na Univerzitetu u Liverpoolu (1907-9) kod (Sir) C.H. Reillyja i S.D. Adsheada. Bio je izdavač časopisa „The Town Planning Rewiew“, napisao je veliki broj članaka na temu razvoja mnogih evropskih gradova. Godine 1915 postaje profesor dizajna u Liverpoolu. U periodu od 1915 do 1935 izradio je više urbanističkih studija za nekoliko područja u Engleskoj i Walesu. Zajedno sa J.H. Forshawom bio je imenovan da izradi plan posleratne obnove područja grada Londona. Rezultat su bili prostorni planovi područja iz 1943 i 1944 godine, koji su predstavljali okosnice svih kasnijih prostornih planova. Abercrombie je postao medjunarodno poznata ličnost na polju gradskog i regionalnog prostornog planiranja.

ABILGAARD, NIKOLAI ABRAHAM (1743 – 1809) Danski slikar i dizajner u neoklasičnom stilu. Naviše poznat kao slikar, Abilgaard je takodje dizajnirao manju količinu nameštaja u periodu oko 1800, prvo za sopstvene potrebe, a potom za dansku kraljevsku porodicu. Poput francuskog slikara Jacques-Louisa Davida, načinio je pokušaje da izradi replike antičkog grčkog nameštaja, prema uzorima vidjenim na slikama sa antičkih vaza i keramičkih posuda.

ABRAHAM, RAIMUND (1933 - ) Savremeni austrijski arhitekta i ilustrator arhitektonskih utopija. Projektant Austrijskog kulturnog Foruma, New York City.

ABRAMOWITZ, MAX (1908 - 2004) Američki arhitekta rodjen u Chicago-u, školovan u SAD i na École des Beaux-Arts u Parizu. Radio zajedno sa Wallace K. Harrisonom i Jacques – André Fouilhouxom. Bio je partner Harrisona u periodu 1945-76.

ABSTRACTION - CREATION Udruženje evropskih slikara, vajara i arhitekata apstraktnog izraza, koje je formirano 15. II 1931. godine u Parizu. Udruženje je izdavalo almanah (između 1932. i 36.), organizovalo izložbe, a povremeno je imalo i 400 članova. Inicijatori i osnivači su braća A. Pevsner i Naum Gabo, te A. Herbin i G. Vantongerloo; od istaknutih umetnika pridružili su im se V. Kandinski, P. Mondrian, H. Arp, M. Bill, R. Delaunay, A. Gleizes, F. Kupka, L. Moholy-Nagy, B. Nicholson, E. Prampolini, T. van Doesburg i dr. Različiti pravci, koji su se do tada ispoljavali u okviru nefiguralne umetnosti (kao apstraktni ekspresionizam Kandinskog, apsolutno slikarstvo grupe De Stijl, biomorfne konkretizacije H. Arpa ili romantični konstruktivizam ruskih arhitekata) medjusobno su se, unutar grupe A-C, prožimali i uticali jedni na druge, no ideja o stilskoj sintezi ostala je neostvarena zbog heterogenog sastava udruženja.

ACERO, VICENTE Španski graditelj. Radio početkom XVIII veka kao poslednji predstavnik stila kuriguera (churriguerra), sledbenik stila španskog kitnjastog baroka. 1720 započeo gradnju katedrale u Cádizu, koja je dovršena 1838. Sudelovao kod gradnje fabrike duvana, Sevilla. Po njegovim planovima izvedeno je pročelje katedrale, Málaga.

ADAM, JAMES (1732 - 94) Istaknuti škotski arhitekt, treći sin William Adama. Zajedno sa George Richardsonom putuje u Italiju, a nakon putovanja zapošljava se u porodičnoj firmi u Londonu. Tokom putovanja po Italiji sreće se sa Clérisseauom. Njegove studije dekoracija i groteski iz Pompeje imaće značajan uticaj na njegov kasniji rad kao dizajnera unutrašnjeg prostora, što se jasno vidi u „The Works in Architecture of Robert and James Adam (1773-1822). Mada je u vreme James-ovog povratka iz Italije njegov brat Robert Adam već uspostavio rečnik „Adam stila“, James nosi zasluge za projektovanje mnogih objekata podignutih u zajedničkom autorstvu sa njim. Kao samostalan autor uradio je projekat vratnica u jonskom stilu na Cullen House, Banff (1767), Hertford Shire i gradsku većnicu (1767-9), zatim fasade na Portland Place, London (1776), kao i više zgrada u Glasgow-u.

ADAM, JOHN (1721 - 92) Škotski arhitekt. Stariji sin William Adama, postaje protomajstor - glavni zidar u strukovnom redu nakon smrti oca 1748. Za partnera uzima svog brata Roberta s kojim će gotovo cele sledeće dekade završavati imresivne vojne strukture u Fort Georgeu i na drugim mestima na Škotskim Highlands, koje je započeo njihov otac William, nakon ustanka Jacobita 1745-6. John je sveobuhvatna arhitektonska ličnost koja je crpela teme iz bogatog arhitektonskog rečnika Palladia i paladijanizma. Značajan opus Johna i Roberta ilustrovan je u „Vitruvius Scotius“, knjizi koju je izdao Johnov sin William (1751-1839), godine 1811.
Njegovi radovi uključuju završetak Hopetou House, West Lothian (1750-6) te mauzolej porodice Adam u Greyfriars Churchyard, Edinburgh (1753).

ADAM, ROBERT (1728 - 92) Bez sumnje najpoznatiji škotski arhitekt i jedan od najslavnijih britanskih arhitekata. U arhitekturu je uneo značajan repertoar novih arhitektonskih ideja i oblika, koje je asimilovao prilikom putovanja po Italiji (1754-8), a po povratku u London postaje vodeća ličnost klasicističkog preporoda u arhitekturi i dekoraciji Enleske. Njegova sposobnost odabira i upotrebe motiva iz perioda klasične antike na originalan način dovela ga je na vrh arhitekata epohe, a njegovi enterijeri predstavljaju primere najznačajnijih umetničkih dostignuća perioda XVIII veka. Za vreme boravka u Italiji, Adam vrši premeravanje palate rimskog imperatora Dioklecijana u Splitu. Ovo iskustvo mu pomaže da apstrahuje esencijalne detalje antike, a potom da ih združi sa osobenim u složenu kompozicionu celinu. Robert je bio drugi sin koji je nasledio delo William Adama (1689-1748). I sam sin graditelja, William je postao jedan od prvih arhitekata u Škotskoj koji su radili isključivo u klasičnom stilu, a njegov rad će u najboljem svetlu da nastavi Robert.
Na temelju studija u Italiji, Robert izgradjuje sopstveni prepoznatljiv stil, koji je primenjivao u izgradnji mnogobrojnih gradjevina. Medju najznačajnijima su: niz zgrada na Fitzroy-Sqareu, Stratford Placeu i kod Adelphi terrace u Londonu. U Edinburghu je sagradio Register Hall, crkvu St. George i univerzitet, a u Glasgowu oporavilište. Njegovim najboljim radom smatra se Keddleston Hall kod Derbyja. Sa bratom Jamesom radio je mnoge enterijere i projekte rezidencijalnog nameštaja. Robert će dati jednu od najneobičnijih dekoracija unutrašnih zidova, zasnovanu na uzoru dekoracije zidova kod starih Etruraca, u sobi za presvlačenje u Osterley Park, Middlesex (1775-6). Njegove palmete, lepeze, obojeni pedestali, urne, sfinksi i rondele predstavljaju jedinstvene primerke klasicističkog izraza. Adamove dekorativne sheme obiluju bogatstvom upotrebe boje, što je moguće videti ne samo na izvedenim objektima, već i u crtežima samog projektanta. Do danas je sačuvano oko osam hiljada ovih uzoraka (u Sir John Soane’s Museum, London) koji često iznenadjuju snagom i svežinom boja.
Adam stil je nastao putem istinskog eklekticizma koji je u sebe uključio svetlost, ornament, boje, kao i uticaje arheoloških iskopina otkrivenih na području Italije i Francuske u periodu renesanse.
U poslednjim godinama života Robert Adam dobija brojne poslove za projektovanje velikih objekata, uključujući i Register House, Edinburgh (1774-92), ali i brojnih pitoreskneih kuća u castle stilu, odnosno, sa elementima koji su derivirali iz srednjovekovne arhitekture zamkova i dvoraca, ali sa upotrebom klasičnog stila u enterijeru, medju kojima je značajan projekt Culzean Castle, Ayrshire (1777-92). Adams je projektovao značajne objekte mauzoleja, medju kojima je karakterističan rektangularan Templetown mauzolej, u Castle Upton, Co. Antrim (1789).

ADAM, ROBERT (1948 - ) Engleski arhitekt. Značajna ličnost u stilu novog klasicizma, u svojim projektima združuje tradicionalna i naučna dostignuća u arhitekturi sa nastojanjima da projektima obuhvati nove gradjevinske materijale, funkcije i tehnologije. Ne samo puki poštovalac kanonskih arhitektonskih oblika, on smatra klasicizam za opšteprihvaćen arhitektonski izraz Zapadnog sveta, koji je moguće kontinualno upotpunjavati i razvijati. Medju njegovim radovima ističu se: West Walk House, The Close, Salisbury, Wiltshire (1983), Aamdahl Headquarters, Dogmersfield Park, Odiham, Hampshire (1985), Paternoster Square development, London (1990), Fritz Herbert House, Richmond (1991), Shepton Mallet urbanistički plan, Somerset (1991).
Medju njegovim mnogobrojnim objavljenim teorijskim radovima su „Classical Architecture: A Complete Handbook“ (1990) i »In Defence of Historicism«, RIBA Journal (1981).

ADAM, WILLIAM (1689 - 1748) Kao prezbiterijanski vigovac, Adam je bio prihvaćen kako od strane aristokratije tako i od prosvetitelja u Škotskoj u periodu posle 1715-te, a vrlo brzo se etablirao kao vodeći arhitekt u toj zemlji. Kao preduzetnik čije je polje interesovanja bilo široko, ulagao je u nekretnine u Edinburghu, posebno u Blair Crambethu, Kinross, koji će kasnije biti preimenovan u Blair Adam, u njegovu čast. Godine 1730 postaje veliki majstor Board of Ordnance u Severnoj Britaniji, a ta pozicija mu donosi mnoge lukrativne poslove posebno u periodu nakon 1745.
Kao arhitekta, preuzeo je arhitektonske kompozicione elemente od mnogih arhitekata prethodnika, stvarajući na taj način mešavinu koja je neretko davala originalne i neočekivane rezultate. Kao što je upijao od Gibbsa i Vanbrugha, takodje je kroz svoje projekte izražavao elemente evropske kontinentalne barokne arhitekture, koje je poneo sobom prilikom studijskog putovanja u Holandiju.
Adam je bio osnivač nadaleko poznate Adam dinastije, koja je uključivala Roberta i Jamesa. Medju njegove najznačajnije gradjevine uključuju se Hopetoun House, West Lothian (1723-48), Haddo House, Aberdeenshire (1732-5), Floors Castle, Roxburgshire (1721-6).

ADAMO DA AROGNO (druga polovina XII v. – oko 1230) Italijanski graditelj. Delovao u dijecezi Como. U Trentu (Trientu) nastavio gradjenje katedrale, započete u XI v., u kojoj je izveo svodove i bogato je ukrasio motivima lombardijske romanike. Gradnju su u XIII v. nastavili njegov sin Enrico i unuci Zanibono i Adamo.

ADAMS, HENRY PERCY (1865 - 1930) Engleski arhitekt, preuzima atelje S. Saltera, koji 1913 postaje praksa Adams, Holden & Pearson (v. Holden, Charles Henry).

ADAMS, MAURICE BINGHAM (1849 - 1933) Engleski arhitekt, najpoznatiji po svom udelu u projektovanju i realizaciji Bedford parka, Chiswick, umetničkoj koloniji koja je osnovana 1875, a gde je projektovao više kuća, te učestvovao u podizanju crkve St. Michael Normana Shawa. Projektovao je veći broj javnih biblioteka za filantropa John Passmore Edwardsa (1823 - 1911). Radio je uglavnom u slobodnom stilu Arts and Crafts. Autor je knjige „Modern Cottage Architecture“ (1904).

ADAMS, NATHANIEL (akt. pre 1652 – umro 1675) Proizvodjač nameštaja iz Bostona, Massachusetts. Adams, koji je učio kod londonskog djaka Thomas Edsalla, izradjivao je nameštaj američkog jakobinskog stila, kombinujući elemente engleskog jakobinskog stila, koji je vladao u Americi tokom XVII veka.

ADAMS, NEHEMIAM (oko 1769 – 1840) Proizvodjač nameštaja u stilu federalnog perioda iz Salema, Massachusetts.

ADELCRANTZ, CARL FREDRIK (1716 - 96) Švedski arhitekt, učenik C.G. Tessina na akademiji u Stockholmu. Od 1741 učestvuje u gradnji, dovršavanju i uredjenju kraljevske palate u Stockholmu. Sagradio 1774-82 operu u Stockholmu. Reorganizovao Švedsku akademiju likovnih umetnosti 1768. Glavni predstavnik klasicizma u Švedskoj.

ADELCRANTZ, (ranije TÖRNQUIST), GÖRAN JOSUA (1668 - 1739) Švedski arhitekt. Kao učenik Nicodema Tessina mladjeg, saradjuje kod gradnje kraljevskog dvora u Stockholmu. Postaje dvorski arhitekt. U Stockholmu obnavlja crkve sv. Katarine i sv. Jakoba, a 1730-37 dovršava crkvu Hedwige-Eleonore.

ADEODATUS (XII v.) Italijanski vajar iz Pise. Na arhitravu portala crkve s. Andrea u Pistoji, uz reljef s prikazom puta i poklonjenja Tri kralja nalazi se natpis „fecit hoc op. Gruamons magist. Bon. Et Adeodatus frater eius (1166). Gruamons i njegov brat Adeodatus pripadaju pizanskoj romaničkoj školi vajara Guglielma.

ADLER, DANKMAR (1844 - 1900) Američki inženjer, kao dečak (1854) se doselio u Ameriku iz Nemačke. Studirao na University of Michigan. Osnovao je sopstvenu praksu u Chicagou, u kojoj se 1879 zaposlio arhitekta Louis Sullivan, a 1883 oni postaju partneri, a firma dobija ime Adler & Sullivan. Njihov zajednički rad predstavlja početak nove faze američke arhitekture, prilikom koje potiskuju dotadašnji način projektovanja u kolonijalnom stilu, uvezenoj romanici i tzv. istorijskim stilovima. U okviru opšte težnje toga doba ka racionalnosti i ekonomičnosti u arhitekturi, koju je propagirala nova kapitalistička klasa u Americi, oni traže funkcionalna rešenja u arhitekturi pre evropskih arhitekata O. Wagnera i V. Horte. Adler i Sullivan projektuju objekte na osnovu njihove funkcionalne analize, uz upotrebu savremenih materijala, konstrukcije i primenom savremenih sredstava gradnje. Njihovo prvo zajedničko delo, Auditorijum (1886-90) koji je projektovan pod značajnim uticajem Richardsona, predstavlja najspektakularniji objekat u Chicagou toga vremena. Prekretnicu u razvoju američke arhitekture čini njihova Palata saobraćaja na Svetskoj izložbi u Chicagou, 1893. Najpoznatiji su svakako njihova dva nebodera, Wainwright Building, St Louis, Mo. (1890-1) i Guaranty Building, Buffalo, NY (1894-5). Ostali značajniji objekti njihove firme su: St Nicholas Hotel (1892-4, srušen), Vickers Theatre, Central Music Hall, Union Trust Building, St. Louis, Mo., stanica Union Railway, New Orleans, La., opera u Pueblo-u, Colo.

ADNET, JACQUES (1901 - 1984) Francuski dizajner nameštaja iz perioda 1930-tih do ranih 1950-tih. Tokom 1930-tih Adnet je dizajnirao Art Deco nameštaj, koji je tada polako izlazio iz mode, a takodje je nastavljao da radi i u konzervativnom maniru, po uzoru na Emile-Jacques Ruhlmanna. Nakon rata, najpoznatiji je po izradi nameštaja koji je bio ekstenzivno presvučen finom kožom, što je bila moda perioda kasnih 1940-tih i 1950-tih.

ADSHEAD, STANLEY DAVENPORT (1868 - 1946) Engleski arhitekt, rodjen u Chesiru, preselio se u London 1890 gde radi za William Flockharta. Godine 1898 osniva sopstveni atelje. Njegovo najznačajnije delo bez sumnje je u neo-regency stilu projektovana zgrada vojvodstva od Cornwalla, Kennington, Južni London (1913). Godine 1912 imenovan je za rukovodioca katedre za dizajn na Univerzitetu Liverpool, a od 1914 za rukovodioca katedre za urbano planiranjena Univerzitetu u Londonu.

AEG (ALLGEMEINE ELEKTRIZITÄTS GESELLSCHAFT) (osnovana 1883) Firma koja je nasledila DEG (Deutsche Edison Gesellschaft, Nemačku Edison kompaniju za primenu električne energije). Onovao ju je Emil Rathenau, impresioniran Edisonovom svetlećom kuglom – sijalicom, koja je bila prikazana na Paris Exposition Internaitonale d'Electricité 1881. Njegov sin, Walther, opisao je Emilovu viziju na sledeći način: »kada je on prvi put ugledao tu malu svetleću kuglu, imao je viziju čitavog sveta pokrivenog mrežom bakarnih žica... u svojoj viziji on je video velike promene u strukturi ljudske populacije onog dana kada komunikacije preuzmu ove nove oblike«. Kompanija je najviše poznata po radovima Petera Behrens-a iz perioda izmedju 1905 i 1906 u kojima je on uspostavio »corporate identity« kompanije. AEG-ov produkcijski inženjer, Michael von Dolivo-Dobrowolsky, shvatio je ranih godina XX veka da masovna produkcija ima najviše efekta kada je koncentrisana na mehanizovanoj manufakturi visoko standardizovanih komponenata, koje mogu da budu primenjive na više različitih proizvoda, pre nego da budu koncentrisane na pojedinačne, specifične artefakte. Sa finalnim proizvodom kao sklopom komponenti, manje pažnje se pridaje spoljašnjoj formi proizvoda. Tehnički direktor AEG-a, Pau Jordans, je verovatno zaslužan za angažovanje Behrensa kao umetničkog savetnika, u nameri da se proizvodnja koncentriše na prethodni aspekt. Nasuprot povremeno angažovanim umetnicima ili arhitektima da rade za kompaniju (kao na primer Otto Eckmann i Alfred Messel), Behrens je imao stalnu poziciju unutar kompanije, koja mu je omogućavala potpunu kontrolu nad svim vizuelnim aspektima AEG instalacija, proizvoda i izdanja. Na taj način je ova kompanija razvila punu svest o značaju korporativnog imidža kao sredstva rada i ostvarenja konkurentnosti firme na tržištu. Behrensovi projekti su uključili i redizajn logotipa kompanije, koji je već 1912 predstavljao primer funkcionalizma, u istom onom smislu u kojem su ga sadržavali proizvodi ove kompanije. Ovaj logotip je korišćen tokom dugog perioda XX veka.

AELST, PIERRE VAN EDINGHEN (D’ENGHIEN) takodje PIETER VAN EDINGHEN (oko 1450 – oko 1531/33) Flamanski tkalac tapiserija iz Bruxellesa. Glavno delo su mu 7 tapiserija s prikazima dela apostolskih, koje je ovaj umetnik izradio po originalnim Rafaelovim kartonima, sačuvanim u londonskom Victoria and Albert muzeju. Rad na tapiserijama je počeo 1516, a već 1519 su bile izložene u Rimu nan zidovima Sikstine.

AERTS, JEAN (? - 1620) Flamanski vajar i kamenoklesar. Klesanje je učio kod oca. Oko 1600 izradio za crkvu Notre Dame u Bruggeu figure Hrista, Marije i scene sa prorocima, 1602 statuu Filipa II za gradsku većnicu, a verovatno je autor tabernakla crkve u Nieuportu, jednog od najznačajnijih dela flamanskog vajarstva sa kraja XVI v. Izvodio je i dekorativne klesarske radove.

AFANASJEV, PJOTR (XVII v.) Ruski slikar iz Nižnji Novgoroda. Godine 1666 saradjuje kod izrade zidnih slika u crkvi sv. Spasa u Moskvi.

AFANASJEV, VASILIJA (XVII v.) Ruski slikar iz Moskve. Godine 1668 saradjuje kod izrade zidnih slika u Sarvinskom manastiru, zatim kod dekorativnih radova u carskim odajama u Kremlju.

AFFLECK, RAYMOND TAIT (1922 - 89) Kanadski arhitekt, poznat po interesovanju za višenamenske prostore. Naročito je to njegovo interesovanje došlo do izražaja u projektovanju Place Bonaventure, Montreal (1964-8), grupe autora Affleck Desbarats Dimakopoulos Lebensold Sise. To je veliki kompleks sa unutrašnjim saobraćajnicama i zajedničkim prostorima, koji predstavlja izraziti primer brutalizma.
Affleck je studirao do 1947 na McGill Univrsity, Montreal, gde je diplomirao arhitekturu. Potom je nastavio studije na Tehničkom institutu u Zürichu. Saradjivao je sa arhitektima Haeffli, Moser i Risers. Godine 1949 vratio se u Montreal, a u periodu 1954-58 radi kao asistent profesor na Mc Gill Univrsity. Godine 1967-75 je gostujući profesor na School of Architecture, Mc Gill Univrsity, University of Toronto, University of Manitoba. Godine 1960-72 predavač je na University of British Columbia, Scotia Technical College, Graduate School of Design, Harvard University, University of Pennsylvania, University of Waterloo.
Njegov umetnički stil se razvija 60-tih, za vreme rada na projektovanju Place Chile Marie, Montreal (zajedno sa I.M. Peijem). Affleck nastoji da izrazi osećanje za ljude i razvoj u svetlu organske arhitekture, koja je istovremeno povezana sa klasičnom tradicijom i modernom arhitekturom. Zajedno sa arhitektima Desbarats, Dimakopoulos, Lebensold, Jean Michaud i Sise, Affleck je od 1953 uradio više projekata za pešačke i kolske saobraćajne zone i sisteme, urbanističke planove i komplekse zgrada. Grupa je radila u SAD-i i Italiji.

AFFLECK, THOMAS (1745 – 1795) Glavni predstavnik tzv. »Philadelphia Chippendale Furniture«, nameštaja stila chippendale, koji se proizvodio u Philadelphiji. Rodjen u Aberdeenu, Škotska, učio je u Edinburghu i Londonu, a došao je u Philadelphiaju 1763, gde je radio za novog kolonijalnog guvernera Pennsylvanije, John Penna kao »resident cabinetmaker« u tom gradu. Tu je postao vodeći predstavnik rokoko stila nameštaja, po uzoru na stil Thomas Chippendalea. Affleck (koji je bio blizak prijatelj sa Benjamin Franklinom), pravio je nameštaj u obuzdanijem stilu od onog koji su radili njegovi savremenici Benjamin Randolph i Jonathan Gostelowe. Uzore za svoj nameštaj nalazio je u Chippendaleovoj knjizi »The Gentleman and Cabidet-maker's Director«, a ponekad je delove nameštaja kopirao direktno po knjizi. Takodje je koristio »kineski chippendale« stil. Nakon američke revolucije Affleck je nastavio da izradjuje chippendale nameštaj i tokom Federalnog perioda. Medjutim, takodje je bio sposoban da radi i u neoklasičnom stilu, što se vidi na njegovim foteljama koje je izradjivao u periodu izmedju 1791 i 1793 za opremanje zgrade Kongresa, koji se tada nalazio u Philadelphiji.

AGAFONOV (AGOFONOV), GRIGORIJ MIHAJLOVIČ (1819 - 1869) Ruski slikar, mozaičar. Učenik petrogradske akademije. Glavna mu je struka bila rad u mozaiku (mozaici u Isakovskom soboru u Sankt Petersburgu).

AGAMED (grč. Agamhdhz Agamedes) Starogrčki graditelj. Po istorijskim nalazima, gradio je u prvoj polovini VI v.pne., zajedno sa bratom Trofonijem. Medju njegovim gradjevinama ističu se prvobitni Apolonov hram u Delfima, hram Posejdona u Arkadiji, Alkmenina ložnica u Tebi i riznica kralja Hirijeja u Beociji.

AGAPITO, ANDRIJA (? - 1817) Graditelj i slikar. Od 1810 radi u Napoleonovoj službi kao graditelj u Kranjskoj. Krajem života slikao u Trstu religiozne teme.

AGATON (grč. Agaton Agathon), Starogrčki graditelj iz perioda IV v.p.n.e. Radio zajedno sa svojom braćom u periodu od oko 360 g.p.n.e. do 330 g.p.n.e. na izgradnji novog hrama Apolona u Delfima, nakon što je stari hram deset godina ranije stradao u prirodnoj katastrofi. Za novi hram pronalazimo opise kod Pauzanija (II v.), a otkrili su ga Francuzi tokom arheoloških iskopavanja u XIX i XX veku. Bio je to dorski peripteros, sa 6x15 stubova, sa pronaosom i opistodomom. Zabati su bili ukrašeni bogatom figuralnom dekoracijom.

AGHA, MEHEMED FEHMY (1896 – 1978) rodjen u Ukrajini od roditelja turskog porekla. God. 1928 radi kao grafički dizajner u nemačkom izdanju magazina »Vogue«, gde sreće Condé Nast, koji ga je pozvao da bude direktor magazina »Vogue« u SAD. Za Nasta je radio od 1929 do 1943, za koje vreme je izmenio lice »Vogue«-a u grafičkom pogledu. Takodje je bio inovator na polju upotrebe fotografije, angažujući fotografe, poput Edward Steichena i Cecil Beatona, postavljajući fotografije asimetrično na stranama časopisa. Upotrebom fotografija u boji preko cele strane uneo je dalje novine u dizajn časopisa.

AGOSTINO DI DUCCIO, ZVAN I AGOSTINO D'ANTONIO DI DUCCIO I AGOSTINO DA FIRENZE (1418 - 1481) Firentinski skulptor i arhitekt, koji je radio u periodu oko 1450-57 na Albertijevom „Tempio Malatestiano“ u Riminiju, gde je kreirao rafinirane i originalne personifikacije Slobodnih Umetnosti. Projektovao je ranorenesansnu fasadu na Oratorio di San Bernardino u Perugi (1457-61), na kojoj koristi terakotu u kombinaciji sa mermerom u boji čime je postigao vanserijski efekat u izgledu objekta. Takodje je zaslužan za dekoracije na monumentalnoj Porta San Pietro u istom gradu (1473-81).

AGOSTINO DI GIOVANNI Italijanski vajar i graditelj. Radio u Sieni krajem XIII i u prvoj polovini XIV veka. Učenik radionice Pisana, saradnik Agnola di Ventura-e, sa kojim je izveo niz dela u Toskani i Umbriji. Radio takodje nadgrobne spomenike, propovedaonice, skulpture, plastiku na portalima, kao i crkve i komunalne gradjevine u Sieni, Arezu, Pistoii i Orvietou.

AGOSTON, JAKOB Češki graditelj iz Plzenja iz perioda početla XVII veka. Bio u službi Rudolfa II prilikom izgradnje kraljevskog dvora Hradčani u Pragu, a takodje i u Plzenju.

AGRATE, MARCO D’ (oko 1500 - posle 1571) Italijanski vajar poreklom iz mesta Agrate, kraj Monze. Radio skulpture na pročelju Certose (kartuzijanskog manastira) u Paviji, učestvovao kod gradnje crkve Madonna della Streccata u Parmi, a u periodu od 1556-58 realizovao nadgrobni spomenik senatora Giovannia del Conte u kapeli S. Ippolito crkve S. Lorenzo u Milanu.

AGREST AND GANDELSONAS Američki arhitekti, odnosno biro za projektovanje koji su osnovali Diana Agrest (1944 - ) i Mario Gandelsonas (1938 - ), oboje rodjeni u Argentini. Oni su pisali na temu »analitičke dekompozicije« arhitekture, a na projektu svoje kuće na Sag pond, Sagaponack, Long Island, NY (1990-94) demonstrirali su njene mogućnosti upotrebom grupa disparatnih elemenata, korišćenjem drveta za pokrivanje fasade time sugerišući tradiciju koja je već skoro bila zaboravljena.

AGRIPPA, MARCUS VIPSANIUS (63 pne. – 12 pne.) Rimski državnik i general. Bio je blizak prijatelj, zet i ministar Oktavijana (Octavian), budućeg imperatora Caesara Augustusa. Zaslužan je za realizaciju Oktavijanovih vojnih trijumfa, medju kojima je najznačajnija pobeda u bici kod Actiuma protiv snaga Marka Antonija i Kleopatre.
God. 33 pne. izabran je za aedile u Rimu, gde je iskoristio svoje znanje na polju arhitekture kao političku prednost. Zaslužan je za velika unapredjenja u urbanističkom i komunalnom uredjenju grada Rima, rekonstrukciju i gradnju akvadukta, proširenju i čišćenju kanalizacije Cloaca Maxima; sagradio je terme i tremove i podigao vrtove. Takodje je dao podršku javnim izložbama umetničkih dela. Kao impreator, Augustus je kasnije slikovito opisao ovaj period razvoja Rima rečima da je »zatekao grad od opeke, a da je predao grad od mermera«, zahvaljujući naporima koje je učinio Agrippa za vreme njegove vladavine.
Agrippa je još jednom pozvan da vodi flotu kada je izbio rat protiv Antonija i Kleopatre. Oktavijanova pobeda kod Actiuma 31 g.pne. dala je prevlast Rimu i svetsku Imperiju Oktavijanu, za šta je uglavnom bio zadužen Agrippa. U slavu bitke kod Actiuma, Agrippa je sagradio i posvetio gradjevinu koja je služila kao rimski Panteon pre njenog rušenja 80 g. Imperator Hadrijan je koristio Agrippine projekte da sagradi sopstveni Panteon, koji se danas nalazi u Rimu. Inspiraciju za zgradu, koja je podignuta oko 125 g. dao je Agrippa, a tekst koji ovo potvrdjuje nalazi se na inskripciji koja je preuzeta iz perioda Agrippe. Svoj treći mandat, Agrippa je proveo u Galiji, gde je reformisao provincijsku administraciju i poreski sistem, istovremeno gradeći efektivan sistem drumova i akvadukta.

AGUILLON, FRANÇOIS (1566 - 1617) Flamanski arhitekt, filolog i matematičar, sledbenik Isusovog reda. Godine 1614 izradio je plan za nove zgrade reda u Antwerpenu, a od 1615 sa P. Huyssensom gradio isusovačku crkvu dovršenu 1621, koja je značajan primer flamanskog baroka. Godine 1613 izdaje delo „Traité d’optique“.

AHRENDS, BURTON & KORALEK Britanska arhitektonska firma koja je formirana godine 1961 od strane Peter Ahrendsa, Richard St. John Vladimir Burtona i Paul George Koraleka (svi rodj. 1933 -), nakon što su dobili prvu nagradu na konkursu za projekt Berkelley biblioteke u Trinity College, Dublin (1960, sagradjena 1961-7). Njihovi ostali radovi uključuju St. Andrew´s College, Booterstown, Dublin (1968-72); Trinity College Arts Faculty Building, Dublin (1968-79); proširenje Keble College, Oxford (1972-80) i dr. Oni su zaslužni za projekte jedanaest stanica i dva mosta na željezničkoj stanici Docklands Light Railway, London (1987-93). Firma je doživela neželjeni publicitet kada je njihov prvonagradjeni predlog za proširenje Nacionalne galerije u Londonu Princ od Walesa opisao kao »čir na planu gradjevine«, te projekt nije realizovan. Medjutim, njihovi kasniji projekti i realizacije, kao Hook Park College, Dorset (1983-90), Burton House, London (1988) i zgrada britanske ambasade u Moskvi (1996-99) pokazuju prilagodljivost trenutku u kome nastaju ali i doslednost ove grupe.

AICHER, OTL (1922 - 1991) Nemački grafički dizajner. Studirao na Akademiji lepih umetnosti u Münchenu (1946-47). God. 1948 osniva studio u Ulmu, gde je suosnivač Ulm Hochschule für Gestaltung 1955 (bio je potpredsednik od 1962 do 1964). Pod velikim uticajem Max Billa, njegov dizajn je postao geometričan i jednostavan, mada ponekad prožet elementima osećajnosti. Najpoznatiji je po razvoju kompletnog grafičkog programa za Olimpijadu u Münchenu (1972), a, iako je većina njegovih radova vezana za područje korporativnog identiteta, takodje je značajan za razvoj radikalno utopijskih teorija koje je predavao i o kojima je pisao teoretska dela.

AICHL (EICHEL, AICHEL), JOHANN (JAN BLAŽEJ) SANTINI, ST. (1667 – 1723) Češki klesar i štukater. Radi u Pragu krajem XVII veka, u doba punog razvoja baroka. Prema ugovoru sklopljenom sa G.B. Madernom, graditeljem palate Czernin na Hradčanima, izradio klesarske radove u njenom enterijeru.

AIDA, TAKEFUMI (1937 - ) V. Architext. Japanski arhitekt, predavač i pisac. Diplomirao je na Waseda univerzitetu, Tokyo, 1960, magistrirao 1966, potom doktorirao 1971. Počeo je da predaje arhitekturu na Shibaura Institute of Technology 1962, da bi na istoj instituciji postao profesor 1976. Godine 1967 otvorio je sopstveni biro u Tokyu. Član osnivač kontra-metabolističke grupe ARCHITEXT (1971), Aida je bio predstavnik Novog talasa avangardnih japanskih arhitekata, izražavajući svoje teorijske stavove kako kroz realizacije objekata, tako i u knjigama koje je pisao. U svojim tekstovima, povezivao je arhitektonsko projektovanje sa nekom vrstom intelektualne igre, a bio je prvi koji je predstavio dekonstrukciju unutar umetnosti konstrukcije, kao na primer na Umetnikovoj kući (1967), Kunitachi, Tokyo, na kojoj svi elementi imaju medjusobno arbitrarne odnose. U drugim delima on se fokusira na kreaciju arhitektonskog iskustva koje odražava neposredne dogadjaje. U svojim Nirvana House (1972), Fujisawa; Annihilation House (1972), Mitsuura; House Like a Die (1974), Tokyo i PL Institute obdanište (1974), Osaka, na primer, on je značajan naglasak dao na medjusobno suprotstavljanje različitih elemenata, formi i tekstura, povezujući svesno i nesvesno na takav način, da omogući ugodan osećaj korisnika. Možda je najbolje poznat po seriji deset projekata za »Toy Block« kuće koje su sagradjene na sedam lokacija u blizini Tokya u periodu od 1978 do 1984. Kasniji rad, Kazama House (1987), Kawaguchi, predstavlja prelepu kompoziciju zidova, »nivoa« prostorija i aluminijumskih »shoji« pregrada.

AIGNER, CHRYSTIAN PIOTR (1756 - 1841) Jedan medju vodećim arhitektima i teoretičarima arhitekture poljskog neoklasicizma. Odgovoran za ukrašavanje Vrta aluzija u Puławy, sa kružnim hramom Sibile (1798-1801), Gotičke kuće i najpoznatije crkve – rotonde čiji je portik u planu zasnovan na rimskom Panteonu (1800-3). Takodje je poznat po projektima za Namiestnikowski palatu (1818-19) i crkve sa planom Panteona posvećene Sv. Aleksandru (1818-25), obe u Varšavi.

AILLAUD, ÉMILE (1902 - 88) Francuski arhitekt. Poznat je po svojim pokušajima da se suprotstavi krutim arhitektonskim formama koje nastaju prilikom upotrebe prefabrikovanih betonskih panela za izgradnju stambenih objekata, na taj način što je komponovao mase svojih gradjevina u obliku zakrivljenih, zmijolikih planova. Poznat je njegov projekat za Les Courtillières, Pantin (1955-60).

AITCHISON, GEORGE, JUN. (1825 - 1910) Britanski arhitekt, sin George Aitchisona (1792 -1861) arhitekte, od kog je učio i čiji je postao partner 1859. Kao specijalista za dizajn unutrašnjeg prostora, ostavio je na tom polju najznačajnije radove, poput kuće koju je projektovao za Frederic, Baron Leighton of Stretton-a (1830-96), na Holland Park Road, Kensington. Ovaj projekat je poznat po Arab Hall (dodat 1877-9) koji je sagradjen za kolekciju glaziranih keramičkih ploča koje je je Leighton sakupio tokom svojih putovanja po Istoku.
Aitchison je stekao značajnu reputaciju kao profesor na Royal Academy (1887-1905)) i predsednik Royal Institute of British Architects (1896-9).

AITHERIOS Vizantijski graditelj. Za vreme cara Anastazija (oko 500. god.) sagradio u Vizantu predvorje carske palate, tzv. »Halke«. Srednji deo gradjevine imao je oblik kvadrata i bio je nadsveden kupolom ukrašenom mozaikom. Zgrada je izgorela 553. Car Justinijan ju je obnovio i kupolu ponovo ukrasio mozaicima, koji su prikazivali pobede Belizara, dok su zidovi bili obloženi mermernim intarzijama.

AITKEN, JOHN (aktivan 1890- tih) Proizvodjač nameštaja iz federalnog perioda u Philadelphiji. Aitken je radio u maniru Thomasa Sheratona i verovatno je najviše poznat po izradi nameštaja po narudžbinama George Washingtona, koji je živeo u Philadelphiji (tada nacionalnoj prestonici) za vreme njegovog predsedničkog mandata. Aitkenov nameštaj izradjen posebno za rezidenciju Mount Vernon i danas se može videti.

AJNALOV (AINALOV), DMITRIJ VLASJEVIČ (1862 - 1939) Ruski istoričar umetnosti. Vaspitan u školi ruskih vizantologa i, konkretno N.P. Kondakova, Ajnalov se i sam posvetio pedagoškom radu, te je najpre predavao na Kazanjskom univerzitetu (1890-1903), a potom prešao na Petrogradski univerzitet. Njegov krug interesovanja je bio širok, ali je ipak najviše proučavao stariju rusku i vizantijsku umetnost.

ALAN OF WALSINGHAM (oko XIV v.) V. Walsingham, Alan of

ÁLAVA, JUAN DE (oko 1480 - 1537) Španski protomajstor, poznat po učešću u gradnji Catedral Nueva u Salamanci (1512) i katedrale u Sevilli (1513). Kasnije, radi sa članovima porodice Colonia na katedrali u Plasencii, a od 1521 gradi kloster katedrale u Santiago de Compostela u plateresknom stilu, koji se smatra najvećim i najlepšim ikada sagradjenim u Španiji. Od 1524 bio je angažovan na gradnji crkve San Estebana u Salamanci (završena 1610), a takodje je angažovan na radovima na katedrali u Salamanci od 1526. Njegovi radovi stilski pripadaju rasponu od procvetale gotike pa sve do renesanse.

ALAVOINE, JEAN-ANTOINE (1778 - 1834) Francuski arhitekt. Poznat je po rekonstrukciji središnjeg tornja na katedrali u Rouenu nakon što je izgoreo u požaru 1822. Takodje je projektovao Colonne de Juillet, Place de la Bastille, Pariz, koju je preuredio i dovršio L.-J. Duc. Bio je preteča upotrebe livenog betona kao materijala za gradnju, jer je ovaj postupak koristio prilikom rekonstrukcije katedrale u Sées-u (1817-23) i Rouenu (od 1823).

ALBERIC (oko 1249 - 53) Engleski zidar. Bio je nadzornik na istočnom klaustru Westminster Abbey (1249-53), a takodje je na istom objektu bio angažovan za rekonstrukciju kanoničke kuće. Pretpostavlja se da je radio pod vodjstvom Henry de Reynsa.

ALBERS, JOSEF (1888 – 1976) Rodjen u Bottropu, Westphalia, bio je prvi student na Bauhausu koji je stekao zvanje magistra. Nakon što se Johannes Itten povukao 1923 sa mesta rukovodioca katedre Preliminarnog kursa, Albers je asistirao Ittenovom nasledniku, Lászlo Moholy-Nagyju. Albers je razvio svoju teoriju oblikovnog zanatskog elementa kao pandan Moholyjevom kursu vizuelne edukacije. Njegovo učenje se odnosi prvenstveno na konstruktivna svojstva a potom i na ekspresivnu prirodu materijala, unoseći u dizajn konstruktivnu upotrebu papira u istoj meri kao i drugih neuobičajenih materijala - žice ili celofana, na primer. Godine 1928 nasledio je Marcel Breuera na mestu rukovodioca radionice nameštaja, a ostao je na Bauhausu sve do 1933. Nakon preseljenja u SAD, predaje na Black Mountain College do 1949, drži predavanja na Harvardu i Yale-u, a kao gostujući profesor predaje na Ulm Hochschule für Gestaltung (1953-54). Njegov rad na Bauhausu kako u Weimaru tako i u Dessau-u odražava njegov eklektički duh istovremeno kao i koncentraciju na jednostavnost forme i minimum upotrebe potrebnih materijala. God. 1926 je dizajnirao matrično oblikovano pismo za namene reklamnog oglašavanja, u formi kvadrata, trougla i četvrt isečka iz kruga, koje je lako čitljivo sa distance.
Na polju dizajna nameštaja, projektovao je stolove i elemente sa policama u skulpturnom maniru Gerrit Rietvelda i stolice, izradjene od presovanog drveta i metala u čistom, jednostavnom stilu koji se oslanjao na stil Marcel Breuera. Stolice je bilo moguće sklopiti u nameri skladištenja i transporta.

ALBERT, PRINCE FRANCIS (ALBERT) AUGUSTUS CHARLES EMMANUEL, VOJVODA SAKSONSKI I PRINC SAXE-COBURG-A I GOTHA-E (1819 - 61) Rodjen u Schloss Rosenau, kod Coburga, princ Albert se oženio britanskom kraljicom Victoriom 1840. Godine 1841 vodi Kraljevsku komisiju koja nadgleda radove na dekoracijama nove palate u Westminsteru, koje će predstavljati podstrek naglom procvatu kvaliteta u britanskoj umetnosti, dizajnu i manufakturi. Princ se pridružuje Društvu umetnosti i postaje njegov predsednik 1843; tokom perioda njegovog predsednikovanja Društvom, on podstiče sve češću primenu nauke i umetnosti u industrijske svrhe. U to vreme u Društvu sa Princom saradjuju dve značajne istorijske ličnosti: (Sir) Henry Cole (1808 - 82), kao direktor Društva i profesor Ludwig Grüner (1801 - 82), na položaju umetničkog savetnika.
Albert je takodje bio predsednik Društva za poboljšanje uslova rada i života radničke klase. U tom se svojstvu zalagao za podizanje eksperimentalnih naselja, kao »modela porodičnih kuća«, koje su predstavljene na Velikoj Izložbi 1851, a projektovao ih je Henry Roberts. Nakon Izložbe, Princ daje podsticaj ideji da se novac od profita Velike Izložbe uloži u osnivanje ustanove koja će sa baviti primenom naučnih i umetničkih dostignuća u industriji svih naroda sveta. Kao začetak ove ideje, gradi se u južnom Kensingtonu kompleks muzeja i naučno istraživačkih, kao i obrazovnih institucija, poznat pod imenom Albertopolis, koji predstavljaju jezgro Schools of Design.
Uticaj princa Alberta na arhitekturu bio je značajan; on sam je bio aktivan učesnik u brojnim projektima, uključujući italianate projekat za Osborne House, Isle of Wight (zajedno sa graditeljem Thomas Cubittom) od 1845, Royal Dairy na Model Farms u Windsoru, projektima za izmene na Buckingham Palace i Balmoral Castle. Njegov najveći značaj za istoriju dizajna leži, pak, u ogromnim suštinskim promenama i poboljšanjima na tom polju koje postaju vidljive nakon Londonske izložbe 1862, a koje je sam inicirao, ali, na žalost, nije doživeo da vidi i njihove rezultate.

ALBERTAL (ALBETRHALER), JOHANN Graditelj sa kraja XVI i prve polovine XVII veka. Poreklom iz kantona Graubünden u Švajcarskoj. Gradio 1593 dvorac Willibaldsburg kod Eichstatta, 1609-11 župnu crkvu u Haunsteinu, 1610-17 crkvu u Dillingenu, 1619-28 crkvu sv. Trojstva u Innsbrucku, a 1627 učestvovao u izgradnji dvorca Sigmaringen. Oko 1630 pojavljuje se u Trebinju kod Novog Mesta (Hrvatska), a od 1633 boravi u Zagrebu. Tu radi kao majstor – graditelj katedrale. Nakon požara grada, prilikom kojeg je stradala i katedrala, izveo je ponovo glavni venac (1645) i svod nad horom. Umro je oko 1655.

ALBERTI, ALBERTO (1526 –1599) Italijanski graditelj i vajar, rodjen u Borgo S. Sepolcro. Graditeljskim radom počinje da se bavi u Firenzi (1548 – fortifikacije). Godine 1563 izvodi portal crkve Madonna delle Grazie u Borgo S. Sepolcro, zatim odlazi u Rim gde u periodu 1564-86 radi pročelje Ville Medici i dovršava zgradu. Godine 1587 vraća se u Borgo S. Sepolcro, gde njegove gradjevine (loggia, manastiri i crkve Sta Chiara i S. Bartolommeo) daju arhitektonsko obeležje gradu.

ALBERTI, ANTONIO Italijanski graditelj i inženjer iz Urbina. Radi oko 1570 - 85. Uči u rodnom gradu i posvećuje se pre svega projektovanju i izgradnji fortifikacija. Gradi utvrdjenja za Alessandro Farnesea, a takodje radi i u Flandriji i Nemačkoj. Objavio je više teorijskih spisa iz ove struke.

ALBERTI, LEONE BATTISTA (1404 - 1472) Pisac, muzičar, slikar, matematičar, naučnik, genijalni arhitekta i teoretičar arhitekture, kao i sportista, bio je najbliži idealu renesansnog »uomo universale«. Smatra se prvim velikim samoukim arhitektom. Ograničivši svoj genije samo na projektovanje, nije imao nikakve veze sa realizacijom sopstvenih projekata. Uprkos takvom njegovom stavu, svi Albertijevi malobrojni izgradjeni objekati se smatraju za remek dela, a njegova »De re aedificatoria« (iz 1452, potpuno objavljena 1485) predstavlja prvi arhitektonski traktat perioda renesanse. U tom se delu kristalizuju aktuelne ideje koje se tiču proporcija, arhitektonskih redova, te ideala (u simboličkom smislu) urbanog planiranja. Medjutim, mada mu je polazište teorija, njegovi objekti su iznenadjujuće nepedantni i nedogmatični. Njegove gradjevine napreduju od onih nostalgično arheoloških do onih smelo eksperimentalnih. Moguće je da je njegov status samoukog arhitekte bio taj koji mu je dozvoljavao da projektuje uz veću slobodu nego što su je imali njegovi školovani savremenici. Alberti je projektovao šest gradjevina, medju kojima su dovršene samo tri za njegovog života. U izvesnom smislu, Alberti za svoj razvoj duguje Brunelleschiju, kojega je lično poznavao i kojemu je (medju ostalima) posvetio svoj traktat »Della pittura« (1436). Uprkos tome, dok su Brunelleschijeve gradjevine bile elegantno linearne, Albertijeve su bile masivno plastične.
Alberti je arhitektonsku lepotu definisao kao »harmoniju i saglasje svih elemenata ostvarenu do te mere da ništa nije moguće dodati ili oduzeti ili promeniti, osim na gore«, a ornament kao »vrstu dodatnog prosvetlenja i poboljšanja takve lepote«. Pod pojmom ‘ornament’ on podrazumeva klasičan rečnik arhitektonskih redova, stubove, pilastre i arhitrave, koje je uvek upotrebljavao arhitektonski ispravno, ali često izvan konteksta. Na primer: njegovi stubovi uvek nose arhitrave (ne lukove), ali su često samo dekoracija i nemaju nikakvu konstruktivnu svrhu. Njegovo najpoznatije i najuticajnije dostignuće bilo je prilagodjavanje klasičnih elemenata arhitekturi zidova renesanse.
Kao vanbračno dete izgnanika iz Firence, Alberti je verovatno rodjen u Genovi. Obrazovan u atmosferi humanizma Padove, kasnije studira pravo na univerzitetu u Bologni. Firenzu prvi put posećuje 1428, gde se upoznaje sa vodećim intelektualcima toga doba. Shvatanje značaja arhitekture u cilju revitalizacije duha antike, kao i divljenje prema delu Brunelleschi-ja, vode ga potom u Rim, gde od 1431 radi u javnoj službi Pape, što će mu omogućiti da putuje i kultiviše svoje talente. Papski savetnik na arhitektonskim i restauratorskim projektima postaje u periodu rekonstrukcije Rima (1447-55) i pretpostavlja se da je saradjivao sa Bernardo Rossellinom. Godine 1450 bio je izabran da vodi preuredjenje gotičke crkve S. Francesco u Riminiju u memorijal lokalnom vladaru Sigismondo Malatesti, njegovoj ženi i dvoranima. Ovaj objekat će biti nazvan Tempio Malatestiano, a smatra se vanserijskom, najistaknutijom evokacijom veličine (gravitas) antičke rimske arhitekture. Albertijev sledeći rad bila je još jedna dogradnja gotičke crkve, završetak fasade S. Maria Novella, Firenza (1456-70), za Giovanni Rucellaija. U potpunosti ju je prekrio slojevima mermernih ploča različite boje, vezavši se za dekoraciju firentinske crkve S. Miniato iz XI-XII v., kao i za dekoraciju antičkih rimskih gradjevina, sa centralnim ulaznim vratnicama preuzetim sa rimskog Panteona. Sa druge strane, ceo projekt je zasnovan na kompleksu geometrijskih odnosa kvadrata i zbog toga se smatra prvom upotrebom principa harmonijskih proporcija u arhitekturi renesanse. Za istog naručioca Alberti projektuje fasadu palate, Palazzo Rucellai, u Firenzi (završena 1460, pod nadzorom Rossellina). Ta fasada rusticirane teksture zidova predstavlja prvi renesansni primer gde je svaka etaža definisana arhitektonskim redom (jonski i korintski red su interpretirani vrlo slobodno), ali duguje nešto i Brunelleschijevoj Palazzo di Parte Guelfa.
Crkve S. Sebastiano (1460) i S. Andrea (1470), obe u Mantovi predstavljaju jedine gradjevine koje je u potpunosti projektovao Alberti. Za S. Sebastiano on koristi centralnu osnovu u obliku grčkog krsta, sa masivnom strogom fasadom. Medjutim, on prekida entablaturu lučno zakrivljenim prozorom, a povećava snagu fasade putem redukcije pilastera sa šest na četiri. Na taj način, izražava svoju nameru da odstupi od klasične upotrebe arhitektonskih elemenata putem kreiranja mnogo logičnije arhitekture zida. Crkva je dovršena, zajedno sa kasnijim dodacima, nakon njegove smrti. Crkva S. Andrea je podignuta uz poštovanje prvobitnih planova Albertija, mada kupola, koju je on projektovao tako da pokriva centralno polje ukrštanja brodova, nije izvedena po planu. Fasada predstavlja kombinaciju fronta pedimentnog hrama i trijumfalnog luka, sa pilasterima postavljenim na mestima stubova i dubokim centralnim udubljenjem koje uokviruje glavne ulazne vratnice. U unutrašnjosti, Alberti je odbacio tradicionalnu strukturu krila crkve i uveo poluobličasto zasveden brod flankiran bočnim kapelama. Enterijer i eksterijer je integrisan sa posebnom pažnjom. Ova dva objekta predstavljaju vesnike novog, manje arheološki zasnovanog, pristupa antičkom nasledju. One predstavljaju sponu od rane ka visokoj renesansi, pa čak i više.

ALBERTO DI ARNOLDO (ZVAN ALBERTO FIORENTINO) Italijanski graditelj i vajar iz Firenze iz perioda XIV veka. Godine 1351 radi na gradnji firentinskog kampanila, a 1358 spominje se kao jedan od glavnih graditelja katedrale. U Capelli del Bigallo u Firenzi nalazi se njegova statua »Madona sa dva andjela«. A. Venturi ga smatra graditeljem Loggie del Bigallo i pripisuje mu sve njene reljefe. Smatra se da su njegova dela reljef sa Madonom iznad vrata kapele Bargella, kao i neki reljefi u S. Croce i na kampanilu katedrale. Pretpostavlja se, da je krajem života bio u službi Galeazza Viscontija u Milanu.

ALBERTOLLI, GIOCONDO (1742 - 1839) Italijanski graditelj i dekorater. Uči na akademiji u Parmi; proučava antičke spomenike u Rimu i Napulju, gde je saradjivao sa C. Vanvitelli-jem. Nastavnik na milanskoj akademiji Brera. Godine 1774 započeo radove na dekoraciji dvorane kraljevske palate u Milanu. Od tog perioda njegovo ime je vezano za sve monumentalne gradjevine Milana iz perioda kraja XVIII veka; po tome Albertolli spada u red onih umetnika, koji su od Milana načinili grad klasicističke arhitekture. Stvorio je neku vrstu »stile imperiale«, mada su mu dela monotona. Elemente arhitektonske dekoracije crpi iz antike i najčistijeg cinquecenta. Njegovi crteži bili su objavljeni izmedju 1782 i 1805 i imali su značajan uticaj na italijenske dekoratere i proizvodjače nameštaja, pre svega na Giuseppe Maggiolinija.

ALBINI, FRANCO (1905 - 1977) Italijanski arhitekta i dizajner. Studirao i živeo u Milanu. Njegovi enterijeri za muzej Palazzo Bianco u Genovi i trezor katedrale u Genovi (1951 i 1954) etablirali su ga kao jednog od najbriljantnijih arhitekata koji su se nametnuli na italijanskoj arhitektonskoj sceni. Njegova je arhitektura racionalna, sazdana na kontrastiranju materijala i čestoj primeni staklenih transparentnih zidova. Projektovao je vilu i stambeni blok u Milanu (1936-38), zgradu INA u Parmi (1951), upravnu zgradu u Genovi (1959) i novi trakt robne kuće »La Rinascente« u Rimu, 1961. Istakao se projektima i adaptacijama muzeja: Palazzo Bianco u Genovi (1950), Museo del Tesoro di San Lorenzo u Genovi (1956), Muzej egipatske umetnosti u Kairu, kao i projektima stanica milanskog metroa (1962 i nadalje). Bavi se industrijskim dizajnom i urbanizmom. Počeo je da dizajnira nameštaj u internacionalnom stilu tokom 1940-tih. Njegovi projekti nameštaja imaju pečat funkcionalizma, koji se sastoji u tome da su struktura i proces manufakture posebno naglašeni. Godine 1964, zajedno sa Francom Helg i Bobom Noorda, Albini je redizajnirao nameštaj i opremu za sistem milanskog metroa.

ALBRIZZI, ALEXANDER (1934 - ) Savremeni italijanski enterijerista i dizajner nameštaja, koji živi i radi u Londonu. Albrizzi, koji je studirao pravo u Italiji i radio kao novinar u Parizu pre nego što se okrenuo dizajnu, najpoznatiji je po seriji providnih akrilnih stolova, sa stilskim geometrijskim linijama, koju je izradio tokom kasnih 1960-tih.

ALCHYMIA V. Studio Alchymia

ALDEGREVER, HEINRICH (umro 1561) Nemački graver i dizajner renesansnog ornamenta nameštaja. Aldegrever je bio poreklom iz Soesta, Westphalia, a izradjivao je gravire koje su unele ideje i motive italijanske renesanse u Nemačku u prvoj polovini XVI veka.

ALDEN, JOHN (oko 1599 – 1687) Američki proizvodjač nameštaja iz perioda XVII veka. Po dolasku u Massachusetts 1620 bio je tgovac bačvama, medjutim, vrlo brzo se okrenuo izradi nameštaja u toj državi i smatra se za prvog proizvodjača nameštaja u Americi.

ALDRICH, HENRY (1648 - 1710) Upravitelj Christ Church, Oxford, bio je virtuoz i arhitekta od posebnog značaja. Za samo dva objekta se zasigurno zna da predstavljaju njegova dela ili da su uglavnom njegova dela: crkva Svih svetih u Oxfordu (1701-10, toranj revidirao Hawksmoor) i Peckwater Quad, Hristova crkva (koju je sagradio William Townesend, 1707-14). Peckwater Quad je značajan rani primer paladijanizma. Aldrich je takodje projektovao biblioteku Hristove crkve (sagradjena 1717-38), ali njegove projekte je u potpunosti preradio George Clarke (1661-1736), nakon Aldrichove smrti. Napisao je traktat o Vitruviju i Palladiju, koji je posthumno objavljen 1789 pod nazivom »Elementa architecturae civilis«.

ALDUS Italijanski graditelj, radio u Rimu u XIV veku. U crkvi S. Maria in Aracoeli nalazi se nadgrobna ploča, iz koje proizlazi, da je »magister Aldus murator« bio osnivač i nadzornik nad gradnjom ove crkve, u kojoj ima gotičkih gradjevinskih elemenata.

ALEIJADINHO, ANTÓNIO FRANCISCO LISBOA, poznat kao O (1738 - 1814) Najveći brazilski skulptor i arhitekt stila baroka i rokokoa. Rodjen kao »mulatto«, vanbračno dete portugalskog arhitekte Manuela Francisco Lisboa. »Mali bogalj« (što O Aleijadinho znači) patio je od bolesti (verovatno sifilis ili lepra) koja je postepeno zahvatala njegove nožne prste, prste na rukama, vid, lice i kožu. Uprkos ovim teškoćama, on je uspeo u svojim naporima da transformiše tradicionalne tipove lusitanijske crkvene arhitekture upotrebom bogatih skulptoralnih dekorativnih aplikacija, koje je većinu sam klesao iz mekog kamena koji je vadjen iz napuštenog okna rudnika zlata i dijamanata Minas Gerais. Glavni grad provincije Ouro Prêto, dobio je tako brojne kapele, oltare, gradske vratničke prolaze i fasade, koje je projektovao i izradjivao Aleijadinho, a medju njegovim remek delima prepoznaju se crkva São Francisco de Assis (Sv Franja Asiški) (1766-94), Ouro Prêto (sa dvojnim cilindričnim kulama postavljenim na obe strane zakrivljenog fronta, u koji je postavljena izvanredno izrezbarena vratna niša, dok je enterijer crkve izuzetno stilski objedinjen, dekorativno razvijen i elegantan. Značajna je takodje njegova crkva Bon Jesus de Matosinhos u Congonhas de Campo, blizu Ouro Prêto, sa dvanaest isklesanih figura koje »čuvaju« ulaz u crkvu, dok ostatak kompozicije predstavlja sintezu dramatičnih, snažnih i bogatih plastičnih elemenata, koji su nastajali tokom dugog perioda od 1777 do 1805. Veoma je izražajno njegovo monumentalno stepenište ispred Bom Jesus de Matozinhos, Congonhas de Campo (1800-05).

ALEN, WILLIAM VAN (1882 – 1954) Rodjen u Brooklynu, New York, studirao je na École des Beaux-Arts u Parizu, pre nego što je osnovao sopstvenu praksu u New Yorku. Firma je postala poznata po svojim veoma visokim komercijalnim objektima u kojima su bile odbačene klasicističke iluzije plana, stuba ili kapitela. Van Alenov najproslavljeniji rad je Chrysler Building, New York (1928-30), monument, podignut ne samo za Waltera P. Chryslera, već takodje i sa funkcijom reklamiranja ove korporacije. Gornji spratovi zgrade ovog oblakodera u stilu Art Decoa, inkorporišu glavu orla i oblik gotičkih garguja, zajedno sa polukružnim formama koje asociraju na oblike Chryslerovih modela automobila, što i danas čini jedan od simbola ovoga grada.

ALEOTTI, GIAN BATTISTA, ZVAN ARGENTA (oko 1546 – 1636) Italijanski graditelj. Pripada Palladijevom klasičnom usmerenju. Njegove gradjevine u Ferrari značajne su za izgled grada. Za Alfonsa II restaurisao je Castello Estense i sagradio gradske utvrde; Sta Maria del Quartiere (1604); Torre del Arengo (1605); Sta Barbara; S. Carlo (1612); pročelje i toranj Palazzo del Paradiso (1610); gornji sprat zvonika katedrale; Teatro degli Intrepidi (izgoreo 1619). U Faenzi sagradio gradski toranj, a u Parmi Teatro Farnese (1618-19), svoje najznačajnije delo. U razvoju novovekovne arhitekture pozorišta, čiji je prvi primer Palladijev Teatro Olimpico (podignut u Vicenzi 1580), Aleotti-jeva koncepcija pozorišta predstavlja bitan napredak. On zadržava Palladijevo polukružno teatarsko gledalište, ali formira novi tip pozornice, koja postaje iluzionistički prostor; uvodi kulise slikane na platnu, naprave za mehanizaciju i stvara prototip za razvoj italijanskog baroknog teatra. A. je proučavao hidrostatiku i objavio nekoliko radova iz te oblasti. U svojoj struci, glavno mu je delo »La Idrologia ovvero Vaso della Scienza et Arte delle Acque«.

ALESSI (osnovana 1921) Kompaniju je osnovao Giovanni Alessi u Omegni, Italija; radi kompletan asortiman utilitarnih i dekorativnih proizvoda od metala za kućnu upotrebu, posrebrene ili hromirane. God. 1927 firma je počela da se koncentriše isključivo na kuhinjsku kućnu opremu, uglavnom radeći niklovano posudje, nemačku srebrninu ili posrebrene komade za ručavanje. Njeni proizvodi uključuju stonu opremu za ručavanje zasnovanu na dizajnu austrijske kompanije Berndorf Krupp. Alessi koristi tradicionalne postupke livenja i presovanja koji omogućuju da se proizvodne linije i alati vrlo brzo menjaju, a na taj način da se brzo uvode novi proizvodi. Od 1932, pod rukovodstvom Giovannijevog sina Carla, firma počinje da razvija sopstveni identitet specifičnim dizajnom, najviše kroz setove za kafu i delimično putem seta Bombé (dizajniranog 1945). Sa posleratnim deficitom nikla, srebra i kalaja, Alessi se orijentiše na proizvodnju od nerdjajućeg čelika (koji je već koristila firma Lagostina 1934), specijalizujući se i na ovom polju od 1964. Od 1950-tih, italijanske kompanije kao Lagostina, Dervas i Alessi počele su da angažuju poznate dizajnere u nameri da preuzmu tržište od više tradicionalnih kompanija kao što su danske Georg Jensen koja radi srebro i De Forende Jernstoberier ili nemačka Württembergische Metallwarenfabrik. Uporedo, Alessi ulazi i na veliko američko tržište. Produkcija kompanije danas obuhvata širok dijapazon, od programa osnovnog posudja, pribora i presovanih elemenata pa do ekskluzivnog dizajna koji se pojavljuje pod zaštitnim znakom Alessi Officina. Ovaj zaštitni znak je uveden pod okriljem Programma 6, 1983; jedanaest svetski poznatih arhitekata, uključujući Alessandro Mendinija i Michael Gravesa, bili su pozvani da naprave dizajn za set za čaj i kafu. Njihovi projekti promovišu eksperimente koji su oslobodjeni ograničenja, koje obično postavlja pred dizajnere industrijska masovna proizvodnja.

ALESSI, GALEAZZO (1512 - 1572) Vodeći arhitekt italijanske visoke renesanse u Genovi. Rodjen u Perugi, učio je u Rimu, gde je bio pod značajnim uticajem Michelangela, da bi se 1548. doselio u Genovu, gde se izborio za poziciju vodećeg arhitekte u periodu sredine XVI veka, kako u tom gradu, tako i u Milanu. Bio je majstor da nedostatke lokacije, kao što su strmi nagibi, iskoristi kao arhitektonsku prednost, a veliki značaj u projektima pridavao je monumentalnim stepeništima, kolonadama i terasastim dvorištima, postavljenim na više različitih nivoa. Nekoliko njegovih palata, medju kojima su najznačajnije Villa Cambiaso (1548), Palazzo Cambiaso (1565) i Palazzo Parodi (1567), predstavljale su uzor za lokalnu arhitekturu Genove. Takodje je sagradio impozantnu S. Maria di Carignano, Genova (1549-52), čija je arhitektura zasnovana na Bramanteovom planu za crkvu Sv. Petra. Godine 1550 je od djenovljanskog Dužda dobio izuzetan zadatak, da vodi radove na izvodjenju projekta Strada Nuova (1558-70). Plan regulacije Nove ulice sa nezavisnim blokovima je podrazumevao uvodjenje parametara kao što su arhitektonsko oblikovanje fasada, ujednačene visine objekata, i dr., da bi se obezbedio izvestan nivo harmonije celog projekta, što je predstavljalo prvi takav primer toga doba. Realizacija je uključivala rad mnogih arhitekata na pojedinim palatama, a postale su poznate preko publikacije P.P. Rubensa »Palazzi di Genova« (1622-52). U Milanu, Alessi je projektovao ogromnu Palazzo Marino (1558), sada Municipio (opština), čije dvorište predstavlja primer izuzetne dekoracije u stilu manirizma. Veliki salon u ovom objektu, »salone maggiore«, je takodje izvanredan primer arhitektonske dekoracije, mada je oštećen 1943, a nakon toga u potpunosti rekonstruisan. Njegovi ostali radovi u Milanu uključuju: SS. Paolo e Barnaba (1561-7) i fasadu S. Maria presso S. Celso (1568), koju je završio Martino Bassi.

ALEŠI, ANDRIJA, ANDREAS ALEXIUS DURRACHINUS (oko 1430 – oko 1504) Graditelj i vajar, poreklom iz Albanije. Radi u Dalmaciji u vreme prelaza iz gotike u renesansu. U tom se periodu prepliću istovremeno karakteristike oba pomenuta stila, a primeri se mogu videti u primorskim gradovima duž hrvatske Jadranske obale pod mletačkom vlašću, gde postoji snažan uticaj italijanske kulture. Kao dečak, Aleši uči u radionici Marka pok. Petra iz Troie, Apulia. Nakon toga radi verovatno u Veneciji, a kasnije se njegovo ime pominje zajedno sa imenima pomoćnika Juraja Dalmatinca kod gradnje katedrale u Šibeniku. Gradio na ostrvu Rab (ostali samo fragmenti), a najznačajnije delo mu je krstionica uz portik katedrale u Trogiru. Pripisuju mu se još neka dela u Trogiru, Veneciji i Splitu.

ALEXANDER, CHRISTOPHER (1936 - ) Engleski arhitekta i teoretičar arhitekture, rodjen u Beču. Osnovao je Center for Environmental Studies (CES) 1967 na University of California, Berkeley. Eksperimentisao je na primeni naučnih principa na polju teorije urbanističkog planiranja, uključujući kompleksne matematičke formule u nameri da reprodukuje uslove u kojima su primitivne kulture oblikovale urbanističko-arhitektonske forme koje su bile u harmoniji sa životnom sredinom. Podržavao je samoinicijativnu gradnju i samostalnu izgradnju stambenih objekata, bio je uključen u projekat apartmanskih stambenih objekata koje su projektovali njihovi korisnici u St-Quentin-en-Yvelines, kod Pariza (1974), kao i na sličnim drugim projektima. Medju njegova objavljena teorijska dela ubrajaju se: »Notes on Synthesis of Form« (1964), »A Pattern Language« (1977) i »The Timeless Way of Building« (1979).

ALEXANDER, (the) MASON III (radio oko 1235 – 1257) Engleski (?) majstor graditelj (mason) koji je radio na izgradnji katedrale u Lincolnu oko 1240. Verovatno je zaslužan za podizanje broda, kolegijata i galileje, zajedno sa gornjim delovima zapadnog fronta i rekonstrukcijom nižeg dela tornja na ukrsnici. Bio je značajan i inovativan projektant i imao je duboki uticaj na engleski gotički stil, pre svega svojim poligonalnim objektom kolegijuma, svodovima i pregradom na zapadnom frontu, a takodje i izuzetnim oblikovanjem lierni glavnog broda katedrale. Poslednje je uticalo na evoluciju načina izvodjenja svodova u tadašnjoj Evropi. Medju ostalim njegovim inovacijama bili su primeri rešetkastih pregrada na zapadnom frontu i centralnom tornju. Takodje, moguće je da je projektovao niže etaže tornjeva na crkvama St Wulfram, Grantham, Lincolnshire i St Mary Magdalene, Newark, Nottinghamshire. Moguće je da je isti Alexander, (aktivan oko 1224 - 40), bio i majstor mason na katedrali u Worcesteru, koja je takodje izradjena sa poligonalnim kolegijatom, a takodje je bio uključen u radove na katedrali u Le Mansu, u Francuskoj.

ALFA ROMEO (osnovana 1909) Firma osnovana u Milanu kao Anonima Lombarda Fabbrica Automobili – Alfa (Bezimena lombardijska fabrika automobila). Firmu je preuzeo Niccolò Romeo 1914, a njegovo ime je dodato nazivu firme nakon Drugog svetskog rata, postavši tako Alfa Romeo. Proizvela je više uspešnih modela trkačkih automobila u periodu 1930-tih, ali tek nakon rata, počela je da se bavi masovnom proizvodnjom automobila, kao što je, na primer, bio elegantno stilizovan model Giulietta Sprint (1953). Sledeći značajan model Alfa Romeo je Alfasud (1971), kojeg je razvio Rudolf Hruska, otvorivši novo poglavlje u dizajniranju »kratkih« modela automobila sa vučom na prednji pogon i sa četiri sedišta. U to vreme, Alfa Romeo je saradjivao sa mnogo dizajnera, uključujući Nuccio Bertonea, Giorgiette Giugiaroa, Touring i Ghiaju.

ALFIERI, BENEDETTO INNOCENTE (1699/1700 - 1767) Rodjen u Rimu, poreklom iz Piemonta. Karijeru započeo kao pravnik, da bi se vrlo brzo okrenuo arhitekturi i nasledio Juvarra na mestu kraljevog arhitekte u Torinu (1739). Bio je najviše angažovan na poslovima dovršavanja Juvarrinog rada na Palazzo Reale i Teatro Regio, kao i na drugim objektima. Njegova najznačajnija gradjevina, koju je podigao kao samostalan projektant, bila je parohijska crkva u Carignano-u (1757-64), eliptičnog plana i spektakularno nakićenog enterijera, i, kao kontrast, sasvim jednostavnom fasadom. Takodje je projektovao predivan zapadni front na katedrali St-Pierre u Ženevi, u iznenadjujuće radikalnom neoklasicističkom stilu (1752-6). Objavio je »Il nuovo teatro regio di Torino« (1740).

ALGARDI, ALESSANDRO (1595 - 1654) Rodjen u Bologni, živeo u Rimu. Najviše poznat kao uspešan skulptor, svojim delima predstavlja umerenost bolonjskog klasicizma, nasuprot arhitekture Berninija. Njegova reputacija arhitekte zasniva se na projektu Villa Doria-Pamphili (1640-tih) u Rimu, za koju je Algardi u velikoj meri zaslužan, mada izgleda da ju je projektovao G.F. Grimaldi. Vila je smeštena u predivnom vrtu, izvan Porta San Pancrazio. Takodje, Algardi je izradio baroknu fasadu crkve Sant' Ignazio (1649).

ALGAROTTI, FRANCESCO (1712 – 1764) Uticajna ličnost perioda prosvećenosti, poreklom iz Venecije, postao je umetnički savetnik kralja Fredericka II Pruskog (vladao periodu 1740-86), a zaslužan je za uvodjenje palladijanizma u gradove Potsdam i Berlin. Njegovi teorijski radovi na polju arhitekture (većina radjena pod uticajem Lodolija, od kojeg je preuzeo veliki deo ideja) imalii su značajan uticaj na polju razvoja arhitektonske teorije. Medju njegovim pisanim delima nalaze se »Il Newtonianismo per le Dame ovvero Dialoghi sopra la Luce e i Colori« (»Njutonijanizam ... ili dijalozi o svetlosti i bojama« – arhitektonski traktat o optici – 1737), kao i »Opere dei Conte Algarotti« (»Radovi grofa Algarotija – 1791-94).

ALIX, CHARLOTTE V. Sognot, Louis

ALKAMEN (grč. Alcamenhz, Alkamenes) Grčki skulptor iz Atine ili s Lemnosa (druga polovina V v.pne.). Radio u Atini, većinom skulpture božanstava. Njegova dela spominju: Plinije, Pauzanije, Tsetses, Ciceron. Zbog velikog vremenskog razmaka izmedju datiranih dela, nije isključeno da su postojala dva skulptora istog imena: A. stariji, konkurent Fidijin i A. mladji, Fidijin učenik. Pripisuju mu se Karijatide na Erehtejonu i mermerna grupa (»Žena i dečak«) na atinskom Akropolju.

ALLASON, THOMAS (1790 – 1852) Engleski arhitekta. Nakon putovanja po Grčkoj (od 1841) objavio je »Picturesque Views of the Antiquities of Pola in Istria« (1817), a za sebe je smatrao da je bio prvi koji je uočio entazis na stablima antičkih grčkih stubova, mada su C.R. Cockerell i Haller von Hallerstein, koje je Allason sreo u Atini, takodje primetili istu pojavu. Njegovo glavno delo bilo je Alliance Fire Office, Bartholomew Lane, London (1841 – srušeno), a takodje je uradio projekte i izgradio kuće na Ladbroke Estate, Kensington, u snažnom, ogoljenom klasičnom stilu, od 1823; njegova lična kuća u Linden Gardens (srušena) nalazi se u londonskoj »Encyclopaedia of Cottage, Farm, and Villa Architecture« (1846); takodje je projektovao studio za umetnika William Mulready-ja (1786-1863) u Linden Grove, Bayswater (1827). Nadgledao je razvoj naselja Pitt Estate, Kensington (od 1844) i učestvovao u realizaciji d'Este Estate, Ramsgate, Kent.

ALLEN, FRANK SHAVER (1860 – 1934) Značajan američki arhitekta koji je radio u Jolietu, Illinois, SAD, poznat po svojim richardsonovskim romanesknim projektima. Projektovao je Kenosha High School i Hristovu episkopsku crkvu, u stilu engleskog visokog gotičkog preporoda, obe u Jolietu i obe registrovane u američkom Nacionalnom registru istorijskih mesta. Allen je takodje bio egiptolog.

ALLIO (AGLIO, LAGLIO, DELALIO, ILLALIO, DELL'AGLIO) Italijanska porodica graditelja, koja je u XVI veku gradila u Koruškoj i Štajerskoj. Potiče iz Severne Italije (Val Intelvi?). Prvi se spominje oko 1520 Martino kao graditelj u Radgoni. On je verovatno otac Andreja, koji je pomenut 1554-55 u Mariboru i Brežicama i Giammaria, koji je 1545-51 pomenut u Radgoni i Ptuju. Najznačajniji je Domenico (1505 – 1563), koji se spominje kao graditelj u Koruškoj; izradio je nacrt za obnovu grada Celovca sa tvrdjavom, nakon požara 1514. Godine 1555 postavljen je za »višeg graditelja hrvatskih i slovenačkih krajeva« u Grazu. Učio verovatno u Severnoj Italiji, odakle prvi unosi u arhitekturu Graza i južne Štajerske severnoitalijansku renesansu. Izradio planove za trospratnu arkadu dvorišta u Landhausu (sedište pokrajinske vlade), Graz (1557-65), koja je jedna od najranijih i najboljih primera ustanovljenog italijanskog renesansnog stila u Austriji.


ALLIO, DONATO FELICE D' (1677– 1761) Austrijski arhitekt, potomak italijanske porodice graditelja koji su se doselili u Austriju. Već se u njegovim prvim delima naziru klasicistička shvatanja, a kao učenik J.B. Fischer von Erlacha, bio je pod uticajem kasnog stila svog učitelja. Postao je poznat kao arhitekta Salezijanskog samostana (Salesianerinnen-Kloster) u Beču (1717-30), baroknog ansambla sa osnovom koja se sastoji od elipse na dugoj osovini, te dvospratnom fasadom crkve sa pročeljem u formi voluta. Godine 1730. započeo gradnju opatije Klosterneuburg na Dunavu (nedovršena), koja predstavlja njegovo remek delo.

ALLIPRANDI, GIOVANNI BATTISTA (1665 – oko 1720) Arhitekta Vrtne palate, Liblice (1699-1706) i palate Lobkowicz, Prag (1702-5). Istraživao je i koristio moćno zakrivljene koncentrične lučne oblike. Doprineo je svojim radovima razvoju bogatstva plastike baroknih gradjevina na području Bohemije.

ALLISON, MICHAEL (aktivan 1800, 1773 – 1855) Proizvodjač nameštaja koji je radio u New York Cityju u periodu prvih dekada XIX veka, stilski blizak federalnom i američkom stilu ampir. Na početku karijere, Allison je bio eksponent neoklasičnog stila, kojeg su popularizovali Georg Hepplewhite i Thomas Sheraton. Poput svojih savremenika, Duncan Phyfea i Charles-Honoré Lannuiera, prihvatao je i primenjivao uticaje francuskog stila ampir, izradivši neke od najboljih komada, koji su skrenuli pažnju na grad New York kao središte proizvodnje nameštaja.

ALLOM, THOMAS (1804 – 1872) Arhitekta rodjen u Londonu, radio sa Francis Goodwinom (1784 - 1835). Allomova veština crtanja donela mu je posao topografskog umetnika: bio je čest izlagač na Royal Academy gde je takodje radio crteže za svoje kolege arhitekte. Medju njegove projekte ubraja se crkva St Peter, Kensington Park Road, London (1855-7), kao i spektakularan niz kuća sa štuko fasadama u Kensington Park Gardens (1850-tih).

ALMA-TADEMA, LAWRENCE (1836 – 1912) Britanski slikar i dizajner iz perioda kasnog XIX veka. Bio je jedan od najuglednijih britanskih slikara tog perioda, a radio je u grandioznom, akademskom, neoklasičnom maniru. Alma-Tadema je takodje projektovao nameštaj, koristeći stil eklektičkog preporoda, upotrebljavajući ornamentalne motive iz ranijih kulturnih epoha, posebno klasične i epohe starog Egipta. Dok su njegovi komadi bili bogato dekorisani, sa mnogo urezanih i umetnutih ukrasa, njihove forme su bile jednostavne, budući da su proistekle iz prethodnih, neoklasičnih modela.

ALMIRALL, RAYMOND FRANCIS (1869 - 1939) Američki arhitekta, rodjen u New Yorku. Studirao na politehnici u New Yorku i na École des Beaux Arts u Parizu. Projektovao gradske većnice, biblioteke, bolnice i azile. Jedan od osnivača moderne američke arhitekture sa početka XX veka.

ALMQVIST, OSVALD (1884 – 1950) Švedski arhitekt. Studirao u Stockholmu, usavršavao se u Holandiji i Nemačkoj. Prvi je od švedskih arhitekata prihvatio funkcionalizam; uz E.G. Asplunda i S. Leverentza najznačajniji predstavnik moderne arhitekture u Švedskoj. Projektovao stambene zgrade i fabrike (Hammarfors, Krangfors, Mansbo, Höljebro); saradjivao na više urbanističkih planova za gradove u Švedskoj. Zajedno sa Sigurd Lewerentzom i ostalima, osnovao je nezavisnu arhitektonsku školu. Bavio se proučavanjem tradicije vernakularne arhitekture, kao dela istraživanja koje je bilo posvećeno nacionalnom stilu. Smatra se pionirom neistoricističke arhitekture, posebno svojim projektima za industrijska sela Berglagsbyn, Domnarfet, Dalecarlia (1916-20) i za hidroelektrična postrojenja Forshuvudfors (1917-21), Hammarfors (1925-8) i Krangfors (1925-8).

ALOISIO (ALEVIZO, ALEWIS FRJAZIN, ALEVIZ NOVYI ili ALEVIZ ALEVIZ FRYAZIN) Neki italijanski istraživači identifikuju ga sa venecijanskim skulptorom ALEVISIO LAMBERTI DA MONTAGNANOM, medjutim, ova tvrdnja nije čvrsto potkrepljena. Italijanski graditelj iz Milana, jedan od mnogih umetnika koji su, na poziv ruskog velikog kneza Ivana III 1494 došli u Moskvu. U periodu od 1499-1508 gradi u Kremlju »Kamene odaje«, koje su u XVII i XIX veku pregradjene u sklopu »Teremne palače«. Radio je takodje na utvrdjivanju Kremlja i izgradnji crkava. Pripisuju mu se zidine s kulama duž reke Negline, uz koju je podigao nasip. Njegovo je delo jarak, iskopan ispod kremaljskih zidova. Umetnički stil, koji su, u Rusiju doseljeni graditelji, uobličili i razvili na ruskom je dobio naziv »frjažski« (frjazin – Italijan, zapadnjak uopšte). Karakteriše ga mešavina rusko-vizantijskih i italijanskih renesansnih elemenata.

ALPHAND, JEAN-CHARLES (1817 – 1891) Francuski arhitekt parkova. U periodu Drugog carstva uredio, kao saradnik pariskog prefekta Haussmanna, parkove Bois de Boulogne, Vincennes i Buttes Chaumont; preuredio park Monceau, zatim Champs-Elysées, planirao pariske skverove. Radove je izvodio P. Barillet-Deschamps, glavni vrtlar grada Pariza, pridonoseći Alphandovom znanju svoje umeće. Po Alphandu »vrt ne sme da bude puka kopija prirode, jer je to umetničko delo – melodija oblika i boja«.

ALSOP, WILLIAM ALLEN (WILL) (1947 - ) Engleski arhitekta koji radi u Londonu, projektovao više kontroverznih modernističkih objekata, a većina se nalazi u Velikoj Britaniji. Alsopove zgrade se izdvajaju po napadnoj upotrebi snažnog kolorita i neobičnih su oblika. Njegov rad, sa jedne strane, doživljava afirmaciju od kritičara i teoretičara, dok, sa druge, trpi snažnu kritiku od kolega arhitekata i dela javnosti. Studirao je arhitekturu na Architecture Association School of Architecture i započeo praksu (Alsop & Lyall) zajedno sa kolegom sa studija John Lyallom u Hammersmithu,1981. Godine 1991, sa drugim partnerom, osniva biro Alsop & Stormer. Partneri se razdvojaju 2000. Alsop tada osniva Alsop Architects, i razvija poslove u Londonu, Singapuru, Torontu, Pekingu i Šangaju.
Svojom publikacijom »Super City« izazvao je izuzetno oprečne reakcije kod stručne javnosti. Knjiga je bila veoma hvaljena i osporavana, o njoj je napravljena i dokumentarna emisija prikazana na popularnom britanskom Channel 4, posvećena joj je i izložba u Urbis muzeju u Manchesteru. Ova knjiga opisuje viziju »super grada« - futurističke konurbacije koja bi trebalo da se prostire duž koridora M62, od Liverpoola do Hulla. Knjiga uključuje diskusiju o tome kako će unutrašnja medjupovezanost gradova duž ovog koridora promeniti koncept »grada«, te kako će ovaj razvoj uticati na novi odnos izmedju »urbanog« i »ruralnog«. Mada je imao izvesnu političku podršku, Super City je imao i svoje kritizere; Alspo je optužen za svoj globalistički pristup urbanim problemima i ignorisanje potreba onog dela stanovništva koji nije mogao da priušti putovanje unutar Super Cityja.
Alsopov projekat za »Fourth Grace«, koji je trebalo da se gradi u Liverpoolu, odbijen je 2004, sa zvaničnim obrazloženjem da bi troškovi izgradnje bili previsoki, te da je sam projekat nerealan. Premda je njegov talenat intrigantan i kontroverzan, Alsop je svojim radovima uspeo da izgradi medjunarodnu reputaciju i stekne slavu.
Najznačajniji radovi su mu: Hamburg Ferry Terminal; Cardiff Bay centar; Peckham Library – projekt je dobio Stirling nagradu 2000; Fawood Children's Centre, London – nominovan za Stirlingovu nagradu 2005; Blizard Buileding, London; Alsop Toronto trgovački centar – kondo tržni centar koji je predvidjen da kasnije bude pretvoren u umetničku galeriju, 2006; Toronto, King Towns, 2006/07.

ALTOMONTE, ANDREAS (1699 – 1780) Austrijski graditelj kasnobaroknog razdoblja. Radio u službi porodice Schwarzenberg, od 1759 kao dvorski inženjer, a od 1763 kao scenograf bečkog dvorskog pozorišta.

ÁLVARES, BALTHAZAR (radio 1570 - 1620) Portugalski graditelj iz XVI i poč. XVII veka. Učenik A. Alvaresa i F. Terzia, pod uticajem J. de Herrere. Gradio je mnoge crkve prema shemi plana baroknih jezuitskih crkava, koje je natkrivao crno-belo kasetiranim bačvastim mermernim svodovima, sa dva tornja i niskom kupolom nad krstištem (karakteristika njegove škole). Po broju dela, stilskim karakteristikama i uticaju, koji je vršio na svoju epohu, smatra se najznačajnijim portugalskim arhitektom onog vremena. Najvažnije delo mu je jezuitska crkva u Oportou (oko 1590-1610) sa maniristički izvedenom fasadom sa dva tornja. Njegov ujak, Alfonso (radio 1551-75), projektovao je u stilu cinquecento na katedrali u Leiri (od 1551).

ALVARES, JUAN (delovao oko 1600) Španski graditelj početnog razdoblja baroka. Završio dve crkve, koje je Pedro de Esquerra započeo u plateresknom stilu: crkvu u Malpartidi u Estramaduri i crkvu u mestu Miajadas. Sagradio stepenište u manastiru u Plasenciji, poznato po smelom arhitektonskom rešenju.

ÁLVAREZ, MARIO ROBERTO (1913 - ) Vodeći argentinski arhitekta koji je, u zvanju arhitekte Ministarstva javnih radova, postao važan promoter Modernog pokreta, kao i razvoja tehnika prefabrikacije, inženjerstva i urbanističkog planiranja. Medju njegovim izvedenim objektima se ističu San Martin Sanatorium, Buenos Aires (1937), i IBM Argentina upravna zgrada (1978-84).

ALVAREZ Y CUBERO, JOSÉ (1768 - 1827) Španski vajar. Klasicista, koji se formirao pod uticajem A. Canove i B. Thorwaldsena u Rimu, gde je učestvovao u izvodjenju dekorativnih radova na Kvirinalu. Od 1816 radio na dvoru u Madridu, a 1826 postaje direktor akademije S. Fernando. Autor statua vladara, nadgrobnih spomenika, mitoloških likova i grupa.

AMADEO, GIOVANNI ANTONIO (HOMODEO, HOMODEUS, OMEDEO, DEGLI AMADEI) (1447 - 1522) Značajan arhitekta, inženjer i skulptor. Rodjen je u Pavii, gde je radio na Certosi (kartuzijanskom manastiru) 1460-tih, dizajnirajući, zajedno sa Ambrogio Fossanom, renesansnu screen fasadu, koja će se graditi narednih 150 godina. Odlazi u Milano gde u Michelozzijevoj Portinari kapeli u crkvi S. Eustorgio radi kao skulptor i susreće se sa ranim renesansnim stilom. Prvi i neposredni rezultati tog uticaja bila je njegova realizacija kapele Colleoni (1472-6), pridodate crkvi S. Maria Maggiore, Bergamo, čija je arhitektura zasnovana na kapeli Portinari, ali sa završnom renesansnom ornamentacijom u gotičkom izobilju. Amadeo je projektovao donji sprat fasade na Certosi izvan Pavije (1474) u sličnom maniru. U periodu od 1487-90 pa nadalje, radio je na milanskoj katedrali u kasnogotičkom stilu.
Njegovi projekti demonstriraju mešavinu klasičnih principa, koji su bili omiljeni kod toskanskih arhitekata, i naklonosti prema dekoraciji, koja je tada vladala u severnoj Italiji. Saradjivao je sa Bramanteom na njegovim kasnijim radovima u Milanu i bio je uključen na izgradnji (1490-tih) gotičkih kupolnih svodova i lanterni milanske katedrale (oko 1500) zajedno sa Francesco di Giorgiom i Giovanni Giacomo Dolcebuonom.

AMADORI (DELL'AMADORE), FRANCESCO DI BERNARDINO (? – 1555) Italijanski klesar, radio i umro u Rimu. Od 1530 do smrti odani pomoćnik Michelangela, koji ga naziva Urbino. Godine 1542 majstor mu poverava deo klesarskih radova na nadgrobnom spomeniku Julija II. Takodje, obavljao je i zanatske poslove prilikom stvaranja »Poslednjeg suda« u Sikstinskoj kapeli.

AMALI, PAOLO Italijanski graditelj, deluje sredinom XVII veka u Rimu. Po njegovoj osnovi dogradjena je 1643 palata Doria-Pamfili sa svečanim baroknim stepeništem, u kojoj se nalazi galerija slika istog imena.

AMATI, CARLO (1776 – 1852) Italijanski graditelj, rodjen u Monzi, radio i umro u Milanu. Učio kod L. Pollaka, G. Albertolija i G. Zanoie na Accademia di Brera u Milanu, gde je 1817 postao profesor. Godine 1806 radio zajedno sa G. Zanoiom na dovršenju fasade katedrale u Milanu. U svojim delima oslanja se na klasične uzore.

AMATO, PAOLO (1634 – posle 1714) Italijanski graditelj, rodjen na Siciliji, život proveo u Palermu. U Palermu gradio baroknu crkvu S. Salvatore, eliptične osnove (radovi započeti 1682), izveo portal crkve Valverde, fontanu Garraffo, dekorisao kapele sv. Lucije i Bogorodice. Radio nacrte za oltare, nadgrobne spomenike i za razne skulptorske ukrase. Napisao traktat: »Nuova pratica di prospettiva (1714-33, dovršen posle njegove smrti), sa 35 bakroreza, od kojih je neke sam izradio.

AMBASZ, EMILIO (1943 -) Rodjen u Argentini, studirao arhitekturu na Princeton University, SAD (1960-65). Bio je kurator za dizajn u Museum of Modern art, New York (1970-75), organizovao je značajnu izložbu »Italy: The New Domestic Landscape« (1972). Ova izložba je američkoj umetničkoj publici i kritici prezentovala stavove i predloge za »radikalan dizajn« umetnika, medju kojima su bili UFO, Archizoom i Gaetano Pesce i artikulisala stav da dizajn nije okrenut samo jednom objektu, već da objekti po sebi funkcionišu kao deo sveukupnog okruženja i zbog toga je u učenje dizajna neophodno uvesti i druge nauke, kao što su sociologija, politika i antropologija. Kao takva, imala je presudan uticaj na dalji razvoj dizajna u SAD i šire. Ambasz je osnovao biro za industrijski dizajn u New Yorku i Bologni 1976 a iste godine je dizajnirao čuveni »Vertebra sistem« za sedenje, koji se automatski prilagodjava pokretima korisnika. Njegova arhitektura i dizajn poseduju generalnu osobinu da objektima daje poetične forme.

AMBROGIO DA MILANO (ZVAN I AMBROGINO, AMBROGIO DI ANTONIO DA URBINO, AMBROGIO BAROCCI, AMBROGIO D'ANTONIO BAROCCIO) (sredina XV veka - posle 1520) Italijanski skulptor, rodjen u Milanu. Spominje se kao »lapicida et sculptor«. Renesansni dekorater, koji je u Urbinu, Ferrari i Veneciji izveo skulptorske radove u enterijerima sa alegorijskim, heraldičkim i arabesknim motivima, kao i nadgrobne spomenike na način toskanskih quattrocentista.

AMBROSI, FRANCESCO (FRANCO) Italijanski drvorezbar. Spominje se 1593-1607 u Urbinu, gde je rezbario u drvetu dekorativne delove oltara i crkvenog nameštaja i izradjivao okvire za slike, vrata i dr., aplicirajući ukrasne elemente korintskog stila.

AMICONI (AMIGNONI, AMIGONI), JACOPO (oko 1682 (po nekim izvorima 1675, 1685) – Madrid, 1752) Italijanski slikar i bakrorezac, rodjen u Veneciji. Eklektičar, pod uticajem kasnobaroknog manirizma F. Solimene i S. Riccia. U službi bavarskih izbornih kneževa izvodi dekorativne radove u dvorcima (Nymphenburg) i crkvama (München i Benediktbeuren). Od 1729 radi u Londonu dekoracije i pomodne portrete vladara i aristokratije. Nakon boravka u Parizu i Veneciji odlazi 1746 na poziv Ferdinanda VI u Španiju, gde radi na dekoraciji kraljevskih dvoraca Aranjuez i Buen Retiro.

AMMANATI (ili AMMANNATI), BARTOLOMEO (1511 - 1592) Rodjen u Settignano-u, kod Firenze. Prvenstveno skulptor manirista, bavio se uspešno i arhitektonskim projektovanjem. Učio je kod Baccio Bandinellija i Jacopo Sansovina (kod kojeg je asistirao na Biblioteci Sv. Marka (Biblioteca Marciana), Venecija).
Njegovo arhitektonsko remek delo predstavlja elegantan Ponte S. Trinità, Firenza (1558-70, srušen 1944, ponovo sagradjen). Zajedno sa Vignolom i Vasarijem imao je odredjenog udela u projektovanju Ville Giulia, Rim (1551-5). Proširio je i izmenio Palazzo Pitti, Firenza (1558-70) gradnjom, skoro do groteske prerusticiranom, fasadom prema dvorištu (1560), gde se vidi jasan uticaj Sansovina. Dovršio je Palazzo Grifoni, Firenza (1557) i vršio nadzor nad gradnjom Michelangelovog stepeništa u vestibilu Laurenziane, Firenza. Izvan Firenze, projektovao je Tenpietto della Vittoria, kod Arezza (1572). U Lucci je projektovao deo Palazzo Provinciale (1578) sa prelepom serliana lodjom.
Dok u skulpturi pripada maniru »gigantizma«, nastojeći da se izrazi na način Michelangela, značajnije rezultate je postigao kao graditelj. Njegove su gradjevine, u većini palate, obeležene monumentalnom jednostavnošću, koju naglašava primenom rustike i otklanjanjem ornamentalnih detalja, medjutim, njihova masivnost nema elegancije realizacija doba quattrocenta. Kasna Ammanatijeva dela ukazuju već na anticipaciju baroka. U svom »Trattato di Architettura« koncipirao je plan idalnog grada budućnosti.

AMMANN, OTHMAR (1879 – 1965) Inženjer rodjen u Švajcarskoj. Doselio u SAD 1904 i tokom perioda od preko 35 godina projektovao je mostove izuzetne smelosti , grazicnosti i lepote na području New Yorka. Godine 1925 zaposlio se u Upravi luke (Port of New York), za koju je projektovao Bayonne most (otvoren 1931) izradjen u gracioznom paraboličnom obliku, u čeličnoj strukturi, koji ga je načinio poznatim. Iste godine otvoren je most George Washington, sa rasponom duplo većim od bilo kog visećeg mosta tog perioda i tornjevima načinjenim od čeličnih ramova koji imaju obeležja klasicizma. Njegov elegantan viseći most Bronx-Whitestone bio je prvi kod kojeg su upotrebljeni plitki olakšani nosači za razliku od do tada korišćenih masivnih podupirača. God. 1946 Ammann je osnovao partnersku firmu sa Charles Whitneyem, koja je postala jedna od vodećih inženjerskih firmi na svetu. Maestralni Verrazano-Narrows most u New Yorku (dovršen 1964) predstaljao je nov inženjerski domet, sa još većim rasponom od prethodnih struktura.

AMSTERDAMSKA ŠKOLA Naziv za skup pokreta, projekata i izvedenih objekata na području stambene arhitekture koji su karakteristični za arhitekturu Amsterdama i Holandije uopšte u periodu 1920-tih g. (1915-1940), koji će uticati na arh. stvaranje i izvan Holandije (Mies van der Rohe). Bila je to grupa holandskih arhitekata koja je radila pod uticajem Berlagea i Frank Lloyd Wrighta, ekspresionizma i holandske vernakularne tradicije. A. Š. je gradila u periodu od oko 1912 – do oko 1936 skulpturalne i pitoreskne strukture od opeke. Predstavljala je antitezu gradjevinama grupe De Stijl , a radovi njenih predstavnika objavljivani su u modernističkom magazinu »Wendingen« (1918-36), koji je izdavao Wijdeveld.
Nijedna zemlja nije u to vreme pokazala toliku raznolikost interesantnih primera na polju stambene gradnje, kao što se to dešavalo u Holandiji. Odlučujuće polazne tačke za novi arh. govor dvadesetog veka ne stvaraju se, dakle, na polju industrijske ili pak gradnje poslovnih objekata i kompleksa, već u humanim domenima, u oblasti stambene izgradnje, u naseljima. Protagonisti A. Š. su:, J. M. van der Mey, P. L. Kramer i M. de Klerk.

ANAKSAGORA (grč. Anaxagora) Grčki skulptor iz V v.p.n.e.. Njegov bronzani kip Zevsa postavili su Grci na Olimpiji kao votivni dar posle pobede nad Persijancima kod Plateje 479 g.p.n.e.

ANCHETA (ANCHIETA), MIGUEL JUAN DE (oko 1540 – 1598) Španski skulptor. Studirao u Firenzi odakle je u Španiju preneo način i tehniku italijanskih majstora cinquecenta. Glavna su mu dela sakralna skulptura, tabernakli i horska sedišta u crkvama u Pamploni i okolnim mestima u Navarri.

ANDERSON, JOHN MACVICAR (1835 – 1915) Škotski arhitekta rodjen u Glasgowu, učio kod svog ujaka, Williama Burna, čiji je postao partner. Nastavio je samostalnu praksu nakon Burnove smrti 1870. Projektovao je dogradnje i rekonstrukcije različitih londonskih klubova, a zaslužan je za privlačnu klasičnu fasadu Coutt's bank u središtu Nashove terase na Strandu, London (srušena) kao i British Linen Bank (kasnije Bank of Scotland), Threadneedle Street (obe iz 1903).

ANDERSON, SIR ROBERT ROWAND (1834 – 1921) Jedan od najznačajnijih škotskih arhitekata, počeo je da radi u birou Sir George Gilbert Scotta. Medju njegovim gradjevinama su crkva All Saints, Edinburgh (1864-78); katolička Apostolska crkva, Edinburgh (1871-94); Medical School (1874-86) i Mc Evan Hall (1884-90), Edinburgh University; Central Station Hotel, Glasgow (1878-84), kao i Gowan parohijska crkva (1884-8); poslednja predstavlja jedan od najfinijih radova gotičkog preporoda u Škotskoj. Projektovao je krila i terasu na Pollock House, Glasgow (1890-tih) i Pearce Institute, Govann (1903-5). Pedantan i kritičan konzervacionista, dao je značajne radove, medju kojima se ističu Iona Abbey (1874-6), Pisley Abbey (1898-1907) i Sweetheart Abbey, kod Dumfriesa (1911-14); zatim Mount Stuart, Rothesay, Bute (iz 1878) i National Portrait Gallery and Museum of Antiquities, Edinburgh (1884-9). U njegovim školski i skrupulzno izvedenim objektima u stilu preporoda primetan je uticaj skandinavske arhitekture XVII v. (Central Station Hotel) ili pak, autohtone škotske arhitekture. Objavio je pisane radove o srednjovekovnoj francuskoj i italijanskoj arhitekturi (1870-5), a sa grupom autora je učestvovao u izdavanju publikacije posvećene škotskoj arhitekturi perioda od XII do XVII veka.

ANDO, TADAO (1941 - ) Medjunarodno poznat i visoko cenjen gotovo samouki japanski arhitekta, čiji izuzetni rad kombilnuje forme i materijale Zapadne arhitekture sa tradicionalnim japanskim estetskim principima. Tako je jedna od bitnih karakteristika njegovog rada upotreba savremenih tehnika konstrukcije, na pr. visoko kvalitetnog armiranog betona sa vidljivom strukturom armaturnog čelika, kao i uglačanih površina objekata koje reflektuju spoljašnje svetlo. Sa druge strane, bazirajući svoj rad i na lokalnim materijalima i vernakularnim stilovima Japana on afirmiše princip integracije gradjevina u njihovo okruženje – životnu sredinu. Da bi postigao ovu integraciju i prožimanje prirode i svojih gradjevina, Ando uvodi u svoju arhitekturu elemente unutrašnjih dvorišta, reflektujućih bazena sa vodom i skulptoralno oblikovog terena. Dakle, on u svojim projektima promoviše koncept »defanzivne arhitekture«, one koja je zatvorena prema spoljnem okruženju ulice, okrenuta sama sebi.
Ando je rodjen u Osaki, Japan. Sam se obrazovao kao arhitekta, a njegovo učenje sastojalo se prvenstveno od opservacije i analize gradjevina posmatranih iz prve ruke, za vreme putovanja po Evropi, SAD i Arfici u periodu 1962-1969. Otvorio je sopstvenu arhitektonsku praksu u Osaki 1969, a 1979 dobio je godišnju nagradu Japanskog arhitektonskog instituta za svoju Azuma (Zid) kuću (1976) u Simiyoshi, Osaka. Ova minimalistički obradjena kuća od betona formira unutrašnje dorište u maniru tradicionalne japanske kuće. Most, projektovan na otvorenom prostoru, spaja sobe i prednji i zadnji deo kuće.
Ostali značajniji radovi sledili su Azuma kuću. Naselje Rokko u Kobeu (1983-93); Crkva na vodi (1985-1988, Tomamu, Hokkaido), u kojoj se betonska kapela otvara prema veštačkom jezeru iz kojeg izvire betonski krst; Naoshima Muzej i Hotel, Kagawa (1990-5), koji na eksplicitan način pokazuje Andov genije da strogu i preciznu geometrijsku šemu kompleksa savršeno senzitivno uklopi u konkretnu lokaciju; japanski paviljon Za Expo '92, svetsku izložbu održanu u Sevilli, Španija; cilindrični Objekat za meditaciju za štab UNESCO-a u Parizu (1994-5); te Suntory muzej, Osaka (1994). God. 1997 dobija narudžbinu za Modern Art Museum, Forth Worth, Texas, koji završava 2002. Godine 1995 Ando je dobio prestižnu Pritzker nagradu za arhitekturu.
Ando je takodje i profilisani pisac na polju teorije arhitekture i smatra se za glavnog protagonistu pokreta koji se naziva »kritički regionalizam«. Osnovna karakteristika pokreta je da odbacuje univerzalno prihvatanje stila moderne zapadne arhitekture, kao i nostalgiju za pre-industrijskom prošlošću, zalažući se za upotrebu onih arhitektonskih elemenata koji proističu iz lokalnih posebnosti.


ANDONOV, DIMITRIJE (1860 - ?) Zoograf, rodjen u Papradištu u Makedoniji. Učio zoografsku veštinu kod svog oca, zatim u Moskvi i Novgorodu. Oslikao oko 80 crkava i manastira po Makedoniji, Bugarskoj i Hercegovini. Slikao takodje i folklorne scene, portrete i scene iz života savremenika.

ANDREA DA FIRENZE (CICCIONE, pravo ime ANDREA NOFRI (DI ONOFRIO) DI ROMOLO) (1388 – pre 1459) Italijanski skulptor, rodjen u Firenzi. Njegova dela imaju obeležja stilske faze prelaza iz gotičkih oblika u renesansu. Najznačajnija dela su mu: dekorativni skulptorski radovi u Firenzi i nadgrobni spomenici u crkvama u Anconi i Napoliju (Ladislav IV).

ANDREA DE BULBITO DE TRAMONTE Italijanski graditelj. Godine 1436 dolazi iz Napolija zajedno sa graditeljem Onofriom de la Calva u Dubrovnik i tu radi na vodovodu, dvema fontanama i na pregradnji Kneževog dvora posle požara 1435.

ANDREA DI CIONE (radio 1343 - 1368)V. Orcagna, Andrea

ANDREA PISANO V. Pisano

ANDREA TAFI Italijanski mozaičar, radio u Firenzi izmedju 1300 i 1320. Njegovo je delo mozaik »Hrist na prestolju« u firentinskom Baptisterijumu. Vasari ga spominje kao prvog toskanskog mozaičara, koji je tehniku mozaika preneo iz Venezije u Firenzu.

ANDREJA Živopisac iz prve polovine XVIII veka. Godine 1730 slikao je sa svojim pomoćnicima Jovanom i Kirjakom freske u manastiru Šemljugu u Banatu. Sudeći po signaturi na oltaru, ovaj A. je po svoj prilici živopisac Andreja Andrejević, slikar fresaka manastira Vraćevšnice u Srbiji iz 1737.

ANDREJEVIĆ ANDREJA Živopisac iz prve polovine XVIII veka. Sa svojim pomoćnicima, Nedeljkom, Nikolom i Georgijem, i Filipom Andrejevićem, koji mu je brat ili sin, naslikao 1737 freske manastira Vraćevšnice u Srbiji. Po imenu i načinu rada može se pretpostaviti, da je A. A. ista osoba kao i živopisac Andreja, koji je 1730 slikao freske manastira Šemljuga u Banatu.

ANDREAS (grč. Andreaz) Grčki skulptor helenističkog doba sa Peloponeza. Zajedno sa svojim bratom Aristomahom izradio je za Olimpiju statuu Kv. Marcija Filipa, a sam je izradio bronzani kip Elejca Lizipa, pobednika u rvanju.

ANDREWS, JOHN (1933 - ) Arhitekta rodjen u Australiji, koji je reputaciju stekao u Kanadi i SADa. Proslavio se projektom za Scarborough College, u okviru Univerziteta u Torontu (1962-9). Sam univerzitet predstavlja megastrukturu formiranu oko moćne unutrašnje ulice, gradjenu u stilu novog brutalizma sa glomaznim formama i upotrebom sirovih materijala u obradi eksterijera i enterijera. Takodje je, za vreme dok je radio u Kanadi, projektovao studentski stambeni kompleks, Guelph University (1965-8) i CN toranj (1975), oba u Ontariju. Philip Johnson je Andrewsov objekat Gund Hall Graduate School of Design na univerzitetu Harvard (1968) smatrao jednom od šest najznačajnijih gradjevina XX veka, iako su ogromni prostor studija i velike površine pod staklom na ovom projektu veoma diskutabilne, budući da stvaraju izvesne probleme u eksploataciji. U Australiji je najviše gradio u Canberri (studentski stambeni kompleks za Nacionalni univerzitet, 1971-4 i College of Advanced Education, 1973-5). Značajna je njegova American Express Tower, Sydney (1976), kod koje je primenio veoma interesantan sistem za zaštitu od prekomernog sunčevog bljeska. Takodje je projektovao i brojne velike gradjevine za univerzitete, uključujući Chemical Engineering Building na Univerzitetu u Queenslandu (1976) i School of Australian Environmental Studies (1978) na univerzitetu Griffith, kod Brisbane-a. Njegov hotel Merlin u Perthu (1984) ima krstatu osnovu sa velikim atrijumom i dvorištima, a Intelsat Building, Washington, DC (1988) privukla je značajnu pažnju stručne javnosti.

ANDRONIK IZ KIRROSA (grč. 'Andronicoz Andronikos, engl. Andronicus of Cyrrhus) Makedonac, koji je u I v.p.n.e. izgradio u Atini horologijum - javni sat (danas Kula vetrova). Kula je visoka 12,8m a izvedena je od penteličkog mermera i dobro je sačuvana. Mehanizam sata pokretan je vodom iz izvora Klepsidra sa padina Akropolja. Na podnožju se nalazi osmougaoni toranj sa piramidalnim krovom, a na njemu je pokretna figura Tritona koja pokazuje smer vetrova. U gornjem delu tornja, na spoljašnjem zidu, nalaze se reljefi koji personifikuju osam glavnih vetrova; u unutrašnjosti kule nalazi se sat na vodeni pogon. Godine 1890 je oslobodjena od kasnijih prigradnji i restaurisana.

ANDROSTEN (grč. 'Androstenhs, Androsthenes) Grčki vajar iz IV v.p.n.e. Dovršio je, prema Pauzaniju, zabatne figure na novosagradjenom Apolonovom hramu u Delfima, koje je započeo Praksija.

ANDROUET V. Cerceau

ANKIEWICZ, JULJAN (1820 – 1903) Poljski arhitekta. Gradio je objekte javnih ustanova i palate, primenjujući renesansne oblike, kako u Varšavi tako u unutrašnjosti zemlje. Napisao više knjiga, značajna je »O architekturze gotyckiej« (O gotičkoj arhitekturi), izdata 1849.

ANREITH, ANTON (1754 – 1822) Arhitekta, skulptor i drvorezbar rodjen u Nemačkoj, koji se doselio u Cape Colony, Južna Afrika (1776). Zahvaljujući njegovom radu južnonemački rokoko je veoma uspešno prihvaćen u ovoj pokrajini. Sagradio je manje uspešnu neoklasicističku fasadu na Luteranskoj crkvi u Cape Townu.

ANRION (HENRION), ADRIEN-JOSEPH (1730 - 1773) Belgijski vajar, rodjen u Nivellesu . Učio kod J. Delvauxa i u Italiji. Jedan od preteča klasicističke skulpture u Belgiji. Radio u Bruxellesu statue, alegorije i plastiku za crkvu St Jacques-sur-Caudenberg, kao i za crkvu Ste Gertrude u Nivellesu.

ANSALDO, PERICLE (1889 - ?) Italijanski pozorišni arhitekta, rodjen u Genovi. Bio je stručnjak medjunarodne reputacije za tehničke uredjaje i mehanizaciju pozornice. Renovirao i modernizovao pozornice u italijanskim pozorištima, kao i u Parizu, Lisabonu, te Južnoj Americi (Buenos Aires, Rio de Janeiro) i SAD (San Francisco). Godine 1937 konstruisao scenske instalacije u Karakalinim termama u Rimu, a 1948 u areni u Veroni, prilagodivši ih arheološkom ambijentu i uslovima izvodjenja predstava pod vedrim nebom.

ANSELMO DA CAMPIONE (ANSELMUS DE CAMPILIONO) Italijanski graditelj i skulptor kasnoromaničkog perioda koji je, zajedno sa svojim sinovima, učestvovao na gradnji katedrale u Modeni u drugoj polovini XII veka, kao i na izradi reljefa sa prikazima Hristovih muka. Verovatno se radi o istoj osobi pod imenom Magister Anselmus, koji je 1171 izradio reljefe za Porta Romana u Milanu.

ANSERAMUS IZ TRANIA Italijanski graditelj i skulptor, živeo i radio u Apuliji u XIII veku. U mestu Orte sagradio kastel za cara Fridriha II. Pojedini fragmenti njegovih dekorativnih skulptorskih radova, karakteristični po bujnoj ornamentici, nalaze se u mestima Terlizzi, Bisceglie i Bari. Spominje se kao izuzetno nadareni »marmorarius« (vešt u radu sa mermerom).

ANTELAMI (ili ANTELMI), BENEDETTO (oko 1150 – oko 1230 aktivan 1177 - 1230) Italijanski skulptor i arhitekta, najznačajniji predstavnik porodice skulptora, klesara i drvorezbara Antelami, koji su delovali tokom X i XI veka. Smatra se glavnim majstorom severnoitalijanske romaničke plastike. Radio je mermerni reljef »Skidanje sa krsta« u katedrali u Parmi 1178, a potom skulpture za pročelje katedrale u Borgo San Donninu (poč. 1179, radio i u periodu 1214-18). Njemu se pripisuje oktogonalni romanički baptisterijum sa nizom skulptura (1196-1216, završen 1270) kao i biskupski tron u katedrali u Parmi, a posle 1219 radi na katedrali S. Andrea u Vercelli-ju (1219-26). Ova crkva poseduje karakteristike koje predpostavljaju uticaj francuske gotike. Prelaz sa romanike u gotički stil jasno se vidi u njegovim delima iz kasnog perioda rada. Godine 1223 radi konjaničku kompoziju Orlanda da Tressena za palatu Ragione u Milanu.

ANTENOR (grč. 'Anthnwr) Grčki vajar iz Atine (druga polovina VI v.p.n.e.). Na atinskom Akropolju sačuvan je mermerni ženski kip sa njegovom signaturom na osnovi. Kod te statue kore jasan je uticaj jonske plastike (posebno škole na Hiosu), od koje se, medjutim, izdvaja monumentalnošću koncepcije. Čuveno njegovo delo je bronzana grupa »Harmodija i Aristogiton«, ubice tirana, koja je prva grčka grupna kompozicija u slobodnoj plastici, na prelazu iz arhajske u klasičnu fazu grčke skulpture.

ANTHEMIOS IZ TRALLESA, ANTEMIJE IZ TRALA (oko 474 – oko 534) Vizantijski teoretičar i profesor iz oblasti geometrije, arhitekta i vajar, delovao u Konstantinopolju. Potiče iz obrazovane porodice, kao jedan od pet sinova Grka Stephanusa, fizičara iz Trallesa u Lidiji. Medju njegovom braćom, Dioscorus je nastavio očevu profesiju u Trallesu; Alexander je postao u Rimu jedan od najcenjenijih lekara svog doba; Olympius je bio veliki poznavalac rimskog prava; a Metrodorus je bio izuzetan gramatičar u Konstantinopolju.
Poznato je da je Anthemios zasigurno projektovao samo jedan objekat, ali on je svrstan medju najveće ikad podignute: Aja Sofija, u Konstantinopolju (532-7). Godine 532 car Justinijan (527 – 65) ga je angažovao da projektuje novu crkvu Svete Mudrosti (Aja Sofija), najviše zbog njegove reputacije inženjera. Ovaj ogroman posao završen je za neverovatno kratak period od pet godina, na iznenadjenje samoga cara, koji je smatrao da je tim objektom nadmašio i Solomona. Anthemios je opisao arhitekturu svoga remek dela kao »geometriju primenjenu na čvrst materijal«, a njegovo najveće postignuće predstavlja kupola crkve prečnika 107 stopa koja je i danas nezamisliv domet u arhitektonskim konstrukcijama, bez obzira na činjenicu da se urušila 558. Možda je u konstruktivnom smislu u istoj meri značajan plan koji sadrži veštu upotrebu pregradama izdvojenih krila crkve i galerija postavljenih oko centralnog prostora crkve, kojima se prikrivaju potporni nosači kupole, zbog čega je dobijen utisak da sama kupola »lebdi« iznad gradjevine, dajući joj na taj način atmosferu misterioznosti, naglašenu kontrastom izmedju svetlog centralnog prostora i tamnih krila. Anthemiosu je pomagao Isidorus iz Miletusa (Mileta).

ANTHON, GEORGE DAVID (1714 – 1781) Danski arhitekta. Imao je zvanje profesora arhitekture na Staroj akademiji, København (1748) i kraljevskog nadzornika gradjevina (1751). God. 1760 postaje »Master-graditelj« na Kraljevskom dvoru. Radio je na izgradnji Frederik bolnice arhitekte N. Eigtveda i upravljao gradnjom na Christian's crkvi nakon Eigtvedove smrti, a sam je zaslužan za projektovanje i izgradnju njenog tornja (1769). God. 1756 pripremio je projekte za Frederikovu crkvu, koji nisu realizovani, a koji su predstavljali razvijene idejne projekte Eigtveda i Jardina. Medju ostalim radovima značajan je dvorac Bregentved, u suštini izradjen po Eigtvedovim skicama (1754), potom restauracija dvorca Kronborg (1761) i gradjevine u Fredensborgu (1762). God. 1759 objavio je »Anvisning til Civil-Bygningskunsten« (»Uputstva za gradjansku arhitekturu«), koja je doživela kasnija izdanjaa 1772 i 1818.

ANTIFAN (grč. Antifanhz, Antifanes) Grčki skulptor iz Argosa (kraj V v.p.n.e. – oko pol. IV v.p.n.e.). Učitelj mu je bio Polikletov učenik Periklit. Izradio više votivnih statua u Delfima. Njegova signatura nadjena je na ostacima baza, koje su pripadale kipovima Afeda, Elata i Erasa. Radio i statue Dioskura.

ANTIGON (grč. Antigonoz, Antigonos) Grčki vajar i pisac iz Karystosa (III v.p.n.e.). Radio u Pergamonu u službi dvora. Tu je s Isigonom, Piromahom, Stratonikom i dr. učestvovao na izradi bronzanih grupa sa izuzetno realistički obradjenim figurama ratnika postavljenih u čast pobede Atala I i Eumena II nad Galima. Antigonovim spisima o slikarstvu i plastici poslužio se Plinije.

ANTIMAHID (grč. 'Antimacidhz, Antimahides) Grčki graditelj. U doba Pizistrata gradio zajedno sa Anistatom, Kalaishrom i Pormosom (ili Porinosom) Zevsov hram u Atini, koji je trebalo da bude glavno svetilište Atike. Hram je originalno gradjen u dorskom stilu, a za vreme Rimljana, u II v., rimski graditelj Cossutius mu daje korintska obeležja. Godine 1883, prilikom otkopavanja hrama, otkriveni su i temelji prvobitne Antimahidove gradjevine.

ANTOINE, JACQUES-DENIS (1733 - 1801) Francuski arhitekta, vodeće ime za vreme vladavine Louisa XVI. Podigao je nekoliko pariskih rezidencijalnih vila (hôtela) i javnih bolnica kao i brojne gradjevine, rezidencije za aristokratiju, izvan Pariza. Njegovo remek delo je strogo »rimski« neoklasičan Hôtel des Monnaies - Mint, Quai de Conti, Pariz (projektovano 1768, 1771-75), za koji je teoretičar arhitekture i njegov savremenik, Quatremére de Quicy, rekao da je jedna od najlepših francuskih javnih gradjevina. Završio je izgradnju Barriéres des Fermiers Généraux (carinska kapija), nakon što je Ledoux otpušten sa tog posla 1787. Medju ostalim njegovim značajnijim radovima se ističu strogo jednostavni pariski Hôtel Brochet de Sain-Prest, (oko 1768-74), te Hôtel de Jaucourt, Rue de Varennes (1770), kao i rezidencija izvan Pariza, striktno neoklasičan objekat Château de Herces, blizu Houdana (1770-2) i Chapelle de la Visitation u Nancyju (1785). Kao arhitekta reda Révérends Pères de la Charité, gradio je bolnice, uključujući Hôpital de la Charité, Pariz (oko 1760-tih), za koju se smatra da predstavlja prvu gradjevinu sa portikom od grčkih dorskih stubova bez osnove, koja je izgradjena u francuskoj prestonici.

ANTOLINI, GIOVANNI ANTONIO (1753(6) - 1841) Italijanski neoklasicicstički arhitekta, koji potiče iz Faenze. Doselio se u Milano 1800, nakon dugog boravka u Rimu. Bio je pod jakim uticajem francuskih neoklasicista, što je vidljivo na njegovoj monumentalnoj shemi za Foro Buonaparte, Milano (1801). Njegovih realizovanih projekata je vrlo malo.

ANTONELLI, ALESSANDRO (1798 - 1888) Profesor arhitekture u Torinu u periodu od 1836-1857. Visoko se ceni kao jedan od poslednjih velikih majstora neoklasicizma u Italiji, a slavu je stekao sa projektom jedne od najviših klasično zidanih gradjevina ikada izgradjenih: Mole Antonelliana, Torino (1863-84), prvobitno sinagoga. Mole je objekat klasične obrade fasade, definisane putem arhitektonskih redova i sa originalnim »krunisanjem« u vidu šiljate pagoda kule, sa unutrašnjom konstrukcijom od željeza. Takodje je projektovao veoma visoku kupolu i lanternu nad ukrsnicom crkve San Gaudenzio, Novara (od 1841), kao i remodelovao Duomo u istom gradu (projektovan 1840, gradjen od 1854-69), prvobitno bazilika, putem ekstenzivne upotrebe stubova, spolja i iznutra. Njegovi ostali projekti uključuju Groblje, Boca (od 1830)i parohijsku crkvu, Oleggio(1853-8), u kojima se ističu ulazne fasade oblikovane u stilu klasičnih hramova.

ANTONIO DI VINCENZO (VINCENTI) (oko 1350 - 1402) Italijanski graditelj, rodjen u Bologni. Jedan od poslednjih predstavnika gotičkog načina gradjenja u Italiji. Glavni radovi nalaze se u Bologni: gradska utvrdjenja (1382), Porta Saragozza (1382), a saradjivao je na gradnji Pallaze de Notai, izgradnji crkve S. Petronio, gde je bio glavni graditelj od 1393, kao i na gotičkom kampanilu crkve S. Francesco (1397).

ANTONIO FEDERIGHI (DI FEDERIGO) DEI TOLOMEI (oko 1420 – 1490) Italijanski graditelj i skulptor, rodjen u Sieni. U graditeljstvu, sledbenik stilskog izraza rane renesanse, a u vajarstvu sledi J. Quercie-a. Medju njegova glavna dela ubrajaju se: radovi na fasadi katedrale u Orvietu (1451-56), Loggia del Papa (1462-63) i nekoliko palata u Sieni, medju kojima Palazzo del Turco (Palazzo dei Davoli). Upravljao gradnjom katedrale u Sieni (1456-90), gde je radio i poznate sgraffite u mermeru na njenom podu.

ANTUNES, PAULO RIBEIRO (1905 - 1973) Brazilski arhitekta. Studirao u Rio de Janeiru. Povremeno saradjivao sa O. Niemeyerom. Projektovao zgradu banke Caramura Bahia i hotel u Salvadoru, hotel Amazonas u Manausu, zgradu Boavita u Sao Paulu i brojne stambene objekte u Rio de Janeiru.

APATURIJE (grč. Apatourioz, Apaturios) Grčki slikar helenističkog doba iz Alabande. Po Vitruviju, »elegantno je slikao pozorišne dekoracije« na sceni malog teatra u Trallesu, Lidija. Zbog kritike, kasnije je izmišljene i fantastične arhitektonske oblike na tim dekoracijama »izmenio prema zakonu stvarnosti«.

APOLODOR IZ DAMASKA, APOLLODORUS IZ DAMASCUSA (aktivan 97 - 130) Rodjen u Damasku u Siriji, odlazi u Rim, gde postaje arhitekta cara Trajana (98-117), prateći ga u njegovim vojnim kampanjama i za koga projektuje i inspiriše podizanje skoro svih gradjevina Trajanovog perioda. Njegovo prvo zabeleženo delo predstavlja od kamena i drveta podignut most preko Dunava kod mesta Dobreta (104). Medjutim, njegova remek dela podignuta su u samom Rimu: odeon kružne osnove (verovatno onaj kojeg je sagradio Domicijan (Domitian) na Campus Martiusu), Trajanove terme, Trajanov forum. Poslednji, sa svojim naglašenim aksijalnim planom i suptilnom igrom simetrije, ilustruje njegov stil, briljantan kompromis izmedju helenističke i čisto rimske graditeljske tradicije. Apollodorus se takodje pominje kao graditelj tržnica, Quirinala, a verovatno je da je imao učešća prilikom izgradnje rimske luke (Fiumicino) i kod gradnje Civitavecchia-e. Njemu se pripisuju i trijumfalni lukovi u Anconi i Beneventu. Mada nije bio u naročito dobrim odnosima sa Trajanovim naslednikom na carskom tronu Hadrianom (vladao 117-38), smatra se da je radio za njega vilu Adriana u Tivoliju i, moguće, Panteon, a posvetio mu je svoj traktat o konstrukciji ratnih mašina i uredjaja »Poliokreta«. Medjutim, prema Dio Cassiusu, Hadrian je Apollodorusa prognao iz Rima u periodu oko 130.g., a kasnije ga je osudio na smrt iz razloga njegovog uvredljivog kriticizma hrama Venus u Rimu.
Apollodorus je bio najznačajniji arhitekta Rimskog carstva. Prenevši iz Sirije elemente helenističke arhitekture i primenjujući konstrukcije lukova, svodova i kupola, stvorio je reprezentativno – monumentalnu arhitekturu, koja je dala obeležje Rimu u doba Trajana i Hadrijana.

APPEL, CARL (1911 - 1997) Austrijski arhitekt. Studirao 1933-36 na Wiener Akademie (Cl. Holzmeister). U Beču projektovao brojne poslovne i fabričke gradjevine: Haas-Haus, Wienerberger Ziegelfabriken, upravna zgrada Steyr-Daimler-Puch.

APPELMAN, PETER (oko 1375 - 1434) Flamanski graditelj, rodjen u Antwerpenu. Godine 1401 izvodi dekorativne radove u kartuzijanskoj crkvi u Dijonu, a od 1406 angažovan je na gradnji katedrale u Antwerpenu. Nastavljajući njenu izgradnju u gotičkom stilu podiže hor sa deambulatorijumom, transept, delove glavnog broda i zvonika. Jedan je od poslednjih flamanskih graditelja koji se pridržava gotičkog načina gradnje i dekoracije.

APPIA, ADOLPHE (1862 - 1928) Švajcarski scenograf, rodjen u Genevi. Uz E.G. Craiga, predstavlja jednog od reformatora evropske scenografske umetnosti. Bio je protivnik šablonski primenjivanog baroknog iluzionizma, istovremeno i borac protiv striktno upotrebljene realističke i naturalističke scenske opreme. Šarenilu, prenatrpanosti i uobičajenom neinventivnom kiču, naročito u inscenacijama opera, suprotstavlja jednostavnost i stilizaciju scenskih dekorativnih elemenata. Stilizaciju sprovodi u širokim površinama boja i u oblicima, medju kojima se naročito ističu vertikale i horizontale. Svoje ideje teorijski je predstavio u tekstovima »La mise en scène du drame wagnérien« (Pariz, 1895) i »Die Musik und die Inszenierung« (München 1899), a praktički ostvario u scenografiji muzičkih drama R. Wagnera i Ch. W. Glucka.

APPLE (osnovana 1977) Kompjuterska kompanija koja je zaslužna za revoluciju na polju obrade teksta – jedne od značajnih tehničkih inovacija XX veka. Način obrade teksta putem njegovog prevodjenja u matematičke formule u digitalnoj formi uvela je nemačka firma Hell 1965 godine, medjutim, razvoj personalnog kompjutera Apple Macintosh uneo je revoluciju u tu aplikaciju. God. 1975 Steve Jobs i Steve Wozniak iz Californije dizajnirali su Apple I, kompjuter za ličnu upotrebu i osnovali firmu Apple Computer Inc., koja je izbacila model Aplle II. Bio je to prvi personalni računar koji je prodavan u kompletu sa svim neophodnim dodacima za individualan rad otvarajući na taj način vrata industriji personalnih računara. God. 1983 Jobs i Wozniak predstavljaju Lisu, softwer koji je uneo novine u industriju personalnih računara upotrebom tzv. »prozora«, padajućih menija, bitmapirane grafike i miša. Naredne godine predstavljaju model Macintosh PC koji je sadržavao Lisa interfejs sa prihvatljivom cenom za mnoge dizajnere. Softver za njega, nazvan Post Script, razvila je druga kalifornijska kompanija, Adobe.
Apple Mac je vrlo brzo prihvaćen sredinom 80-tih kao standard računarske opreme grafičkih dizajnera. Takodje, ova kompjuterska oprema dovela je do revolucije procesa dizajna; uporebom novih softvera, dizajn je mogao da bude vršen izvan institucija i razvojnih pogona kompanija i bude prenet na nivo dizajnera – individualca. Neki istoričari dizajna smatraju Apple zaslužnim za uvodjenje »demokratizacije dizajna« - u kojoj dizajner ima mnogo veću kontrolu samog procesa dizajna. Revolucija Apple-a je inicirala debatu izmedju predstavnika područja dizajna koji su davali primat tradicionalnim tehnikama dizajniranja i onih drugih, koji su u kompjuterskoj tehnologiji videli budućnost. Naravno, učešće kompjuterskog softvera u procesu dizajna svakim danom je sve veće i značajnije, a deo zasluge nosi i tehnologija Apple.

APRILE, PIETRO Italijanski skulptor iz prve polovine XVI veka. Brat i saradnik Antonio Maria Aprilea, koji je, zajedno sa grupom talijanskih skulptora, preneo u Španiju duh renesansne plastike. Pietro je radio nadgrobne spomenike i crkvenu skulpturu. Radeći u Carrari vadio je i pripremao mermer za Michelangela (za fasadu S. Lorenza), kao i za fasade Certose u Paviji i katedrale u Comu.

AQUILA, ANDREA DALL' Italijanski skulptor i slikar iz druge polovine XV veka. Učio i obrazovao se u Donatellovoj radionici u Firenzi. Godine 1455-56 radi u Napulju na plastičnom ukrasu trijumfalnog luka Alfonsa Aragonskog, remek dela Francesca Lauranea, izvedenog iznad glavnog ulaza u Castel Nuovo. U velikoj svečanoj dvorani kastela, Aquila je izveo reljefni friz s nimfama i puttima, koji ima obeležja firentinske plastike quattrocenta.

AQUILA, JOHANNES DE RAKESPURGA (RADKERSBURG), JANEZ AKVILA IZ RADGONE Slikar i graditelj iz perioda prelaza XIV u XV vek, rodom iz Radgone (Radkersburg). Poznatiji kao jedan od kasnogotičkih crkvenih slikara, koji je delovao u tadašnjim ugarskim županijama Vas i Zala, pa ga stoga madjarski istoričari umetnosti klasifikuju predstavnikom tzv. transdanubijske slikarske škole. Na njegovim delima se vidi spajanje italijanskih sa češkim elementima gotike.

ARABIA (osnovana 1873) Firma sa sedištem u okolini Helsinkija, osnovana od strane švedske fabrike keramike Rörstrand, sa namerom izlaska na rusko tržište. Za vreme dok se na čelu umetničkog direktora nalazio Thure Öberg (od kasnog XIX v. do 1931), firma je prihvatila i aplikovala ideale i principe koje je doneo pokret Arts and Crafts, mada je na njenu proizvodnju i dalje u velikoj meri uticao program Rörstranda. Godine 1916 Arabia je bila u finskom vlasništvu i u velikoj meri je snabdevala finsko tržište; 1939, sa preko 1.000 zaposlenih bila je najveći proizvodjač porcelana u Evropi. Dolaskom Kaj Francka na mesto direktora 1945, keramika firme Arabia sve se više okreće utilitarnim programima, koje nameće svetska potražnja.

ARAD, RON (rodj. 1951). Dizajner medjunarodne reputacije, rodjen u Tel Avivu, studirao u Jerusalemu na Akademiji lepih umetnosti. Potom odlazi u London gde na Architectural Association studira (1974-79) kod Petera Cooka, osnivača Archigrama. God. 1981, nakon kraćeg angažmana u North London arhitektonskom birou, Arad, zajedno sa proizvodjačem nameštaja Dennis Grovesom, osniva One Off, radionicu nameštaja i izložbeni salon. U prvo vreme, Arad radi u hightech maniru, uz naglašene konstruktivne karakteristike. Vrlo brzo se okreće stilu koji je blizak adhokizmu, prepravljajući modele Roverovog automobilskog kožnog sedišta i sedišta mopeda marke Puch. Koncepcijski, ovi radovi se dovode u vezu sa sličnim radovima Achille Castiglionia. Medjutim, ako globalno posmatramo Britansku umetničku i dizajnersku scenu iz perioda ranih 1980-tih, kada je manufaktura nameštaja bila gotovo ugušena, njegovi radovi su za neke teoretičare smatrani za ironičnu kritiku postindustrijskog doba. Kao što samo ime njegove kompanije sugeriše, Aradovi komadi nameštaja i opreme bili su izradjeni pojedinačno, odnosno unikatno, za vrhunske enterijere. Sa logotipom kojeg je dizajnirao Neville Brody, One Off postaje referentna marka post-punk britanskog dizajna 80-tih. Sredinom 80-tih, Arad je često izlagao van Britanije (tj. 1987, Nouvelles Tendences, Centre Pompudou, Pariz, koju je organizovao Centre de Création Industrielle). Krajem dekade Arad je takodje projektovao enterijere, uključujući foaje opere u Tel Avivu i komadni nameštaj za proizvodjače kao što su Vitra i Poltronova.

ARAU (ATELIER DE RECHERCHE ET D’ACTION URBAINE) Belgijska arhitektonska grupa za »angažovani javni pritisak« koju je 1968. godine osnovao Maurice Culot. Osnovno polje interesovanja i rada grupe je bilo proučavanje problema urbanih celina koji nastaju drastičnom urbanom obnovom (posebno se u svojim raspravama zalažući za konzervaciju i restauraciju). Grupa je postala poznata preko časopisa “”Archives d’Architecture Moderne” iz 1975.

ARBEITSRAT FÜR KUNST, SOVJET UMETNOSTI Grupa nemačkih arhitekata koju je 1918. osnovao Bruno Taut, koja je uključivala umetnike kao što su bili Otto Bartning, Walter Gropius, Erich Mendelsohn, Max Taut i drugi. Taut je želeo da grupa širi angažovani politički uticaj sličan onom koji su imali Savezi radnika i vojnika toga doba, ali je, nakon što je ova ideja propala, 1919. vodjstvo nad grupom preuzeo V. Gropius. Kad je Gropius kasnije preuzeo službu u Bauhausu u Weimaru, program Bauhaus je reflektovao ideale Arbeitsrata (engl. Work Council of Art), koji su zahtevali osnivanje zajednice arhitekata i umetnika koji bi radili na fuziji svih vidova umetnosti pod okriljem arhitekture, simbolički Bauprojekt. Grupa je često izlagala i publikovala, ali se raspala 1921. usled nedostatka fondova za finansiranje.

ARBUS, ANDRÉ (1903 – 1969) Francuski dizajner nameštaja, rodjen u Toulouse-u, a intenzivno radio u periodu 1930-tih. Nakon stilskog izleta u Art Deco, nastavio je da radi u nešto izmenjenom stilu, u skladu sa tradicijom Émile-Jacques Ruhlmanna. Arbus je izradjivao nameštaj koji karakteriše upotreba finih materijala i visok nivo zanatske obrade, a koristio je dekoracije u neoklasičnom stilu.

ARCHER, BRUCE LEONARD (1922 - 2005) Engleski dizajner. Studirao mašinstvo i radio na projektovanju alatnih mašina. Godine 1956 započeo istraživanja o metodologiji dizajna; rezultate objavio u knjizi „Systematic methods for designers“ (1964). Bio je 1960-61 docent na Visokoj školi za oblikovanje u Ulmu. Vodio istraživačko odeljenje za industrijsko oblikovanje na Royal College of Art u Londonu, gde je radio na petogodišnjem programu istraživanja bolničke opreme, pod pokroviteljstvom „Nuffield Foundation“.

ARCHER, JOHN LEE (1791 – 1852) Arhitekt, rodjen u Irskoj, živeo u Australiji, na Tasmaniji. Bio je crtač kod John Rennie-a od 1812 do osnivanja sopstvene arhitektonske i inženjerske prakse 1818. Godine 1826 bio je imenovan za glavnog gradjevinskog inženjera Vlade Tasmanije, za koju je projektovao više izrazito klasičnih gradjevina, uključujući Custom House (kasnije zgrada Parlamenta) i crkve St Georges (1837-8) i St John (1834-5), sve u Hobartu, gl. gradu Tasmanije..

ARCHER, THOMAS (1668 - 1743) Jedini engleski arhitekta, obrazovan na Oxfordu, koji je proučavao i upijao barok sa samog izvora, tokom svoje Grand Tour po Italiji. Njegove gradjevine su jedinstvene u Engleskoj po izrazu i uticaju koje je na njih ostavila arhitektura Berninija i Borrominija. Archerovi objekti datiraju iz perioda izmedju 1703 i 1715, kada napušta arhitekturu. Reputaciju je stekao profinjenim i zaokruženim baroknim objektima, uključujući severnu fasadu i kaskadnu kuću u Chatsworthu, Derbyshire (1704-5) i vrtni paviljon u Wrest Parku (1709-11), kao i realizacijom tri crkve: katedrale u Birminghamu (1710-15), St. Paul, Deptford, London (1713-30), moćno modelovanih zidnih površina i entablatura i St. John, Smith Square, Westminster (1714-28), sa četiri spektakularna barokna tornja. Heythorp House, Oxon (1707-10) je bio njegov najambiciozniji poduhvat, ali je kuća izgorela, da bi tek 1870 bila rekonstruisana.

ARCHIGRAM (1963 - 75) Organizacija – grupa arhitekata, dizajnera i istraživača životne sredine koju je vodio Peter Cook, sa sedištem u Londonu. Njeni članovi bili su: Warren Chalk, Peter Cook, Dennis Crompton, Ron Herron, David Greene i Mike Webb. Ova šestorica su se zbližili 1960 za vreme dok su radili za Taylor Woodrow Construction Co. na rekonstrukciji i planiranju Euston Station, London, pod rukovodstvom Theo Crosby-ja. Od 1961 rade i izdaju bilten kao Archigram – što predstavlja kovanicu od »architecture« i »telegram« ili »aerogram«. Ovo ime je nastalo iz stava o imperativnoj potrebi za arhitekturom koju je, prema ovoj grupi, trebalo uneti u sterilnu monumentalnu arhitekturu Britanije posleratnog perioda. Javno je ova grupa identifikovana 1963, nakon prve izložbe – »Living City« - u Institute of Contemporary Arts u Londonu.
Naziv Archigram bio je takodje stav o metodi ove grupe: arhitektura putem crteža. Ovaj pristup je označio karakter njihovih shvatanja – projekti članova grupe bili su pretežno utopijski, medju kojima su značajni: Walking City (1964), Plug-in City (1964-66) i Instant City (1968). Ove sheme predlagale su uvodjenje napredne tehnologije, poput one koja se koristila u američkom Svemirskom programu, inkorporirajući mašine ili njihove delove u arhitekturu. Odbacujući formalnu arhitekturu konvencija i tradicionalnih struktura gradjevina, grupa se bavila potrošačkom arhitekturom koja je zasnovana na principima zadovoljavanja potreba korisnika. Ovakav pristup je vodio prema razvoju nove arhitekture koja uključuje elemente popularne kulture i arhitektonske strukture koje je moguće menjati, pre svega proširiti, u skladu sa potrebama. Neki projekti grupe su realizovani, uključujući Archigram Capsule na izložbi Expo '70 u Osaki i na izložbi savremenog britanskog dizajna u Louvreu u Parizu (1971). Tim radovima su zaslužili mesto preteča High Tech stila u arhitekturi, posebno na radove Richard Rogersa. Uticaj ideja Archigrama prenosio se, kako njihovim pisanim radovima i izložbama, tako i putem tekstova, koje je pisao njihov pristalica Reyner Banham i koji je ovaj uticaj učinio opšte značajnim za arhitekturu. Njihov koncept potrošačke arhitekture prihvatili su metabolisti, pre svega predstavnici arhitektonske škole u Japanu. Medjutim, zajedno sa sve većim učešćem potrošačkog aspekta u arhitekturi, učešćem pop kulture i odbacivanjem tradicionalnih konvencija u projektovanju i dizajnu, postaje jasan uticaj ove grupe na oformljenje svesti i tokova nove, postmodernističke arhitekture i pop dizajna. Grupa je izazvala interesovanje i u Evropi, posebno u Italiji, gde je uticala na stvaranje studija »radikalnog dizajna«, kao što je bio Archizoom, kasnih 1960-tih.

ARCHITECTS' CO-PARTNERSHIP Firma engleskih arhitekata (koji su rodjeni u periodu od 1915-17), osnovana 1936, a obnovljena nakon rata, 1945. Partneri su negovali timski rad u projektovanju, a osobenost njihovog rada čini i česta primena industrijalizovanih elemenata u izgradnji. Najpoznatiji objekat ove firme je fabrika gume u Bryn Mawru, Wales (1946-9), na čijem je projektovanju bio uključen i Ove Arup. Ostali radovi uključuju: studentske studije-spavaonice heksagonalnog plana za St. John's College, Oxford (1956-9), više objekata za King's College, Cambridge (1960-62); školu u Ripleyu, Derbyshire (1958-60) i druge škole; stambene objekte u Ikoyi, Lagos (1957-9) i Institut za biohemiju, Imperial College, London (1961-4).

ARCHITECT’S COLLABORATIVE, THE, TAC Firma koju je 1945 god. osnovao Walter Gropius u SAD i u kojoj je praktikovan timski rad. Medju radove ove kompanije spada zgrada Harvard Graduate Centera, Cambridge, Mass. (1949).

ARCHITECTURAL REVIEW, THE (osnovana 1896) Arhitektonski časopis sa sedištem u Londonu, koji je bio važan promoter modernog pokreta (Modern Movement) u Britaniji u periodu sredine 1920-tih. Medju kritičarima koji su bili blisko povezani sa delovanjem časopisa, najznačajniji su Nikolaus Pevsner i Reyner Banham.

ARCHITECTURE STUDIO Francuska arhitektonska kolaborativna praksa, osnovana u Parizu 1973 godine. Čine je arhitekti: R. H. Arnaud, A. Bretagnolle, J. F. Bonne, L. M. Fischer, M. Robain, R. Tisnado, L. M. Fischer. Profesionalni rad ove firme je prevashodno posvećen socijalnoj i političkoj umetnosti arhitekture, te grupa često saradjuje na važnim projektima vezanim za sam grad Pariz i francusku vladu. Radeći u kolaboraciji sa Jean Nouvelom, Soria i Lezènesom, Architecture studio je pobedio na konkursu za projekat Institut du Monde Arabe, Paris (1981-7), koji je firmi omogućio dalju afirmaciju u eri razvoja takozvanih »grand projets« (velikih projekata), kroz koje je tadašnji francuski predsednik François Mitterrand obećao promenu lica grada Pariza. Sledi projekat francuske ambasade u Muscatu, Oman (1987-9); državne srednje škole Lycee du Futur, Jaunay-Cean, Francuska (1986-7) i Lycee Jules Verne, Cergy-Le-Haut, Francuska (1991-3); zgrade Evropskog parlamenta, Strasbourg, Francuska (1994-7), projekat koji simbolizuje nove političke odnose u Evropi i crkva Our Lady of the Ark of the Covenant, Pariz, (1996-7).

ARCHITEXT Grupa japanskih arhitekata (uključujući Takefumi Aida (1937 -), Takemitsu Azuma, Mayumi Miyawaki, Makoto Suzuki i Minoru Takeyama (1934 -), koja svoje ime duguje istoimenom arhitektonskom časopisu. Grupa je osnovana 1971, a svoju profesionalnu aktivnost je bazirala na promociji principa kontradikcije i individualizma, diskontinuiteta i pluralizma u arhitekturi, suprotstavljajući se time početnom totalitarizmu Modernog pokreta i, naročito, metabolizmu.

ARCHIZOOM, STUDIO ARCHIZOOM ASSOCIATI (osnovan 1966) Arhitektonski studio osnovan u Firenzi, delimično inspirisan radovima predstavnika britanskog radikalnog dizajna, grupe Archigram. God. 1967, uporedo sa još jednom firentinskom grupom, »Superstudio«, predstavljena je na izložbi tzv. »Superarchitettura« u Pistoji. Članovi grupe Archizoom su bili: Andrea Branzi, Gilberto Corretti, Paolo Deganello, Dario i Lucia Bartolini i Massimo Morozzi. Njihovi objekti predstavljali su ironične, post-funkcionalističke komentare modernog pokreta –»Mies« fotelja iz 1969, sa elastičnim sedištem, predstavljala je komentar na neadekvatnost estetike modernog dizajna. Grupa se svojim radovima takodje obraćala pop kulturi i kiču. Projekat »No-stop city« iz 1970, poput »Kontinualnog spomenika« grupe Superstudio, širio je ideju grada u njegovu beskonačnost. God. 1971 Studio učestvuje na izloižbi u Museum of Modern Art u New Yorku, pod nazivom »New Domestic landscape«, u sekciji »kontradizajn kao postulat«.
Na planu dizajna, Archizoom je radio projekte za opremanje zgrada, enterijera, izložbi, nameštaja i druge opreme. Odražavajući dogadjanja na polju socijalnih protesta tog vremena, dizajn nameštaja grupe Archizoom je bio namerno bizaran, u suprotnosti sa ustaljenim konvencijama, za koje su predstavnici grupe smatrali da su u svojoj biti besmislene. Medjutim, evidentno je da je grupa obraćala pažnju na funkcionalnost i inteligentnu upotrebu materijala, što je vodilo stilskom razvoju, počev od internacionalnog modernizma, pa do funkcionalizma. Jedan medju najboljim projektima (1970) bila je stolica koja se sastojala od gumenog čaršava postavljenog na vrhu tapaciranog jastuka, obešenog o nosače od dva spojena trougaona rama načinjena od hromiranog metala. Stolica je nazvana »Mies«, u ironičnoj posveti Ludwigu Mies van der Roheu i postala je uzor radikalnog dizajna simplifikovanog nameštaja. Ova stolica, kao i drugi komadi nameštaja, bili su primer tzv. »protivdizajna« ili »kontradizajna«, a i danas se svrstavaju u mainstream modernog italijanskog dizajna.

ARCINIEGA, CLAUDIO DE (oko 1520 – 93) Španski arhitekta i skulptor. radio je zajedno sa Gil de Hontañonom pre nego što se doselio u Meksiko, gde je projektovao katedralu u Mexico Cityju (1563-1667) i, verovatno, katedralu u Pueblu (1557-1649), za koju je Becerra jedno vreme bio glavni poslovodja radova.

ARDEMANS, TEODORO (1664 – 1726) Španski graditelj i slikar, rodjen u Madridu a poreklom Nemac. Radio je u maniru kasnoga baroka. Učestvovao na izgradnji katedrala u Granadi i Toledu. Od 1702 radi za kraljevski dvor u Madridu, kada saradjuje na izgradnji dvorca Aranjuez. Slikanje je učio kod C. Coella, medjutim, na tom polju se nije istakao.

ARENS, JOHANN AUGUST (1757 – 1806) Arhitekta, rodjen u Hamburgu, studirao je zajedno sa Harsdorffom i de Wailly-jem. Prosredstvom Goethea, bio je pozvan u Weimar da rekonstruiše Schloss (dvorac, 1789-92), medjutim, njegova najznačajnija gradjevina u okviru dvorskog kompleksa je takozvana Rimska kuća u parku, koju karakterišu primitivistički dorski stubovi na donjoj etaži koji nose strukturu nalik hramu (1790-2). Većina njegovih radova nalazi se u Hamburgu, gde je, zajedno sa C.F. Hansenom, gradio u rafiniranom, zrelom neoklasicizmu, čiji je bio jedan od najistaknutijih predstavnika na području Severne Nemačke.

ARETS, WIEL (1955 - ) Holandski arhitekta, rodjen u Heerlenu, aktivan u Maastrichtu. 1983 završio studije na Tehničkom univerzitetu u Eindhovenu. Krajem 1980-tih realizovao je prve manje radove: poslovnu zgradu u Maastrichtu (1987-88) i medicinske centre u Weertu (1986-87) i Hapertu (1988-89). Od početka 1990-tih radi veće projekte: Umetničku akademiju u Maastrichtu (1989-93) i apartmansku stambenu zgradu u Amsterdamu (1990-95).

ARHELAJ (grč. Arcelaioz, Arhelaos) (verovatno iz perioda prelaza iz II v.p.n.e. u I v.p.n.e) Grčki skulptor iz Priene. Sačuvan je njegov signirani reljef poznat pod imenom »Homerova apoteoza«, koji je pronadjen u XVII veku kod Albana u Italiji. Njegov skulptorski stil karakteriše slikarska obrada likova, što je bila odlika azijske škole helenističkog razdoblja.

ARHERMOS, ARHERMUS (ANTHERMOS, ARCHERMOS, ARCHENOS) (grč. Arcermoz) (oko sredine VI v.p.n.e.) Grčki skulptor sa ostrva Hios. Prema jednom Aristofanovom komentatoru, Arhermos je prvi prikazao boginju pobede, Niku, sa krilima. Plinije pak, piše da su se njegova dela nalazila na ostrvima Lesbos i Delos. Na Delosu je čak nadjena jedna baza s njegovom signaturom, medjutim, predpostavlja se da arhajska figura Nike, otkrivena u blizini baze, verovatno nije njegovo delo.

ARHILON (grč. Arcilocoz, Arhilohos) (druga polovina V v.p.n.e.) Grčki graditelj iz Agrile na Atici. Naslednik Filokleta na gradnji Erehtejona na Akropolisu u Atini (408 g.p.n.e. do 407 g.p.n.e.)

ARHIMED (grč. Arcimhdhs, Arhimedes) (oko 287 p.n.e. – oko 212 p.n.e.) Veliki fizičar i matematičar iz Sirakuze, spominje se u rimskom dobu medju znamenitim arhitektima zbog svojih pronalazaka u vezi iskorišćavanja snage vode i vetra, kao i konstruisanja raznih mašina. Nema, medjutim, potvrde da je bio i graditelj.

ARIA (DA ORIA, DE AYRA), MICHELE D' Italijanski skulptor poreklom iz Lombardije. Radio u drugoj polovini XV veka u Genovi, gde je angažovan na izradi dekorativne plastike na palatama i crkvama. Kao saradnici, kod njega rade njegova braća Giovanni i Bonino. 1502 sa drugim skulptorima radio na spomeniku roditeljima kralja Karla XII u opatiji St Denis kraj Pariza.

ARISS, JOHN (oko 1725 – 1799) Američki arhitekta rodjen u Engleskoj. Smatra se za prvog profesionalnog arhitektu u Severnoj Americi, emigrirao iz Engleske oko 1751. Poznate su njegove reklame u »Maryland Gazette«, gde se reklamirao kao »arhitekta poreklom iz Velike Britanije koji je spreman da radi sve vrste objekata«. Nažalost, njegov rad ostao je nezabeležen, mada se veruje da su neke bolje projektovane kuće u Virginiji njegovo delo, kao, na primer: Mount Airey, Richmond County (1755-8); ove kuće su projektovane u engleskom palladijanskom stilu, sa notama Gibbsa. Bio je pod uticajem engleskog palladijanizma i arhitektonskog jezika Jamesa Gibbsa.

ARISTEJ (grč. Aristeaz, Aristeas) Grčki vajar iz Hadrijanovog doba. Izradio je zajedno sa Papijem iz Afrodizijade dva signirana mermerna kentaura za Hadrijanovu vilu u Tivoliju (Kapitolinski muzej, Rim). To su verovatno replike starih dela, tehnički virtuozno izvedene.
Drugi skulptor Aristej, poznat je jedino iz jednog natpisa u Olimpiji iz sredine II v.p.n.e.

ARISTID, ARISTIDES, ARISTEIDES (grč. Aristeidhz, Aristeides) 1. Stariji, grčki livac i slikar (kraj V v.p.n.e.). Učio livenje kod Polikleta.
2. (IV v.p.n.e.) Mladji, grčki slikar iz Tebe, unuk Aristida st., po tradiciji, jedan od protagonista primene nove, enkaustičke tehnike u slikarstvu.

ARISTION SA PAROSA (grč. Aristiwn) Grčki skulptor s Parosa (VI v.p.n.e.) jedan od mnogih koji su u periodu Pizistratove tiranije prešli sa ostrva na Atiku. Njegova se signatura nalazi na vazama na nadgrobnim spomenicima.

ARISTOGITON (grč. Aristogeitwn, Aristogeiton) 1. Grčki vajar iz Tebe (prva pol. V v.p.n.e., po nekima IV v.p.n.e.), radio sa tebanskim vajarem Hipatodorom.

ARISTOKLO, ARISTOKLES (grč. Aristochz, Aristokles) Grčki vajar (druga polovina VI v.p.n.e.). Radio u Atici. Njegova se signatura nalazi na bazi votivne statue i na nadgrobnoj steli ratnika Aristiona.

ARISTONIDA (grč. Artwisnidaz, Aristonidas) Grčki vajar sa Rodosa (verovatno iz II v.p.n.e.). Plinije spominje da se na Rodosu nalazio njegov bronzani kip heroja Atamanta.

ÁRKAY, ALADÁR Madjarski arhitekta i slikar (Temišvar, 1868 – Budimpešta, 1932). Studirao u Budimpešti i Parizu, a od 1893 kod bečkih teatarskih arhitekata H. Helmera i F. Fellnera. U Budimpešti učestvuje u izgradnji dvora i palate Reduta, vila i enterijera primenjujući elemente madjarskog seoskog graditeljstav i ornamentike. Kompilacijom ovih elemenata i formama secesije stvoren je tzv. »madjarski stil«, čiji je A. jedan od glavnih predstavnika.

ARKESILAJ (grč. Arcesilaoz, Arkesilaos) Grčki vajar ( I v.p.n.e.) koji je radio u Rimu. Za Cezarov Venerin hram izgradio je Venus Genetrix. Savremenici su ga cenili kao jednog od najboljih vajara.

ARKEZIJE, ARCESIUS (grč. Arcesioz, Arkesios) Maloazijski graditelj helenističkog doba. Za njega navodi Vitruvije, da je pisao »o korintskim proporcijama i o Asklepijevom hramu jonskog stila u Trallesu, za koji se kaže, da ga je načinio svojom rukom«.

ARMIRIGUS, MAGISTER Istarski graditelj XIV veka. Godine 1381 sagradio je jednobrodnu crkvu sv. Antuna u Žminju (srednja Istra), kako to beleži latinski natpis na pročelju.

ARNDT, ALFRED (1898 - 1976) Nemački proizvodjač nameštaja i predavač, koji je vodio radionicu u Bauhausu do 1931. On je načinio pomak na polju kreiranja jeftinog, funkcionalnog nameštaja koji može da bude masovno proizveden i sastavljan iz standardizovanih delova. Takodje, Arndt je nastavio radove Waltera Gropiusa na razvoju tzv. »Unite furniture«.

ARNOLD (ARNOLDUS) Nemački graditelj (? – Köln – 1303) Nakon Gerarda, koji je 1248 započeo da gradi kelnsku katedralu, gradio je hor (1280 – oko 1300) »magister Arnoldus magister operis Ecclesiae maioris«.

ARNOLFO DI CAMBIO (Colle di Val d'Elsa, Toskana, oko 1240 umro u Firenci 1301/2) Firentinski skulptor i zidar iz perioda kasnog XIIIv. Asistent Nicole Pisano godine 1266, a nazvan je »subtilissimus magister« 1277. Potpisivao je radove dekorativne arhitekture i skulpture godina 1282, 1285 i 1293. Arhitektonske forme koje je koristio su u osnovi gotičke, sa jasnom vezom prema francuskom stilskom izvoru, a uključuju trolisne završetke i trolisno krunisane lukove. Godine 1296 počinje rad na novoj firentinskoj katedrali, a Arnolfo je postavljen za glavnog majstora katedrale. Njegovi projekti su prepoznatljivi na brodu i krilima osnove katedrale, dok je centarlni istočni završetak sa tri poligonalne apside delo Francesco Talenija (umro 1369; bio glavni zidar katedrale od 1350). Medjutim, smatra se da je Talenti samo nastavio projekt Arnolfoa, mada, pretpostavlja se, pod uticajem arhitekture koja je nastajala u Kölnu. Interesantno je napomenuti da se, prema ranim izvorima koji se odnose na Arnolfa, smatrao za Germana. Nekoliko gradjevina se pripisuju Arnolfu di Cambiju, a medju njima, sa ubedljivim argumentima, S. Croce (početa 1295) i firentinska Badia (poč. 1284).

ARONCO, RAIMONDO TOMMASO D' (GLEMONE – SANT REM) (1857 – 1932) Značajan italijanski arhitekta zaslužan za elegantne gradjevine na Medjunarodnoj izložbi dekorativnih umetnosti koja je održana u Torinu (1902), gde je Art Nouveau (koji se u italiji zove Stile Liberty), bio preovladjujući. Centralna rotonda u Torinu bila je uzavrelo dizajnirana, sa mnoštvom ornamenata i niskim simetričnim krilima. D'Aroncove gradjevine karakteriše vrhunac stila, čak je i njegov izraziti arhitektonski jezik pod velikim uticajem secesije u njenoj austrijskoj manifestaciji. D'Aroncov mauzolej u Udinama (1898) demonstrira ostale aspekte njegovog eklekticizmaa, svojim egiptijanizovanim elementima i glavama i uticajem Wagnera i Viollet-le-Duca.

ARQUITECTONICA (osn. 1977) Firna za arhitekturu, unutrašnji dizajn i urbano planiranje, osnovana na Miamiju, Florida, kao eksperimentalni studio. Grupu su vodili Bernardo Fort-Brescia i Laurinda Speer, a studio je razvio posao uključujući preko četiri stotine profesionalaca. Danas Arquitectonica ima biroe po celoj SAD, kojima se upravlja iz centara kompanije koji se nalaze u Miamiju, New Yorku, Los Angelesu i Las Vegasu. Medjunarodne poslove u Evropi Arquitectonica vodi iz regionalnih biroa u Parizu i Madridu, u Aziji u Hong Kongu, Šangaju i Manilli; u Latinskoj Americi u Limi, Sao Paulu i Buenos Airesu.
Bernardo Fort-Brescia je rodjen u Peruu, završio je arhitekturu na Princeton University i Harvard University. Laurinda Hope Spear je završila arhitekturu na Brown University i Columbia University.
Najznačajniji projekti su: Babylon kompleks apartmana, Miami (1980-02); Banco de Credito de Peru, Lima (1988); All STar Resorts, Walt Disney World, Lake Buena Vista (1995).

ARRAS, MATTHIAS OD (umro 1352) Francuski arhitekta gotičke katedrale St Vitus u Pragu, Boemija, čija je gradnja započeta 1344, pod uticajem arhitekture katedrale iz Narbonne. Matthias je takodje zaslužan za restauraciju Praškog dvorca (od 1333)..

ARRUDA, DIOGO (aktivan 1508-31) Vodeći predstavnik manuelinskog stila u Portugaliji. Njegov najznačajniji rad predstavljaju brod i kapitelhaus Crkve Hrista, Tomar (1510-14), sa svojom skoro nadrealistikom skulptoralnom dekoracijom: jedrima i konopima postavljenim okolo kružnih prozora, potpornim stubovima dekorisanim uklesanim formama u obliku korala i drugih morskih bića. Njegov brat Francisco (aktivan 1510-47) bio je prvenstveno vojni arhitekt, medjutim, sagradio je egzotičnu, skoro hinduističku kulu u Belemu (1515-20).

ARRUDA, FRANCISCO DE Portugalski graditelj (? – 1547). Radio na fortifikaciji Alemteja, zatim sa bratom Diogom u Tomaru, Azemmouru i Mazaganu (1513-14). Gradio katedralu i akvedukt u Elvasu i neke objekte u Evropi. Nakon bratove smrti imenovan majstorom radova u Alemteju. Karakteristični su i za njega mavarski uticaji (stil mudejar), egzotična manuelska dekoracija i monumentalnost, što se naročito ističe na njegovom glavnom delu, kuli Belém, podignutoj (1515-20) pored manastirasv. Jeronima, na ulazu u lisabonsku luku.

ART CENTER COLLEGE OF DESIGN Osnovan je 1930. Godine u Pasadeni, California, od strane E.A. Adamsa. Njegov cilj je bio da se postigne korak izmedju kvaliteta usluga dizajna koje traže klijenti i nedostatka formalne obuke dizajnera u to vreme. Godine 1986., u Švajcarkoj je otvoren kamp – evropski pandan.

ART MANUFACTURERS Jedan od prvih reformatora engl. industrije, Sir Henry Cole (1808 – 1882), osnovao je 1847.g. A.m. da bi “razvio ukus javnosti kroz lepotu koja će se primeniti na mehaničku produkciju” Njegovim zauzimanjem došlo je do prve svetske izlozbe u Londonu, 1851.g. Značajan je bio njegov uticaj u društvu «Royal Society for the Encouragement of Arts, Manufactures and Commerce« (RSA).

ART WORKER’S GUILD Osnovana 1884 kao forum za diskusije za arhitekte, umetničke zanatlije i dizajnere; promovisala je ideale Arts and Crafts-a i bila je aktivna sve do kraja XX veka. Medju njene majstore ubrajaju se John Dando Sedding (1838-1891), Williamn Morris (1834-1896) i više drugih istaknutih arhitekata.

ARTEK (osn. 1935) Finska kompanija za prozvodnju nameštaja, osnovana 1935 od strane arhitekte Alvara Aaltoa i njegove supruge Aino Aalto, promotera vizuelnih umetnosti Maire Gullichsen i istoričara Nils-Gustav Hahla. Osnovni doprinos kompanije bio je promocija nameštaja i staklenih predmeta Alvara Aaltoa i proizvodnja nameštaja za objekte Alvara Aaltoa. Ime Artek naglašavaa nameru kombinovanja umetnosti i tehnologije, odražavajući osnovnu ideju pokreta internacionalnog stila – da se unese tehničko znanje i iskustvo, kao i kvalitet materijala u proizvodnji nameštaja, umesto dotadašnje upotrebe frivolnih ornamenata.
Medju najznačajnijim proizvodima Arteka bili su: Paimio stolica, Alvara Aaltoa, dizajnirana za projekat Paimio Sanatorijuma, poput Wassily stolice, ali sa zamenjenim hladnim čelikom drvenim materijalom; stilica sa 3 noge, model No. 60, dizajniran oko 1932-33, demonstrira Aaltovo interesovanje za bazične funkcionalne, utilitarne forem; stolica sa 3 noge X600, proizašla iz modela 60.

ARTELUCE (osn. 1946) Firma osnovana u Milanu kao mala radionica za proizvodnju rasvetnih tela. U početku, proizvodila je po dizajnu Gina Sarfatti, čije su egzotične „svetlosne skulpture“, koje su kombinovale funkciju sa svetlosnim efektom, postale medjunarodno prihvaćene kao zaštitni znak italijanskog dizajna 1950-tih. Medju najuspešnije dizajnerske komade ubraja se King Mirandina minimalistička Jill svetiljka (1977).

ARUP, OVE NYQUIST (1895 - 1988) Rodjen od danskih roditelja u Newcastle-u na Tyne. Studirao filozofiju pre nego što će diplomirati inženjerstvo u Kopenhagenu 1922. U prvo vreme je bio angažovan kao gradjevinski inženjer, a kasnije se uključuje u polje arhitekture, radeći sa Tectonom u Londonu na projektima Highpoint, Penguin Pool i Finsbury Health Centre, na kojima je primenjivao nove ideje gradnje betonskim konstrukcijama. Smatra se za pionira »load-bearing« betonskih zidova. Njegova konsultantska praksa postala je poznata po svežem pristupu i rešenjima teških strukturalnih problema, zbog čega je blisko saradjivao sa mnogim vodećim arhitektima u Enleskoj i Evropi. Partnersku firmu osniva 1963 zajedno sa arhitektima i inženjerima Fhilipom Dowsonom, Ronaldom Hobbsom i drugima. Ovaj multiprofesionalan tim uveo je u arhitektonsku praksu princip bliske saradnje izmedju raznih profesija na istom projektu. Ova grupa je realizovala mnoge projekte, medju kojima su najznačajniji: Point Royal, Bracknell, zgrade za Corpus Christi, Cambridge i Somerville, Oxford, zatim Odeljenje za rudarstvo i metalurgiju Univerziteta u Birminghamu, zgrade za CIBA u Duxfordu i Smith, Kline & French u Welwynu.
Od početka bavljenja profesijom bio je modernista a bio je osnivački član grupe MARS. Radio je sa Smithsonovima na školi u Hunstantonu, Norfolk (1949 i 1952-4); sa Utzonom je radio na Sidney Opera House (1956-74), a sa Piano i Rogersom na Centre Pompidou u Parizu (1971-7). Medjutim, njegova lična nota elegantnosti strukture i dizajna vidljiva je na njegovom pešačkom mostu Kingsgate preko reke Wear, Durham (1963). Njegova firma Arup and Partners je zaslužna za plan Finsbury Avenue, London (1984), gde je poslednji plan namenjen velikom razvoju područja Broadgate, liverpool Street. Arup je učestvovao (1977-80) kao konsultant na projektu Rogersa za Lloyds Headquarters Building, City of London.

ASAM, COSMAS DAMIAN (1686-1739) i EGID QUIRIN (1692-1750) Braća arhitekti, koji su radili zajedno, mada je u pojedinim slučajevima poznato da su radili odvojeno kao dekoratori. Cosmas Damian je bio fresko slikar, a Egid Quirin skulptor). Sinovi bavarskog slikara, nisu se izdvajali iz prosečne sredine u kojoj su radili, sve do povratka sa puta u Rim (1711-14). Kao rezultat njihovog usavršavanja u Rimu oni pre svega ostaju predstavnici baroka, nego rokokoa koji je ušao u modu. Izgleda da su se pre divili raskošnim italijanskim uzorima perioda XVIIv. nego frivolnim i elegantnim savremenicima. Braća Asam su dekorisala mnogo značajne crkve (na pr. Michelfeld; Einsiedeln; St. Jacobi, Innsbruck; St. Maria Victoria, Ingolstadt; Aldersbach), medjutim, projektovali su i izgradili samo četiri, u kojima su primenjivali znanje koje su poneli iz Rima: prostorni iluzionizam, upotrebu svetla da bi se dobila melodramska atmosfera i dr. Njihov emocionalizam je vidljiv na divljem i fantastičnom »tableau vivant«, oltarskoj pali u Rohru (1717-25) i Weltenburgu (1718-20). Više domete postižu u crkvi St. John Nepomuk, Műnchen (1733-46), koja je bila pridodata njihovoj kući i čiju gradnju su njih dvojica investirali upotpunosti. Ova crkva je mala ali senzacionalna po svojoj ideji i predstavlja remek delo nemačkog baroka, kod koje su arhitektura i dekoracija uspešno kombinovane da bi se postigla vanredna religiozna atmosfera. Njihov poslednji rad, Ursulinenkirche, Straubing (1738), gotovo je jednako dobar i značajan.

ASH, GILBERT (1717 – 1785) Američki proizvodjač nameštaja, rani predsatvnik Chippendale stila nameštaja u New Yorku. Specijalizovao se za izradu stolica i fotelja a predstavlja prvog dizajnera koji je formulisao komplikovan višetstruki probušeni stolarski spoj, koji je bio u širokoj upotrebi na stolicama proizvodjača iz New Yorka. Njegov sin Thomas Ash je takodje izradjivao stolice.

ASH, THOMAS (aktivan nakon 1774 – umro 1815) Proizvodjač stolica iz New Yorka. Sin Gilberta Asha, Thomas Ash je bio izgradjen proizvodjač stolica tipa Windsor u periodu pre američke revolucije. Tokom federalnog perioda, postao je specijalista u proizvodnji tzv. »modnog« nameštaja, posebno stolica, čiji je dizajn bio zasnovan na radovima Thomasa Sheratona.

ASHBEE, CHARLES ROBERT (1863 - 1942) Pre socijalni reformator nego arhitekt. Takodje, engleski dizajner u stilu Arts and Crafts, proslavljen po svojim radovima u metalu, ali takodje i arhitekta, koji je izveo oko šezdeset objekata, većinom kuća. Bio je pod uticajem Morrisa, Ruskina i idealističkog socijalizma.
Školovao se kao arhitekta i bio je uticajan član Arts and Crafts pokreta. Godine 1888 zasniva svoju gildu i Guild of Handicraft u istočnom Londonu. Gilda se seli izvan grada, u Chipping Campden, godine 1902. God 1900 sreo je F.L. Wrighta, i bio je značajna ličnost koja je Evropu upoznala sa teorijskim radovima Wrighta. Ashbeejevi sopstveni radovi bili su uticajni u Britaniji, gde je izvršio raskid sa viktorijanskom tradicijom ornamenta i istoricizma, zatim u Austriji, gde je sreo Josega Hoffmanna i ostale članove grupe Wiener Werkstätte. God. 1915 preselio se u Kairo, gde je radio kao profesor engleskog jezika. Njegovi najbolji arhitektonski projekti su oni koje je načinio za kuće u Cheyne Walk, London, No. 72-3 (1897)i No. 39 (1899). Smatrajući da je načinjen veliki gubitak istorijskih objekata kroz razvoj grada, započeo je proces zaštite londonskih gradjevina, koji je doveo do objavljivanja značajnog dela »Survey of London«. Objavio je »A Book of Cottages and Little Houses« (1906).
Učio je za arhitektu, medjutim, u praksi je radio i kao zlatar; takodje je projektovao nameštaj u jednostavnom Arts-and-Crafts stilu, koji je sadržao više dekoracije nego kod drugih dizajnera tog pokreta. Medjutim, njegov najveći značaj leži u ulozu organizatora Arts-and-Crafts pokreta. Takodje, sprovodio je u praksi Morrisovu utipiju formirajući School of Arts and Crafts (1904).

ASHTON, HENRY Engleski graditelj (London, 1801 – 1872). Učenik R. Smirkea i sledbenik njegovog klasicističkog stila. Izradio planove za proširenje londonske National Gallery i niz jednostavnih kuća na Victoria streetu, a takodje je radio i planove za letnju kraljevsku palatu u Hagu.

ASLIN, CHARLES HERBERT (1893 – 1959) Pionir prefabrikovanog dizajna XX veka, koji je, kao područni arhitekta Hertfordshire-a (1945-58) koristio potencijale lake industrije da proizvodi prefabrikovane standardizovane komponente za oblasni program izgradnje škola.

ASNOVA (Asocijacija novih arhitektorov) udruženje arhitekata osnovano 1923. u Moskvi. Predstavnici udruženja bili su: El Lisicki Lazar Markovič (1890-1941), Nikolaj Aleksandrovič Ladovski (1881-1941), Konstantin Stepanovič, Melnikov (1890-1074), Ilja Aleksandrovič Golosov (1883-1945), Berthold Romanovič Lubetkin (1901-1990), Georgij Tihonovič Krutikov (1899-1958), Vladimir Krinski, Dokučajev, od kojih se u svoje vreme očekivalo konačno rešenje arhitekture budućeg sveta. Pritisak na predratnu dekorativističko - klasicističku arh. bio je moćan i uništavajući u porevolucionarnoj Rusiji. Cilj udruzenja bio je pronalazenje novih arh. formi.
Pravac ASNOV, drugi pravac ruskog konstruktivizma (zajedno sa pravcem OSA), bio je sintetizujući. On tehničko- mehaničku formu ne smatra dovoljnom, ukoliko ona nije i oblikovno obdelana kao umetnička pojava i vrednost. U svom sintetizujućem nastojanju ova se grupa konstruktivista najviše približila purističkoj teoriji Le Corbusiera, jer na svoj način polazi od oblikotvorne moći jedinstvenog stvaralačkog shvatanja kojim celokupnost arh. kompozicije može jedino da bude zahvaćena. Rešavanje utilitarno-svrhovitog, izgradnja jednog volumena koji funkcioniše isključivo u pravcu svoje najuže namene predstavlja za njih samo deo problema a ne i celinu. Arhitekt po njima - treba da vlada svim izražajnim sredstvima prostornog stvaralaštva, tj. celokupnošću arhitekture.
Uskoro su se koncepcije članova sukobile s ukusom većeg dela javnosti, pa je rad udruženja podvrgnut društvenoj kritici. Delovanje arhitekata okarakterisano je kao formalizam i tobožnje novatorstvo, kao i izoblicavanje arh. oblika i konstrukcija (projekti N.A. Ladovskog, N.V.Dokučajeva, K.S.Meljnikova). A. je 1930.g. sa drugom grupacijom arhitekata ušla u MOVANO, moskovski odsek VANO (Svesavezno naučno udruženje za arh,). Ovako spojene grupe različitih smerova nisu bile kadre da nađu zaj. idejnu platformu. 1932. g. došlo je do ukidanja MOVANO-a i do stvaranja Saveza arhitekata SSSR-a.

ASPLUND, ERIK GUNNAR (1885-1940) Najznačajniji švedski arhitekt perioda dvadesetog veka, započeo u stilu skandinavskog klasicizma kojeg je prvi razvio Danes. Njegove prve radove karakteriše uticaj nacionalnog romanticizma (vila Selander (1913) i Ruth (1914), medjutim, nakon perioda provedenog u Nemačkoj, usvojio je neoklasicizam. Njegovo majstorsko delo na temu neoklasicizma nalazi se u Stockholmu, Skandia Cinema (sa pompejanski obojenim enterijerom (1922-3)). Njegov najznačajniji rad je Gradska biblioteka u Stockholmu (1920-28) sa visokom kružnom čitaonicom koja se uzdiže poput cilindra u odnosu na ostali deo kompozicije. Svojim radom za Stokholmsku izložbu 1930 on menja modernu Centralne Evrope, medjutim, umesto da se prema njoj odnosi kao stilu masivnih formi i kompozicija, on forme olakšava upotrebom metalnih arhitektonskih elemenata, stakla i slobodnih formi krova, upotpunivši stil otmenošću i prefinjenošću koja će se odraziti na stil van granica unutar kojih je delao Asplund. Medjutim, on sam nikad nije bio demonstrativan ili agresivan. Njegove gradjevine gotovo uvek sadrže odredjenu dozu uzdržanosti, obuzdanosti. Najznačajnije medju njima su proširenje gradske većnice u Göteborgu (1934-7), sa prelepim transparentnim dvorištem, zgrada krematorijuma u Stockholmu (1935-40), koju s pravom može da bude nazvana najboljim primerom jedinstvene monumentalne i religiozne arhitektura XX veka koja još uvek prenosi snagu svoje ideje.

ASPRUCCI, ANTONIO (1723-1808) Značajan rano neoklasicistički arhitekt u Rimu. Njegovo remek delo predstavlja enterijer vile Borghese, Rim (1777-84), sa elegantnim hramovima, ruinama, paviljonima, bazenima, hramovima, uključujući jonski hram Aesculapiusa (1787) i Chiesettaa di Piazza di Siena (oko 1787) sa portikom podignutim od grčkih dorskih stubova. Antonio je bio prvi italijanski arhitekta koji je preporodio grčki dorski stil. Upotrebljavao je brojne egiptijanizovane motive u svojim neoklasičnim projektima.

ASPRUCCI, MARIO (1764 – 1804) Sin Antonio Aspruccija, radio na vrtovima vile Borghese u periodu 1780-tih i 1790-tih i zaslužan je za originalne projekte za Ickworth House, Suffolk (oko 1795), koji su izvedeni, uz neke modifikacije od strane Francisa Sandys od 1796.

ASSCHE, SIMON VAN (aktivan u XV v.) Flamanski arhitekta gotičkog Cloth Hall u Ghentu (Gent), Belgija (1426-41).

ASTRAPA Slikar iz perioda kraja XIII i početka XIV veka. Ime A. zabeleženo je u Bogorodici Perivlepti u Ohridu, zdužbini velikog heterijarha Progona Sgura (1295) i Bogorodici Ljeviškoj u Prizrenu, obnovljenoj i živopisanoj za kralja Milutina (oko 1307). Bio je vodeći majstor u slikanju ohridskog hrama, a zapis na svodu spoljne priprate prizrenske katedrale pominje ga kao protomajstora. A. Xyngopoulos smatra da je A. identična ličnost s majstorom Mihailom. A. je predstavnik novog shvatanja u srpskom slikarstvu, razvijenog u duhu renesanse Paleologa, koje nosi u sebi dublje i složenije shvatanje prostora, plastičnu modelaciju forme, kolorit zasnovan na kontrastima svetlosti i senke, živ pokret koji je prožeo figure i predstavu u celini, dinamičnu i često neuravnoteženu kompoziciju, ekspresivnost i rečitost.

ASYMPTOTE, STUDIO (osn. 1988) Arhitektonski projektini biro, osnovao ga je Hani rashid zajedno sa Lise Anne Couture u New York Cityju 1988. Hani Rashid, kanadski arhitekta, rodjen 1958, studirao na Carleton University, Ottawa i Cranbrook Academy of Art, Michigan. Od 1989 predaje arhitektonsko projektovanje na Columbia University GSAP. God. 1990 bio je suinicijator programa studija Advanced Architecture Design. Lise Anne Couture, kanadski arhitekta, rodjena 1959. Studirala na Carleton University, Ottawa i Yale University.
Asymptote je medjunarodno poznata projektna kuća koja je razvila multi-disciplinaran pristup radu. Medju projektima studija, značajni su: Guggenheim Virtual Museum; Virtual Trading Floor za njujošku berzu. Studio je razvio Hydra Pier, tehnologiju strukture stanovanja u Holandiji. Medju realizovanim projektima, najznačajniji su: West Coast Gateway, Los Angeles (1988); Time Square Study, New York (1992); Multi-media research Facility, Kyoto (1996). Studio je priredio izložbe u: TZ Art Gallery, New York (1996); Kunsthalle, Beč (1996).

ATANODOR, ATENODOR (grč. Atqanodwroz, Athanodoros ili Athenodoros) Grčki vajar sa Rodosa (I v.p.n.e.). Prema Plinijevim podacima, izradio sa Hagesandrom i Polidorom mermernu grupu »Laokont«, delo u kojem je helenistička plastika dostigla vrhunac patosa u izrazu.

ATELIER 5 Grupa švajcarskih arhitekata osnovana u Bernu 1955 od strane Erwina Fritza (umro 1992), Samuela Gerbera, Rolf Hesterberga (rodj. 1927), Hans Hostettlera (rodj. 1925) i Alfredo Pini-ja (rodj. 1932). Grupa je najviše poznata po mnoštvu projekata stambenih objekata u Švajcarskoj, medju kojima je najpoznatiji Halen kompleks za stanovanje u Herrenschwanden-u kod Berna (1955-61), koji je projektovan pod uticajem Le Corbusierovog nerealizovanog projekta stambenog objekta u La Sainte-Baume (1948), sa mrežama ulica poput onih u gradu Bernu.

ATIJE PRISKO, ATTIUS PRISCUS Rimski slikar (I v.). S Kornelijem Pinom radio u Rimu zidne slike na restaurisanom hramu, posvećenom božđanstvima Honos i Virtus. Plinije za njega kaže da je radio „više na starinski način“.

ATKINSON, ROBERT FRANK (1871 – 1923) Radio za Johna Francisa Doyle-a (1840-1913) iz Liverpoola, potom otvorio sopstven biro u Londonu, a 1912 projektovao Midland Adelphi Hotel u Liverpoolu (dovršio ga je i preradio Stanley Hamp). God. 1907 saradjivao je sa arhitektom iz Chicago-a Danielom H. Burnhamom na projektima zgrade saa šeličnim ramovima Selfridges Store u Oxford Street, London, mada je arhitekta fasade bio Frencis S. Swales. Ova gradjevina je uspostavila stil velikih klasičnih prodavnica u Velikoj Britaniji od 1939.

ATKINSON, THOMAS WITLAM Engleski arhitekta i slikar (1799-1861). Jedan od graditelja, koji su u prvoj polovini XIX v. primenjivali tzv. istorijske stilove. Projektuje banke, vile i crkve služeći se elementima antike, renesanse i gotike. Posle 1840 odlazi u Petrograd, a zatim putuje 7 godina po Sibiru, Mongoliji i Mandžuriji i izdaje tri svetska putopisa sa sopstvenim dokumentarnim ilustracijama.

ATWOOD, CHARLES BOWLER (1849 – 95) Rodjen i obrazovan arhitekta u Massachusettsu, radio za Ware and van Brunt od 1866, pre nego što je otvorio sopstveni arhitektonski biro 1872. Kasnije se pridružio Danielu H. Burnhamu iz Chicago-a, 1891. Njegovi radovi iz perioda 1880-tih pokazuju sveopšte razvijenu upotrebu klasičnih motiva, što je bilo presudno za njegovo postavljanje na mesto glavnog projektanta za World’s Columbian Exposition, Chicago, 1893. Snaga njegove klasicističke arhitekture može se nabolje videti na Terminal Railroad Station na Izložbi, koja je bila zasnovana na arhitektonskom planu rimskih termi, a učinila je uticaj na brojne željezničke stanice u SAD podignute nakon nje. Njegova zgrada Fine Arts Building (kasnije Museum of Science and Industry) iz 1893 predstavljala je esej u greko-rimskom neoklasičnom stilu. Atwood se smatra ličnošću koja je pomogla primenu logičkog i školskog arhitektonskog rečnika na visoke zgrade, uključujući zgradu Reliance (1894-5) i Fisher (1895-6), koje predstavljaju najznačajnije radove predstavnike čikaške škole: kule obučene u staklo i terakotu, predstavljaju značajan korak u evoluciji čeličnih skeletnih oblakodera, čija spoljašnja opna je vidno ne-strukturalna.

ATWOOD, WILLIAM (aktivan 1490 – 1557) Engleski slobodni zidar. Bio je master-mason na katedrali u Wellsu, Somerset, od 1490 i pregradio je južni kloster na njoj (završen 1508).

AUBÖCK, CARL (rodj. 1925) Bečki arhitekt i industrijski dizajner, studirao na Tehničkom univerzitetu u Beču (1943-49) i brzo potom na Massachisetts Institute of Technology. Njegovi radovi često pokazuju uticaj austrijskog miljea, delimično radova njegovih uzora Otto Wagnera, Adolfa Loosa i Josefa Hoffmanna. Auböck je poprimio jake korene predznanja od svojih roditelja, koji su oboje studirali na Bauhausu i učestvovali u Wiener Werkstätte. Neki medju njegovim projektima na polju dizajna bili su realizovani i distribuisani kroz njegovu porodičnu firmu, pod imenom Ostovics. Proučavao je jedno vreme ergonomiju, a projektovao je više inovacija na području ski opreme.

AULENTI, GAE (r. 1927). Savremeni italijanski arhitekta i dizajner nameštaja. Studirala arhitekturu u Milanu, diplomirala 1954, od kada radi kao samostalna dizajnerka i arhitekta. Poznata kao predavač i teoretičar, njen najznačajniji uticaj je na polju dizajna enterijera i izložbenog prostora, pre svega radjenog za firme FIAT i Olivetti. Njen nameštaj i dizajn proizvoda, medjutim, predstavlja tipičan primer „drugog talasa“ posleratnih italijanskih dizajnera.
Aulentijeva je najviše poznata po svojim objektima nameštaja, posebno lampi, mada je takodje projektovala i zgrade, predavala arhitekturu i radila kao urbani planer i dizajner scenograf u pozorištu. Prvi put je privukla pažnju javnosti svojim zalaganjem za stil neo-Liberty tokom kasnog perioda 1950-tih, stilu preporoda zasnovanom na Art Nouveau-u koji je prethodio kasnijem postmodernističkom buntovništvu protiv funkcionalizma i projekata Bauhausa. Aulentijeva je nastavila da zastupa strogu, kontroverznu poziciju dizajna, a neki njeni radovi odražavaju italijansku tendenciju prema ikonoklazmi na polju umetnosti i dizajna. Povrenemo je koristila disidentske manire u odnosu na internacionalni stil, high tech ili industrijski stil. Generalno, medjutim, njen nameštaj predstavlja skromnu varijantu mainstreama modernog dizajna. Karakteristike njenih radova na polju nameštaja su upotreba glatkih hromiranih ili elemenata od nerdjajućeg čelika za ramove koji nose staklene ploče stolova ili kožna ili tapacirana sedišta stolica. Aulentijeva je dizajnirala za kuću Knoll kao i za druge proizvodjače. V. Knoll

AUSTIN, HENRY (1804 – 91) Arhitekta rodjen u Connecticutu, učio u birou Town & Davis i primenjivao više istorijskih stilova. Medju njegove radove u New Havenu, Connecticut, uključuju se Yale biblioteka (danas Dwight Chapel, 1842-5), koja je zasnovana na King’s College Chapel, Cambridge i ulazne vratnice na Grove Street groblje (1848-9), koje sadrže elemente preuzete iz staroegipatskih stilova. Za željezničku stanicu (1848-9) koristio je elemente italianate, chinoiserie i indijskih stilova, dok njegova City Hall (1861-2) predstavlja stil visokog viktorijanskog gotičkog preporoda. Koristio je egzotične stilove u brojnim vilama, medju kojuma su najbolje Moses Yale Beach House, wallingford, Conn. (1850) u kojoj su promiskuitetno pomešani indijski i italijanski motivi.

AUSTIN, HUBERT JAMES (1841-1915) V. Paley, Edward Graham

AUVERA, JACOB VAN DER Flamanski skulptor (oko 1700 – oko 1760). Član porodice koja je dala nekoliko vajara. Radi u Würzburgu, u periodu kada je taj grad bio jedan od centara kasnobaroknog stilskog izraza u južnoj Nemačkoj. Izradio u crkvama u Würzburgu više kipova i dekorativnu plastiku u tamošnjoj rezidenciji.

AUVERA, JOHANN WOLFGANG VAN DER Nemački skulptor (1698 – 1756) Jedan od sledbenika baroka. Učio kod oca Jacoba i na Akademiji u Beču, gde je upoznao L. Hildebrandta; kasnije se usavršavao u Rimu. Izradio ornamentalni i figuralni ukras vrtne i dvorišne fasade würzburškog dvorca. Radio figure u dvorcu Veitshochheim, kod Würzburga, propovedaonicu u Amorbachu (1747), kao i glavni oltar u Tückelhausenu. Takodje je dizajnirao nameštaj i enterijere u stilu rokokoa, a poznat je po izradi konzolnih stolova sa izvanrednom dekorativnom ornamentikom u drvetu.

AUVRAY, LOUIS Francuski vajar, arhitekt i pisac o umetnosti (1810-1890). Učenik Davida d’Angersa; izradio niz javnih spomenika, portretnih poprsja, skulptura u Louvreu i Oprei, te osnove za Napoleonovu grobnicu u Dôme des Invalides u Parizu.

AVERLINO, ANTONIO V. Filarete

AVILER, CHARLES – AUGUSTIN, D' Francuski graditelj (Pariz, 1653 – Montpellier, 1700 ili 1701). Studirao 1676-81 u Rimu, potom radi zajedno sa J.-H. Mansartom u Parizu. Gradi u duhu francuskog baroka, najviše u Montpellieru i pokrajini Languedoc.

AVONDO, VITTORIO Italijanski slikar i arhitekt (Torino, 1836 – 1910) Učio u Ženevi kos A. Calamea, pod čijim uticajem slika prva svoja dela. Kao dobrom poznavaocu umetnosti Srednjeg veka povereno mu je 1865 preuredjenje firentinskog Museo del Bargello. Od 1890 je direktor Museo Civico u Torinu. Bavio se i restaurisanjem starih gradjevina; sa Alfredom d'Andrade restaurisao je Castello d'Issogne, u Val d'Aosta.

AYMLER, JOHN (oko 1471 – 1548) Engleski majstor mason. Partner Johna Vertue, ugovorio je 1506 gradnju svoda na St George's Chapel, Windsor, Berkshire, uključujući i konstruktivni sistem podupirača svoda. Takodje je sagradio bolnicu Savoy, London (1512-19) i izveo razne radove na Tower of London.

AYMONINO, CARLO (1926 - ) Italijanski arhitekta, rodjen u Rimu. Izdavao je svoj arhitektonski časopiss »Casabella-Continuità« (1959-64), medjutim, možda je najviše poznat po svojim brojnim tekstovima na teme tipologije, gradova i urbanizma. Projektovao je stambeni kompleks Monte Amiata, Gallaratese, Milano (sagradjen 1967-73) u saradnji sa nekoliko drugih arhitekata (uključujući Aldo Rossija): blokovi apartmana (uglavnom visoki sedam spratova) komponovani su geometrijski oko širokog prostora. Aymonino je bio uključen u više projekata i planskih shema gradskih centara, uključujući centre u Bologni i Torinu (oba 1962), Reggio Emilia (zajedno sa Constantino Dardijem, 1971) i Firenzi (sa Aldo Rossijem, 1978).

AYUSO, EMILIO RODRIGUEZ Španski arhitekt (Madrid, 1845 – 1891). Studirao u rodnom gradu na visokoj školi za arhitekturu, na kojoj je kasnije profesor. U Madridu projektuje berzu i sudsku palatu, restauriše univerzitet u Salamanci. Glavno mu je delo arena u Madridu (sa Alvarezom Capra).

AZÉMA, LÉON (1888 – 1978) Francuski arhitekta. Zajedno sa Louis-Hippolyte Boileau-om (1878-1948) i Jacques Carlu-om (1890-1976) projektovao je Palais Chaillot, Pariz (završenaa 1937), u monumentalnom ogoljenom klasičnom stilu. Medju ostalim radovima je kosturnica u Douaumontu (1923-7), koju je projektovao zajedno sa nekoliko drugih arhitekata; ova gradjevina sadrži kosti neidentifikovanih palih boraca u bici kod Verduna u ratu 1914-18. Njegov samostalni projekat je za crkvu St.-Antoine de Padoue, Pariz (1933-6).

AZUMA, TAKAMITSU (1933 - ) Japanski arhitekta i pisac. Nakon diplomiranja 1957 na School of Architecture, Osaka, radio je tri godine kao projektant u Ministarstvu pošta u Tokyu i Osaki, a zatim se pridržio firmi Junzo Sakakura Architect and Associates (1960-67). Osnovao je svoj biro u Tokyu 1967. Njegova arhitektura je karakteristična po ekspresiji suprotnosti elemenata, kao što su: individualno i kolektivno, zatvorenost i otvorenost, spolja i iznutra. Na primer, njegova sopstvena kuća, Tower House (1967), Tokyo, izražava ideju defanzivnog, zatvorenog i povučenog života u savremenoj urbanoj sredini. Profilisan arhitekta, Azuma je radio projekte jednostavnim i jasnim linijama i crtama; na primer, u njegovoj Seijin školi negovateljica (1974), Kyoto, on je kreirao otvoreni centralni prostor sakriven iza zidova koji ga odvajaju od ulice. Tokom 1980-tih razvio je teoriju »polifonije« u arhitekturi, predstavljanje različitih kvaliteta prostora i jukstapoziciju različitih materijala i detalja. Primer ovog rada je Biblijska crkva (1982), Tokyo, gde je Azuma postavio tri elementa na fasadi, uključujući opnu od čeličnog rama, koja daje različite efekte iz različitih uglova posmatranja. Azuma je bio jedan od pet arhitekata koji su osnovali ARCHITEXT 1971, medjutim, radili su odvojeno, a takodje nisu imali ni zajedničku filozofiju projektovanja. Predavao je na nekoliko univerziteta, izmedju ostalog i na Osaka University 1986.

AZZOLA, GIOVANNI BATTISTA Italijanski slikar (1614-1689). Jeda, od lombardijskih baroknih dekoratera, slikar arhitektonsko – iluzionističkih fresaka, često monohromnih u chiaro – scuru. Radio u Desenzanu i Bergamu; 1666-84 radi na španskom dvoru.

AZZURI, FRANCESCO Italijanski arhitekt (Rim, 1831 – 1901). Učio na rimskom univerzitetu i na akademiji San Luca, na kojoj je kasnije bio direktor. Primenjujući istorijske arhitektonske elemente sagradio u Rimu niz palata i vila, novi Teatro Nazionale i velike komplekse bolničkih objekata. Izveo je restauraciju bazilike S. Maria Maggiore.

B & B ITALIA (osnovana 1974). Počela sa radom kao C&B Italia, osnovana 1966, kao partnerska firma Cesarea Cassina i Pietra Busnelli. Poslednji je bio vlasnik mainstream proizvodnje nameštaja u Brianzi, Italija, pod nazivom Fratelli Busnelli fu Giuseppe, zajedno sa svojim bratom Francom. Nakon putovanja u London na izložbu Interplast, počeli su da eksperimentišu poliuretanskom penom, materijalom koji je uneo revoluciju u proizvodnju, omogućujući da se ona odvija na prozvodnoj traci, umesto dotadašnje proizvodnje uz upotrebu kalupa – matrice. Odvojivši se od Franca, Pietro osniva C&B u nameri da koristi ovu novu tehnološku metodu. C&B Italia se vrlo brzo razvila, ulazeći na svetsko tržište putem radova dizajnera kao što su Joe Colombo, Castiglioni, Archizoom i Gaetano Pesche. Kao rezultat, firma je postala važan takmac kompaniji Cassina, tako de je 1974 Cesare Cassina odlučio da se povuče i pridruži novoj kompaniji pod imenom B&B Italia (drugo »B« predstavlja banke, koje su otkupile deonice Cassine).

B.V.R.B. V. Van Risenburgh, Bernard

BABB, GEORGE FLETCHER (1836 – 1915) Američki arhitekta. Projektovao je više gradjevina u New Jerseyu, pre nego što je osnovao partnerski biro sa Walterom Cookom (1846-1916) u New Yorku 1877. Babb & Cook su projektovali poslovnu zgradu od livenog željeza na broju 55 Broadway, New York (1881 – srušena). Njima se pridružio Daniel W. Willard 1884, kao Babb, Cook & Willard. Najslavniji projekat firme je De Vinne Press Building, lafayette Street, New York (1885-6). Firma je izvela više značajnih objekata, uglavnom u New Yorku.

BABCOCK, CHARLES (1829 – 1913) Američki arhitekta. radio je sa Upjohnom (1853-8) i bio je jedan od osnivačkih članova American Institute of Architects. Kasnije je projektovao brojne zgrade za Cornell University, Ithaca, NY, uključujući gotičku kuću za predsednika Univerziteta (1871) i Franklin Hall (1881).

BACCETTI, ANDREA (aktivan 1860-tih i 1870-tih) Italijanski izradjivač nameštaja u stilu renesansnog preporoda. Izradjivao je ornamentalne komade nameštaja, teški nameštaj sa italijanskim stilskim referencama na periode XV i XVI veka. Takodje je radio i skromnije verzije nameštaja u mavarskom stilu.

BACHELIER, NICOLAS (oko 1500 – 1556) Francuski arhitekta i skulptor, rodjen u Arrasu; bio je protagonista renesansnog arhitektonskog projektovanja. Izradio je planove za Hôtel de Bagis, Toulouse (1538-46) i châteaux u Pibracu (oko 1540), Castelnau d'Estrèfons (1546) i Lassere-les-Montastruc (1555-6).

BACKSTRÖM, SVEN MAURITZ (1903 – 92) Švedski arhitekta. Ušao u partnerski odnos zajedno sa Leifom Axel Reinius (1907 - 1995), sa kojim je projektovao neke od najuticajnijih gradjevina perioda 1940-tih, kada je švedska relativna izolacija ohrabrilaa razvoj domaćeg stila uz upotrebu prirodnih materijala, tradicionalnih oblika krova i obilja drveta. Firma je izumela stambeni blok u obliku slova »Y«, sa tri krila koja se spajaju u centralnom saobraćajnom jezgru. Ovu formu primenili su u Gröndalu, Stockholm (1943-5), a planirali su predgradje Vällingby (1956-7), medju brojnim drugim projektima.

BACON, EDMUND NORWOOD (1910 - 2005) Rodjen u Philadelphiji, SAD, izvršio je doprinos arhitekturi i gradskom planiranju, posebno u svom rodnom gradu, a takodje je bio autor brojnih urbanističkih planova. Napisao »Design of Cities« (1967).

BACON, HENRY (1866 – 1924) Američki arhitekta rodjen u Illinoisu, pod značajnim uticajem svog starijeg brata Francisa Henry Bacona (1856-1940), arhitekte koji je bio uključen u arheološke ekspedicije u Maloj Aziji 1880-tih. Sam Henry Bacon je 1889 putovao u Grčku i Malu Aziju, a po povratku se zaposlio u prestižnoj firmi McKim, Mead & White, gde je dao svoj doprinos na projektovanju Rhode Island State House (1891-1903), World's Columbian Exposition i Brooklyn Museum (oba 1893). 1897 osnovao je sopstvenu praksu, proizvodeći projekte sa školskom rafiniranošću i izvanrednim detaljimaa, uključujući i veliki broj monumenata i mauzoleja. Njegova ekspertiza na ovom polju donela mu je posao na projektovanju Lincoln Memoriala u Washingtonu, DC (1911-22), koji završava osovinu Malla na reci Potomac; on predstavlja jedan od najboljih primera arhitekture neoklasičnog grčkog preporoda na svetu.

BADGER, DANIEL D. (1806 – 84) Američki dizajner koji je osnovao u New Yorku jednu od najvećih američkih livnica željeza i proizvodio liveno željezne elemente za cele gradjevine, medju kojima haughwout Store, Broadway, New York (1856).

BADLAM, STEPHEN (1751 – 1815) Američki stolar koji je radio u stilu američkog federalnog perioda, poreklom iz Dorchestera, Massachusetts. Badlam je postao stolar nakon američke revolucije, u kojoj je učestvovao kao oficir i adjutant Alexandera Hamiltona. Izradjivao je nameštaj u neoklasičnom stilu, prema britanskim uzorcima koji su objavljivani u tzv. »knigama uzoraka«.

BADOVICI, JEAN (1893 – 1956) Rumunski arhitekta i kritičar, koji je objavljivao »L'Architecture Vivante« (1923-5), luksuzni pariski žurnal koji je promovisao modernu arhitekturu i dizajn. Sagradio je dve kuće za sebe, u Vézelayu (1924) i kod Pont de Sèvres, Pariz (1934). Saradjivao je sa Eileen Gray na »E-1027«, Maison en Bord de Mer, kući u Roquebrune-Cap-Martin u Južnoj Francuskoj (1926-9), koja je klasična moderna gradjevina tog perioda (o njoj je posvećen ceo jedan broj časopisa »L'Architecture Vivante«). Badovici je bio prijatelj Le Corbusiera (koji je naslikao murale u kući u Roquebrune-Cap-Martin 1929), i bio je jedan od najuticajnijih pisaca modernog pokreta.

BADRAN J. RASEM (1945 - ) Arhitekta poreklom iz Jordana, diplomirao na tehničkom univerzitetu u Darmstadtu. Medju najznačajnije projekte spadaju: Khoury House, Amman (1973); studija i projekat urbanog područja u Sana'a, Jemen (1987); Qasr Al Hokm Palata pravde i Al Jame državna mošeja, Riyadh (1992).

BAGLIONI, BACCIO D'AGNOLO Italijanski graditelj i drvorezbar (Firenca, 1462 – 1543). U početku drvorezbar i intarzista. U krugu umetnika firentinskog quattrocenta formira se kao graditelj. Od 1506 upravlja gradnjom katedrale i u saradnji sa G. da Sangallom osniva i delimično izvodi spoljašnju kaleriju kupole. Za njegov razvoj bio je važan boravak u Rimu, gde je studirao arhitektonska ostvarenja Bramantea i Rafaela; u Firencu prenosi njihov način bogatijeg komponovanja fasada polustubovima, nišama i alternacijom trougaonih i polukružnih zabata iznad prozora. U XVI veku jedan od vodećih predstavnika graditeljskog stila visoke renesanse, koji je postao realizujući palate Bartolini, Borgherini, Taddei i Lanfredini, niz gradjanskih kuća kao i vila u okolini Firence. Za pojedine gradjevine radio je planove za unutrašnje dekoracije, pa čak i nameštaj.

BAGNADORE, PIETRO MARIA Italijanski slikar i graditelj (kod Brescie, oko 1545 – nakon 1619). Učenik bergamskog slikara G. B. Moronia. U Bresci-i se čuvaju njegove slike. U tom gradu je gradio crkve (San Domenico, 1611, kasnije srušena; Sant' Afra i Madonna del Lino), palate i fontane.

BAGNATO, GIOVANNI GASPARE Italijanski graditelj, radio u Nemačkoj (? – Bodensko jezero, 1757). U području Bodenskog jezera sagradio niz crkava i dvoraca u baroknom stilu. Njegovo glavno delo je župna crkva u Lindau-u (1748-51). Iz 1750 potiče dvorac u Meersburgu, kojeg jedni smatraju delom Bagnata, a drugi Balthasara Neumanna. Godine 1756 izradio je model za novu crkvu opatije u St. Gallenu, koji je samo delimično realizovan.

BÄHR, GEORG (1666-1738) Vodeći barokni arhitekta u Dresdenu. Započeo je karijeru kao drvodelja a 1705 postaje Ratszimmermeister (gradski majstor drvodelja) u Dresdenu. Medjutim, on je u medjuvremenu već započeo studije mehanike (njemu se pripisuje zasluga za pronalaženje camera obscura-e kao i mehaničkih orgulja. Svoju prvu gradjevinu započinje 1705, parohijsku crkvu Loschwitz-a (1705-8), na elongiranom oktagonalnom planu. Slede dve crkve sa osnovom u obliku grčkog krsta, u Schmiedbergu (1713-16) i Forscheimu (1719-26), obe u Erzegebirge. Njegovo remek delo bila je Frauenkirche u Dresdenu (1726-43; srušena 1944), dugo najveća protestantska crkva u Nemačkoj. Bährovi prvi planovi za tu crkvu datiraju iz rane 1722, a osnova grčkog krsta sa oktagonalnim galerijama derivira iz Viscardijeve Mariahilferkirche u Freystadtu (1700-1708). Medjutim, 1726 je ovaj plan revidovan putem kružnog aranžmana stubova nosača, sa ugaonim turetima koji flankiraju kupolu sa sve četiri strane. Kupola je takodje redizajnirana da bi bila povećana njena visina i povišena tačka njenog vrha, zbog čega je nastala vrlo naglašena silueta. Unutrašnjost je predstavljena poput teatra sa centralnom osnovom, zakrivljenim galerijama i bogato ukrašenim orguljama. Na crkvi Dreikönigskirche u Dresden Neustadtu (1732-9) koju je projektovao Pöppelmann, superviziju je radio Bähr.

BAIER, FRED (rodj. 1949) Britanski dizajner (designer-maker) koji je studirao dizajn nameštaja na Royal college of art, London (1973-76). Njegov nameštaj karakteriše kompleksnost, strukturalna bravura i snažan akcent na vizuelnoj imaginativnosti.

BAILLARGÉ (BAILLAIRGÉ) PORODICA Dinastija francusko-kanadskih arhitekata aktivnih u Quebecu u periodu dva veka. Jean (1726-1805) i François (1759-1830) zaslužni su za prvu fazu rekonstrukcije katedrale Notre-Dame, Quebec (1768-1818), dok je Thomas (1791-1859) projektovao snažan front (1843). Thomas, dijecezijski arhitekta Quebeca, bio je takodje zaslužan za elegantan enterijer crkve St-François-de-Sales, Île d'Orléans (1835-44) a načinio je i dogradnje na fasadi crkve Ste-Famille, Île d'Orléans (početa 1743).
Charles-Philippe-Ferdinand (1826-1906), arhitekta gradjevinski inženjer i nadzornik, bio je pod uticajem publikacija Minarda Lafevera, što se vidi u njegovim projektima za Mucic Hall, Quebec, u stilu grčkog preporoda. Projektovao je više gradjevina, uključujući crkvu Saint-Romuald, Quebec (1854-6) i New Quebec Prison (1860-3).

BAILLIE SCOTT, MACKAY HUGH (1865 – 1945). Britanski arhitekta, snažnog opredeljenja za Arts and Crafts. Njegovi radovi na polju dizajna postali su poznati u Nemačkoj i Austriji nakon što je dekorisao i opremio nameštajem deo Velike vojvodske palate u Darmstadtu 1898, i bio često objavljivan u tim zemljama, delimično uz pomoć Hermanna Muthesiusa. Njegovi planovi poljskih kuća postali su široko primenjeni u Nemačkoj zajedno sa uticajem engleskog stila koji se proširio na ove zemlje u tom periodu.
Baillie Scott je radio uglavnom u stilu Ars-and-Crafts pokreta, gde je bio jedna od vodećih ličnosti. Prvenstveno je radio na polju domaće arhitekture, gde je kreirao nameštaj u nameri stvaranja unificiranih enterijera. Njegov stil dizajna nameštajaodražava uticaje A. H. Mackmurdo-a i C.F.A. Voyseya. Baillie Scottovi prvi radovi pokazuju njegovu tendenciju da oblikuje retko dekorisane hrastove komade, dok se u njegovim kasnijim komadima vide naglašeni kolorit i botanički i geometrijski motivi. Njegov Ars-and-Crafts nameštaj bio je veoma uticajan na području Nemačke, dok je dekorativni rad imao udela u razvoju mladalačkog stila Art Nouveau. Putem razgranatih poslova koje je imao, njegov rad je bio prisutan i uticajan u Skandinaviji i SAD.

BAILLY, ANTOINE-NICOLAS-LOUIS (1810 – 1892) Francuski arhitekta, učenik Debreta i Dubana, specijalizovao se na području francuskog renesansnog preporoda. Imenovao ga je Haussmann da projektuje Tribunal de Commerce, Pariz (1858-64), čiji je plan zasnovan na planu Gradske većnice u Bresciji; gradjevina sadrži veličanstveno svodno stepenište. Njegova Mairie iz petog arrondisementa (1862-7) je verovatno njegov najbolji rad, koji mnogo duguje njegovim francuskim prethodnicima iz XVII veka.

BAILLY, JEAN Francuski graditelj (Troyes, oko 1480 – 1530). Godine 1500 postaje pomoćnik kod Jeana Garnachea kod radova na katedrali u Troyesu, koja je u prvobitnoj gotičkoj koncepciji gradjena sve do prve polovine XVII veka. B. je učestvovao na dogradnji zvonika i portala. Izveo je radove u tamošnjoj gotičkoj crkvi St. – Pantaleon.

BAILY, EDWARD HODGES Engleski skulptor (Bristol, 1788 – Holloway, 1867). Učio kod J. Flamana i na akademiji u Londonu. radio skulpture i reljefe za Buckinghamsku palatu.

BAIRD, JOHN (1798 – 1859) Škotski arhitekta čiji projektni biro iz Glasgowa bio drugi po značaju, odmah iza studija Davida Hamiltona. Sam je retko skretao od ustaljenog klasicizma u svojim radovima, mada je ponekad pravio izlete u jakobetanski stil (Cairnhill House, Airdrie, 1841) i Tudor preporod (Urie House, Fetteresso, Kincardineshire, 1855). Danas je upamćen prvenstveno po svojim eksperimentima sa gvozdenom konstrukcijom, uključujući onu na krovu Argyle Arcade, Glasgow (1827-8) i liveno gvozdenim elementima na Gardner's Warehouse, Glasgow (1855-6). Bairdu je asistirao James Thomson, koji je postao njegov partner, a takodje i Alexander »Greek« Thomson, koji je radio u njegovom birou 1836-49.

BAKEMA, JACOB BEREND Holandski arhitekt, rodjen u Groningenu (1914 - 1981). Studirao u Groningenu, Amsterdamu i Delftu. Radio u ateljeu Cor van Eesterena, a zatim u gradskom gradjevinskom birou u Amsterdamu. Od 1948 vodi zajednički atelje sa J.H. van den Broekom (1898-1978), s kojim radi niz zapaženih arhitektonskih i urbanističkih projekata. Godine 1947 Bakema se pridružio CIAM-u, a 1963 grupi Team X (10). U periodu 1959-64 bio je zajednički izdavač »Foruma«, koji je promovisao izvore strukturalizma. Zalagao se za ideale modernizma i De Stijla, napadajući konzervativna zanatska uverenja Delftske škole. Zajednički projekat Bakeme i van den Broeka je Lijnbaan Centar u Rotterdamu (1949-54), koji je bio prethodnik mnogim shopping »malls« (molovima), dok je njihov gradski centar u Marlu u Nemačkoj iz 1958-62 (četiri kule-bloka opkoljene nižim podužnim blokovima) predstavnik tipa koji će postati široko uticajan u periodu narednih dekada. Projekti partnerskog ateljea za Gradsku većnicu u Terneuzenu (1968) i psihijatrijsku bolnicu u Middelharnisu (1973-4) sadrže aspekte reminascentne na konstruktivizam. Ovaj projektni biro imao je veliki uticaj na razvoj u Britaniji i Nemačkoj. Bakema je samostalno projektovao umetnički centar Venster u Rotterdamu (1947) i izradio Civic Center Plan za St. Louis u SAD (1955).
Bakemina odbrana arhitekture kao trodimenzionalne ekspresije ljudskog ponašanja ima elemente klišea, dok njegova kampanja odbacivanja zanatske tradicije i bilo kakve istorijske reference, pod sumnjom je da je načinila više štete za teoriju arhitekture, nego što je donela korist.

BAKER, SIR HERBERT (1862-1946) Rodjen u Kentu i ostao engleski zemljoposednik. Radio za Ernesta George i Harolda Peto (1882-7) pre nego što je otvorio sopstveni arhitektonski biro i emigrirao u Cape Colony, Južna Afrika. Vrlo brzo je postao protégé Cecila Johna Rhodesa (1853-1902) i Lorda Milnera (1854-1925), za koje je počeo da kreira izuzetnu arhitekturu za Britansku Južnu Afriku, crtajući zajedno engleske vernakularne elemente, aspekte Arts and Crafts pokreta, holandske kolonijalne arhitekture, barokne arhitekture stila Wren preporoda i mnogih drugih stilova. Prilagodio je svoj ekscentričan stil koji je imao snažan uticaj na kasnije gradjevine u Rodeziji, Keniji, Indiji, a na kraju i u Engleskoj.
Njegov najinteresantniji rad vezuje se za njegov boravak u Južnoj Africi, gde je sagradio Groote Schuur za Cecila Rhodes'a 1890 u tradicionalnom holandskom kolonijalnom idiomu. Kasnije, projektuje privatne kuće u Johannesburgu, medju kojima su neke vrlo uspešne u stilu Arts and Crafts. Njegov najznačajniji projekt je Government House i Union Buildings u Pretoriji (1905 pa nadalje i 1910-13). Zajedno sa kolegom Lutyensom bio je pozvan u New Delhi, gde je projektovao Secretariat Buildings i Legislative Building (1912 i dalje). Njegov stil je imperijalno klasičan poput Lutyenovog, medjutim, slabiji, manje originalan i manje disciplinovan. Projektovao je ležernije, jednostavnije, sa manje razradjenim stilskim elementima i velikim izborom materijala. Jedna od najpoznatijih njegovih zgrada je War Memorial Cloister u Winchester College (1922-4).

BALAT, ALPHONSE Belgijski arhitekt (Namur, 1818 – Ixelles-les-Bruxelles, 1905). Belgijski arhitekta, učenik antwerpenske Akademije, konsultant kralja Leopolda II (1865-1909) od 1851. Bio je pod snažnim uticajem teorija Viollet-le-Duca u svom traganju za racionalnim pristupom dizajnu i uvek novom jednostavnošću svojih projekata u koje je ugradjivao snažan rečnik klasicizma, dok je istovremeno eksperimentisao sa onovremenim postignućima na polju inženjerstva i konstrukcionih tehnika, koje su uticale na njegove učenike Hortu i ostale predstavnike Art Nouveau-a u Belgiji.
Radio je uglavnom u Briselu i Laekenu. Glavna dela su mu: Palais des Beaux – Arts (oko 1870-80), koja se ističe klasičnom jednostavnosšću i skladnim oblicima; različite galerije, konzervatorijumi i paviljoni u Kraljevskoj palati, Laeken (1882-5); Veliko stepenište, Državne prostorije i pregradnja i proširenja Kraljevske palate (1885-90), sve u Briselu, Hôtel d'Assche kao i dvorac Presle.

BALDESSARI, LUCIANO (1896 – 1982) Italijanski arhitekta rodjen u Roveretu, koji je, zajedno sa Luigijem Figini i Ginom Pollini projektovao racionalističku zgradu Angeli u Milanu (1929-32). Zajedno sa Gio Pontijem sagradio je Cima Chocolate fabriku u Milanu (1932-3). Radio je na mnogim izložbenim gradjevinama, prvenstveno na paviljonima za Milanski sajam trgovine (1933, 1951, 1952, 1953 i 1954). Baldessari je bio eksponennt racionalizmaa, koji je otstupio od funkcionalizma u ranom periodu svoje karijere. Sagradio je apartmanski blok u Hansa četvri, Berlin (1957-8) i Fratelli Fontana Tehnički institut, Rovereto (1961-73).

BALDINUCCI, FILIPPO Italijanski pisaac o umetnosti (Firenca, 1624-1696) U nastojanju da nadopuni Vasaria, obradio životopise italijanskih umetnika u delu »Notizie dei professori del disegno da Cimabue in qua...« u 6 tomova (1681-1728). Po narudžbini švedske kraljice Kristine napisao »La vita del Bernini« (1682), a zatim životopis Brunelleschia, koji je štampan posle njegove smrti. Godine 1681 izašao je njegov terminološki rečnik »Vocabolario toscano dell'arte del disegno«.

BALDUCCI, GIOVANNI (GIOVANNI DI BALDUCCIO, GIOVANNI DA PISA) Italijanski vajar u prvoj polovini XIV veka, aktivan u periodu 1317-1349. Godine 1317 – 18 radi na katedrali u Pisi pod vodjstvom Giovannia Pisana. Pripada onom razdoblju italijanskog vajarstva koje na liniji protorenesansnog razvoja oslobadja u Srednjem veku zatvorene elemente unutrašnje ličnosti umetnika i izlazi iz anonimnosti i shematičnosti. Oko 1339-47 radi u Milanu i Cremoni, gde presudno utiče na razvoj lombardijske platike i njeno oslobadjanje od srednjovekovne tradicije.

BALDWIN, JAMES TENNANT (PISAO POD IMENOM J. BALDWIN, JAY BALDWIN) (1934 - ) Američki industrijski dizajner i pisac. Bio je jedno vreme student kod Buckminstera Fullera, a njegov rad je inspirisan Fullerovim principima. Značajna ličnost američkog dizajna, pokušavao je da inkorporiše solarnu energiju, energiju vetra i ostale obnovljive izvore energije u svoju arhitekturu. U istoj meri u kojoj je bio značajan kao dizajner, poznat je i kao proizvodjač. Smatra se za pronalazača geodezijske jastučaste kupole. Napisao je nekoliko knjiga, medju kojima: »Bucky Works: Buckminster Fuller's Ideas for Tosday«, 1997; »Whole Earth Catalogs« (zajedno sa Stewartom Brand).

BALLA, GIACOMO (1971 – 1958) Predstavnik italijanskog futurizma. Pre svega poznat kao slikar, medjutim, poput mnogih futurista, nije se ograničio samo na taj medijum. Proizvodio je slikani nameštaj za Lowenstein Haus, Düsseldorf (1912-15), pokušao da industrijalizuje svoj moderan dizajn. Oblikovao je keramiku u Albisoli, Italija, u periodu 1920-tih.

BALLER, HINRICH (1936 - ) Medjunarodno poznati nemački arhitekta, koji radi i živi u Berlinu. Radi zajedno sa suprugom, arhitektom Inken Baller. Njegova arhitektura je posebnog stila i ne pripada ni jednom savremenom arhitektonskom stilu. U pojedinim elementima projekata, oseća se uticaj arhitekture Jugendstila, posebno arhitekture Bruno Tauta, Bernharda Hermkesa i Hansa Scharouna. Razvio je model grada pod nazivom »Biotope City«, koji uključuje prirodu u urbanizovana gradska područja.

BALLMER, THÉO (1902-65) Grafički dizajner, rodjen u Lausanni, Švajcarska. Nakon zapošljenja u izdavaško-štamparskoj kući u Lausanni, putuje u Zürich ranih 1920-tih i postaje student na Umetničkoj školu kod Ernsta Kellera. Kasnih 1920-tih provodi period u Dessau-u na Bauhausu. U svojim dizajnima za postere, Ballmer je spojio principe De Stijla sa geometrijskim mrežama da bi postigao harmonične vizuelne oblike. Od 1931 bio je instruktor na bazelskoj školi umetnosti i zanatstva.

BALLU, THÉODORE (1817-85) Francuski arhitekt koji je radio u Parizu, poznat po svojoj crkvi La Trinité u stilu rane renesanse (1861-7) u blizini Gare St Lazare u Parizu u ranom renesansnom i francuskom stilu. Ballu je dovršio Gau-ovu Ste-Clotilde (1846-57), prvu crkvu u Parizu u stilu gotičkog preporoda; rekonstruisao je Tour St-Jacques de la Boucherie (1854-8); takodje je projektovao slobodnostojeću kulu u stilu flamboyant preporoda i rekonstruisao ostatak St-Germain l'Auxerrois, sa njenom lanternom na vrhu. Takodje je sagradio Hôtel de ville, Pariz (1874-82).

BALTARD, LOUIS-PIERRE (1764-1864) Francuski arhitekt, akademik i teoretičar. Postao je profesor na École Polytechnique, Pariz, 1796, zatim u École des Beaux Arts, a docnije je pomogao u pripremi većine ploča za napoleonsku »Description de l'Égypte«, koja koja predstavlja knjigu – najveći izvor podataka za stil egipatskog preporoda. Projektovao zgradu Suda u Lyonu (1836-41) koja, svojim dugim nizom gigantskih korintskih stubova predstavlja zakasneli primer empire stila; Salle des Pas Perdus se sastoji od serija niskokupolnih prostora: ovaj način oblikovanja je tipičan za oficijelnu arhitekturu koju je promovisao Quatremère de Quincy, a zasnovan je na uzorima iz rimske antičke arhitekture. Takodje je zaslužan za projekt zatvore Quartier Perrache (1830), artiljerijski arsenal (1840-6) i druge značajne gradjevine u Lyonu. Objavio je više knjiga, medju kojima je značajna »Recueil des Monuments Antiques« (1801).

BALTARD, VICTOR-LOUIS (1805 - 1874) Francuski arhitekta i akademik, sin Louis-Pierre Baltarda. Kao gradski arhitekta Pariza, ponovo je dekorisao i pregradio mnoge pariske crkve. Medjutim, njegov najznačajniji rad je, ili moramo danas reći bile su, pariske pijačne hale (1851-66), sagradjene od stakla i željeza: Halles Centrales, Pariz (1852-9 – srušena) – zajedno sa Félix-Emmanuel Calletom (1792-1854). Njegova crkva St. Augustine (1862-71) po spoljašnjesti predstavlja kupolnu gradjevinu stila rane francuske renesanse, medjutim po svojoj unutrašnjosti predstavlja proklamaciju željeznih konstrukcija u arhitekturi. Takodje je izveo dogradnju Chapelle des Catéchismes (1853) na Chalgrinovoj velikoj crkvi St-Philippe-du-Roule (1768-84). Objavio je »Villa Médicis à Rome« (1847) i, zajedno sa Calletom, »Monographie des halles centrales de Paris« (1863 i 1873).

BAN, SHIGERU (1957 - ) Rodjen u Tokyu, usavršen japanski i medjunarodno priznati arhitekta, poznat najviše po svom inovativnom radu uz upotrebu hartije, posebno recikliranog kartona u obliku tuba, koje upotrebljava za brzu i efikasnu gradnju kuća. Shigeru Ban je 40-ti dobitnik medalje Thomas Jefferson za arhitekturu, Univerziteta u Virginiji, 2005, kad je imao 48 godina.
Shigeru Ban je studirao na Southern California Institute of Architecture a potom je pohadjao Cooper Union School of Architecture, gde je studirao kod Johna Hejduka i diplomirao 1984. Hejduk je tada bio član grupe The New York Five. Od Hejduka, Ban nije samo naučio fundamentalne elemente arhitekture, već je takodje razvio interesovanje za »arhitektonsku poetiku« ili kreaciju trodimenzionalne poezije. Hejduk, koji je bio okrenut eksperimentalnom razmišljanju u arhitekturi, imao je presudan uticaj na Bana, čiji radovi nose u sebi konstantno istraživanje osnovnih geometrijskih elemenata. Banova formalna istraživanja na polju osnovnih gradjevinskih materijala pomogla su mu da udeje u jedinstvena strukturna rešenja u arhitekturi.
Za Bana, jedna od najvažnijih tema u njegovim radovima je tzv. »nevidljiva struktura«. To znači, da on ne mora uvek da izražava strukturalne elemente, već ih radije inkorporiše u svoj projekat. Ban se ne interesuje uvek za »Najnovije materijale« i tehnike, već prvenstveno za ekspresju koncepta koji se nalazi iza njegove gradjevine.
Ban uzima u obzir različite arhitektonske škole; prvo, on je japanski arhitekt i koristi mnoge teme i metode koji se nalaze u tradicionalnoj japanskoj arhitekturi, kao što je Shoji i ideja »univerzalnog poda«, koji omogućuje kontinuitet izmedju svih soba u jednoj kući. Odabravši da studira kod Hejduka, Ban se opredelio da radi nešto posebno. Ban je postao prethodnik japanskih arhitekata koji su u svom radu prihvatili načela Zapada i Istoka u pogledu formi, ali i metoda. Ban je danas najviše poznat po svom inovativnom radu sa papirnim ili kartonskim tubama koje koristi u svrhu materijala za izradu konstrukcije objekta. Oj je prvi arhitekta u Japanu koji je sagradio kuću od hartije kao primarnog materijala, a koji je za taj projekat dobio sve potrebne dozvole za gradnju i zadovoljio najstrože japanske standarde. Ban se okreće upotrebu hartije zbog njene niske cene, mogućnosti recikliranja, low-tech karakteristika i mogućnosti lake zamene. Poslednji aspekt pokazuje jak uticaj humanitarijanizma i prihvatljiv je za ekološku arhitekturu. Kao rezultat Banovih istraživanja, nastala su njegova DIY Refugee shelters, kuće za izbeglice (korišćene u Japanu nakon zemljotresa u Kobeu, u Turskoj, Ruandi i na drugim mestima), koje su vrlo popularne i efektne.
Ban je projektovao Japanski paviljon na Expo 2000 u Hannoveru, gde je 72m dugačka struktura hale bila napravljena od hartije. Njegovo delo se savršeno uklapa u termin »ekološka arhitektura«, medjutim, takodje, on može da bude smatran za modernistu ili japanskog eksperimentalistu isto kao i za racionalistu. Sam Ban tvrdi da »ne voli otpad«, a možda je najpribližnije njegovo shvatanje kao predstavnika »Paper architekture« (papirna arhitektura).
Medju njegove najznačajnije radove ubrajaju se: Furniture House, serija prefabrikovanih kuća sagradjenih u Japanu i SAD; Naked House (Gola kuća) (2000, Saitama, Japan; Japanski paviljon (2000), Hannover; Nomadic Museum (2005 – 2006); Takatori katolička crkva, Hyogo, Japan.

BANDEL, ERNST VON Nemački skulptor (Ansbach, 1800 – Neudegg, 1876). Studirao na umetničkoj akademiji u Münchenu arhitekturu (K. v. Fischer) i slikarstvo. God. 1825-27 boravi u Rimu gde pada pod uticaj klasicizma B. Thorwaldsena i L. Schwantalera. 1827-34 radi u Münchenu za Ludwiga I, a 1834 u Hannoveru reljefe za dvorsku plesnu dvoranu i dvorsku crkvu.

BANFI, GIANLUIGI (1910 – 45) V. BBPR

BANHAM, (PETER) REYNER (1922-88). Imao važnu ulogu na polju proučavanja istorije dizajna i popularne kulture. Pre Drugog svetskog rata radio je kao učenik mašinstva u Bristol Aeroplane Co., medjutim, brzo razvija interesovanje za umetnost. God. 1948 primljen je na Courtauld Institute, London, da studira ustoriju kod Anthonyja Blunta. Potom radi za Architectural Review kod Nikolausa Pevsnera, kod kojeg brani doktorsku tezu na temu istorije modernizma. Ovaj značajan tekst objavljen je 1960-tih ka »Theora and Design in the Firs machine Age« i smatran je za svojevrsnu istoriju modernog pokreta, zajedno sa pevsneromom knjigom »Pioneers of the Modern Movement«. Ova knjiga predstavlja svojevrstan nastavak pevsnerove (oko 1910) i objašnjava način na koji je modernizam obuhvatio estetiku izražavanja modernog života.
U periodu kasnih 1950-tih, Banham je bi vodeći predstavlnik tzv »nezavisne grupe« (independent group), koja se smatra jednim od pionira pop dizajna. God. 1964 pridružio se osoblju na Bartlett School, University of London, kao istoričar arhitekture, a postaje profesor 1969. Dok je u to vreme na studijama arhitekture dominirao tehnokratski pristup, kojei je on sam podržavao, u isto vreme je sve veću pažnju usmeravao na urbane, političke i ekonomske činioce. God. 1976 odlazi u SAD, gde radi na State University of New York (1976), University of California, Santa Cruz (1980) a zatim u Institute of Fine Arts, New York (1987). Zajedno sa radom na ICSID (International Council of Societies of Industrial Design), Banham je izvršio suptilnu reinterpretaciju modernog pokreta, koja je učinila gotovo nemogućim njegovo odbacivanje od strane novodolazećeg postmodernizma. Istovremeno, njegovo shvatanje arhitekture i dizajna u kontekstu masovne kulture, doprinelo je pravilnom shvatanju razvoja istorije arhitekture i dizajne tog perioda.

BANDINELLI (DE'BRANDINI) BARTOLOMMEO (zvan BACCIO) Italijanski vajar i graditelj (Feirenca 1488 – 1560). Uči crtanje kod oca zlatara Michelangela di Viviano, a vajarstvo u radionici F. Rusticia. Upravljao radovima na firentinskoj katedrali; za njen hor izradio je 88 mermernih reljefa. Poznate su njegove statue članova porodice Medici. Uzor mu je bio Michelangelo, kojeg je oponašao, ali je pri tom upadao u hipertrofiranje. Dovršio crkvu Madonna della Quercia kod Firence, koju je započeo da gradi Michelangelo.

BANDINI, FRANCESCO (Firenca ? – oko 1564) Italijanski skulptor. Prijatelj Michelangela koji mu je poklonio grupu »Pietà«, namenjenu za svoju grobnicu. Po uputstvima Michelangela saradjivao je pri izradi modela za kupolu bazilike Sv. Petra u Rimu.

BANDINI, GIOVANNI DI BENEDETTO DA CASTELLO (Firenca, 1540 – 1599). Italijanski skulptor. Učenik B. Bandinellia, kojem pomaže prilikom izrade reljefa za firentinsku katedralu. Za nju i druge crkve izveo je kasnije više skulptura i reljefa. Za grobnicu Michelangela u S. Croce (po nacrtu G. Vasaaria) izradio alegorijski lik »Graditeljstvo«. U njegovim radovima primećuju se početne pojave baroka u italijanskoj plastici.

BANU ZUREIK Porodica arapskih graditelja, koja je delovala u Bagdadu u doba kalifa Abasida. Uz ostale gradjevine podigli su članovi ove porodice veliki kameni most preko kanala El Rufeil, koji je po njima dobio naziv Cantara Banu Zureik.

BARABINO, CARLO FRANCESCO (1768 – 1835) Italijanski neoklasicistički arhitekta, koji je postao gradski arhitekta Genove 1818. Njegov Teatro Carlo Felice, Genova (1825-32) je važan primer grčkog dorskog preporoda u Italiji. Projektovao je nekoliko hramovskih frontova: crkva Rosaria (1824), crkva San Siro (1820-01) i Santissima Annunziata (1830-43), sve u Genovi. Takodje je zaslužan za Cimitero di Staglieno, Genova, koje je projektovao pre 1925, sa svojom kapelom nalik Panteonu sa grčkim portikom; ovo groblje je podignuto pod upravom Giovannia Antonio Resasco-a (1799-1872), u periodu 1844-61. Groblje je jedno od najbriljantnije postavljenih grobalja u Evropi, a njegova koncepcija je upotpunosti Barabinova.

BARATTA, FRANCESCO (FRANCISCO) Italijanski skulptor (Carrara, oko 1590 – Rim, 1666.) Učenik G.L. Berninia i njegov saradnik kod izvodjenja fontane na Piazza Navona u Rimu. Pridržavajući se umereno Berninievog baroknog manira radio skulpture za rimske crkve i mitološke likove za dvorski park u Dresdenu.

BARATTA, GIOVANNI Italijanski skulptor (Carrara, 1670 – 1747). Učio u Firenci kod M. Soldania i G.B. Fogginia. Njegova obimna produkcija ostaje u granicama kasnobaroknih shema.

BARATTA, GIOVANNI MARIA, ST. Italijanski graditelj. Brat Francesca Baratte (Masso di Carrara u XVII v. - ?). U Rimu učenik A. Algardia, s kojim je radio na vili Doria Pamphili na Corsu. Za crkvu S. Agostino izradio oltar sv. Tome. Glavno mu je delo rimska crkva S. Niccolo da Tolentino (1666-68).

BARBEDIENNE, FERDINAND (1810 – 1892) Francuski livac i izradjivač nameštaja; prominentan u periodu Second Empire-a. Barbedienne je dizajnirao i izradio nameštaj u varijetetu od stilova preporoda – posebno stila preporoda Louis XVI – pa sve do izrade komada koji odražavaju japanski ukus i izvanrednih reprodukcija komada iz XVIII veka. Bio je takodje vodeći livac bronze, a lio je radove za Antoine-Louis Barye-a i druge skulptore.

BARBET, JEAN (1591 – oko 1650) Francuski arhitekta koji je radio za kardinala Richelieu-a (1585-1642). Njegova »Livre d'Architecture d'Autels et de Cheminées« (1632) ilustruje oltare, mnoge u razvijenom manirističkom stilu. Inigo Jones je bio pod uticajem Barbetovih crteža, medju kojima se neki pojavljuju u knjizi Roberta Pricke-a »The Architects Store-House« (1672).

BARBIERE, DOMENICO DEL (zvan DOMENICO FIORENTINO) Italijanski skulptor, dekorater u štuku, slikar i bakrorezac (Firenca, oko 1506 – Francuska, izmedju 1565 i 75). Jedan od italijanskih umetnika, koji su 1530 na poziv fransuskog kralja prešli u Francusku i delopvali kao svestrani dekorateri u duhu renesanse. B. radi u dvorcima u Meudonu i Fontainebleau-u kao pomoćnik svog učitelja G.B. Rossa, a zatim F. Primaticcia. Od 1541 u Troyesu izvodi samostalna skulptorska dela za crkve.

BARBIERI, GIUSEPPE Italijanski graditelj (Verona, 1777 – 1838). Predstavnik kasnog italijanskog klasicizma. Glavno mu je delo groblje u Veroni sa gradjevinama, na kojima su aplicirani elementi dorskog stila. Sličnog kataktera su palate Palmerini i loggia Arvedi. Gradeći veronski Palazzo Municipio primenio je korintske ukrasne oblike.

BARBON, NICHOLAS (oko 1638 – 1698) Rodjen u Londonu, nije postao samo jedan od gradskih najznačajnijih graditelja nakon velikog požara 1666, već je značajan po ustanovljenju institucije protivpožarnog osiguranja. Gradio je kuće u Red Lion Fields, u blizini Gray's Inn, a 1690 bio je nosilac rekonstrukcije Chancery Lane i Lincoln's Inn. Nije potvrdjeno da li je radio kao samostalan arhitekta, medjutim, njegovi planovi na razvoju stanovanja bili su od velikog značaja i postavili su uzore za londonsko tzv. »terasasto stanovanje« koje će biti aktuelno narednih godina. Bio je uključen u rekonstrukciju londonskog Temple, nakon što je izgoreo u vatri, 1678/9, za koju je Roger North bio sumnjičav u pogledu arhitektonske uspešnosti; medjutim, Barbonovi projekti za klostere na Pump Court, Middle Temple (1679) bili su odbačeni u korist arhitektonskog modela kojeg je izradio Wren.

BARBONA, PIETRO DI (PETRUS BORBON, BARBON ITALUS MURATOR) Italijanski graditel (? – Lavov, 1588). radio u Lavovu, gde se nalazi njegovo remek delo, zvonik tzv. vlaške (rumunske) crkve, dovršen 1580, koji se smatra najlepšim gradjevinskim spomenikom poljske renesansne arhitekture, a podseća na zvonik rimske crkve S. Spirito. U isto vreme je sagradio i tzv. Kraljevsku kuću (kasnije u vlasništvu Jana Sobjejskog, u novije vreme Gradski muzel), s pročeljem u strogo renesansnom stilu.

BARDI, ANTONIO DI GIOVANNI MINELLI DE' Italijanski skulptor i graditelj (Padova, oko 1460 – 1527). Gotovo sva njegova dela su u vezi sa gradnjom i ukrašavanjem bazilike sv. Antuna u Padovi, gde je 1482 izveo mermernu oplatu i skulptorske ukrase hora, a 1490 mermerne okvire za 10 bronzanih reljefa Bartollomea Bellonea. Godine 1500-21 radi kao upravnik gradjevinskih i vajarskih radova na obnovi grobne kapele sv. Antuna, za koju je plan načinio A. Briosco.

BARELLI, AGOSTINO Italijanski graditelj (1627 – nakon 1687 (po nekima 79)). Italijanski arhitekta rodjen u Bologni. Na poziv bavarskog izbornog kneza Ferdinanda dolazi u München, gde je projektovao teatinski crkvu San Bartolomeo u Bologni (1653). Medjutim, njegov je nesumnjivi značaj u tome što je uneo stil italijanskog baroka u Bavarsku, pre svega svojim projektima za Theatinerkirche (crkva Teatina) St kajetan, München (1663-90), prema modelu Sant'Andrea della Valle u Rimu, crkvi majci Teatina. Münchensku crkvu dovršio je Enrico Zuccalli. Barelli je takodje zaslužan za centralni blok sa visokim krovom u Schloss Nymphenburg, München (od 1663), koji su razradili Effner i Cuvilliés.
Nakon 1675 vratio se u Bolognu, gde je izveo niz crkvenih gradjevina.

BARILE (BARILI), ANTONIO (DI NERI DI ANTONIO) Italijanski drvorezbar i intarzista (Siena, 1453 – 1516). Po bogatstvu invencije, elegantnosti oblika i finoći tehničke obrade njegovi radovi spadaju medju najznačajnija ostvarenja dekorativne umetnosti doba renesanse.

BARILLET – DESCHAMPS, JEAN-PIERRE Francuski hortolog (1824 - 1873). Pod vodjstvom arhitekte parkova J.-C. Alphanda, nastavljajući započete radove, uredio u Parizu parkove Bois de Boulogne (delimično), Monceau, Buttes-Chaumont, Vincennes, Champs-Elysées. Njegova načela su: idealizovanje prirode, a ne njeno kopiranje, kao i čistoća linija u prostoru. Težište njegovih nastojanja je na reljefu terena i zasadima; njegove aleje vode odredjenom cilju, a ukrštanja su uvek pod kosim uglom. Njegove koncepcije predstavljaju napuštanje strogih shema klasičnog francuskog parka i približavanje engleskom shvatanju.

BARLOW, WILLIAM HENRY (1812 – 1902) Engleski gradjevinski inženjer rodjen u Woolwichu. Kao inženjer konsultant za Midland Railway, zaslužan je (zajedno sa R.M. Ordish-om) za projektovanje željezno-staklene hale terminala St Pancras, London (1864-8), upotrebom ogromnog nadvišenog svoda, koji je kopiran u mnogo primera. Zalagao se za upotrebu čelika u strukturama, objavljivao radove na različitim predmetima arhitekture i inženjerstva i bio savetnik na rekonstrukciji Tay Bridge (1882-7) nakon nesreće koja se dogodila 1879.

BARNA DI TURINO Italijanski drvorezbar u Sieni; spominje se 1378-1410. Glavne radove (horske klupe, tabernakle, drvene retable, drvorezbarske ukrase) izveo je u katedrali u Sieni, na kojoj je »capomaestro«. Njegovih radova ima i u drugim sienskim crkvama (SS. Trinità), a 1408 izveo je nameštaj za reprezentativne dvorane u Palazzo Communale.

BARNES, EDWARD LARRABEE (1915 - 2004) Arhitekta rodjen u Chicago-u, studirao kod Gropiusa i Breuera na Harvardu, potom otvorio sopstveni arhitektonski biro u New Yorku. Koristio je naznačene geometrijske forme, koje podsećaju na one koje je upotrebljavao Le Corbusier, medjutim, koje su bile pod uticajem vernakularne arhitekture, a njegovi projekti su bili saobraženi i nosili osećaj za mesto i okolinu gradnje. U suštini, Barnes je bio jedan od prvih arhitekata modernističke tendencije koji je postao proponent kontekstualnog dizajna. Njegov Walker Art Center u Minneapolisu, Minn. (1971-4), koristi najjednostavnije oblike, a 1988 Barnes je projektovao urbani vrt-skulpturu koji ga obuhvata. Njegovi enterijeri za muzeje tretirani su kao najjednostavniji mogući, medjutim, u eksterijerima, vidi se prisustvo javnog prostora, kao kod Dallas Museum of Art (1983-4). Kasniji radovi njegovog biroa imaju više istoricističke elemente, kao na Allen Library na University of Washington, Seattle (1991), sa neogotičkim zabatima i finijalima i na Judicial Office Building, Washington, DC, koji je izradjen pod uticajem neoklasicizma i stila Beaux-Arts.

BARNET, JAMES J. (1827-1904) Australijski arhitekta, rodjen u Škotskoj. Bio je kolonijalni arhitekta New South Walesa (1862-90) i proizveo je brojne značajne gradjevine, uključujući venecijansko-inspirisanu General Post Office, Sydney (1865-74); Lands Department, Sydney (1876-90), zgradu nalik palazzo u stilu renesansnog preporoda; Court House i Government Building, Bathurst (1878-80) i arkadiranu Court House, Goulburn (1887). Takodje je projektovao željezničku stanicu u stilu gotičkog preporoda u sklopu Rookwood groblja, Sydney (1868), za sahrane koje se vrše vozom.

BARNSLEY, ERNEST AND SIDNEY V. Cotswold School

BARNSLEY, ERNEST ARTHUR (1863 – 1926) Engleski arhitekta rodjen u Birminghamu, koji je prvo radio kod Seddinga, a kasnije ušao u partnerski odnos sa Ernestom Gimsonom. Projektovao je broj gradjevina u Arts and Crafts vernakularnom maniru, neke zajedno sa svojim bratom, S.H. Barnsleyem, uključujući Leasowes, Sapperton, Gloucestershire. Njegova najveća gradjevina je Rodmarton manor, kod Cirencestera (1912-26), koju je dovršio Norman Jewson i za koju se smatra da predstavlja poslednju veliku country-house koja je sagradjena u Engleskoj.

BARNSLEY, SIDNEY HOEARD (1865 – 1926) Engleski arhitekta rodjen u Birminghamu, studirao na Royal Academy Schools, radio kod R. Norman Shawa, potom putovao u Grčku zajedno sa Robertom Shultzom Weirom, sa kojim je saradjivao na izradi »Byzantine Architecture in Greece« (1901). Njegov najfiniji rad je crkva St Sophia, Lower Kingswood, Surrey (1891) u slobodnom vizantijskom stilu, koji uključuje različite antičke fragmente. Barnsley se pridružio svom bratu i Gimsonu kada su se oni preselili u Cotswolds i doselio se u Sapperton gde je Sidney projektovao sopstvenu poljsku kuću. Takodje je projektovao više kuća u Arts and Crafts vernakularnom stilu.

BAROVIER (BEROVIER) Porodica italijanskih majstora staklara u Muranu. Njen je osnivač Bartolomeo, rodom iz Castelfranca. U Veneciju je došao oko sredine XIV v. i na ostrvcetu Muranu kod Venecije osnovao majstorsku staklarsku radionicu. U njoj je izradjivao čaše, pretežno ukrašene emaljem, a njegovu tehniku preuzeli su i njegovi naslednici. Najpoznatiji član porodice bio je unuk Bartolomeov, Angelo (umro 1460), čiji su radovi nastali pod uticajem vizantijskog staklarskog umeća, koje je Angelo upoznao boraveći u Carigradu. Pod vodjstvom Angela ml. (1494-1519) radionica se razvila te je na početku XVI v. postala jedna od najpoznatijih na ostrvu Murano. Padom Venecije 1797, radionica na Muranu prestaje sa radom. Ponovni procvat muransko staklarstvo doživljava pod rukovodstvom A. Salviatia i potomaka porodice Barovier u drugoj polovini XIX v.

BARRAGÁN, LOUIS (1902 – 1988) Jedan od najznačajnijih meksičkih arhitekata XX veka. Po obrazovanju inženjer, diplomirao je na Escuela de Ingenieros 1923 i upotpunosti je samouk kao arhitekta. Posle diplomiranja, putovao je po Španiji, Francuskoj (gde je posećivao predavanja Le Corbusiera) i Maroku. Počeo je da se bavi arhitekturom u Guadalajari, od 1927-1936 i potom u Mexico City-ju. God. 1945 izradio je planifikaciju i urbanizaciju plana Jardines del Pedregal, a 1955 rekonstruisao je istorijski Convento de las Capuchinas Sacramentarias u Tlalpanu, oba locirana u južnom delu Mexico Cityja. God. 1957 počeo je da radi projekat iz čega će da nastanu Naucalpan Satélite Towers a iste godine projektovao je rezidencijalni kompleks Las Arboledas, nekoliko kilometara udaljen od Satélite City. God. 1964 projektovao je zajedno sa arhitektom Sordo Madalenom rezidencijalni kompleks Lomas Verdes, takodje blizu Satélite područja, u Naucalpanu, Estado de México.
Godine 1980 postao je drugi dobitnik Pritzker nagrade. Njegova kuća i studio, koje je sagradio 1948 u Mexico Cityju, uvršćeni su u listu svetskih dobara UNESCO-a.

BARRAUD, MAURICE Švajcarski slikar, dekorater, grafičar i ilustrator (Ženeva, 1889 - 1955). Učio na ženevskoj École des Beaux – Arts. Izveo je više zidnih dekoracija (željeznička stanica u Luzernu) i ilustrovao mnogobrojna literarna dela. S bratom Francoisom osnovao u Ženevi umetničku grupu Falot.

BARRE, ELOY DE LA (1764 – 1833) Francuski arhitekta; učenik J.-D. Antoine-a i Chalgrina, nasledio je A.-T. Brongniarta kao arhitekta pariske Bourse i dovršio tu značajnu neoklasičnu gradjevinu. Imao je značajnu ulogu u arhitektonskom razvoju Pariza u periodu od 1810.

BARRE (BARA, BARRA, LA BAER), JEAN DE LA Flamanski slikar u staklu i bakrorezac (1603 – 1668). Izradio slikane prozore u nekoliko crkava u Antwerpenu i u katedrali sv. Gudule u Briselu. U bakrorezu radio portrete i arhitektonske spomenike.

BARRÉ, JEAN-BENOÎT-VINCENT (oko 1732 – 1824) Francuski arhitekta. Njegove najbolje gradske kuće – Hôtel Grimod Reynière, Champs-Élysées, Pariz (1769) – poznate su samo po sačuvanim crtežima, medjutim, sačuvan je njegov ingeniozno projektovani dvorac Château Montgeoffroy (1771-6), Anjou. Projektovao je fabriques (gradjevine u pejsažnom vrtu) u proslavljenom Parc de Méréville i sagradio Château du Marais, remarde, južno od Pariza. Projektovao je Place Royale, Brisel, koji je realizovao Barnabé Guimard 1770-tih.

BARRE, WILLIAM JOSEPH (1830 – 67) Irski arhitekta iz Newryja, Co. Down. Asistirao je Thomasu Duffu sve do smrti poslednjega, a osnovao je sopstveni biro 1850. Projektovao je više značajnih gradjevina u Belfastu, uključujući Ulster Hall u italianate stilu (1859-62, koji je bio jedan od najvećih muzičkih holova na Britanskim ostrvima u vreme kada je sagradjen); Duncairn prezveterijansku crkvu u second pointed stilu, Clanwilliam (kasnije Denefort) House u visokom viktorijanskom stilu (1864); metodističku crkvu u polihromnom romanesknom stilu (1864-5), kao i nekolicinu objekata u venecijanskom stilu i stilu gotičkog preporooda. Njegove gradjevine su eklektične, sa robusnom ornamentikom.

BARRIAS, LOUIS – ERNEST Francuski vajar (Pariz, 1841 – 1905) Akademski stil kojeg je učio školovanjem u Parizu i Rimu, nastojao da prilagodi naturalističkim tendencijama savremene skulpture. Dobija narudžbine za radove na pariskim trgovima, parkovima i javnim ustanovama.

BARROIS, FRANÇOIS Francuski skulptor (1656 – 1726). Studirao u Rimu. Predstavlja jednog medju predstavnicima kasnobarokne francuske skulpture u dova Louisa XIV. Radio alegorijske skulpture u parku u Versaillesu, za Veliki Trianon, dvorac Marly i pariski Dôme des Invalides.

BARRY, CHARLES, JUNIOR (1823 – 1900) Engleski arhitekta iz perioda sredine do kasnog XIX veka, najstariji sin Sir Charlesa Barry. Poput svog mladjeg brata i kolege Edwarda Middleton Barry, Charles Junior je projektovao brojne gradjevine u Londonu. Posebno je bio vezan u svojim radovima za južno predgradje Dulwich. Charles Junior je radio na svojim projektima u Londonu i East Anglia-i zajedno sa kolegom arhitektom Robertom Richardson Banks (1812-72), a zatim je saradjivao sa svojim prerano preminulim bratom Edwardom, na više projekata. Charles senior je bio arhitekta i nadzornik na Dulwich College. Charles Junior je nasledio svog oca na tom poslu. Projektovao je New College (1866-70) – gradjevinu u hibridnom stilu palladijanizma i gotike.
Medju ostalim radovima, značajni su: Bylaugh Hall, Norfolk (1852, zajedno sa Banksom); predvoreje u Burlington House (sedište Royal Academy), Piccadilly, London (1869-73, sa Banksom); crkva St. Stephen, južni Dulwich (1867-75); New Chambers u Inner Temple, London (1879, zajedno sa edwardom); Great Eastern Hotel, Liverpool Street, London (1884, projekt zajedno sa bratom Edwardom, koji je umro 1880, pre završetka); Dulwich Park (1884).

BARRY, EDWARD MIDDLETON (1830 – 1880) Engleski arhitekta iz perioda XIX v., treći sin Charlesa Barry, Edward je dovršio očev rad na Palace of Westminster i na Gradskoj većnici u Halifaxu, nakon očeve smrti 1860. Takodje je zaslužan za brojne druge gradjevine, prvenstveno u Londonu, koje veličaju klasičan stil. Od 1873 pa do svoje smrti, Barry je bio profesor arhitekture na Royal Academy; takodje je remodelovao gornji deo centralnog stepeništa na Burlington House.
Medju njegove najznačajnije doprinose na londonskoj arhitektonskoj sceni ubraja se pozorište Royal Opera House u Covent Gardenu. prethodno pozorište (sagradio Robert Smirke 1809) je srušeno u požaru 1857. Barry je pozvan da projektuje novu »Royal Italian Opera«, koja je završena 1858. Takodje je projektovao njen Floral Hall, u staklu i gvoždju, po uzoru na Crystal Palace koja je izgradjena za Veliku izložbu 1851. Projekat na Covent Gardenu je uticao da Barry bude pozvan da projektuje Royal Opera House u Valetti, Malta (1866), koja je danas srušena.

BARRY, JOSEPH B. (1757 – 1839) Američki stolar koji je radio u stilu ampir. Rodjen u Dublinu, školovao se u Londonu, Joseph Barry se doselio u Philadelphiju tokom ranih 1790-tih. Tamo je postao prominentan proizvodjač nameštaja u neoklasičnom stilu, primenjujući ideje nastale pod francuskim uticajem na uzorke Thomasa Sheratona. Takodje je učestvovao u nastanku i razvoju stilova preporoda, koristeći elemente »egyptiennerie« i motive neogotičkog stila. Njegov posao se razvijao, a on je otvorio poslovnicu u Baltimore-u koja je postala jedna od najvećih u tom gradu, posebno poznata po izradi tzv. »églomisé« panela.

BARRY, SIR CHARLES (1795-1860) Najmnogostraniji medju vodećim rano viktorijanskim arhitektima, briljantan planer i energična, čvrsta ličnost. Tokom 1817-20 putuje po Francuskoj, Italiji, Grčkoj, Turskoj, Egiptu i Palestini studirajući gradjevine i praveći briljantne skice. Godine 1823 dobio je nagradu na konkursu za crkvu St Peter's u Brightonu, a u to vreme radi nekoliko crkava u »pre arheološkom« gotičkom stilu, tj. sa pre inventivnijim nego korektnim interpretacijama stila. Godine 1824 projektovao je Royal Institution of Fine Arts u Manchesteru, a nakon toga i Manchester Athenaeum (1836). Traveller's Club u Londonu (1829-31) je u stilu quattrocento, što će predstavljati početak stila neorenesanse u Engleskoj. Njegov Reform Club iz 1837 pretvara renesansni stil u cinquecento.
Medjutim, njegov magnum opus predstavlja svakako zgrada parlamenta, Houses of Parliament, kojeg je Barry započeo 1839, nakon što je sa projektom pobedio na konkursu 1835-6. Zgrada je formalno otvorena 1852. Njen plan prizemlja je funkcionalno odlično rešen, fasada zgrade prema Temzi je simetrična u georgianskom maniru, medjutim, celokupna kompozicija je asimetrična, ali iznenadjujuće dobro izbalansirana sa dve kontrastne kule i svojom flèche. Većinu perpendikularnih detalja i detalja enterijera projetovao je Pugin, kojeg je za tu svrhu angažovao Barry.

BARSKI (BARSKIJ) IVAN Italijanski graditelj (1713 – 1785). Radio pod uticajem G. Schädela i B.F. Rastrellia, koji u Rusiji ostvaruju ideje italijanskog baroka. Glavno delo: Marijina crkva u kijevskom predgradju Podol (1760-72) i zvonik nad portalom crkve u Kijevu.

BARTHÉLÈMY, JACQUES-EUGÈNE (1799 – 1882) Francuski arhitekta, čija Notre Dame de Bon Sécours, kod Rouena (1840-7), predstavlja jedan od najvažnijih ranih primera preporoda gotike XIII veka u Francuskoj. Dao dijecezijski arhitekta u Rouenu, on je izneo mnoge restauracije, uključujući radove na St-Maclou, Rouen.

BARTHOLDI, FRÉDÉRIC AUGUSTE (poznat i kao AMILCAR HASENFRATS) (1834 – 1904) Francuski skulptor, takodje poznat i po imenu Amilcar Hasenfratz. Rodjen u Colmaru, Alsace, studirao je arhitekturu u Colmaru a zatim otišao u Pariz na dalje studije arhitekture i slikarstva. Bartholdi spada medju najslavnije skulptore XIX veka, proslevljene kako u Evropi, tako i u Severnoj Americi.
Rad po kojem je Bartholdi poznat je Kip slobode, donacija iz 1886 franko-američke unije, čiji je osnivač Edouard de Laboulaye a kip je unija poklonila Sjedinjenim državama. Tokom posete Egiptu, Bartholdi je bio inspirisan projektom Sueckog kanala, kojeg je preduzeo Ferdinand, Vicomte de Lesseps, koji će kasnije da postanje njegov bliski prijatelj. Bartholdi je zamislio svetionik koji je postavljen na ulazu u Suecki kanal, a za njega je izradio i planove, medjutim, projekat nikada nije realizovan. U Evropi, poznat je njegov rad »Lav iz Belforta« u Belfortu, Francuska, ogromna skulptura koja predstavlja lava, uklesanog u stenu, a koja je podignuta u slavu Franko-pruskog rata.

BARTNING, OTTO (Karlsruhe, 1883 - 1959) Nemački arhitekt i luteranski teolog, studirao u Berlinu, počeo je svoju karijeru kao ekspresionista. Godine 1926-30 direktor državne visoke škole u Weimaru (Hochschule für Handwerk und Baukunst«, koja je preuzela ulogu Bauhausa nakon njegovog preseljenja. U svojoj ulozi direktora, Bartning je pokušao da oživi tradicije Arts and Crafts koje su bile oslabljene u periodu kada je Gropius rukovodio školom. Tradicionalista i hrišćanin, on je najviše poznat kao projektant protestantskih crkava, koje su skoro sve sa centralnim planom. Medju njima, značajne su one u Essenu, Berlinu i Kölnu (čelična konstrukcija); njegova Pressa crkva ili Stahlkirche (željezna crkva), Köln (1928) projektovana je sa čeličnim ramom i upotrebom hiperbole koja je postavljena na nisku kvadratnu bazu; crkva Rundkirche (Okrugla crkva), Essen (1930) bila je kružne osnove. Obe prethodne crkve duguju mnogo prototipovima iz perioda XVIII veka, mada je njnihova arhitektura naglašena i jednostavna.
Medju ostalim tipovima objekata, Bartning je poznat i kao projektant bolnica (Berlin – Lichterfelde, Luxemburg), industrijskih zgrada (Zeipau, Berlin – Tempelhof) naselja (Gildenhall) domova (Neuruppin, Frankfurt) i dr. Napisao »Von neuen Kirchbau« (1918); »Neues Bauen« (1919). Jedan od nemačkih arhitekata koji u svojim radovima ostvaruje načela funkcionalnosti. Nakon rata 1939-45 Bartning je bio blisko uključen u program realizacije prefabrikovanih drvenih crkava za nemačku evangelističku organizaciju.

BARTOL IZ POLE (BARTOLOMEO DE'POLLI, DELLA POLA) Italijanski drvorezbar iz Modene, sin drvorezbara Andrea. Radi izmedju 1486-1502. Najpoznatije su mu rezbarije na horskim klupama kartuzijanskog manastira Certosa di Pavia.

BARTOLINO (BERTOLINO, BARTOLOMEO) DA NOVARA Italijanski graditelj utvrda (1368 ? Ferrara, umro izmedju 1406 i 1410). Sin Giovannia da Novara. Glavno mu je delo castel u Ferrari, kojeg je započeo 1385 za markgrofa Nicolu II. Na poziv Francesca Gonzage dolazi u Mantovu i gradi Castello di Corte (1395-1406), danas Castello Ducale. Njegovi casteli su tipični primeri italijanske fortifikacione arhitekture XIV veka.

BARTOLOMEO DEL MESTRE Italijanski graditelj. Zajedno sa sinom Jakovom nastavio završne radove na izgradnji šibenske katedrale posle smrti Nikole Firentinca (1505), verovatno po njegovim nacrtima.

BASEIO (BASEGGIO), PIETRO Italijanski graditel (? – Venecija, 1355). Po tradiciji pomagao F. Calendariu i nasledio ga kao upravnik kamenarskih radova u prvoj fazi gradnje današnje Duždeve palate u Veneciji. Bio je njen protomagister oko 1340-55. Spominje ga, posle njegove smrti dokument iz 1361 «magister prothus palatij novi«.

BASEVI, GEORGE (1794-1845) Engleski arhitekta rodjen u Londonu, u rodjačkoj vezi sa jevrejskim porodicama Disraeli i Ricardo i bio je jedan od nekolicine učenika Soane-a. Tokom 1816-19 putuje u Italiju i Grčku, gde proučava arhitektonske spomenike. Njegovi prvi objekti su pod uticajem grčke arhitekture, medjutim, njegova najpoznatija gradjevina, Fitzwilliam Museum u Cambridgeu (počet 1836), već pokazuje trend prema dolazećoj harmoniji klasicizma, sa gigantskim stubovima i masivnom atikom, dramatičnijom i snažnijom od baroka. To je onaj isti trend koji izdvaja stil beaux arts u Francuskoj od empire stila. U početku svoje karijere, (oko 1825), Basevi je takodje projektovao Belgrave Square (1825-40), Alexander Square (1827-30), Thurloe Square (oko 1839-45) i, od 1833, pelham Crescent, Pelham Place i Walton Place. U ovim projektima reinterpretirao je domaću arhitekturu Londona iz kasnog XVIII veka, dajući joj novu svežinu. Poput nekolicine njegovih savremenika, Basevi je mogao da projektuje u mnogim stilovima, uključujući gotički i bio je zaslužan za zgrade izvedene u preporodu stila Tudora, kao što je bolnica u Stamfordu, Lincolnshire, iz 1832. Njegov najpoznatiji rad je Fitzwilliam Museum, Cambridge (1836-45), koji su dovršili C.R. Cockerell i E.M. Barry, a koji elokventno demonstrira promene od stila Regency prema viktorijanskom ukusu. Od 1815, u toku dve dekade, evidentna je njegova plemenita sinteza greko-rimskih i renesansnih tema.

BASILE, ERNESTO Italijanski arhitekt (Palermo, 1857 – 1932). Studirao u rodnom gradu na Accademia di belle arti, na kojoj je kasnije direktor. Godine 1880-90 nastavnik u Rimu, gde je sagradio palatu parlamenta i sudsku palatu. Godine 1888 projektovao prilaz prema Avenida de Liberaçao u Rio de Janeiru. Jedan od glavnih protagonista Stila Liberty, italijanske verzije Art Nouveau-a, predstavio je svoj rad na Torinskoj izložbi (1902), Venecijanskom bijenalu (1903) i u časopisu »The Studio« (1904). Njegov elegantni linearan Art Nouveau u arhitekturi možda je najbolje predstavljen u Villino Florio (1899-1902), Hotel Villa Igiea (1899-1901) i casa Utveggio (1901) u palermu. Takodje je projwktovao Villino Basilee i Villino Fassini (1903), obe u Palermu.
Glavni mu je projekat na Siciliji pozorište Vittorio Emanuele u Palermu. U svojim gradjevinama objedinjuje savremeni stil (stile floreale) sa elementima starije sicilijanske arhitekture. Jedna od njegovih najimpresivnijih gradjevina je njegova dogradnja Berninijeve palate Montecitorio, Rim (1902-27) u raskošnom renesansnom stilu. Nakon rata 1914-18 njegova arhitektura je postalaa više klasična, kao što je Instituto Provinciale Antitubercolare (1920-5) i Albergo Diorno (1925), obe gradjevine u Palermu, kojima je demonstrirao svoju opoziciju prema narastajućem uticaju funkcionalizma.
Jedan je od prvih italijanskih arhitekata koji se bavio unutrašnjim uredjenjem i davao važnost primeni kovanog gvoždja u dekorativne svrhe. Mada je Basile uneo u pokret Art Nouveau elemente svog dekoratibog stila, njegove forme nameštaja bile su u suštini provincijalnog karaktera i istorijski derivativne u dizajnu. Njegov stil dizajna bio je sadržan u tradicionalnim masivnim formama, sa bogato izrezbarenim detaljima i referentnim na istorijske stilove, čak vodeći do uzora u etrurskoj arhitekturi. On se može smatrati za prethodnika pretencioznog, grandioznog ukusa koji je vladao u periodu režima Mussolinija tokom 1920-tih i 1930-tih.

BASILE, GIOVANNI BATTISTA FILIPPO Italijanski arhitekt (Palermo, 1825 – 1891) Studira u Palermu i u Rimu. Profesor arhitekture na univerzitetu u Palermu i Rimu. Proučava sicilijanske istorijske spomenike. Dobitnik prve nagrade na konkursu 1864 za Teatro Massimo u Palermu (1897 ga dovršio njegov sin Ernesto). Primenjivao arhitektonske elemente istorijskih stilova, pre svega visoke renesanse.

BASS, SAUL (1920 – 1996). Studirao na Art Students League u New Yorku (1936-39), pre nego što je počeo da radi kao grafički dizajner na umetničkom odeljenju kompanije Warner Brothers. U to vreme, reklamiranje filmova je pre svega obuhvatalo davanje celokupnih informacija vezano za jedan film, umesto davanja suštine filma. Nezadovoljan ovim pristupom, on napušta Warner Brothers 1946 i odlazi u Los Angeles gde radi za razne reklamne agencije. God. 1949 njegova minimalističkia novinska reklama za film »Champion«, donela je prekretnicu u reklamnim kampanjama u filmskoj industriji. Njegova kreativnost vodila ga je prena novom području dizajna – rada na corporate identity, koji će na mala vrata ući u svet dizajna 1970-tih.

BASSEN, BARTHOLOMEUS VAN Holandski slikar i graditelj (oko 1590 – Hag, 1652). Kao graditelj, izradio nacrte za restauraciju Gradske većnice u Arnheimu (1634), a 1638 preuzeo nadzor nad gradskim gradjevinskim radovima u Hagu. Izgradio 1649 nacrte za Nieuwe Kerk, koja je ostala nedovršena.

BASSI, MARTINO (1542 – 91) Milanski arhitekta. Nasledio je Alessija na izgradnji Santa Maria presso San Celso, a od 1573 je radio na rekonstrukciji i pregradnji ranohrišćanske rotonde San Lorenzo, Milano. Takodje je radio na milanskoj katedrali od 1587, kao i na Sacro Monte, Varallo, od 1578.

BASTARD BRAĆA (JOHN i WILLIAM) John (1688 – 1770) i William (oko 1689 – 1766). Engleski arhitekti – graditelji koji su radili u Dorsetu i rekonstruisali Blandford Forum u vernakularnom baroknom stilu od 1731 nakon što je taj grad bio uništen u požaru. Koristili su arhitektonske elemente – kapitele sa volutama okrenutim na unutra (Borrominijev kapitel), koje je takodje koristio Archer, a koji vode poreklo od Borrominija; takodje su eksploatisali motive rokokoa. Medju njihovim najznačajnijim gradjevinama su Gradska većnica (1734), crkva (1735-9) i dve gostionice (1734-5).

BATIKLO (grč. Baquclhz, Bathykles) Grčki skulptor iz Magnezije na Meandru (VI v.p.n.e.). Za bronzanu statuu Apolona u Amikleji (juž. od Sparte) visoku oko 14m, izradio prestolje, koje je opisao Pauzanije, a koje je bilo ukrašeno reljefima koji su prikazivali mitološke scene.

BATRAH I SAURA (BATRACHUS I SAURAS) Grčki majstori iz Lakonije, verovatno dekorativni skulptori, pomoćnici Hermodora, graditelja iz Salamine, koji je po narudžbini Cecilija Metela nakon pobede nad Makedoncima sagradio ili pregradio Jupiterov hram u Rimu (147 g.p.n.e.). To je prvi rimski hram izgradjen upotpunosti od mermera, a gradili su gaisključivo grčki majstori. Plinije spominje Batraha i Saura u vezi sa dekoracijom stubova u hramovima Jupitera Statora i Junone Regine na Porticus Octaviae u Rimu. Oni su, umesto svojih imena, uklesali u podnožju stuba likove žabe i guštera (grč. batracoz, batrahos žaba; saura, saura gušter). Inače su baze stubova sa životinjskim ukrasom iz helenističkog doba nepoznate.

BAUD, BENJAMIN (oko 1807 – 1875) Engleski arhitekta. Bio je asistent kod Wyatville-a za vreme remodelovanja Windsor Castle-a, Berkshire (1826-40). God. 1838 pobedio je na konkursu za projekat groblja West of London and Westminster Cemetery, Brompton, London, koje sadrži više gradjevina za sahranjivanje u katakombama, a koje nikada nisu uspele da povrate sredstva uložena u njih. Nakon strašnog sporenja sa upravom groblja, Baud je radio vrlo malo i proizveo veći broj crteža i slika. Projektovao je escentričan mauzolej u dvorištu crkve, Lowther, Westmorland (1857) za Williama, 2. Earla od Lonsdale (1787-1872). Zajedno sa Michaleom Gandy objavio je »Architectural Illustrations of Winsor Castle« (1842), za koju je tekst napisao John Britton.

BAUDOT, JOSEPH-EUGÈNE-ANATOLE DE (1834 – 1915) Francuski arhitekta. Učenik Labrouste-a i Viollet-le-Duca, zabeležen je prvenstveno po svojoj crkvi St-Jean de Montmartre, Pariz (1894-1902) u kojoj je Baudot upotrebio armirani beton i opeku u konstrukciji zajedno sa čeličnim gredama. Ova koncepcija slobodno može da bude smatrana uspešnom demonstracijom spoja i jedinstva starog i novog u arhitekturi, a predstavio ju je Viollet-le-Duc u svojoj studiji »Entretiens«. Treba naglasiti da stvarno izveden prednapregnuti beton nije realizovan na ispravan način, a da su rebra realizovana od opeka koje su probijene i medjusobno povezane čeličnim šipkama. Gradjevina je nastala pod uticajem »Entretiens« Viollet-le-Duca (1863-72) i demonstrira Baudotovo traganje za racionalnom arhitekturom u kojoj struktura neće biti izražena. Čak i takva, St-Jean duguje umnogome srednjovekovnim gotičkim prototipovima. Baudotova ranija crkva, St-Lubin, Rambouillet (1865-9), bila je po duhu gotička, medjutim, imala je željezne stubove. Kao pionir konstrukcija od armiranog betona, Baudot ima izuzetno mesto u istoriji gradnje.

BAUDOUINE, CHARLES A. (1808 – 1895) Američki proizvodjač nameštaja u stilu rokoko preporoda. Preklom iz Francuske, živeo je u New Yorku i u tom gradu je imao prodavnicu nameštaja od 1830. Izradjivao je nameštaj od savijenih ploča palisnadrovog drveta slično radovima Johna Henry Beltera, za čije patentirane metode je ponekad Baudouine optuživan da ih je »piratisao«. Njegov prodavnica je u stvari bila mala fabrika, koja je proizvodila velike količine nameštaja. Medjutim, on je takodje uvozio i prodavao francuski nameštaj i mebl.

BAUER, LEOPOLD Austrijski arhitekt (1872 – Beč, 1938). Studirao u Beču kod K. Hasenauera i O. Wagnera. Profesor na akademiji u Beču 1913-18. U svojim delima naglašava funkcionalnost, polazeći od zahteva koje uslovljavaju namena i enterijeri pojedinog objekta. Bavio de pregradnjom i restaurisanjem dvoraca, većinom u Moravskoj.

BAUHAUS (Staatliches Bauhaus, Hochschule fuer Gestaltung, "Hochschule fuer Bau und Gestaltung") (1919-33). Visoka škola za gradnju i umetničko oblikovanje. Nastala 1919.g. u Weimaru spajanjem Hochschule fuer bildende Kuenste i Kunstgewerbeschule. Vođstvo Bauhausa preuzima arhitekt W. Gropius; njegova je osnovna ideja ostvarenje jedinstva likovnih umetnosti pod vođstvom arh., te povezanost arh. s praktičnim životnim potrebama. Gropius je još kao predsednik Werkbunda oko 1914.g. tezio za sintezom mašinske produkcije i umetničkog zanatstva, a kao saradnik P. Behrensa (1907-10) učestvovao je u pionirskim pokušajima ovog arhitekte, da se oslobodi od tereta prošlosti i stvori nov arhitektonski izraz. Gropiusova je osnovna pretpostavka, da arhitekt mora prići objektu sa stajališta njegove funkcije i podrediti se toj funkciji: “Konačni je cilj nove arhitekture, iako dalek, potpuno i nerazdvojivo delo umetnosti - velika zgrada, u kojoj bi zauvek nestale granice između konstrukcije i dekoracije.
Nepostredno posle prvog svetskog rata Gropiusove široko zasnovane stvaralačke i organizatorske sposobnosti dolaze do izražaja preuzimanjem uprave nad Bauhausom u Weimaru - nekadašnjem van de Veldeovom učilištu za primenjene umetnosti. U Bauhausu, sa Gropiusom tesno su sarađivali umetnici A. Meyer, Moholy-Nagy, V. Kandinski, J. Itten, G. Marues, L. Feininger, a u fazi daljeg razvoja i drugi. Bauhaus je bio sjajna zamisao - prilagođena problematici vremena - za korenito i ogledno izučavanje teorije i svih osnova nove umetnosti. U delokrugu tehničkih škola udruženih u B. vršeni su značajni opiti, usko vezani za uslove i prirodu industrijske proizvodnje. Program tog novog shvatanja Gropius je sazeo rečenicom: “Novo jedinstvo umetnosti i industrije”. Radilo se o jednoj vrsti spajanja svih likovnih umetnosti u svrhu ispunjavanja neke više kulturne uloge - arhitekture. Bauhaus je postao, u smislu ovako usmerenog rada, škola novog tipa, visokog industrijskog i umetničkog stvaralaštva. B. je, novim radnim programom u nastavi, postao žarište savremenog međunarodnog pokreta u arhitekturi. Nije više ni po čemu ličio na Loosovu peripatetičnu školu sa besplatnom nastavom, već je to bila državna ustanova utemeljena tehnički i idejno pod neposrednim rukovodstvom vanrednih misaonih i stvaralačkih jedinki različitog kova, struka i temperamenta. Škola je nastala ujedinjenjem akademije umetnosti i škole primenjene umetnosti kojom je do prvog svetskog rata upravljao van de Velde. Ideologija b. je bila ispočetk opterećena ponešto unutrašnjom nejasnošću osnovnog programa. Spajanje umetnosti i zanatstva, moglo je školu lako da odvede u neko udaljeno strodstvo s ruskinizmom.
Posle četiri godine svoga rada, B. iznosi svoja postignuća pred međunarodnu javnost. Izložba međunarodne arh., održana 1923.g., predstavljala je za evropsku javnost jednu od prvih kulturnih manifestacija međunarodnog pokreta posle prvog svetskog rata. Veliki album radova pod naslovom “Staatliches Bauhaus in Weimar 1919-1920” označava važnost tog događaja. Uz izložbu je postavljena i uzorna kuća za stanovanje po zamisli G. Muche i A. Meyera. Ona je u stvari pokušaj moderne primene pompejanske osnove u vidu prizemne kuće sa opremom moderne industrije i nameštaja i u mnogo čemu liči na Rietveldovu apstraktnu plastiku. Mnogi kritičari smatrali su da se u umetnosti B. u to doba mnogo šta izrodilo u dekorativizam poslednje mode i da je stvoren u neku ruku “Bauhausstil”. Arhitektura, najzrelija od svih umetničkih postignuća i najsposobnija za dalji razvoj, zadrzala se dugo na oblicima kvadrata, kruga i oblica.
Delatnost B. dostize svoj vrhunac u drugoj etapi razvoja, u razdoblju od 1925-1927.g., poslepreseljenja u Dessau. Novi Bauhaus, otvoren 1925.g. iz političkih razloga u Dessau, izgrađen je zajedno sa domovima nastavnika i učenika po planovima samog Gropiusa. Cilj nove nastave Gropius je prilikom otvaranja nove ustanove u Dessau, označio ovako:
1. Duhovno - stručno, zanatsko i tehničko vaspitanje stvaralački obdarenih ljudi za izdelavanje oblika, naročito građevinskih;
2. Praktični radovi u svrhu ispitivanja, posebno za potrebe domaćinstva i opremu domova, kao i za razvoj tipskih uzora za industriju i zanatstvo.
Radionice Bauhausa postale su uskoro laboratorijeza projektovanje novih artikala i modela masovne proizvodnje. U njima su nastale ideje za mnoga praktična rešenja, koja su i danas u upotrebi (različiti tipovi stojećih i zidnih svetiljki, metyalno pokućstvo, novi oblici kuhinjskog posuđa i dr.). Naročita je zasluga Bauhausa u tome, što je inicirao i izvršio standardizaciju velikog broja građevinskih elemenata. Građevine, ostvarene upotrebom tipiziranih građevinskih delova, lišene su svake suvišne dekoracije postaju simbol novog mašinskog doba.
Bauhaus postaje centralna umetnička institucija, te vrši odlučujući uticaj na formiranje novog arh. izraza; eksperimenti, vršeni u njegovim radionicama iz različitih struka - štamparstva, fotografije, izrade nameštaja, keramike, tekstila - podigli su zanatsku proizvodnju na umetnički nivo. Značajnu su ulogu odigrala izdanja Bauhausa; ona u početku imaju karakter prigodnih publikacija, a od 1923.g. izlaze redovno. Posebno se ističe serija od četrnaest publikacija pod naslovom Bauhausbuecher, koja je imala za cilj da prikaze rezultate Bauhausa u nastojanju za integracijom umetnosti. God. 1926-31 izlazi poseban časopis “Bauhaus”.
Napadan od konzervativnih krugova B. je 1925.g. bio prisiljen da napusti Wemar te se preselio u obliznji Dessau. U novosagrađenom kompleksu zgrada, koji je projektovao sam Gropius, našli su se konačno na okupu sva odeljenja Bauhausa. Celokupni kompleks predstavlja jedinstvo, u kojem je povezano nekoliko zasebnih celina; utisak celine postignut je prvenstveno ritmičkim kontraprostiranjem masa. Čisti stereometrijski oblici i apsolutna dominacija horizontala i vertikala toga objekta upravo demonstrativno naglašavaju teze arhitekte-konstruktora. Premeštanjem u Dessau započinje druga faza rada Bauhausa. Ukida se dvostruka nastava, jer je već stvorena generacija umetnika, koji su podjednako vešti u zanatstvu. Uticaj Bauhausa sve više raste; akademije i umetničke škole u Breslau, Stettinu, Halleu, Hamburgu i dr. prihvataju i razrađuju njegove pedagoške principe. Postepeno nekoliko istaknutih ličnosti napušta B.; 1928. odlazi Gropius, a snjim i M. Breuer, L. Moholy-Nagy i H.H. Bayer. Vođstvo preuzima isprva H. Mayer, a od 1930. na predlog W. Gropiusa, istaknuti berlinski arhitekt L. Mies van der Rohe. Dolaskom nacizma na vlast (1933) prestaje rad Bauhausa.

BAURSCHEIDT, JACOB VAN Flamanski graditelj i skulptor (aktivan u XVIII v.), nemačkog porekla. U Antwerpenu gradio: kraljevsku palatu (1745) u rokoko stilu, ali uz umerenu primenu dekorativnih elemenata; Hôtel Osterrieth (1745); Banque d’Anvers (oko 1750). Glavno mu je delo Antwerpenska palata Roose (kasnije kraljevski dvorac) sa unutrašnjom dekoracijom u stilu rokokoa. Radio statue i crkvenu skulpturu, gradio palate i dvorce, kao što je Gravenwezel nedaleko od Antwerpena.

BAURSCHEIT (BAUERSCHEIT, BOUWERSCHYT, BAIRSCHEIT), JAN PIETER VAN, ML. Skulptor i graditelj (Antwerpen, 1699 – 1768). Sin i učenik Jacoba van Baurscheidta, jedan od najtalentovanijih dizajnera koji su radili u stilu rokokoa u Holandiji. Prvobitno pod uticajem Marota, koji je uveo stil Louis Quatorze u Hag, razvio je sopstveni arhitektonski jezik u kojem su pomešani flamanski i južnonemački dekorativni elementi. Njegovi radovi uključuju: Gradsku većnicu, Vlissingen (1730), Hotel de Fraula, Antwerpen (1737), Gradsku većnicu, Lier (1740-4) i Hotel der Grooten Robijn, Antwerpen (oko 1749).

BAUTISTA, FRANCISCO (1594-1679) Španski jezuitski sveštenik koji je gradio crkve za svoj red u Madridu i Toledu. Ona u Madridu, S. Isidoro el Real (1626-51) je najinteresantnijaa, zasnovana na planu crkve Gesù iz Rima, sa strogom fasadom. Ova crkva imala je značajan uticaj na crkvenu arhitekturu u Španiji i predstavlja uzor kasnijim crkvama u Španiji i Latinskoj Americi tipa Gesù.

BAWA, GEOFFREY MANNING (1919 – 2003) Smatra se za najznačajnijeg arhitektu iz Sri Lanke. Njegov rad je imao ogromnog uticaja na arhitekturu Azije i poznat je na svetskoj arhitektonskoj sceni. Bawa je rodjen 1919 u tada britanskoj koloniji Cejlon. Otac mu je bio bogat i uspešan advokat, poreklom Musliman i Englez, dok mu je majka bila mešavina doseljenika poreklom Nemaca, Škota i Sinhaleze-a. God 1938 otišao je da studira engleski na Cambridge-u, pre nego što će upisati prava u Londonu. Posle Drugog svetskog rata, radi u Colombu u advokatskoj kući, medjutim, 1946 napušta posao i putuje po Dalekom Istoku, sve do SAD i konačno do Evrope. U Italiji se zanimao idejom ostanka u Evropi i kupovine vile na obali jezera Garda. Medjutim, 1948 se ipak vraća u Ceylon, gde kupuje imanje u Lunuganga. God. 1951 uči kod H.H. Reida, jedinog preživelog partnera firme iz Colomba Edwards, Reid and Begg. Kad je Reid iznenada umro, Bawa odlazi u Englesku, gde, nakon jedne godine provedene na Cambridge-u upisuje arhitekturu na Architectural Associacion u Londonu. Nakon diplomiranja 1957, u svojoj 38 godini, Bawa se vraća na Ceylon da preuzme Reidovu firmu. Okupio je grupu mladih ik talentovanih dizajnera, medju kojima su bili umetnik batika Ena de Silva, dizajner Barbara Sansoni i umetnik Laki Senayake, koji će imati značajnu ulogu u njegovim gradjevinama. God. 1959 pridružio mu se Ulrik Plesner, mladi danski arhitekta, koji mu je doneo uticaj skandinavskog dizajna i detalja. 1967 Ulrik se vraća u Evropu, a Bawi se pridružuje K. Poologasundram, koji će raditi s njim narednih dvadeset godina. Bawin prestiž je naglo porastao 1979, kad ga je pozvao predsednik Jayawardene da projektuje zgradu Novog parlamenta Sri Lanke. Tokom 1980-tih, Bawa je takodje projektovao Ruhunu Univerzitet, kod Matare, na kojem je pokazao svoje vanredno umeće integracije gradjevine u okolinu. Ova dva objekta donela su Bawi medjunarodnu reputaciju. Nakon povlačenja iz partnerstva sa Poologasundramom 1980-tih, Bawa je nameravao da se potpuno povuče iz posle, medjutim, još jednom, grupa mladih arhitekata ga inspiriše za rad i oni zajedno projektuju više hotela na Baliju i Bintanu, kuće u Delhiju i Ahmedabadu, kao i Cloud Centre u Singapuru. Nijedan od ovih projekata nije realizovan; medjutim, nešto od ovih ideja je doživelo procvat u projektima tri hotela u Sri Lanki 1990-tih: kandalama; Lighthouse u Galle-u i Blue Water u okolini Colomba. 1998 Bawu je pogodio snažan moždani udar, nakon čega je ostao paralizovan Mala grupa kolega, na čelu sa Channom Daswatte nastavila je da radi na projektima koje je on započeo pre bolesti – na zvaničnoj rezidenciji za Predsednika, kući u Bombayu, hotel u Panadura-i. Umro je 2003.

BAYER, HERBERT (1900-85) Rodjen u Haagu, Austrija, studirao arhitekturu u Linzu 1919 i Darmstadtu pre nego što će preći da studira zidno slikarstvo kod Wassilyja Kandinskog na Bauhausu (1921-23). Nakon perioda bavljenja slikarstvom, koje je uključio put u Italiju, vraća se na Bauhaus da preuzme radionicu za štampanje 1925, predajući vizuelne komunikacije i tipografiju. Kao učenik Bauhausa, on je već artikulisao svoje interesovanje za tipografiju, predstavivši ideju novog alfabeta zasnovanog na predstavljanju zvukova. Dizajnirao je omot knjige »Bauhaus 1919-23«. Kao predavač, Bayer je dizajnirao i predstavio novi tip slova sans-serif, koji je postao stil za sva izdanja Bauhausa. Takodje je imao veliki uticaj uvodjenjem predmeta reklamnog dizajna u program škole Bauhaus. God. 1928 napušta Bauhaus i nastavlja da radi samostalno; postaje direktor reklamne agencije Dorland u Berlinu. Narednih godina, u dizajn unosi elemente upotrebe fotografije, retuša, montaže i slike stila nadrealizma u reklame, čime je učinio snažan uticaj na reklamiranje u periodu 1930-tih.
Godine 1938 organizuuje i oblikuje izložbu Bauhausa u Museum of modern art u New Yorku, nakon čega ostaje u SAD, zadržavajući mesto direktora Dorland International design company sve do 1945, nakon čega radi na arhitektosnkim projektima. Iz ove faze rada najznačajniji je objekat Aspen Institute of Humanic Studies. Radio je kao vizuelni konsultant za mnoge velike kompanije, medju kojima i General Electric Company i Container Corporation of America.

BAYEU Y SUBIAS, FRANCISCO Španski slikar (1734 – Madrid, 1795). Šurak F. Goye, koji ga je portretisao. saradnik R. Mengsa na dekorativnim radovima u kraljevskoj palati u Madridu; isvojivši njegov klasicistički način rada, konvencionalno ga primenjuje u svojim mnogobrojnim freskama, koje je izveo u španskim dvorcima i crkvama. Od 1788 direktor madridske akademije S. Fernando.

BAZHENOV (BAŽENOV), VASILIJ IVANOVIČ (1738-99) Rano neoklasicistički arhitekt, verovatno jedan od najistaknutijih vizionara ruske arhitekture svih perioda. Nesrećan u svojoj karijeri, a o njegovom geniju je moguće suditi jedino na osnovu nekolicine realizovanih objekata i više projekata. Rodjen u skromnim uslovima, počeo je da se bavi arhitekturom kod Ukhotomskog u Moskvi i Chevakinskog u Petrsburgu, kasnije studira u Parizu i Italiji (rane 1760-te). Godine 1767 Katarina II ga poziva da projektuje veliku palatu koja uključuje postojeće spomenike na moskovskom Kremlju. Ova grdjevina neće nikad izaći izvan svojih snažnih temelja, ali projekti i maketa pokazuju zrelost projektanta: velike jonske kolonade nose etaže iznad koje su rusticirane. Ovaj projekt će Bazhenovu doneti reputaciju vrhunskog arhitekte. Njegov sledeći projekt bio je takodje osujećen u svom nastanku – remodelovanje Katarinine palate i park u Caričino, kod Moskve, u najinventivnijem lažno-gotičkom stilu, sa klasičnim i staroruskim elementima. Donja struktura gradjevine je opstala, ali je projekt palate umnogome promenjen, a njegovo završavanje je prepušteno Kazakovu. Još jedan verovatno njegov projekt u gotičkom stilu je crkva u Čerkizovo-Starki (osnovana 1759).
Bez daljeg posla na dvoru, Bazhenov se okreće privatnim patronima iz Moskve; medju značajnim projektima iz ovog perioda su: kuća Paškov (1784), kružni zvonik Skorbjaščenskaja crkve i kuća Juškov sa drfamatično zakrivljenim i kolonadom završenim uglom. Njegova možda najekstravagantnija gradjevina je jarkom opasana neo klasicistička tvrdjava, dvorac »St. Mihael« u Petersburgu, koji nije nikada dobio naklonost ali je bez sumnje fascinirajuć. Njegove snažne forme danas su u nekom smislu maskirane dekorativnim dodatim gradjevinama koje je izradio Vincenzo Brenna 1745-1820. Bazhenovljevo remek delo je veliki detašovani paviljon ovog kompleksa.

BAZZANI, ALESSANDRO (ZVAN BAZZANONE) Italijanski scenograf (Odesa, 1846 – Rim, 1911). Učenik i saradnik svog oca scenografa Carla Bazzania. Od 1870 radi samostalno nacrte za opreme u rimskim teatrima (Apollo, Argentina, Constanzi), u drugim italijanskim gradovima za družine pojedinih dramskih umetnika. Inscenirao opsežan repertoar drama, opera i baleta. Stilski predstavnik poslednje faze iluzionističko – romantične scenografije, pri čemu obraća pažnju na istorijsku vernost scenskih ambijenata; u ustaljene sheme unosi fantaziju i bogatiju primenu kolorističkih sredstava i rasvetne efekte.

BAZZANI, CESARE (1873 – 1939) Italijanski arhitekta koji je radio u Rimu i tu kreirao Museo d'Arte Moderne za Izložbu 1911. Njegov stil bio je eklektičan istoricistički u pristupu, a medju njegove značajnije gradjevine pripadaju Biblioteca Nazionale, Firenza (1907-35) i Ministero dell'Educazione Nationale, Rim (1913-28).

BBPR Grupa arhitekata osnovana u Milanu 1932. godine. Grupu su osnovali Gianluigi Banfi (1910-45), Lodovico Barbiano di Belgiojoso (1909), Enrico Peressutti (1908-76) i Ernesto Nathan Rogers. Kao i mnogi italijanski modernisti BBPR je podržavala fašizam, nadajući se da će jednom prerasti u pokret koji sadrži progresivnu arhitekturu, tako da su mnogi rani radovi ove grupe bili pridruženi idejama fašizma. Njihov objekat Klinike za helioterapiju, legnano (1937-8, srušen), bio je inteligentan i senzitivan dizajn, dok je restauracija klostera manastira San Simpliciano, Milano (1940), uključivala elokventnu naklonosti istorijskim gradjevinama koja je istovremeno skretala prema ortodoksnom modernizmu. Kada je fašistička Italija ušla medju Sile osovine, svaka »progresivna« tendencija u Italiji nestaje; i u takvoj klimi, BBPR je uspela da napravi svoja remek dela.
Poznati objekti grupe BBPR bili su: kompleks Centralne pošte u Eur-u u Rimu (1940), monumentalno groblje u Milanu, Cimitero Monumentale (1946), posvećeno žrtvama genocida (Banfi je sam bio zatočenik u koncentracionom logoru Mauthausen) . Godina 1954-6 radili su na rekonstrukciji dvorca Sforza u Milanu i njegovom pretvaranju u muzej. Najznačajniji objekat svakako je Torre Velasca, Milano (1954-8), koji predstavlja reminescenciju na srednjovekovnu kulu i demonstrira odbacivanje rigidnih dogmi internacionalnog modernizma. Sledstveno tome, mogućnosti izlaganja čelične konstrukcije i stakla dale su veliki vizuelni efekat na zgradi Chase Manhattan Bank u Milanu (1969).

BEATI, GIUSEPPE Italijanski graditelj iz Venecije (XVII – XVIII v.). Izradio planove i model za monumentalnu crkvu u Perastu u Boki Kotorskoj. Pročeljem dominira monumentalan portal. U potpunosti je podignut 1691 samo zvonik (radovima rukovodio domaći majstor I.K. Škarpa) a od crkve je sagradjena samo apsida i prostor glavnog oltara.

BEAUDOUIN, EUGÈNE – ÉLIE Francuski arhitekt (Pariz, 1898 - 1983) Studirao na École nationale supérieure des Beaux Arts. Nosilac Grand Prix de Rome. Specijalizovao se za niskobudžetnu stambenu gradnju. Šef arhitekt na izradi urbanističkih osnova za Pariz i okolinu, arhitekt udruženja za izgradnju jeftinih stanova departmana Seine. Profesor slobodnog ateljea za arhitekturu École des Beaux Arts; vodi gradnju naselja Cité da la Muette u Drancyu kod Pariza (1933). Gradi škole u Suresnesu, stambene objekte za francusko diplomatsko osoblje u Ottawi (Kanada) i Moskvi. Medju njegovim ostalim radovima značajni su Maison du Peuple, Clichy (1937-9, zajedno sa Prouvéom) i proširenja Palais des Nations, Ženeva (1967-73, zajedno sa Nervijem i ostalima).
Od 1943 glavni nastavnik Visoke škole za arhitekturu u Ženevi.

BEAUREGARD, GUYOT DE (umro 1551) Francuski arhitekta koji je zaslužan za renesansnu fasadu na Hôtel de Savoie, Mechelen, Belgija (1517-26). V. Kelderman.

BEAZLEY, SAMUEL (1786-1851) Engleski arhitekta dramski pisac, novelista i mislilac. Bio je vodeći projektant pozorišta svoga doba. Medju njegovim radovima su Royal Lyceum, london (1816, pregradjen 1831-4, rekonstruisan 1902); Theatre Royal, Birmingham (1820, srušen 1956); County Library sa čitaonicom, Leamington Spa, Warwickshire (1820-1); Drury Lane Theatre, London (1822, zajedno sa dodatom jonskom kolonadom iz 1831), kao i veći broj pozorišta u Belgiji, Latinskoj Americi i Indiji. Izradio je planove za novi grad Ashford, Kent, za radnike North Kent Railway (1851), takodje i Lord Warden hotel, Dover (1848-53). Zaslužan je za brojne kuće u prirodi, komercijalne zgrade i tekstove na različitim poljima, koje je objavio.

BECCAFUMI, DOMENICO (zvan MECHERINO I MICARINO) Italijanski slikar i skulptor (Cortine kod Siene, 1486 – Siena, 1551). Uči kod G.B. Tozzaa, a 1510 studira u Rimu dela Rafaela i Michelangela. U Sieni je izradio freske na pročelju palate Borghese, u oratorijumu S. Bernardino i gradskoj većnici. Glavno su mu delo nacrti za mermerni mozaik na podu katedrale.

BECERRA, FRANCISCO (oko 1545 – 1605) Španski graditelj druge polovine XVI veka, sin graditelja Alonsa Becerre. Doselio se u Mexico City 1573, gde je radio na katedrali Puebla, verovartno po projektima Claudio Arciniega-e. Zaslužan je za planove katedrale u Cuzco-u (1682-1654) i Limi (1582-1662), obe u Peruu, koje su gradjene od 1598. Becerra je usvojio jednu vrstu snažnog preovladjujućeg stila Španije iz sredine XVI veka, mada fasada na katedrali u Cuzco-u odaje razigran ali nezgrapan barokni stil. Takodje, gradio kuće u Guevari, kapelu manastira u Guadelupeu, a u Latinskoj Americi više crkava i manastira (manastirska crkva S. Domingo y S. Agostino u Quitou).

BECERRA, GASPAR Španski slikar i skulptor (oko 1520 – 1570). Formirao se pod uticajem Rafaela i Michelangela u Rimu, gde je bio pomoćnik Vasarijev kod dekorisanja palate Cancelleria. Po povratku u Španiju radi u Valladolidu, u dvorcu Prado (freske s mitološkim motivima) i u madridskom Alcazaru. Za crkve slika oltare i radi plastiku u drvetu. Njegova uloga u razvoju španske umetnosti značajna je po tome, što je u nju uneo elemente italijanske visoke renesanse.

BECCHI, ALLESSANDRO (rodjen 1946 - ) Savremeni italijanski dizajner nameštaja. Becchi je poznat po serijama konvertibilnih sofa-kreveta izradjenih bez čvrste strukture, koje je dizajnirao u periodu 1970-tih. Tapacirana podloga načinjena od poliuretanske pene može da se presavije da bude kauč ili da se uvije i spakuje. U različitim pozicijama ostaje upotrebom kaiševa za vezivanje.

BECK, HENRY C. Poznat kao HARRY BECK (1903 – 1974). Projektovao je diagramatički plan londonske podzemne železnice. Ovaj plan je predstavljao grafičku inovaciju limitirajući rute linija metroa na horizontalne, vertikalne i pravce pod uglom 450. Na taj način je prekinuo sa dotadašnjim tipom dijagramskog grafičkog predstavljanja. Smatra se zaslužnim za razvoj dijagramskog grafičkog prikazaa od 1933 do 1959 godine.

BECKER, FRITZ Nemački arhitekta (Worms, 1882 - 1973) Studirao na visokoj tehničkoj školi u Münchenu. Od 1919 profesor na umetničkoj akademiji u Düsseldorfu. Gradio javne zgrade i stambene kuće u Düsseldorfu i okolini.

BEČKA ŠKOLA Godine 1894. je Otto Wagner (1841-1918) naimenovan za profesora arh. na Bečkoj Akademiji. U ono doba izgledalo je da je Akademija izgubila svoju privlačnu snagu za mlađu generaciju i u Wagneru se video čovek koji je bio sposoban da joj da novi sjaj. Wagner je 1894.g. napisao malu knjigu za svoje studente pod naslovom Moderna arhitektura, koja je postala udzbenik novog pokreta, u kojoj je zapisao da se “naša polazna tačka za umetničko stvaranje može naći samo u modernom životu” Ali, upravo u to vreme nastaje reakcija na njegovo rano teoretsko delo, te njegovi novi projekti završavaju nerealizovani. Ipak, delo Wagnera je imalo veliki uticaj na stvaranje tzv. Bečke škole, koje je nastavilo da zivi u radovima: Josef Hoffmanna, Joseph Olbricha, kasnije Adolfa Loosa. Josef Hoffmann je bio osnivač Wiener Werkstaette, a Joseph Olbrich je rano umro (1867-1908.).
Mnogo više od Wagnera, na bečku školu su mnogo više uticali Charles Rennie Mackintosh i njegova glazgovska grupa. Ovo važi naročito za Hoffmanna i krug Wiener Werkstaette. Drugim rečima, u Austriji je pokret išao od arhitekture prema umetničkom zanatu, a ne od umetničkog zanata prema arhitekturi. Iz ovoga je nastalo preterano naglašavanje dekorativnoga koje se osetilo u bečkoj “Secesiji” Josepha Olbricha. Adolf Loos je najoštrije napao ovakav razvoj. Ovaj bečki arhitekt je dugo živeo u Engleskoj i Americi i shvatio značaj anonimne proizvodnje predmeta za svakodnevnu upotrebu u tim zemljama, od odeće do kade za kupanje.
Podsticaji Otta Wagnera za budućnost osećali su se i izvan Austrije. Njegove ideje su bile produžene i proširene na sasvim drugom mestu: u Italiji, i to u projektima koje je radio Antonio Sant’Elia (1888-1916.).

BEDFORD, FRANCIS OCTAVIUS (1784 – 1858) Engleski arhitekta. Zajedno sa J.P. Gandy-jem i Williamom Wilkinsom bio je angažovan od strane Društva Dilettantija da se pridruži Sir Williamu Gellu na njegovom putu u Grčku i Malu Aziju, radi sakupljanja gradje. Njihova istraživanja dovela su do objavljivanja (1817) »The Unedited Antiquities of Attica« i (1840) do objavljivanja trećeg toma »The Antiquities of Ionia«. Mnogo kasnije (1912), objavljen je i peti tom, koji sadrži radove Bedforda, Gandyja i Gella, a objavio ga je Lethaby.
Kao arhitekta, proizveo je jedan od najlepših eseja u stilu grčkog preporoda, koji obuhvata crkve St John, Waterloo Road, Lambeth (1823-4); St Goerge, Camberwell (1822-4); Holy Trinity, Southwark (1823-4, danas Henry Wood Hall, preprojektovan od strane Arup Associates) i St Luke, West Norwood (1823-5, preradio Street (1870-9)), sve u Londonu.

BEER, FERDINAND Švajcarski graditelj (Au kod Bregenza, 1731 – 1789). Prema njegovom planu sagradjeno je 13 crkava u području St. Gallena. Godine 1761 sagradio župnu crkvu u Bernhardszellu, jedinu centralnu gradjevinu u istočnoj Švajcarskoj. God. 1761-67 radio na gradnji crkve u St. Gallenu, uz koju je podigao dom sa reprezentativnim unutrašnjim sadržajem. Jedan od graditelja, koji variraju barokne sheme.

BEER, GEORG Nemački graditelj (1527 – Stuttgart, 1600). Od 1575 u službi vojvode Ludwiga Württemberškog i radi uglavnom u Stuttgartu. Tu je izgradio, uz saradnju svog učenika H. Schickardta, svoje najznačajnije delo Neues Lusthaus, koje zauzima istaknuto mesto medju gradjevinama nemačke visoke renesanse (1580-93, srušena 1845). Sačuvano je oko 300 crteža njenih gradjevinskih delova i ukrasa. Oko 1586 sagradio dvorac Hirsau. U Tübingenu podigao Collegium illustre (1588-92), takodje uz saradnju Schickardta.

BEER, JOHANN MICHAEL Švajcarski graditelj (Au, oko 1700 – Bildstein, 1778), sin Franza Beera. Izmedju 1732-35 nastalo je njegovo glavno delo, manastirska crkva u St. Katharientalu kod Diessenhofena. U Konstanci sagradio 1733 gradsku većnicu, 1758 hor crkve u Fischingenu, a u periodu 1761-66 župnu crkvu u Niederbürenu. saradjivao sa Ferdinandom Beerom na gardnji crkve u St. Gallenu.

BEER, MICHAEL (umro 1666) Rodjen u Au-u u Bregenzerwaldu, bio je osnivač voralberške škole arhitekata, koja je uključivala, pored porodice Bregenzerwald, porodice Mosbrugger i Thumb. Velika serija gradjevina koju je podigla ova škola, uglavnom benediktinski manastiri u tadašnjoj Nemačkoj i Švajcarskoj pokazuje arhitektonski trijumf nemačkih arhitektonskih elemenata nad italijanskom baroknom arhitekturom tog podneblja. Michael Beer je poznat po radu na opatijskoj crkvi u Kemptenu do 1654, a verovatno je zaslužan za njene projekte koji nose u sebi fuziju longitudinalnih i centralnih tipova plana crkve. Ova crkva ima karakterističnu kupolu postavljenu na oktagonu izmedju broda i oltara. Njegov sin Franz Beer (1659-1726) postao je jedan od vodećih arhitekata voralberške škole. Karijeru je započeo na opatijskoj crkvi u Obermarchtalu, gde su on i Christian Thumb preuzeli radove nakon smrti Michaela Thumba 1690. Uticaj Thumbovih je još uvek prisutan u sledećem Beerovom objektu, manastiru Irsee (1699-1704). Medjutim, on sam dostiže svoj individualan stil koji odražava elegantnost i lakoću u projektu opatijske crkve u Rheinau, Švajcarska (1704-11), gde naglašava vertikalnost putem postavljanja galerija povučeno u odnosu na završetke pilastera unutrašnjih podupirača, što je kompozicija tipična za crkve voralberške škole. Beerov stil kulminira na cistercitskoj opatijskoj crkvi St. Urban u kantonu Lucerne (1711-15) i benediktinskoj opatijskoj crkvi u Weingartenu (1715-23). Mada, je njegovo puno učešće u porlednjem projektu neizvesno, jer je odbio da upravlja radovima na izgradnji ovog objekta, a projekt je verovatno nastao iz saradnje sa Johann Jakob Herkommerom (1648č-1717) i verovatno Caspar Mosbruggerom. Godine 1717 rekonstruisao je premonstratensijsku opatijsku crkvu u Weissenau, kod Ravensburga. Dva neizvedena plana opatijske crkve u Einsiedelnu se pripisuju njemu.
Johan Michael Beer (1696) i Ferdinand Beer (1731-89) su projektovali administrativni blok manastira St. Gallen.

BEHAGLE (BEHAGEL), PHILIPPE Francuski majstor tkalac (Audenarde, 1641 – 1704/5). Po odluci Colberta, ponovo osnovao manufakturu tapiserija u Beauvaisu, koju je uspešno vodio 1684-1704. Imao je i sopstveni atelje u Parizu. Pod njegovim stručnim vodjstvom izradjen je niz tapiserija prema kartonima Jeana (I) Berraina.

BEHEIM (BEHAIM, BEHAM, BEHEIMB, PEHEM), HANS, ST. Nemački graditelj i klesar (1450/1460 – 1538). Prvi put se spominje u jednom dokumentu u nürnberškom arhivu iz 1491. U doba prosperiteta nürnberškog gradjanskog staleža i cehova jedan od najznačajnijih majstora graditelja. Pod njegovim nadzorom su nastale mnoge do danas sačuvane zgrade. Pouzdano mu se pripisuju radovi na Kaiserstallungu (1493-95), na Mautgebaüde (1499-1502), na Landauerschule Zwölfbrüderhausu, na kapeli sv. Sebastijana i na pregradnji bolnice sv. Duha. Remek delo mu je Gradska većnica u Nürnbergu. Radio je takodje i u drugim gradovima južne Nemačke. U periodu kada u Nemačku prodiru uticaji italijanske renesanse, on ostaje veran kasnogotičkim tradicijama, koje u njegovim delima doživljavaju poslednji procvat na nemačkom tlu.

BEHNE, ADOLF (1885 – 1948) Nemački arhitekta, teoretičar i kritičar. Blizak avangardi pre i posle perioda rata 1914-18, bio je uključen u Deutscher Werkbund, Arbeitsrat für Kunst i Gläserene Kette, pokrete koje je promovisao u svojoj »Die Wiederkehr der Kunst« (Povratak umetnosti, iz 1919). Upotrebio je termin Reklamerarchitektur (Reklamna arhitektura) da bi opisao radove Mendelsohna i ostalih. God. 1920 objavio je »Ruf zum Bauen« (Poziv na gradnju), a 1923-5 svoju najpoznatiju knjigu, »Der Moderne Zweckbau« (Moderna funkcionalna gradnja), koja je promovisala funkcionalizam i moderan pokret. U svojoj »Entartete Kunst« (Izopačena umetnost) opisao je umetnost i arhitekturu u raljama nacizma, a nastavio je da objavljuje mnoge članke i polemike sve do svoje smrti.

BEHNISCH, GÜNTER (1922 - ) Behnisch je jedan od najprominentnijih arhitekata predstavnika dekonstruktivizma. Nemac, rodjen u Dresdenu, studirao na Tehnische Hochschule u Stuttgartu. Ima arhitektonske firme u Stuttgartu, od 1952 i u Los Angelesu, Ca, SAD, od 1999. Medju njegovim izvedenim projektima, ističu se: Olimpijski stadion u Münchenu (1972); Kompleks Nemačkog Parlamenta, Bonn (1992); Državna Clearing Banka, Landesgirokasse, Stuttgart (1997); Severnonemačka Državna Clearing Banka, Hannover (2002); Genzyme Center, Cambridge, Massachusetts, SAD (2003).
Na Olimpijskom parku u Münchenu (1967-72) koji je projektovan za Olimpijske igre 1972, dat je spektakularan šatorski krov koji pokriva stadion, sportske hale i bazen, a konstruisao ga je Frei Otto.

BEHRENDT, WALTER CURT (1884 – 1945) Američki arhitekta i pisac na polju arhitekture, rodjen u Nemačkoj. Radio je za nemačko Ministarstvo stanovanja i gradskog planiranja (1919-26) kao i u Ministarstvu finansija (1927-33) na kojim pozicijama je promovisao moderan pokret u projektima javnih gradjevina u Prusiji i tokom Weimarske republike. poput ostalih predstavnika avangarde, bio je uključen u Deutscher Werkbund a kasnije se pridružio grupi Der Ring. Napustio je Nemačku 1934 i došao u SAD, gde je predavao u Buffalo-u, NY (1937-41), Darmouth College, Hanover (1941-5) i na drugim školama. Postao je pristalica F.L. Wrighta. Medju njegovim tekstovima, značajni su: »Vereinigten Städtebau und Wohnungswesen in den Vereinigten Staaten« (Gradsko planiranje i stanovanje u SAD – 1926), »Der Sieg des neuen baustils« (Pobeda novih arhitektonskih stilova – 1927), »Modern Building: Its Nature, Problems, and Forms« (1937) (Moderne zgrade: njihova priroda, problemi i forme).

BEHRENS, PETER (1868 - 1940) Karijeru je počeo kao slikar, medjutim, nakon 1890 svoje interesovanje usmerava na dizajn i umetničke zanate, pod diredtnim i indirektnim uticajem Morrisa. Dizajnirao je ugledne uzorke, bio jedan od osnivača Vereinigte Werkstätten u Münchenu, za koje je dizajnirao mnoge proizvode. Godine 1900 Ernst Ludwig, Veliki Vojvoda od Hessena, poziva ga u Darmstadt. Kuća koju je Behrens projektovao za sebe u Darmstadtu 1901 je originalna, izražajna i beskompromisna. Godine 1907 imenovan je za glavnog arhitektu i konsultanta firme A.E.G. u Berlinu, za koje je projektovao fabrike, prodavnice, dizajnirao proizvode, čak i birotehnički materijal. Ova kompanija je jedna od prvih koja je ozbiljno prihvatila arhitekturu i dizajn kao sastavni element ukupnog poslovanja, bez ikakvih predrasuda i ograničenja. Za reprezentativnije poslove, Behrens je koristio i odgovarajući reprezentativan stil, koji je sam nazivao »ogoljeni klasicizam«. Medju projektima radjenim u tom maniru su: poslovne prostorije u Düsseldorfu za Mannesmann, 1911-12; zgrada nemačke ambasade, St. Petersburg, 1911-12. Nakon Prvog svetskog rata njegov stil plaća danak pre svega tada nastalom ekspresionizmu (poslovne prostorije za I.G. Farben, Höchst, 1920-24), a zatim internacionalnoj moderni (skladište za državnu duvansku administraciju, Linz, Austria, 1930). Godine 1925 projektuje »New Ways«, 508 »Wellington Road, Northampton – najraniji primer stila XXv. u Engleskoj. Zgrada uključuje i sobu koju je dizajnirao Mackintosh 1907.
Peter Behrens se smatra za pionira modernog dizajna. Dizajnirao je nameštaj i druge predmete u bogatom nemačkom Art Nouveau stilu. Kao član Deutsche Werkstätten pokreta postao je jedna od najznačajnijih ličnosti savremenog industrijskog dizajna i arhitekture. Iako je dizajnirao vrlo mali broj komada nameštaja u periodu nakon 1901, značajan je kao učitelj trojice najzapaženijih arhitekata i dizajnera epohe modernog dizajna: Le Corbusiera, Waltera Gropiusa i Ludwiga Miesa van der Rohe-a.

BEINE, KARL ANDREJEVIČ Ruski arhitekt (Petrograd, oko 1815 – 1858). Studirao na akademiji u Petrogradu kao učenik A.P. Brjulova, a kasnije je bio njegov saradnik. Saradjivao na izgradnji crkve u predgradju Petrograda Pargolovo, prilikom restauracije Zimskog dvorca i izgradnji palate štaba Gardijskog korpusa. Na putovanjima po Maloj Aziji, Palestini, sevrenoj Africi, Grčkoj, Italiji, Španiji, Engleskoj, Francuskoj, Nemačkoj, kada nastaju njegove brojne arhitektonske slike i skice. Po povratku u Rusiju, gradi mnogobrojne projekte, medju kojima je najznačajniji projekat cehovskog doma u Rigi (1854-58).

BEL GEDDES, NORMAN V. Geddes, Norman Bel

BÉLANGER, FRANÇOIS-JOSEPH (1744 - 1818) Verovatno najelegantniji arhitekt Louisa XVI i vodeći francuski vrtni pejsažista. Učio u Parizu, a posetio Englesku 1766. Narednih godina pridružio se Menus Plaisirs i 1777 projektuje svoje remek delo, izuzetnu neo-klasičnun Bagatelle u Bois de Boulogne, Pariz, koju je sagradio za kraljevog brata za svega šezdeset četiri dana, dabik dobio opkladu protiv Marie Antoinette. Vrt, podignut izmedju 1778 i 1780, bio je najpoznatiji jardin anglais toga perioda. Nakon njega, sledi 1784 jardin anglo-chinois u sastavu njegovog novog paviljona, Folie Saint James u Neillyju, a 1786 nastaje poslednji njegov veliki vrt, Mérévile. Takodje je projektovao izuzetan paviljon u vrtu Hôtel de Brancas, Pariz (1771) kao i neke veoma elegantne enterijere, kao na primer, Hôtel de Mlle Desvieux, Pariz (1788). Godine 1803 projektovao je izuzetnu kupolu načinjenu od stakla i željeza za Halle aux Blés u Parizu, kao zamenu za isto tako veličanstvenu kupolu načinjenu od drveta, koju su projektovali Legrand i Molinos 1782.

BELCHER, JOHN (1841 – 1913) Jedan od najistaknutijih kasnoviktorijanskih i edvardijanskih britanskih arhitekata, pridružio se svom ocu, Johnu (oko 1816-90) u njegovom birou u Londonu 1865, gde je ostao sve do 1875. Svoje ime je načinio svojom gradjevinom koja je inspirisana genoveskim baroknim manirističkim stilom, Hall Incorporated Chartered Accountants, Great Swan Alley, City of London (1888-93), koji je projektovao u saradnji sa Arthur Beresford Pite-om. Ideali preporodjenih stilova klasicizma i pokreta Arts and Crafts spojeni su u gradjevini u istoj onoj meri u kojoj su sastavni deo Belcherove karijere, zbog čega se smatra jedinim onovremenim predstavnikom duha italijanske renesanse (posebno genoveskih palazzi). Bio je član osnivač Art Workers gilde. God. 1898-1902 njegov biro je projektovao Gradsku većnicu u Colchesteru. Od 1897 Belcheru se pridružuje John James Joass, a postaje njegov partner 1905. Firma je radila projekte u robusnom baroknom stilu, koji je kulminisao u masivnom Wrenaissance stilu na Ashton Memorial, Lancaster (1904-9). Belcher je objavio knjigu »Essentials in Architecture« (1893), a zajedno sa Mervyn E. Macartneyem kolekciju fotografija i crteža »Later Renaissance Architecture in England« (1901), koja je imala značajan uticaj na onovremenu arhitekturu.

BELGIOJOSO, LODOVICO BARBIANO DI (1909 - 2004) V. BBPR

BELL GEDDES, NORMAN (1893 – 1958). Rodjen u Michiganu, SAD, studirao kratko na Art Institute of Chicago. U vreme ranih 1920-tih radio kao pozorišni scenograf i aranžer izloga prodavnica u New Yorku. Godine 1927 počeo je da radi kao industrijski dizajner. Njegove ideje koje su imale značajne pomodne i futurističke karakteristike i koje u većini slučajeva nisu bile realizovane, uključuju prototipove automobila za Graham Paige Company od 1928, uključujući i one za vagone, lokomotive i avione (ka na pr. Suer Airliner 4, 1929). Dizajnirao je paviljon General Motorsa za Svetsku izložbu u New Yorku, 1939. Medjutim, nakon Drugog svetskog rata, njegov rad prestaje kao posledica finansijskog bankrota i nemanja naručilaca posla. Bell Geddes je izvršio značajan uticaj na popularizaciji aerodinamičnih oblika, pre svega putem svojih knjiga, ka na pr. »Horizons« (1932). God. 1940 objavio je »Magic Motorwys« u kojoj je iskoristio puno materijala sa svog paviljona za General Motors. Za ove dve knjige smatra se da su uticale na razvoj sistema američkog saobraćaja.

BELL, HENRY (1647 – 1711) Rodjen u King's Lynn, Norfolk, Bell, engleski gentleman-architect pojavljuje se kao delimično zaslužan za replaniranje i rekonstrukciju Northamptona nakon požara1675 i kao projektant crkve Svih svetih (All Saints', 1677-80), takodje nekolicine fasada kuća na Market Place u tom gradu. Njegovi ostali radovi nalaze se u King's Lynnu, a medju njima je Customs House (1683), podignuta kao menjačnica; Market Cross (1707-10, srušena), kao i nekoliko stambenih kuća. Takodje je zaslužan za gradnju North Runcton crkve, Norfolk (1703-13.

BELL, JOHN (aktivan 1478 – 88) Engleski majstor mason. Radio je gornje etaže tornja na ukrsnici katedrale u Durhamu (1483-90). Moguće je da je isti Bell koji je radio u Yorku na Minsteru 1472, na King's College kapeli, Cambridge 1480-tih i na Great St Mary's crkvi, Cambridge, do 1503.

BELLANGÉ, ALEXANDRE-LOUIS (1799 – 1863) Francuski proizvodjač nameštaja, sin Pierre-Antoine Bellangé-a. Nastavio je razvijeni posao svog poznatog oca nakon njegovog odlaska u penziju 1827, A.-L. Bellangé je nastavio da izradjuje nameštaj na način svoga oca za drugu generaciju korisnika. Takodje je postao rani proizvodjač reprodukcija nameštaja u stilu Louis XV.

BELLANGÉ, PIERRE-ANTOINE (1758 – 1827) Francuski proizvodjač nameštaja koji je radio u stilovima ampir (empire) i restauracije (restauration). Bellangé je postao »maître ébéniste« 1788, neposredno pred Francusku revoluciju. Pod Napoleonom je radio pod imperijalnim patronstvom, a nakon restauracije monarhije 1815, postao je ébéniste Louisa XVIII i Charlesa X. Njegov rad reflektuje stilsku evoluciju tog doba, u rasponu od ampira (empire) do gotičkog »trubadour« stila. Povukao se 1827, kada je posao preuzeo njegov sin, Alexandre-Louis Bellangé.

BELLANO, BARTOLOMEO Skulptor i graditelj (Padova, oko 1431 ili 1434 -1496 ili 1497). Učenik i saradnik Donatella u periodu svog boravka u Padovi (1443-53). Prvo njegovo poznato delo je mermerni reljef Bogorodice sa detetom i andjelima iz 1461. 1466 odlazi na poziv pape Pavla II u Rim, gde postaje arhitekt vatikanske palate i učestvuje u gradnji palate San Marco. Godine 1469 radi u crkvi S. Antonio u padovi nadgrobni spomenik humaniste Antonia Rosellia. 1479 odlazi s Gentileom Bellinijem na poziv Muhameda II u Carigrad, ali njegov tamošnji rad nije poznat. 1484 vraća se u Padovu, gde nastaju njegova najbolja skulptorska dela.

BELLING, RUDOLF Nemački vajar (Berlin, 1886 -1972) Učenik P. Breuera u Berlinu. Posle Prvog svetskog rata unosi u nemačko vajarstvo ekspresionističke elemente s postepenim prelazom na apstrakciju. Ideolog tzv. »apsolutne plastike«. God. 1930 napušta Nemačku i postaje prof. skulpture na akademiji u Carigradu. Izradio spomenik revolucije u Erzurumu i vajarske radove na mauzoleju Kemala Ataturka u Ankari.

BELLINI, MARIO (rodj. 1935 - ). Jedan od vodećih italijanskih dizajnera, takodje radi i kao arhitekta. Rodjen u Milanu, i poput većine svoji savremenika, studirao arhitekturu na milanskoj Politehnici, gde je diplomirao 1959. Naredne dve godine radi u birou za dizajn Rinascente, a zatim se pridružuje firmi Olivetti kao konsultant. U periodu 1960-tih, njegov dizajn proizvoda za Olivetti, istovremeno i dizajn nameštaja za Cassinu, sadrži karakteristične forme objekata tretiranih kao skelete, pokrivanih »kožom« koja im daje ekspresivan ton. Bellini je poznat po dizajnu koji je umnogome uticao na oblikovanje predmeta tehničkog karaktera: računara, kalkulatora i pisaćih mašina, pre svega za Olivetti; potom radi stilizacije dizajna automobila za fabriku Renaul; lampe, električne aparate i ostale proizvode. Na polju nameštaja, daje ingeniozne i elegantne forme, često modularne i fleksibilne, koje su primale uticaj mainstream modernizma prethodnih perioda (internacionalni stil, funkcionalizam). God. 1970-tih, medjutim, njegove forme postaju više rektilinearne. Antropometrika je dominantna u njegovoj teoriji, kao ideal postizanja univerzalno prihvaćenih standarda oblikovanja. Najpoznatije su njegove modularne »Chair 932« (1967) i »Cab« stolica (1977), jednostavna stolica sa bočnim stranama izradjenim od čelika, obložena zip-on kožom. Sto »Colonato« (takodje 1977) sadrži ploču od stakla ili mermera postavljenu, bez pričvršćivanja, na noge od mermernih stubova, koje mogu da budu aranžirane po želji. Ostali njegovi stolovi se sastoje od staklene ploče postavljeje na nepravilne tripode napravljene od rektilinearnih drvenih greda, u aranžmanima koji mogu da budu u vidu apstraktne skulpture. Bellini je takodje zapažen po dizajnu sistema poslovnog nameštaja za firmu Cassina, 1970-tih.

BELLORI, GIOVANNI PIETRO Italijanski istoričar umetnosti i arheolog (Rim, oko 1615 (1613) – 1696). Papinski bibliotekar, a verovatno i čuvar biblioteke i zbirke umetnina švedske kraljice Kristine. Važan kao biograf svojih savremenika, italijanskih slikara i graditelja XVII veka.

BELLOT, DOM PAUL (1876 - 1944) Francuski arhitekta i benediktinski sveštenik, pristalica Choisy-ja i Viollet-le-Duca, učio (1894-1901) na École des Beaux-Arts, Pariz. Projektovao je mnoge gradjevine u Belgiji, Francuskoj, Holandiji i Portugalu. zaslužan je za izgradnju benediktinskog manastira St-Paul-de-Wisques, Oosterhout, Brabant, Holandija (1906-20), koji je impresionirao Berlagea. Njegova Quarr opatija, Isle of Wight (1907-14), izuzetno arhitektonsko postignuće, predstavlja remek delo ekspresionizma u opeci, sa potpuno originalnom crkvom iz 1911-12, verovatno delimično inspirisanom mavarskom arhitekturom iz Španije. Bellot je osnovao studio u Oosterhoutu, kasnije (od 1928) u St Paul opatiji, Wisques, kod Saint-Omera, Francuska, gde je istraživao arhitektonske mogućnosti paraboličnih lukova, tvrdeći da su ove forme više vezane za srednjovekovni duh crkvene arhitekture od onih koje nosi u sebi striktno primenjen gotički preporod. Medju njegovim značajnim crkvama su: Notre-Dame-des-Trévois, Troyes (1931-4); manastirska crkva Ste-Bathilde, Vanves (1933-6), obe u Francuskoj i ljupka crkva u Blomendaalu (1923-4) u Holandiji. 1934 je držao predavanja u Kanadi u kojima je napadao modernu arhitekturu, posebno Le Corbusiera, kojeg je predstavio kao »boljševičkog militantnog arhitektu«. Iz ovih predavanja rodio se novi stil u projektovanju crkava, poznat kao »Dom Bellot stil«, koji karakterišu parabolični luci, polihroman rad u opeci, snažna geometrija. Ovaj stil je prenosio Bellotov učenik Adrian Dufresne (1904-82) u Kanadi.

BELLUSCHI, PIETRO Italijanski arhitekt (1899 - 1994). Arhitekta i inženjer rodjen u Italiji, doselio se u SAD 1920-tih. Od 1927 živi u Portlandu, Ore. (SAD) i radi kao projektant arhitektonskog biroa Alberta Ernesta Doyle-a (1877-1928) od 1925, kojeg je reorganizovao pod svojim imenom 1943. Tokom 1930-tih Belluschi je izgradio svoju reputaciju arhitekte na brojnim komercijalnim, domaćim i religioznim gradjevinama, medju kojima su: Art Museum (1931-8), Finley Mortuary (1936-7), Sutor House (1937-8) i crkva St Thomas More (1939-41), sve u Portlandu. Svojom US National Bank of Oregon, Salem (1940-1) pokazao je okrenutost prema internacionalnom modernizmu, a tu tendenciju je pojačao na projektu za Equitable Life Assurance Building, Portland (1944-8), koja je jedan od prvih primera zida zavese načinjenog od aluminijuma i stakla, koji zatvara kulu od betonske konstrukcije; ovaj tip gradjevine postaće veoma omiljen u narednom periodu. Od 1951 imenovan je za dekana na School of Architecture and Planning na Massachusetts Institute if Technology (MIT), a njegovu praksu preuzimaju Skidmore, Owings & Merrill (SOM). Bila mu je omiljena fraza »eliminiši, oplemeni i integriši« (eliminate, refine and integrate). saradjivao je sa više arhitekata, medju kojima i sa Eduardo Catalanom (1917 - ) i Holge westermann na projektima za Juilliard School of Music i Alice Tully Hall u Lincoln Centeru, New York (1955-70). Radio je Simphony Hall, San Francisco (sa SOM, 1980) i Baltimore Simphony Hall, Maryland (sa Jung, Brannen, Associates, 1982). Samostalno projektovao Equitable Savings Building u Portlandu (1948). Poslednjih godina projektuje u saradnji sa drugim arhitektima stambene i poslovne zgrade, robne kuće i crkve.

BELLUŠ, EMIL Slovački arhitekt i stručni pisac (1899 - 1979). Studirao u Pragu 1919-23 (A. Engel). Od 1940 profesor na fakultetu u Bratislavi. Član slovačke akademije od 1954. Izveo pregradnju nove većnice u Bratislavi, projektovao škole (Nove Mesto, Kopčani, Bratislava), upravne i ugostiteljske objekte (Pieštany, Bratislava) i sudske palate (Prešov, Zvolen). Autor je nekoliko regulacionih planova za mesta u SLovačkoj.

BELTER, JOHN HENRY (1804 – 1863) Proizvodjač nameštaja iz New Yorka, vodeći američki praktičar stila preporoda rokoko-a. Rodjen je kao Johann Heinrich u Nemačkoj, gde je učio za stolara, Belter je došao u New York oko 1840 i vrlo brzo uspostavio praksu nezavisnog proizvodjača nameštaja. Razvio je više mehaničkih procesa koji su mu omogućili da proizvede visoko inovativan nameštaj. Lepio je listove šper-ploče u laminatne slojeve i usavršio tehniku njihovog spajanja u krivim oblicima. Nakon dvostrukog spajanja ploča duž dve različite osovine, proizveo je trodimenzionalne kompozicije, koje je nazivao »činijastim oblicima«. Ovi elementi su potom rezbareni u bogatim naturalističkim motivima koji su karakteristični za američki stil preporoda rokokoa. Za ovu svrhu Belter je takodje izumeo mehaničku testeru koja je mogla da seče komplikovane arabeske na ovim površinama. Ove zakrivljeni i rezbareni drveni listovi bili su snažni i jednostavni, tehnološki napredniji od tradicionalno spajanih stolarskih elemenata, a takodje su dozvoljavali izradu mnogo bogatijih i dublje modelovanih ornamenata, koji do tada još nisu bili vidjeni. Nadalje, neki Belterovi komadi su sadrželi površine uradjene u vrlo visokom reljefu koji je bio izveden putem lepljenja drvenih komada na površinu oblikovane forme. Ovu vrstu nameštaja su veoma mnogo imitirali, a termin »Belter furniture« koji je bio u upotrebi nije se odnosio samo na Beltera, već na sve američke komade u stilu preporoda rokokoa.

BELTRAMI, LUCA Italijanski arhitekt, konzervator i pisac o umetnosti (Milano, 1854 – Rim, 1933). Nakon studija u rodnom gradu i Parizu postao u Milanu 1880. professor arhitekture na akademiji i politehnici, zatim konzervator za Lombardiju (1882) i arhitekt katedrale (1907). U Milanu sagradio Izložbenu palatu, banke, trgovačke kuće, grobne kapele i dr., primenjujući u svojim projektima renesansne oblike. Izvršio konzervatorske zahvate na kastelu Sforza, crkvi S. Maria delle Grazie, Certosi di Pavia i katedrali u Monzi, a u Veneciji koncipirao temelje za obnovljeni kampanil sv. Marka (1903). Izdao niz radova i monografija o spomenutim gradjevinama, o Leonardu da Vinciju i dr.

BELTRÁN, FÉLIX (rodj. 1938). Rodjen u Concepciónu, Kuba, studirao dizajn marketinga na školi vizuelnih umetnosti, New York (1956-60). Takodje je studirao slikarstvo i grafiku, istovremeno radeći kao dizajner kod American Publishing Co. i Cypress Books, sve do 1962. Tada se vraća revolucionarnoj Kubi, predajući prvi osnovni kurs dizajna 1964, a potom odlazi na godinu dana na Círculo de Bellas Artes (Društvo lepih umetnosti) u Madrid (1965-66). Vraća se u Havanu 1966, gde postaje upravitelj za dizajn na Comisión de Orientación Revolicionária (Komitet za revolucionarnu upravu). Bio je predavač skoro na svim kubanskim visokoškolskim ustanovama a 1981 je postao profesor na Nacionalnoj školi za dizajn u Mexico Cityju. Široko objavljivan i izlagan, njegov rad je uticao na mnoge dizajnere pre svega zbog karakteristične primene kombinacija boja, revolucionarnog sadržaja i evropskih formi dizajna.

BEMBÉ, ANTON (akt. 1840-tih – 1860-tih) Nemački proizvodjač nameštaja. Radio je u Mainzu, gde je bio vodeći umetnički stolarski zanatlija u periodu sredine XIX veka, na polju stilova preporoda. Posebno je značajan jer je bio pionir stila preporoda rokokoaa u zemljama nemačkog govornog područja.

BENCI DI CIONE DAMI Italijanski graditelj, rodom iz okoline Coma (? – Firenca, 1388). Obrazovao se u radionici graditelja firentinske katedrale, možda kod Andrea Pisana. 1349-50 radio na gradnji Palazza del podesta (Bargello), a zatim s Neriem di Fioravante na loggi-i crkve Or San Michele. Godine 1357 spominje se medju graditeljima katedrale. Bio je saradnik Simona Talentia kod gradnje Loggie de'Lanzi. Veličina njegovog dela u stilskom formiranju ovih gradjevina ne može se tačno utvrditi. Smatra se da je pretežno rešavao zadatke tehničko – konstruktivne prirode. Njegova pojava je usko povezana sa poslednjom fazom firentinske gotike.

BENDER, TOM Postao poznat 1970-tih kao arhitekta, autor i strategijski urbanista. Takodje je bio prisutan kao pisac na razvojnom planu »zelene ekonomije«. Smatra se za jednog od osnivača američke »zelene arhitekture« i »pokreta održivosti«. Njegova istraživanja, pisanja i arhitektonski projekti iz perioda 1970-tih obuhvatili su tada relativno novo polje solarnog arhitektonskog projektovanja. Bio je profesor na University of Minnesota, a njegov »Project Ouroboros« u Minnesoti predstavljao je ranu demonstraciju tzv. »resource-self-reliant houses« (energetski samonapajajuće kuće).

BENEDETTO DA MAIANO (1442 - 1497) Mladji brat Giuliano da Maianoa, radio zajedno sa njim na kapeli Fini u Collegiata, S. Gimignano (1468). Mada je prvenstveno bio skulptor, projektovao je tdva ranorenesansna remek dela na polju arhitekture: Palazzo Strozzi, Firenza (poč. 1489 u saradnji sa Cronacom (Simone del Pollaiuolo) 1454-1508) i portik SSS. Maria delle Grazie, Arezzo (1490-91). Palazzo Strozzi sa rusticiranim zidovima od prizemlja pa sve do isturenog venca, potiče iz arhitekture Michelozzove Palazzo Medici-Ricardi. (Završio ju je Cronaca, koji je projektovao cortille). Portik S. Maria delle Grazie u Arezzou je uzvišeno elegantan i vazdušast, umnogome različit po izrazu od eksterijera Palazzo Strozzi.

BENEDETTO DA ROVEZZANO (BENEDETTO DI BARTOLOMEO DE'GRAZINI) Italijanski graditelj i skulptor (Pistoia, 1474 – Vallombrosa kod Firence, posle 1552). Učitelj mu je verovatno bio toskanski renesansni majstor Matteo Civitali. Prvo veće delo bili su reljefi na ogradi pevnice u crkvi S. Stefano u Genovi, ou 1499. Značajni su njegovi dekorativni radovi u palatama i kućama, medju kojima se naročito ističu bogato skulpturisani kamini sa figuralnim reljefima. Posle 1520 odlazi u Englesku, gde dobija narudžbine za nadgrobne spomenika; u mermernom sarkofagu, namenjenom Henriku VIII, kasnije je sahranjen Nelson (crkva sv. Paul, u Londonu). Od 1543 ponovo je u Firenci, a medju kasnim radovima ističe se bogat oltar u crkvi SS. Trinità.

BENEDIKT Z PíSTEN (B. RIED VON PIESTING) Češki klesar i graditelj (oko 1454 – Prag, 1534). U izvorima se spominje kao Meister Benedikt, Beneš Riet (ili Rejt), Pistovsky i netačno Beneš z Loun. U službi Vladislava II učestvovao na izgradnji Hradčana u Pragu, gde je bio glavni graditelj Vladislavljevog krila (1484-1502), ostvarivši remek delo kasne gotike Vladislavljevu dvoranu (1486-1502). Radio i na katedrali Sv. Vita u Pragu (kraljevski oratorijum, 1493), na gradnji empora na bočnim brodovima i na presvodjenju glavnog broda crkve sv. Barbare u Kutnoj Hori (1511-20), kao i na mnogim drugim crkvama i dvorcima u Češkoj, Moravskoj i Šleskoj. Uticao na šleske i saske graditelje. Predstavnik kasne bogate dekorativne gotike, unosi u svoja kasnija osrtvarenja renesansne elemente.

BENEMAN, GUILLAUME (akt. 1784, rodj. 1750 – 1811) Francuski stolar neoklasičnog stila, rodjen u Nemačkoj. Doselio se u Pariz 1784 i postao ébéniste kralja Louisa XVI iste godine. Izradjivao je manje bogat, više samosvesan i uzdržan nameštaj u odnosu na svog prethodnika J.-H. Reisenera. Nakon Revolucije, Beneman je postao vodeći dizajner u stilovima directoire i empire.

BENEMAN, WILHELM Francuski majstor stolar nemačkog porekla, radio u poslednjoj četvrtini XVIII veka. U Parizu je 1785 maítre ébéniste i dvorski dobavljač Louisa XVI. radio nameštaj pompeznih i raskošnih oblika, bogatijih nego što su čuveni proizvodi Riesenera. Izradio nameštaj za dvorac St. Cloud, koji se danas nalazi delimično u Louvreu, a delimično u Fontainebleau-u, i koji se smatra za najlepše proizvode francuskog umetničkog stolarstva stila Louis Seize. Spominje se 1793 u vezi sa radovima u palati Nesle.

BENJAMIN, ASHER (1773 – 1845) Američki arhitekta rodjen u Massachusettsu, koji je objavio »The Country Builder's Assistant« (1797) i »The American Builder's Companion« (1806), koje su, medju ostalim izvorima, bile izvor i uzor dizajna u području New England. Radio je kao arhitekta u Bostonu od 1803, gde se i danas nalaze mnoge njegove zgrade, uključujući African Meeting House (1805), West Church (1806) i Charles Street Meeting House (1807). radio je na području Massachusettsa, Vermonta, Connecticuta, Rhode Islandaa i New Hampshire-a. Njegova »Practical House Carpenter« iz 1830 bila je najpopularnija arhitektonska knjigaa XIX veka u SAD i izvor ogromnog broja gradjevina i urbanog mobilijara. Takodje je objavio »Elements of Architecture« (1843).

BENKERT (BENCKERT), JOHANN PETER Nemački vajar (Neustadt a.d. Saale, 1709 – Potsdam, 1769). Učio kod K. Eygena u Eichstadtu, kasnije se usavršavao u Münchenu. Kao dvorski vajar Fridrika Velikog odlazi u Potsdam, gde radi grupa Apolona i Minerve za dvor, a 1759-60 alegorijske figure u mermeru za galeriju Sanssoucija. U Berlinu je izradio plastičan ukras na palati princa Heinricha. Njegovi radovi imaju kasnobarokna obeležja.

BENNETT, WARD (rodj. 1917 - 2003). Američki dizajer nameštaja i enterijera. Rodjen u New Yorku, studirao slikarstvo u Firenci (1937), skulpturu kod Constantina Brancusija u parizu (1937-38) i slikarstvo kod Hansa Hoffmanna u New Yorku (1943). U periodu 1940-tih radio je na dizajnu nakita, odeće i enterijera prodavnica, takodje učio kod Le Corbusiera (1948-50). Od 1950-tih radio je kao samostalan dizajner u New Yorku. Njegov rani dizajn za nameštaj karakteriše konzervativna elegantnost koja često zahteva visoke standarde zanatstva. Medjutim, god. 1970-tih, smatran je za začetnika high-tech dizajna.

BENOÎT-LÉVY, GEORGES (1880-1971) Francuski teoretičar, osnivač Association Française des Cités-Jardins (1903), koja je bila zasnovana na idejama Ebenezera Howarda u Engleskoj o vrtnim gradovima. Postigao je par prijatnih vrtnih predgradja, ali ne više od toga. Benoît-Lévy je bio profilisan pisac, a njegovo učenje je imalo širok uticaj.

BENONI, GIUSEPPE Italijanski graditelj (Trento, 1618 – Venecija, 1684). Vodio radove na uredjenju laguna. Godine 1675 pobedio na konkursu za izgradnju Dogana di mare (carinarnica) u Veneciji, u konkurenciji sa B. Longhenom, A. Cominelliem i G. Sardiem. Gradnju je izvodio 1676-82. U prizemlju Dogane je loggiato, na kome je globus i figura Fortune.

BENSON, WILLIAM (1682 – 1754) Engleski arhitekta. Projektovao je Wilbury House, Wiltshire (1710), prvi primer preporoda stila domaće arhitekture Inigo Jonesa u Engleskoj u XVIII veku. Benson je napravio sistem za snabdevanje vodom za Shaftesbury, Dorset (1715) i projektovao vodene radove za vrtove Herrenhausen, kod Hanovera, za kralja George I (1714-27). God. 1718 imenovan je za rukovodioca odeljenja za gradjevinske radove (Works), gde mu je pomoćnik bio Colen Campbell. Njih dvojica su planirali da rekonstruišu zgradu Parlamenta (Houses of parliament) u nameri da projektuju novu palladijansku gradjevinu, medjutim, njihova namera nije prihvaćena i oni su otpušteni 1719. Prethodno, započeli su gradnju State Rooms u Kensington Palace (1718-20), verovatno po Campbellovim nacrtima. Hawksmoor je tvrdio da je Benson za godinu dana rada na mestu upravnika odeljenja za kraljevske gradjevinske radove (King's Works) napravio veću konfuziju nego što je to učinio prethodno otpušteni Wren u periodu 40 godina »poštenih napora«.

BENSON'S, S.H. (osnovana 1893). Osnovao ju je Samuel Herbert Benson, reklamni agent, po sugestiji Johna Johnstonea, vlasnika Bovril Ltd., koji mu je ponudio da vodi posao firme Bovril. Ekspanzija agencije predstavljala je rezultat Bensonovog dinamičkog pristupa poslu, koji se nije zadovoljio osnovnom ulogom marketinga, već je poslovni pristup proširio na širok delokrug aktivnosti u britanskom marketingu. Medju najznačajnijim klijentima bili su, pored Bovrila, Colman's, Guinness and Rowntree chocolate, za koje je radio tokom dugog perioda. Medju najistaknutijim umetnicima koji su radili za Benson's bili su: John Gilroy, H.H. Harris, John Hassal, Louis Weirter, Abram Games, Tom Eckersley i dr. Bensonovi posteri i reklamni panoi bili su lako prepoznatljivi i postali su deo svakodnevnog jezika u Britaniji. Tokom 1920-tih i 1930-tih njihov humor ih je učinio da dugo ostanu upamćeni u javnosti.

BENŠ, ADOLF (1894 – 1982) Češki arhitekta. Projektovao je brojne objekte u tadašnjem stilu internacionalne moderne, uključujući zgradu Administracije elektrike, Holešovice oblast, Prag (1926-35, zajedno sa Josefom Křižem), vilu u Troji, Prag (1928) i sopstvenu kuću u oblasti Baba, Prag (1937). Njegov najpoznatiji rad je Praški aerodrom (1931-5). Bio je profesor arhitekture na Školi za industrijsku umetnost u Pragu, od 1945 do 1970.

BENTHEIM (BENTHEM), LÜDER VON Nemački klesar (Bremen, posle 1550 (1555) - 1612 ili 1613). Radio na fasaadi gradske većnice u Leidenu. Glavno mu je delo obnova fasade gradske većnice u Bremenu (1608-13); stare gotičke oblike zamenio je novim, renesansnim i načinio jedan od najinteresantnijih objekata nemačke renesansne arhitekture.

BENTI, DONATO DI BATTISTA DI MATTEO Italijanski skulptor (Firenca, 1470 – oko 1536). Prvobitno radi dekorativnu crkvenu plastiku u Toskani i Genovi. Na poziv Louisa XII odlazi 1502 u Pariz, gde saradjuje kod izvodjenja nadgrobnog spomenika njegovih predaka, koji se nalazi u opatiji St. Denis. U ovom delu, unosi u Francusku elemente firentinske renesansne skulpture. Od 1507 ponovo je u Italiji. Bio je u vezi sa Michelangelom, kojem je dobavljao mermer iz Carrare za grobnicu Julija II.

BENTLEY, JOHN FRANCIS (1839 - 1902) Učenik Henry Cluttona. Preobraćen u katolicizam 1861, osamostaljuje se 1862. Nakon nekoliko godina tokom kojih je projektovao uglavnom crkveni maneštaj i dodatnu opremu, on gradi Convent of the Sacred Heart u Hammersmithu (1868 pa nadalje) sa skrupuloznom jednostavnošću gotovo sirotinjskom skromnošću. Uspeh u karijeri doživljava mnogo kasnije. Medju najzapaženijim gradjevinama su Holy Rood, Watford, bogata gotička crkva ali možda i medju napromišljenijim u pogledu plana (1883-90) i St. Francis, Bocking, Essex (1893). Godine 1894 je odabran da projektuje Westminster Cathedral u Londonu (1895-1903). Stil gradjevine je vizantijski, materijal od koje je sagradjena je opeka sa oblogom od kamena, dok su kupole izvedene u betonu. Željezo nije korišćeno; Bentley ovaj materijal naziva »kletvom moderne konstrukcije«. Kampanile, postavljen asimetrično predstavlja najviši crkveni toranj u Londonu. Unutrašnjost je prostrana, monumentalna, bez mnogo arhitektonskih detalja, mada je sam Bentley smatrao da je potrebno oblaganje unutrašnjih zidova mozaikom., što je delimično i učinjeno. Ipak, Philip Webb ju je smatrao nedovršenom iznutra, što je i bila.

BÉRAIN, JEAN STARIJI (1637 (po nekim izvorima 1638, 39 i 40)– 1711) Značajan dizajner nameštaja stila Louis XIV i prethodnik stila Régence. Bérain je radio za Charles Le Bruna u umetničkim radionicama Gobelins, gde je postao direktor 1683. Takodje je bio glavni dizajner pozorišnih scenografija, kostim i vatrometa za česte kraljevske festivale. Njegov nameštaj se najviše pominje zbog izuztene dekoracije, mada je on učestvovao u trendu koji je naginjao upotrebi zakrivljenih nogu i nosača koji su načinili kasnije komade stila Louis XIV lakšim. Bérain je takodje izradio crteže za marketerije André-Charles Boulle-a.
Bérainov stil dekoracije bio je lakši i manje kapriciozan u odnosu na stil Le Bruna ili Jeana Le Pautre-a. Dok je zadržao osnovnu simetriju i klasični red na svojim prvobitnim radovima, uneo je snažan element idiosinkratičke fantazije u svoje arabeske, inkorporisane vinjete, trake oslikane majmunima u imitiranju karaktera »commedia-e dell' arte« i kapriciozne baldahine koje nose fantastične karijatide. Ova lakoća duha anticipirala je stil rokokoa, a putem njegove pozicije i »knjige uzoraka« koja je objavljena 1711, godine kada je umro, preneli su Bérainov uticaj na naredne dizajnere nameštaja. Njegov sin, Jean Bérain Mladji (1678-1726), nasledio je oca i bio njegov učenik, a nakon očeve smrti, radio je u njegovom stilu i maniru.

BÉRARD, CHRISTIAN Francuski slikar, scenograf i grafičar (Pariz, 1902 – 1949). Slika portrete i ističe se kao crtač osnova za pozorišne dekoracije i kostime i kao ilustrator. U prvo vreme pripada Nabistima, a zatim neohumanistima. Radi inscenacije i kostime u Comédie Française i drugim pariskim teatrima za dela J. Cocteaua, J. Giraudouxa, Shakespearea, Molièrea i za mnoge balete.

BERECCI, BARTOLOMEO Italijanski graditelj i skulptor (kod Lombrosa, 1480 ili 1485 – ubijen u Krakovu, 1537). Posle smrti arhitekte Francesca della Lore (1516) pozvao ga je kralj Sigismund u Poljsku. Tamo je gradio dvorce, gradjanske kuće, nadgrobne spomenike i kapele, koje se ubrajaju medju najbolja arhitektonska ostvarenja izvan Italije, načinjena u duhu rane renesanse. Njegovi radovi znatno su uticali na razvoj poljske arhitekture onog vremena.

BERG, MAX Nemački arhitekt (Stettin, 1870 – Baden Baden, 1947). Studirao na visokoj tehničkoj školi u Charlottenburgu (K. Schäfer). Gradski gradjevinski savetnik u Breslau-u (Wroclawu), gde je sagradio Jahrhunderthalle (1913) s velikom kupolom od čelika i armiranog betona prečnika 65m i visine 40m; bila je to prva gradjevina gde je izvršena primena velikih mogućnosti armiranog betona u širokom planu. Gradjevina je zamišljena da bude postavljena kao centralni motiv unutar ogromnog parka sa funkcijom komemoracije stogodišnjice pobede Napoleona u Bici kod Leipziga, zbog čega je i dobila ime (Hala stogodišnjice). Bila je to jedna od najnaprednijih, avanturističkih struktura koja je sagradjena pre 1914. Berg je takodje projektovao brojne gradjevine u i okolo Breslau-a koje su nastale usled povećanja populacije, kada je tzv. Poljski koridor doveo mnoge Nemce u Silesiju. Značajna je njegova zgrada Messehof (1925). Jedan od predstavnika funkcionalističkih shvatanja u nemačkoj arhitekturi. God. 1925 se povukao iz posla i doselio u Berlin.

BERKEL, BEN VAN (1957 - ) Holandski arhitekta, aktivan u Amsterdamu. Osnivač i suvlasnik arhitektonskog biroa UN Studio, zajedno sa Caroline Bos. Ben van Berkel je učio na Rietveld Akademie u Amsterdamu i na Architectural Association School u Londonu, gde je 1987 zaključio svoje studije. Nakon toga, kraće vreme radi za Zahu Hadid i Santiago-a Caltrava, nakon čega je osnovao sopstveni biro u Amsterdamu. Svoj prvi rad je realizovao u Amersfoortu, medju ostalima je radio projekt fabrike (1990-91) i spoljašnjost transformatorske kuće (1989-93). Van Berkelsov najveći projekat je nacrt za Erasmusbruecke u Rotterdamu (1990-95).

BERLAGE, HENDRIK PETRUS (1856 - 1934) Arhitekta rodjen u Amsterdamu, jedan od najuticajnijih figura u Holandiji, koji je sam radio pod uticajem Sullivana i Wrighta. Studireo na Politehnici u Cirihu, a zatim radio kod Cuypersa. Ušao je u partnerski odnos sa inženjerom Theodorusom Sandersom 1884, a otvorio je sopstveni biro 1889. Njegovi rani radovi bili su u suštini u stilu renesansnog preporoda, a 1890-tih je izradio brojne grafičke radove u stilu Art Nouveau-a, koji kulminira u njegovim projektima na vili Henny, Hag (1989), rascvetaloj Art Nouveau arhitekturi, sa nameštajem koji je izradjen pod uticajem filozofa dizajna Morrisa i Pugina. Projekat koji ga je načinio poznatim a holandsku arhitekturu vinuo u nebo velikih arhitektonskih sredina izvan istoricizma XIX veka, svakako je zgrada amsterdamske Berze (početa 1897). Ovaj objekat ne označava toliko prekid sa prošlošću, medjutim tretiranje perioda porekla forme koja derivira, kako iz romaneskne arhitekture tako i iz arhitekture XVIv., je toliko slobodno a u detalju toliko originalno, da uzdiže arhitektonsku profesiju tog doba do novih nezavisnih i budućih kategorija. Pojedini detalji su toliko individualni, primevalni, dok drugi nose jasne elemente ekspresionizma. Berlageov stil, nastao ovim projektom, smatra se da je prethodio i pripremio put ekspresionizmu takozvane Amsterdamske škole (v. Oud). Berlage, poput Behrensa, projektovao je nameštaj, radio grafike i sve vrste artefakata: takodje je bio značajan gradski planer. Mada je bio delegat u CIAM-u 1928, u suštini, nikad se nije pridružio grupi, a smatranje da je sam bio protomodernista je preterano. U suštini, kada ga je Rietveld pozvao da se pridruži grupi (koja je uključila Le Corbusiera, Lurçata, Hannes Meyer i druge moderniste) da se zajedno fotografišu na kongresu CIAM-a, Berlage je to odbio, rečima da sve ono što je sam izgradio godinama, bilo je uništeno za kratko vreme od ljudi koji su imali shvatanja poput predstavljenih članova CIAM-a. Berlage je projektovao i jednu zgradu u Engleskoj, poslovni objekat za Messrs Muller u Bury Street, London (1910-14)). Njegovo pslednje veliko delo, Gradski muzej u Hagu (1919-34) je manje ličan u stilu.
Na polju dizajna nameštaja, Berlage se zalagao za jednostavniji stil, poput pokreta Arts-and-Crafts u Britaniji. Njegov nameštaj je imao naglašene ali jednostavne linije i rektilinearnnu konstrukciju, sa ravnim površinama i obuzdanom dekoracijom komponovanom upotrebom apstraktnih motiva. Kao pisac i publicista, pomogao je da uvodjenju arhitektonskih teorija Frank Lloyd Wrighta u Evropu. njegove ideje i projekti uticali su na mnoge značajne moderniste, uključujući njegove učenike, medju kojima su bili Ludwig Mies van der Rohe, Gerrit Rietveld i škola De Stijl.

BERLEWI, HENRYK (1894 - 1967) Poljski grafički dizajner koji je uključen u moderni pokret putem veza sa radikalnim jevrejskim umetnicima i dizajnerima, uključujući El Lisickog, ranih 1920-tih. Od 1921 bio je član Novembergruppe, berlinske grupe levog krila avangardnih umetnika. Po povratku u Varšavu 1923 objavio je knjigu pod naslovom »Mechano-Faktur« (Mehanička proizvodnja), u kojoj je prikazao socijalnu ulogu umetnosti i njenu »mehanizaciju« kroz standardne geometrijske forme«. Rad Berlewija u to vreme bio je usredsredjen na komponovanje geometrijskih oblika crvene boje, crno belih, ponekad na ponavljanje istih oblika do skoro kinetičkog efekta. Mechano-faktur je bila primenjena u radu Reklama-Mechano (Mehaničko reklamiranje), dizajn biroa kojeg je osnovao 1924 Berlewi zajedno sa dvojicom pesnika futurista Aleksanderom Wat i Stanisłavom Bruczom, koji je izdavao brošure za komercijalne firme i koristio tipografske tehnike futurista. God. 1928 napustio je Poljsku i odlazi u Pariz, gde se bavi figurativnim slikarstvom. Vraća se temama Mechano-Fakture u Poljskoj, nakon Drugog svetskog rata.

BERLINGER, GEORG Nemački arhitekta (1910 - 1992). Diplomirao na Visokoj tehničkoj školi u Münchenu. Specijalizovao se za projektovanje crkava (Hammer, Mühldorf, Weissenstadt, Weissbach, Straubing, dve crkve u Dachau-u, tri crkve u Münchenu). Vodio restauratorske radove na Liebfrauenkirche u Münchenu.

BERNADOTTE, SIGVARD Švedski dizajner (1907 - 2002). Najistaknutiji švedski dizajner, veoma zaslužan za širenje naprednih koncepcija dizajna. Radio najpre za danskog proizvodjača srebrnog posudja Georga Jensena, a kasnije za mnoge švedske industrijske firme, naročito za firmu »Facit«, proizvodjača pisaćih mašina i elektronskih uredjaja.

BERNARD DE SOISSONS V. Soissons, Jean d'Orbais

BERNARDONI, GIAN MARIA (BERNARDONE) Italijanski graditelj (Como, 1541 - 1605.). Krajem XVI veka odlazi u Poljsku, gde je u stilu jezuitskog baroka sagradio isusovačke crkve u Kaliszu i Nieswiežu. Prema njegovim planovima podignuta je u Krakowu crkva kalwarja Zebrzydowska i jezuitska crkva sv. Petra. Na ovoj poslednjoj, najlepšoj baroknoj crkvi Poljske, vidljiv je uticaj rimske crkve Il Gesù od Vignole, posebno u osnovi. Rad Bernardonia u Poljskoj značajan je kao simptom prodiranja baroka u vezi sa protivreformacijskim delovanjem jezuita na krajnjem terenu katolicizma u istočnoj Evropi.

BERNHARD, LUCIAN (1883 – 1972). Rodjen u Beču, sam se obrazovao na području grafičkog dizajna. Boravi u Berlinu od 1905, gde radi postere na kojima koristi okrugla slova sa serifima; posteri su koncentrisani na ilustraciju predmeta koji se reklamira i imenu njegovog proizvodjača. God. 1920 postao je prvi profesor dizajna postera na berlinskoj umetničkoj akademiji. Učestvovao je u osnivanju časopisa »Das Plakat« (kasnije je ime promenjeno u »Gebrauchsgraphik«). God. 1923 odlazi u SAD gde je bio suosnivač firme za dizajn »Contempora«, zajedno sa Rockwellom Kent, Paulom Poiret i Brunom Paul.

BERNDL, RICHARD Nemački arhitekta (München, 1875 - 1955) Od perioda 1905 profesor na Visokoj školi za primenjenu umetnost u Münsteru. projektovao gradjevine u Münchenu (izložbeni, stambeni, hotelski objekti), Dresdenu, Salzburgu (Mozarteum 1912-14), Bad Gasteinu (hoteli), kao i u Madjarskoj i Brazilu (Sao Paulo, 1910-14). Radio osnove za unutrašnje uredjenje i objavio više stručnih dela o arhitekturi.

BERNINI, GIANLORENZO (GIOVANNI, GIAN, LORENZO) (1598 - 1680) Dominantna figura rimske barokne umetnosti. Prvenstveno skulptor, popu Michelangela, bio je gotovo univerzalni genije isto onoliko koliko i arhitekt. Bio je rodjen u Napulju od majke Nopolitanke i oca Firentinca, Pietro Berninija, kasnog drugorazrednog manirističkog skulptora. Porodica se doselila u Rim oko 1605. U Rimu je Bernini proveo ceo svoj radni vek, a nijedan drugi grad ne nosi toliko snažan pečat vizije i osobenosti umetnika pojedinca. Njegove gradjevine i skulpture savršeno izražavaju veličinu, plamenost i emotivnost kontra-reformacije. Već sa dvadeset godina on je bio slavan kao skulptor, medjutim, njegova uspešna karijera arhitekte počinje nakon izbora pape Urbana VIII (Barberinija) 1623. Kasnije, nakon šest godina, Bernini je postavljen za glavnog arhitektu crkve Sv. Petra. Medjutim, najveći broj njegovih značajnih objekata podigao je u svom zrelom dobu, uglavnom za vreme pontifikata Alexandera VII (Chigi, 1655-67). Od tada, njegova slava bila je toliko velika, da ga je Louis XIV molio da dodje u Pariz i preuzme radove na proširenju Louvrea. Nasuprot njegovom neurotičnom savremeniku i rivalu Borrominiju, on je bio dobro balansiranog i ekstrovertnog temperamenta, ugladjenih manira, nadasve, bio je duboko religiozan, sledbenik jezuitskog učenja.
Medju prvim Berninijevim poslovima (1624) bila je rekonstrukcija S. Bibiane i izrada baldahina u SV. Petru. Mada interesantan kao eksperiment, posao na S. Bibiani pati od nedostatka smelosti koji nije karakterističan za autora i predstavlja kontrast prema originalnoj koncepciji baldahina (1624-33) kojeg je podigao ispod Michelangelove kupole u centru crkve Sv. Petra. Sa gigantskim bronzanim stubovima uvijenom poput šećerleme i dinamičnom skulpturom, ovo remek delo predstavlja simbol epohe – njene grandioznosti, uzvišenosti i neobuzdanosti. Svojom glorifikacijom uvrnutih stubova koji su korišćeni u Constantinovoj bazilici i tradicionalne se povezuju sa Hramom u Jerusalemu, ova koncepcija slavi kontinuitet crkve i trijumf nad reformacijom.
Slede mnogi novi poslovi: fasada i stepenište na Palazzo Barberini, remodelovanje Porta del Popolo, kapela Cornaro u S. Marij della Vittoria. U poslednjoj, polihromna upotreba mermera, naglašena perspektiva, majstorska upotreba svetlosti i scenski iluzionizam, korišćeni su da uzvise i dramatizuju centralnu mermernu kompoziciju Ekstaza Sv. Terese, postavljenu iza proscenijumskog luka iznad oltara. Medjutim, Bernini tek u svom poznom dobu dobija mogućnost da pokaže svo svoje umeće u projektovanju crkava, prvo u Castelgandolfo (1658-61), zatim u Ariccia (1662-4) i na kraju, u realizaciji crkve S. Andrea al Quirinale u Rimu (1658-70), koja savršeno predstavlja njegovu koncepciju crkve kao jedinstva arhitektonskog okvira za religiozno misteriozno obraćanje ilustrovano skulptoralnom dekoracijom.
Medju njegova dva veća sekularna objekta u Rimu, Palazzo di Montecitorio (1650 pa nadalje) i Palazzo Odescalchi (1664 pa nadalje), poslednja je mnogo značajnija. Njena kompozicija se sastoji od bogato artikulisanog centralnog dela sa gigantskim kompozitnim pilasterima, postavljenim medju jednostavno rusticiranim povučenim krilima, predstavlja značajan pomak i raskid sa rimskom tradicijom. Ova koncepcija imala je veliki uticaj i postala je model za projektovanje aristokratskih palata po celoj Evropi. Na nesreću, kompozicija je uništena kasnijim prepravkama i dozidjivanjima. Berninijev dar za monumentalnošću i kolosalnošću došao je do punog izraza kod trga Sv. Petra (1656 pa nadalje). Koncepcija je ekstremno jednostavna i ekstremno originalna – ogromna ovalna površina uokvirena kolonadama slobodnostojećih stubova sa entablaturom iznad. Ova ideja nije samo pomogla da se koriguje fasada Maderno-a dajući joj impresiju veće visine, već je predstavljala odraz sveobuhvatnog autoriteta, dostojanstva i veličine Majke Crkve. Sam Bernini je uporedjivao kolonade sa majčinskim rukama crkve »koje grle katolike da pojačaju i učvrste njihovu veru«. Piazza je po planu trebalo da bude zatvorena trećim nizom stubova, koji na nesreću nikada nije sagradjen, predvidjeni efekat iznenadjenja i oduševljenja prilikom prolaska kroz kolonade je danas upropašćen otvaranjem via della Conciliazzione. Slobodnostojeće kolonade Piazzae su kopirane širom sveta, od Greenwicha do Sankt Petrsburga.
Berninijev poslednji veliki poduhvat, Scala Regia u Vatikanu (1663-6) predstavlja sadržaj njegovog stila – njegov osećaj prostorne razmere i pokreta, njegovu ingenioznost koja pretvara mane jedne lokacije u njene prednosti, njegovo majstorstvo stvaranja scenskih efekata (optičke iluzije, naglašene perspektive, upotreba svetla) a njegova briljantna upotreba skulpture dovodi do dramatičnog vrhunca arhitektonsku kompoziciju. Za Berninija se s pravom može potvrditi da je dostigao savršenstvo barokne sinteze u umetnosti.

BERNINI, PIETRO Italijanski slikar i skulptor (1562 – 1629) Prvobitno uči slikanje kod Cavalierea d'Arpina u Firenci; pripada krugu tamošnjih manirista. kao skulptor formira se saradjujući sa sa predstavnikom cinquecenta M. Niccariniem u Napilju na izradi dvaju fontana i crkvene skulpture. Od 1609 izvodi u Rimu skulptorske radove za S. Maria Maggiore i druge crkve. Bio je prvi učitelj svog sina Lorenza Berninija; u kasnijim radovima blizak je njegovom baroknom izrazu prve faze.

BERNOULLI, HANS Švajcarski arhitekta (Basel, 1876 - 1959) Studirao na Visokoj tehničkoj školi u Münchenu (F. Tiersch) i u Karlsruheuz (K. Schäfer). God. 1902-12 ima atelje u Berlinu i radi kao asistent na Visokoj tehničkoj školi. Od 1912 glavni arhitekta udruženja Basler Baugesellschaft u Baselu. Od 1927 urednik časopisa Werk. Projektuje pod uticajem P. Behrensa, A. Messela i B. Paula. Gradio trgovačke kuće u Berlinu i Baselu, porodične kuće u Zürichu i Winterthuru, škole, letnjikovce, crkve i dr.

BERNWARD (oko 960, po nekim izvorima 993 – Hildesheim, 1022). Od 992 do smrti biskup u Hildesheimu, čovek visokog obrazovanja, uticajna politička ličnost i odgojitelj cara Otona III. Njegovom zaslugom je Hildesheim postao značajno nemačko umetničko središte. Sakupljajući umetnike, osnivajući radionice, a prema svom biografu Thangmaru radeći i sam, B. je započeo široku delatnost, koja obuhvata sve umetničke grane od arhitekture (Sv. Mihajlo; Sv. Godehard) do iluminisanja rukopisa. Na delima ove škole, koja je obuhvaćena nazivom Bernwardska umetnost, pored srodnosti sa provincijskom saksonsko-westfalskom umetnošću, očut je uticaj bavarske i vizantijske umetnosti kao i antičkih spomenika, koje je Bernward upoznao na svom putovanju po Italiji. U Hildesheimu se pod njim razvila škola čiji rezultati idu medju najbolja dela romaničkog stilskog izraza u Nemačkoj.
Hildesheim je u Nemačkoj jedan od značajnijih centara u umetnosti livenja bronze, koje je unutar Bernwardske umetnosti dalo izuzetno važne rezultate.

BERRUGUETE, ALONSO Španski vajar, graditelj i slikar (oko 1486 (88) – Toledo, 1561). Sin i učenik slikara Pedra Berruguetea. Oko 1503 polazi u Italiju i u Rimu upoznaje Michelangela i Bramantea. Na formiranje njegovog izraza naročito je uticao Michelangelo. Okon 1520 vraća se u Španiju i u svojoj mnogostranoj delatnosti postaje jedan od glavnih pobornika primene kasnorenesansnih oblika. Njegov uticaj je došao do izražaja posebno u formiranju tzv. plateresknog stila, kod kog se ukrštaju renesansni elementi sa mavarskim dekorativnim oblicima. kao graditelj, izveo je portal na hospiciju S. Juan Bautista u Toledu, dvorište kolegia Iraca u Salamanki i toranj katedrale u Murci-i, a kao skulptor niz oltara i nadgrobnih spomenika; za oltare je osim plastičnih radova izvodio i slike, a drvenu skulpturu je polihromirao (tzv. estofado). Značajno je uticao na razvoj španske umetnosti XVI veka.

BERRUGUETE, INOCENCIO (1520 – 1575) Španski slikar i skulptor, koji je u XVI v. radio u Valladolidu. Sinovac, učenik i pomagač Alonsa Berruguetea, s kojim je radio horske klupe katedrale u Toledu (1539-48). Za Pedra Gonzalesa de Leon i njegovu ženu izradio je u Valladolidu nadgrobni spomenik od alabastera (1550-52). Povodio se za svojim stricem Alonsom; na njegov način primenjuje duh italijanske renesanse, a u plastici ornamentiku plateresknog stila.

BERTANI, CARLO Italijanski slikar i graditelj (1743 – Piacenza, 1801). Učenik A. Bibiene; posvećuje se scenografiji i radi 1779 za pozorište Scala u Milanu, a 1787-89 za pozorište u Parmi. Sledbenik barokno – iluzionističkog stila porodice Galli-Bibiena.

BERTANI, GIOVANNI BATTISTA DI EGIDIO Italijanski graditelj, skulptor i slikar (Mantova, 1516 – 1576). Učenik Giulia Romana i njegov naslednik kod dovršavanja arhitektonskih radova u Mantovi: dvorac Gonzaga, crkva sv. Barbare. Izdao 1558 traktat – komenta »Gli oscuri e difficili passi dell'opera jonica di Vitruvio«.

BERTINI, GIOVANNI Italijanski skulptor-graditelj (capomaestro) u XV veku. Sa Pierom da Firenze radio 1463 na kruni kampanila S. Pietro de' Cassinesi (Perugia). Pripisuju mu raskošnu renesansnu dekoraciju glavnog portala crkve S. Maria Novellaa u Firenci. G. Milanesi smatra da je Giovanni di Bettino, koji se spominje kao graditelj kapele u Firenci, identičan sa ovim umetnikom.

BERTOIA, HARRY Američki vajar, slikar, grafičar i dizajner (Udine, Italija 1915 - 1978). Studirao u Detroitu na Art and crafts school i na akademiji u Cranbrooku, Michigan (1937-39), gde kasnije predaje obradu metala (1939-43). Medju njegovim učiteljima i kolegama na studijama bili su Charles Eames, Florence Knoll i Eero Saarinen. Izradjuje proizvode od šper ploče modelovane u kalupu za ratne potrebe kompanije Evans Products, Venice, California (1943-46), za koju je takodje dizajnirao stolice zajedno sa Charleom Eamesom. Nakon rata, radio je za Florence Knolla. Godine 1950 osniva sopstveni studio u Pennsylvaniji uz podršku Knoll International, za koju je dizajnirao svoje najpoznatije delo, Bertoia stolicu, lansiranu 1951. Izradio je seriju hromiranih stolica čija se sedišta sastoje od krivolinijski oblikovane žičane mreže koja definiše sedište i naslon stolice. Jedna od najčuvenijih stolica iz serije bila je »Diamond« stolica (1952), čije su sedište, nasloni za ruke i ledja izradjene u multikurvinalnoj formi, od košaraste žičane mreže koja je postavljena na četvrtastu strukturu čeličnih žičanih nogu. Postojala je mogućnost fiksiranja dva položaja za sedenje na ovoj stolici. Fizička i vizuelna lakoće dizajna, učinili su da ova stolica postane klasik moderne, a ona je proizvedena u ogromnom broju. Nakon sredine 1950-tih, Bertoia se koncentrisao na izradu skulptura i nije više radio dizajn nameštaja.Njegov dizajn nameštaja karakteriše skulptualno razmišljanje, lakoća i vazdušastost – potpomognute upotrebom žičane mreže u kontrastu šper ploči i livenoj plastici koje favorizuje Eames. Tokom 1950-tih i 60-tih, njegove stolice su predstavljale ikone modernog dizajna.

BERTONE (osnovana 1912). Torinska fabrika vagona koju je osnovao Giovanni Bertone. Njegov sin, Nuccio – Giuseppe (1914 – 1997), pridružio mu se 1932 i pod njegovim vodjstvom kompanija se okreće dizajniranju automobila tokom 1950-tih. Ovaj razvoj moguće je delimično pratiti u bliskoj vezi sa firmom Alfa Romeo, medjutim, Bertone je radila i za druge proizvodjače automobila, medju kojima su: Ferrari, Lancia, Jaguar i FIAT, a u svoje projekte je uključila dizajnere poput Giorgietta Giugiaro.

BERTOTTI-SCAMOZZI, OTTAVIO (1719 - 1790) Vodeći arhitekta palladijanskog preporoda u Italiji. Sagradio je brojne kuće u Vicenzi i njenoj okolini, medju kojima su najznačajnije Palazzo Pagello-Beltrame (1780) i Palazzo Franceschini (1770, sada Questura), koje predstavljaju neo klasicističku verziju Palladia. Poznatiji kao izdavač Palladijevih dela: »Le fabbriche e i disegni di Andrea Palladio raccolti e illustrati« (1776-83) i »Le terme dei Romani, disegnate da A. Palladio« (1797).
Bio je u bliskoj vezi sa ličnostima kao što su bili Algarotti i Quarenghi. Njegovi radovi nalaze se u i oko Vicenze, radjeni pod snažnim uticajem palladijanizma. Njegova Casa Muzzi, Riello (1770) i jasno zasnovana na planu Villino Cerato di Montecchio Precalcino (1540-te). U poslednjoj dekadi života, njegov rad postaje snažniji i izražajniji, kao na pr. na Palazzo Braghetta sul Corso (1780) i Teatro Eretenio (1781-4).

BERTY, THOMAS (oko 1485 – 1555) Engleski master mason. Bio je angažovan na gradnji Priory St Mary Overie, Southwark, uključujući završnu etažu, od koje je danas načinjen toranj katedrale u Southwarku. Tokom 1530-tih radio je na svodovima prezveterijuma na katedrali u Winchesteru. Berty je bio uposlen od strane Kraljevskog odeljenja za gradnju na dvorcima Calshot i Cowes, Isle of Wight, a 1540-tih je sagradio dvorac Hurst. Smatra se da je bio ključna ličnost u transformaciji perpendikularnog gotičkog stila u stil tudorske renesanse, što se može videti na katedrali u Winchesteru, kroz stilske promene tokom 1520-tih i 1530-tih.

BESTELMEYER, GERMAN (1874 - 1942) Nemački tradicionalistički arhitekta, najviše poznat kao jedan od osnivača grupe Der Block i kao kritičar modernizma. Projektovao je brojne nove gradjevine i remodelovao postojeće, na Univerzitetu u Münchenu (1906-22) i bio je zaslužan za Nemački paviljon na Medjunarodnoj izložbi umetnosti u Rimu (1911). Njegov Germanic Museum (sada Busch-Reisinger Museum of Central and North European Art, Harvard University, Cambridge, Mass. (1914-17)) je vrlo poznat. God. 1916 pobedio je na konkursu za projektovanje Kuće prijateljstva, Istambul, Turska, a u medjuratnom periodu je projektovao više velikih projekata, uključujući i Luftwaffe Oblasnu upravnu zgradu, München (1933-9), sve u simplifikovanom neoklasicističkom stilu.

BETTINO, ANTONIO (aktivan 1650 – 80) Italijanski arhitekta koji je projektovao crkvu San Filippo Neri, Chieri (1664 – 73) i Santi Maurizio e Lazzaro, Torino (1679-1704), za koje se opšte smatra da su njegova najbolja dela. Takodje je zaslužan za San Filippo Neri, Torino (početa 1675), ali nju je kasnije preuzeo Guarini.

BETTO, JEAN (1647 – 1722) Porodica Betto je dala arhitekte koji su delovali u i okolo Nancyja, Lorraine u XVII i XVIII veku. Jean je najproslavljeniji član, poznat po dizajnu enterijera katedrale (1699-1736), madjutim, njegov sin Jacques, kao i unuk, takodje Jacques (rodj. 1714), realizovali su projekte za razne crkve u Nancyju.

BEUGHEM, LOUIS VAN (BODEGHEM, BOEDEGHEM, BOEGHEM) Flamanski graditelj i skulptor (Bruxelles, oko 1470 – 1540). Dovršio je kraljevsku kuću (Brood Huis) u Bruxellesu služeći se renesansnim elementima; fasada gradjevine razrešena je dvostrukom galerijom. Za Margaretu Austrijsku sagradio je 1513-32 crkvu Notre Dame du Brou (Bourg-en-Bresse) i izradio nacrte (1516-22) za Margaretinu grobnicu i grobnicu njenog muža Filiberta Savojskog (obe u istoj crkvi, radove izveo C. Meyt 1526-31). Godine 1532 izveo plan za kapelu sv. Sakramenta u crkvi S. Gudule u Bruxellesu. Po njegovim nacrtima izvedeni su nadgrobni spomenici Franje Austrijskog te don Diega Guevarre i njegove žene u crkvi Notre-Dame au Sablon u Bruxellesu.

BEURDELEY, LOUIS-AUGUSTE-ALFRED (1808 – 1882) Francuski proizvodjač nameštaja, prominentan u stilu drugog ampira. Beurdeley je bio specijalista u reprodukciji nameštaja iz XVIII veka i dizajnu u stilu preporoda Louis XVI. Nasledio je od oca razradjen posao sa nameštajem, a njegov sin, Alfred-Emmanuel-Louis Beurdeley ga je nasledio, usredsredivši se upotpunosti na reprodukcije, sve dok nije prodao firmu 1895.

BEVERLEY, ROBERT OD (OF) (aktivan 1253 – 85) Engleski master-mason. radio je na horu i transeptu minstera u Beverleyu, Yorkshire (dovršen oko 1260), a od 1253 bio je angažovan na radovima na opatiji i palati u Westminsteru. God. 1260 postao je Kraljev master-mason i glavni mason na Westminsterskoj opatiji. God. 1271 postao je nadzornik na Kraljevskim radovima na gradnji Tower of London, dvoraca Windsor, Rochester i Hadleigh, kao i na gradnji velikih imanja Guildford, Kempton i Havering. Projektovao je Byward i Middle, kule na Tower of London, koje je dovršio prelepim unutrašnjim svodovima. Ovi radovi i njegov doprinos na opatiji Westminster (uključujući prva četiri polja broda) obezbedili su mu sigurno mesto u istoriji engleske arhitekture. Bez sumnje je bio i skulptor, a zaslužan je za lik kralja Henryja III (1276).

BEYAERT, HENRI (1823 – 1894) Belgijski arhitekta koji je, poput svog savremenika Alphonse Balata, načinio eklektički doprinos razvoju fin-de-siècle arhitekture u Bruxellesu, pre svega po svojoj harmonijskoj upotrebi belog, plavog kamena i opeke. Bio je posebno zainteresovan za upotrebu željeza u arhitekturi, a izvršio je značajan uticaj na svoje asistente, Paula Hankara i Victora Hortu. Njegov najpoznatiji klasični rad je Banque Nationale, Bruxelles (1860-5), medjutim, u kasnijoj fazi je eksperimentisao sa stilovima gotičkog i renesansnog preporoda.

BEYER, CHRISTOPH FRIEDRICH WILHELM ( takodje JOHANN CHRISTIAN WILHELM) Nemački vajar, slikar i graditelj (Gotha, 1725 – Schönbrunn kod Beča, 1806 (ili 1796)). Studirao slikarstvo i vajarstvo u Parizu i Italiji, gde upoznaje J.J. Winckelmanna i oduševljava se za baštinu antike. U Nemačkoj prima zaposlenje u Stuttgartu i u manufakturi porcelana u Ludwigsburgiu (Würtemberg), za koju izradjuje figuralne modele. Prekida sa tadašnjim manirom rokokoa i ostvaruje klasicistički način izražavanja. Godine 1770 prelazi u službu bečkog dvora i radi nacrte za skulpturu u schönbrunnskom parku (mitološki likovi), koji su ostvareni samo delimično. Radio je skulpturu i za park dvorca Belvedere i druge parkove (Kaunitz, Eszterhazy). Njegovim radovima, koji su izraz formalističkog klasicizma, obeležen je početni period klasicističkog kretanja u austrijskoj skulpturi.

BEZERÉDI, GYULA Madjarski skulptor (1858 – Budimpešta, 1925). Učio u Beču, gde izvodi plastične radove na Hofburgu i muzejima. Od 1882 radi u Budimpešti skulpture za fasade i unutrašnjost javnih gradjevina (Parlament, Opera, Reduta) i spomenike. Izraz mu je akademski, a u sitnoj plastici realistički.

BEZOLD, GUSTAV VON Nemački arhitekta i istoričar umetnosti (1848 – Frankfurt na Majni, 1934). Od 1887 deluje na Visokoj tehničkoj školi u Münchenu, 1892-1900 prvi je direktor Germanskog muzeja u Nürnbergu. Zajedno sa G. Dehio-om izdao »Die kirchliche Baukunst des Abendlandes« (1884-1901). Njegovo je delo »Die baukunst der Renaissance in Deutschland, Holland, Belgien und Dänemark« (1900). takodje, objavio je više dela u stručnim časopisima.

BIANCHI, FRANCESCO Italijanski graditelj. Oko 1703 radio u Rimu. Sagradio sa P. Carratoliem lepo oblikovanu palatu Antinori-Gallenga u Perugi-i, koja spada medju značajne primere barokne arhitekture u Umbriji.

BIANCHI, PIETRO (1787 – 1849) Italijanski neoklasicistički arhitekta iz područja Ticino. Učenik Luigija Cagnola, zaslužan je za projekte crkve San Francesco di Paola, Napoli (1817-31), sa njenim visokim tamburom i kupolom nalik pantheonu. Pod velikim uticajem francuskih prethodnika, njena zakrivljena kolonada sa obe strane portika zasnovana je na Berninijevoj Piazza di San Pietro, Rim. Kolonadu su projektovali Leopoldo Laperuta i Antonio de Simone od 1808.

BIANCO, BACCIO DEL Italijanski slikar i graditelj (Firencaa, 1604 – Madrid, 1656). Slikanje učio kod G. Bilivertia, a arhitekturu kod G. Parigia. Barokni majstor bez većih umetničkih mogućnosti, ali vešt u mnogim zanatima. Pomaže G. Pieroniu u fortifikacionim radovima u Češkoj, radi i samostalno na različitim toskanskim utvrdama. U Pragu slika u Wallensteinovoj palati i franjevačkom manastiru, u domovini radi dekorativne freske u vilama i palatam i kartone za tapiserije i mozaike. Crtao karikature, slikao pejsaže, bavio se scenografijom, izradjivao sprave za pozorišta i svečanosti, a bio je i vrtni arhitekt (neke vrtove u Madridu je uredio na italijanski način).

BIANCO ili BIANCHI DA COMO, BARTOLOMMEO (oko 1590 – 1657) Italijanski arhitekta rodjen u Como-u, radio u baroknom stilu u Genovi. Njegov jezuitski Collegio, danas Univerzitet (1630-6), podignut na dramatičnom strmom terenu sadrži stepenište koje se uzdiže od zasvedenog ulaznog vestibila do arkadiranog cortille-a, podižući se u punoj visini gradjevine. Najveći uticaj na Bianco-a učinio je Galeazzo Alessi, koji je takodje konstruisao palazzi na strmom terenu.

BIARD, COLIN Francuski graditelj (Amboise, 1460 – 1520 (1516)). Prema arhivskim podacima učestvovao u svim velikim savremenim gradjevinskim poduhvatima: dvorac Amboise, Gaillon, Verger, most Notre-Dame u Parizu, zvonici katedrala u Rouenu i Bourgesu. Služi se gotičkim gradjevinskim oblicima, u kojima se javljaju renesansni ornamentalni detalji.

BIBIENA V. Galli da Bibiena

BICKNELL, JULIAN (1945 - ) Britanski arhitekta, studirao na Cambridge University. Medju značajnim projektima su: Henbury Rotunda, Cheshire (1983); Upton Viva, Warwickshire (1990). Objavio: »Rehabilitation and Conversion«, London, 1980. Njegov rad karakterišu stilovi Arts and Crafts, klasičan stil i vernakularne tradicije, u koje je uključio saradnju sa umetničkim zanatlijama.

BIDLAKE, WILLIAM HENRY (1861 – 1938) Sin crkvenog arhitekte iz Wolverhamptona George-a Bidlake (1829-92). Godine 1887 osnovao je sopstvenu praksu zajedno sa Johnom Cottonom (1844 - 1934) u Birminghamu, iz koje je razvio veliki projektni biro. Projetovao je više lepih kuća u kasnom stilu Arts and Crafts, medju kojima je (njegova lična) »Woodgate«, Sutton Coldfield, koja je objavljena u Muthesiusovoj »Das Englische Haus« (Engleska kuća).

BIDUNIUS Italijanski skulptor i graditelj iz druge polovine XII veka. Pretpostavlja se da potiče iz Bidogna kod Coma. Pripada krugu komaska. U doba početka društvene stabilizacije na italijanskom tlu jedan od majstora koji se iz anonimnosti uzdiže do značajne figure. U njegovim radovima prisutni su prodori toskanskih elemenata u tradicionalne oblike lobardijske dekoracije. Prva njegova dela pokazuju uticaje najranijih predstavnika pisanske plastike Guglielma i Graumontea, dok su kasniji radovi robustniji i teži. Poslednja dela ukazuju na uticaje Bonanna, autora pizanskih bronzanih vrata, koja u ranoj romanici imaju značenje prototipa za slične radove.

BIELENBERG, RICHARD Nemački arhitekt (1871 – 1929). Radio najviše u Berlinu, često uz saradnju J. Mosera. Gradio uglavnom banke, hotele, berze (Duisburg) i trgovačke kuće (ukupno oko 200 velikih objekata).

BIENNAIS, MARTIN-GUILLAUME (1764 – 1843) Umetnički zanatlija u metalu i proizvodjač nameštaja, radio u stilu francuskog ampira (Empire). Bio je Napoleonov zlatar, medjutim, najviše je poznat po svom radu u metalu. Takodje je izradjivao nameštaj, posebno male komade, često po dizajnu Perciera i Fontaine-a, kao i Barona Denona.

BIGARELLI, GUIDO (ZVAN GUIDO DA COMO, zvan GUIDETTO) Italijanski vajar (XIII v.). Došao je iz Lombardije u Toskanu u vreme, kada su na severu Italije radili sledbenici B. Antelamia. 1246 izradio školjku krstionice u Pisi, a 1250 propovedaonicu u crkvi u Pistoi-i.

BIGELOW, JACOB (1786 (7) – 1879) Profesor medicine na Harvard University, zaslužan za projektovanje Mount Auburn Cemetery, Cambridge, Mass., sa vratnicama i ložama u stilu egipatskog preporoda (1825-42)..

BIGIO, NANNI DI BACCIO (umro 1568) Firentinski arhitekta koji se doselio u Rim 1540-tih. Projektovao je Porta del Pòpolo (1561-4), bez sumnje njegovo najbolje delo i bio je imenovan za arhitektu Papske palate 1567, a kao takav je nadgledao radove na konstrukciji kastela Sant'Angelo, brojne fortifikacije i izgradnju crkve San Martin degli Svizzeri.

BILL, MAX Švajcarski arhitekt, vajar, slikar i pisac (Winterthur, 1908 - 1994). Studira u Zürichu na školi za umetnost i zanatstvo (1924-37) i na Bauhausu u Dessau-u (1927-29). U svom radu sintetizuje ideje konstruktivizma, J. Arpa i bivšeg Bauhausa. Po povratku u Švajcarsku 1929 igra značajnu ulogu u primeni ideala konstruktivizma u švajcarskoj školi grafičkog dizajna 1930-tih. God. 1931 usvaja koncept »concrete art«, termin kojeg je predložio Theo van Doesburg 1930, kojim opisuje univerzalnu umetnost apsolutne čistote. Ovu estetiku Bill je izražavao u svojim radovima upotrebom mrežne strukture, geometrijske progresije i matematičkih formula. Ranih 1950-tih projektovao je naglašene istoricističke gradjevine za Ulm Hochschule für Gestaltung, čiji je rektor bio do 1956. Njegovi industrijski projekti izražavaju njegovu posvećenost efikasnosti materijala i oblika, omiljene u modernom pokretu. Bill je konstruktivista; istražuje zakone i odnose u arhitektonskom prostoru. Kod njegovih dela naglašena je težnja za balansiranjem oblika.
Na polju industrijskog dizajna, karijeru je započeo 1944, dizajnirajući proizvode, uključujući i nameštaj, u čistom, geometrijskom maniru, vezano za funkciju, ekonomiju i mogućnosti materijala. U periodu rada na Hochschule für Gestaltung, propagirao je ideale Bauhausa, privatajući funkcionalizam i matematički orijentisanu estetiku. Kroz ovu instituciju i putem svog rada, Bill je uticao na veliki broj nemačkih posleratnih dizajnera. 1957 vratio se u Zürich, gde se okrenuo slikarstvu i skulpturi.

BILLING, HERMANN (1867 – 1946) Nemački arhitekta, proslavljen kao dizajner kuća i lepih enterijera u periodu ranih godina XX veka, često u maniru Jugendstila. Razvio je masivan pojednostavljen Rundbogenstil kratko nakon toga. Medju njegovim gradjevinama nalaze se Rathaus, Kiel (1903-11); moćna Kunsthalle, Mannheim (1906-7) i nove zgrade Univerziteta u Freiburgu-im-Breisgau (1907-11). Tokom 1920-tih okrenuo se simplifikovanom neoklasicizmu.

BILLINGS, ROBERT WILLIAM (1813 – 1874) Engleski arhitekta više poznat po ilustracijama i crtežima u svojoj »History and Description of St Paul's Cathedral« (1837), »Churches of London« (1839) i »Durham Cathedral« (1843). Njegov najproslavljeniji rad je »Baronial and Ecclesiastical Antiquities of Scotland« (1845-52), značajna knjiga za škotsko antikvarstvo i glavni izvor škotskog Baronial stila. Takodje je objavio više radova o gotičkoj arhitekturi. Imao je raširenu praksu, koju je specijalizovao na polju restauracije. Projektovao je dvorac Wemyss, Renfrewshire, različite radove na dvorcu Dalziell, Motherwell, Lanarkshire (1859), crkvu St John, Crosby-on-Eden, Cumberland (1854) i monument na groblju u Carlisle-u u pomen Peteru Nicholsonu (1856).

BILJBIN (BILIBIN), IVAN JAKOVLJEVIČ Ruski slikar, ilustrator i scenograf (1876 – 1942). Učenik I. Rjepina, pripadao je grupi slikara okupljenoj oko revije »Mir iskustva«. Kao scenograf, blizak stilizatorskim koncepcijama i kolorizmu L. Baksta i A. Benoisa, radi od 1906 u moskovskoj Operi, radi za baletni ansambl, a 1918 inscenira u Lenjingradu opere Glinke i Rimski – Korsakova. Otišavši u emigraciju, radi za zapadnoevropske teatre, crta arheološke i umetničke spomenike u Egiptu, ali se nakon 20 godina vraća u SSSR i postaje profesor akademije u Lenjingradu.

BINAGO (BINAGHI), LORENZO (ZVAN LORENZO BIFFI) Italijanski graditelj (1556 – 1629). Godine 1602 počinje sa gradnjom crkve S. Alessandro in Zobedia sa osnovom u obliku grčkog krsta, reprezentativnu baroknu gradjevinu u Milanu.

BINDESBØLL, MICHAEL GOTTLIEB BIRKNER Danski neoklasicistički arhitekta (1800 – 1856). Primenjivao elemente istorijskih stilova. Boravio u Parizu tokom 1820-tih, gde je primio uticaje novih teorija klasične polihromije koje su u to vreme bile aktuelne. Nakon perioda rada kao asistenta i studiranja u Københavnu (1824-33), nekoliko godina je proveo putujući, pre nego što se vratio u dansku prestonicu gde će uraditi svoje remek delo muzej u Københavnu (1839-47) za dela Bertela Thorvaldsena (1770-1844). Projekti Bindesbølla su odabrani na konkursu 1839, a sheme su dovršene 1840. Gradjevina ima grčko-egipatske ili vitruvijanske otvore na ulaznoj fasadi, postavljene in antis. Portiko vodi poreklo iz sinteze Schinkelovog prvog projekta za Neue Wache (Kuća stražara), Unter den Linden (1816), pomešanog sa fronta muzeja u Lustgartenu, oba u Berlinu. Muzej je načinio značajan doprinos u debati koja se vodila tokom XIX veka na planu polihromije u klasičnoj arhitekturi. Bindesbøll je tadodje projektovao azil za mentalno bolesne kod Aarhusa (1850-1); još jednu mentalnu bolnicu u Oringa, Zeeland (1854-7); gradske većnice u Thistedu (1851-3), Flensburgu (1852), Stege (1853-4) i Naestvedu (1855-&); stambeni blok u Kobenhavnu (1853-5).
Njegov sin, Thorvald (1846 – 1908) bio je takodje arhitekta, a postao je profilisan dizajner u stilu Art Nouveau. On je takodje dizajnirao zaštitni znak za Carlsberg Lager-Beer. Godine 1844 primenjuje engleski cottage-style na kupalištu Klampenborg.

BING, SIGFRIED »SAMUEL« (1838 – 1905) Nemački preduzetnik koji je bio povezan sa pokretom Art Nouveau. U početku, Bing je bio trgovac umetninama u Hamburgu, Nemačka, potom je putovao na Daleki istok tokom 1870-tih a po povratku se doselio u Pariz, gde je radio kao trgovac japanskih i orijentalnih umetničkih predmeta. Godine 1893 francuska vlada ga je smatrala za arbitra zvaničnog ukusa i poslala ga u SAD da proučava nove trendove. Tamo je Bing posebno bio impresioniran radovima H.H. Richardsona i Louisa Sullivana. Bing je rano uočio da nekolicina evropskih umetnika i dizajnera pokušava da razvije novi stil dekoracije i savremenog dizajna koji nisu zasnovani na istorijskim stilovima. Godine 1895 otvorio je prodavnicu u Parizu u kojoj je promovisao radove ove grupe umetnika. Ime prodavnice bilo je »L'Art Nouveau«, a neovi stil, posebno u svojoj francuskojmanifestaciji, postao je poznat kao Art Nouveau. Medju dizajnerima nameštaja koji su aktivno promovisani putem ove prodavnice, bili su Georges de Feure, Edward Colonna i Eugene Gaillard, mada je Bing predstavljao mnoge druge značajne umetnike i dizajnere ovog stila, kako u Francuskoj, tako i izvan nje.

BIRKERTS, GUNNAR (1925 - ) Prominentni američki arhitekt, Rodjen u Rigi, Latvija, živi i radi na području jugoistočnog Michigana. Završio je Technische Hochschule, Stuttgart. Najznačajniji projekti su mu: University of Michigan Library, Flint (1986); University of California, San Diego (1992); College of Law, Ohio State University, Columbus (1993); Corning Museum of Glass, Corning, New York; Marquette Plaza, Minneapolis, Minnesota; Ambasada SAD, Caracas, Venecuela.

BIZES (grč. Buzhs, Byzes) Grčki klesar sa Naksosaa, koga pauzanija pogrešno smatra skulptorom i stavlja u VII v.p.n.e. Po nejasnom natpisu na osnovi nekih kipova na Naksosu ne može se sa sigurnošću zaključiti da li je on (kako misli Pauzanija) ili njegov sin Euerg (grč. Euergoz, Euergos) prvi počeo da izradjuje crepove načinjene od mermera. U prilog Pauzanijevom mišljenju govori sigla BY na crepu od naksoskog mermera, nadjenom na atinskom Akropolisu.

BLACK, MISHA Engleski arhitekta i dizajner (1910 - 1977). Rodjen u Rusiji, došao sa svojim roditeljima u Britaniju sa 18 meseci. Kratko je studirao na Central School of Arts and Crafts u Londonu, medjutim, umnogome je samouk u oblasti dizajne. Od 1928 radi na oblikovanju izložbenih prostora i štandova, pre no što će osnovati svoj Studio Z 1930. God. 1933 pridružuje se Bassett-Gray grupi umetnika i pisaca, iz koje je nastalo Industrial Design Partnership (1935-40), britanski prvi multidisciplinarni studio za dizajn. Za vreme Drugog svetskog rata radio je više projekata za propagandne izložbe ministarstva informacija. Godine 1945 osniva Design Research unit, kojom je uspostavio medjunarodnu reputaciju dizajnera izložbi. Vodi odeljenje za industrijsko oblikovanje na Royal College of art u Londonu (1959-75). Savetnik za dizajn u nekoliko industrijskih preduzeća. Projektovao mnoge britanske izložbe, objavio niz teorijskih radova, posebno o obrazovanju dizajnera. Od 1963 partner biroa »Black, Bayes and Gibson«; autor i koautor mnogih britanskih industrijskih proizvoda.

BLACK AND DECKER (osnovana 1910) Firmu su osnovali S. Duncan Black i Alonzo G. Decker kao malu prodavnicu mašina u Baltimoreu, Maryland, SAD. God. 1917 patentirali su pištoljsku ručku i prekidač obarač, inovacije koje su i danas standard u električnom alatu i opremi. Ubrzo, kompanija je postala najveća multinacionalna korporacija i svetski lider u proizvodnji alata, kućne opreme i druge opreme. Tokom 1960-tih i 70-tih dizajnirali su opremu za svemirski program NASA. 1979 izbacili su na tržište Dustbuster, bežični usisivač za prašinu, čime su uneli novu kategoriju kućnih aparata na tržište.

BLACK MOUNTAIN COLLEGE Koledž dizajna koji je 1933-58 osnovan od strane akademika koji su napustili Rollins College u Floridi. Koledž je vodio John Rice, a predstavljao je alternativni “idealni koledž”, blizu Asheville, North Carolina. Osnovni principi bili su demokratsko upravljanje i centralna uloga studija umetnosti. Osnivanje koledža koincidiralo je sa New Dealom u SAD, ali takodje i sa padom BAUHAUS-a u Nemačkoj. Medju predavačima, najznačajniji su: Walter Gropius, Josef Albers, Marcel Breuer, Xanti Chawinsky, isto kao Buckminster Fuller, John Dewey, Carl Jung, Max Lerner, John Cage i Robert Rauschenberg.

BLACKBURN, WILLIAM (1750 – 1790) Engleski arhitekta, svoje ime je izgradio kao projektant zatvora vezano za Penitentiary Act (1779) a bio je pionir radijalnog projektovanja. Medju njegovim radovima najznačajniji su: okružni zatvori: Oxford (oko 1785-1805), Ipswich, Suffolk (1786-90), Gloucester (1788-91), Monmouth (1788-90) i Dorchester, Dorset (1789-95).

BLACKET, EDMUND THOMAS (1817 – 1883) Arhitekta rodjen u Engleskoj, emigrirao u Australiju 1842, gde je dovršio anglikansku katedralu u Sydneyu (od 1845) i projektovao više crkava u stilu gotičkog preporoda, kao dijecezijski arhitekta. Projektovao je Univerzitet u Sydneyu (1854-60), esej u tudorskom gotičkom stilu, sa velikim holom uradjenim po ugledu na Westminster Hall u Londonu. Takodje je zaslužan za izgradnju katedralne crkve St George, Perth, Western Australia. Kasnijih godina, pridružio mu se njegov sin, Cyril (aktivan 1874-80).

BLASSEL, NICOLAS ML. Francuski skulptor i graditelj (Amiens, 1600 – 1659), sin Philippea Blassela. Izradjivao u baroknom maniru skulpture svetaca (za katedralu i crkvu Saint Rémy u Amiensu), nadgrobne spomenike i sarkofage. Godine 1657 u Abbevilleu radi nadgrobni spomenik porodice Rambures i crkvene statue.

BLAU, LUIGI (1945 - ) Savremeni austrijski arhitekta i dizajner nameštaja. Balu-ov nameštaj, medju kojim je većina dizajnirana za njegove arhitektonske projekte, postao je vredan pažnje zbog osobina elegantne funkcionalne jednostavnosti. Njegovi brojni dizajni modularnog i sklopivog nameštaja odražavaju stanje povećane tražnje, posebno nastale u posleratnom periodu, za mobilnim, višenamenskim nameštajem. Dok je njegov nameštaj jasan u duhu dizajnerskih ideala Bauhausa, Blau-ov rad je manje formalan i strog i favorizuje upotrebu drveta u odnosu na metal i druge industrijske materijale.

BLIN, PETER (aktivan oko 1675 – 1725) Proizvodjač američkog jakobinskog nameštaja. Blin, koji je živeo u Wethersfieldu, Connecticut, proizvodio je tzv. „Connecticut sunflower“ škrinje.

BLOCK, DER Grupa berlinskih arhitekata tradicionalista, osnovana 1928 sa namerom odupiranja modernističkoj grupi Ring (der). Poreklo grupe leži u ogorčenju koje je nastalo nakon što je Paul Bonatz pripremio plan po nalogu Deutscher Werkbunda za Weissenhofsiedlung u Stuttgartu u kojem su bile predvidjene kuće sa kosim krovovima. Sledile su rasprave a modernistička solucija Miesa van der Rohea bila je prihvaćena. Bonatz i njegov kolega Paul Schmitthenner (1884-1972) povukli su se iz projekta u znak protesta i, zajedno sa ostalim arhitektima, uključujući Bestelmeyera i Paula Schultze-Naumburga, osnovali asocijaciju koja je predlagala promociju arhitekture koja je bila zasnovana na ukusu i potrebama običnih ljudi, kao i na regionalnim i nacionalnim uslovima, pre nego na neželjenom nametanju populaciji novog arhitektonskog stila koji je tada nosila sa sobom samo elita. Ova grupa je kasnije postala bliska nemačkom nacionalizmu.

BLOM, HOLGER (1906 – 1996) Švedski arhitekta koji je, kao direktor Parkova u Stockholmu instituisao široki plan za pejsažno uredjenje celog grada (1937-72). Njegove ideje bile su široko prihvaćene od perioda rata 1939-45.

BLOM, PIET (1934 - 1999) Arhitekta rodjen u Amsterdamu, koji je postao jedan od najznačajnijih protagonista holandskog strukturalizma. Najviše je poznat po „Kasabah“ stambenoj četvrti u Hengelo-u (1965-73) i „Speelhuis“ centru i stambenoj četvrti u Helmondu (1975-8).

BLOMFIELD, SIR ARTHUR WILLIAM (1829 – 1899) Engleski arhitekta. Nakon putovanja po Kontinentu, osnovao je svoju uspešnu praksu u Londonu, tokom koje je realizovao brojne poslove na projektovanju crkava, privatnih kuća, škola i ostalih objekata. Njegovi najpoznatiji radovi su umešna rekonstrukcija broda i južnog transepta St Mary Overie (danas katedrala Southwark) u gotičkom stilu (1890-7) i italianate bazilika St Barnabas, Jericho, Oxford, sa finim gotičkim kampanilom.

BLOMFIELD, CHARLES JAMES (1862 – 1932) Najstariji sin Sir Arthura Blomfielda, učio kod svog oca i postao arhitekta na katedrali u Southwarku. Izveo je senzitivne restauratorske radove na St Cross, Winchester i St Mary, Redcliffe, Bristol. Medju njegovim novoprojektovanim gradjevinama su dogradnje na Eton College, Buckinghamshire i na Wellington College, Berkshire (1906).

BLOMFIELD, SIR REGINALD THEODORE (1856 – 1942) Rodjak C.J. Blomfielda, pridružio se birou svog ujaka, Sir Arthura Blomfileda 1881. Dve godine kasnije, osnovao sopstvenu praksu, u početku pišući i ilustrujući publikacije, da bi ubrzo bio uključen u osnivanje Art-Workers gilde. Projektovao je kuće u Hampsteadu; Talbot Building na Lady Margaret Hall, Oxford (1910-15); prvu zgradu United Universities Club iz 1906 (poznatu kao njegov stil Champs-Élysées). Medju njegovim pisanim radovima, značajni su: „The Formal Garden in England“ (1892); „A History of Renaissance Architecture in England, 1500-1800“ (1897), koja je bila izvorna knjiga za stilove Wrenaissance i Georgian preporod. takodje je napisao „A History of French Architecture, 1494-1661 and 1661-1774“ (1911 i 1921) i „Memoirs of an Architect“ (1932). Objavio je oštar napad na internacionalni modernizam koji je promovisan u časopisu „The Architectural Review“ (1934).

BLOMSTEDT, AULIS (1906 – 1979) Finski arhitekta i teoretičar, čija je arhitektura bila značajno uticajna. Njegovi apartmanski blokovi i terasaste kuće u Tapioli, Espoo (1962-5) su imali snažan odjek, projektovani jakim ritmičkim elementima kompozicije.

BLOND, JEAN-BAPTISTE-ALEXANDRE LE (1679 – 1719) Francuski arhitekta. Školovao se u Parizu, gde je sagradio Hôtel de Clermont, Rue de Varennes (1708-14). Njegova elegantna arhitektura možda se najbolje vidi na kući Reynault, Châtillon-sur-Bagneux (oko 1709-14). Tokom 1716-17 njega je angažovao Petar Veliki da nadzire radove u St Petersburgu, Rusija, gde je on uneo rokoko stil na palati Peterhof (kasnije proširena od strane Rastrellija). Suptilan crtač, izradio je ilustracije za Félibienovu istoriju Saint-Denisa (1706) i d’Auvilerovu „Cours“ u izdanju iz 1710.

BLONDEEL, LANCELOT (LANCELOOT) Flamanski slikar, crtač i graditelj (1498 (6) – Brugge, 1561). Radi pod italijanskim uticajima oltarske slike, crta kartone za tapiserije i vitraile, kao i predloške za drvoreze. Kao uvaženom restauratoru bilo mu je 1550 povereno da, zajedno sa J. van Scorelom restauriše Gentski oltar braće van Eyck, a zadatak je uzvršio sa najvećom pažnjom. Radio je takodje kao graditelj.

BLONDEL, JACQUES-FRANÇOIS (1705 - 1774) Arhitekta, rodjen u Rouenu, nevelikog značaja kao projektant (nije u vezi sa Nicolas-François Blondelom) ali imao je značajan uticaj kao pisac, predavač i teoretičar. Vodio je sopstvenu školu arhitekture u Parizu od 1743, dok nije postao profesor na Académie royale de l'Architecture 1762. Konzervativan po stavu, uzdiže francusku arhitektonsku tradiciju i njene predstavnike Mansartaa i Perraulta i na taj način pripremio put neo-klasicizmu. Njegovi objavljeni radovi uključuju »De la distribution des maisons...« (1783); »L'Architecture française (1752-6), poznatu kao »Grand Blondel« koja je pisana u osam tomova ali su objavljena samo četiri; »Discours sur la nécessité de l'étude de l'architcture« (1771-7) koja sadrži njegova javna predavanja i predstavlja suštinu njegovog učenja. Od njegovih zgrada nije mnogo preostalo, osim tri strane Place d'Armes u Metzu.

BLONDEL, JEAN – FRANÇOIS Francuski graditelj (Rouen, 1681 ili 1683 – Pariz, 1748 ili 1756). Sagradio u Rouenu berzu (1725-35); u Parizu izradio nacrt za glavni oltar i baldahin u Marijinoj kapeli crkve Saint – Sauver; u Versaillesu palatu garde, a u Ženevi više kuća.

BLONDEL, NICHOLAS-FRANÇOIS DE (1617 - 1686) Inženjer i matematičar, bio je više zainteresovan za teoriju nego za praksu arhitekture. Širio je rigidno klasičnu i racionalističku doktrinu francuske Akademije u knjizi »Cours d'architecture« (1675, prošireno izdanje 1698). Njegova najbolja gradjevina koja je opstala je Porte St Denis, Pariz (1671).
Na Blondela su uticali Vitruvije i italijanski arhitekti Vignola, V. Scamozzi i A. Palladio. B. spada u najkultivisanije Francuze XVII veka; u njemu su udruženi tradicionalan praktičar i preteča moderne teorije arhitekture. U francuskoj arhitekturi smatra se za pobornika nove struje protiv »starih«« (C. Perraulta i dr.).

BLORE, EDWARD (1787 - 1879) Topograf i antikvar crtač, pre nego što počinje da se bavi arhitektonskom praksom. Veliku poslovnu šansu dobio je 1816 nakon upoznavanja Waltera Scotta, kad učestvuje u rekonstrukciji Abbotsforda. Nakon prvog velikog posla, nastavlja da radi samostalno, uglavnom restauracije. Projektovao je i izvodio radove na Buckingham palati b(1832), postao glavni nadzornik na gradnji Westminsterske opatije (1827-49) i izveo radove na Hampton Courtu i Windsor Castle-u. Izgradio je veliki gradjevinsko arhitektonski biro, projektujući poljske kuće u svojim omiljenim stilovima Tudor i Elizabethan (Crom Castle, Co. Fermanagh, Irska (1838-41), je dobar primer), takodje je gradio i restaurisao crkve.
Medju njegovim originalnim objektima su delovi Lambeth Palace, London (1829-48), Pitt Press, Cambridge (1831-2) i dr. Objavio »Monumental Remains of Noble and Eminent Persons« (1824)

BLOUET, GUILLAUME-ABEL Francuski graditelj (1795 – Pariz, 1853), arhitekta i teoretičar iz perioda sredine XIX veka u Francuskoj. Učio kod P.J. Delespinea i u školi za arhitekturu u Parizu. Radio zajedno sa Gilbertom u Rimu a kasnije u Parizu, gde je bio imenovan zaa arhitektu Arc de Triomphe de l'Étoile 1831 (zajedno sa Gilbertom kao svojim zamenikom). Blouet je putovao u Grčku 1828 i pripremao studije dorskog hrama u Aegini (objavljene 1838), koje su pokazale ovu gradjevinu u svetlu njenih prvobitnih briljantnih boja, gde su dominirale crvena i plava. Zajedno sa Gilbertom i Hittorffom, Blouet je bio važan protagonista upotrebe boja u grčkoj arhitekturi. Njegova reputacija poznavaoca antičke arhitekture bila je još više učvršćena njegovim radom »Restauration des thermes d'Antonin Caracalla à Rome« (Restauracija Karakalinih termi u Rimu, iz 1828).
Blouet je predlagao upotrebu arhitekture u pravcu zadovoljenja socijalnih i moralnih potreba, a njegove ideje su razviji François-Marie-Charles Fourier (1772-1837) i Claude-Henri de Rouvroy, Comte de Saint-Simon (1760-1825). Godine 1836 otputovao je u Ameriku, gde je studirao arhitekturu zatvora. Postao je autoritet za arhitekturu zatvora. Njegove utilitarne ideje promovisao je u svojim predavanjima. Godine 1846 postaje profesor za teoriju arhitekture na École des Beaux-Arts u Parizu, nasledivši L.-P. Baltarda, a ovu poziciju zadržaće sve do smrti. God. 1848 imenovan je za arhitektu grada Fontainebleaua, gde je izveo više restauratorskih radova. Po njegovim planovima izradjeno je nokoliko spomenika na groblju Père-Lachaise u Parizu. God. 1847 započeo je rad na »Supplément à la traité théorique et pratique de l'art de bâtir de Jean Rondelet«, u suštini katalog postignuća na polju inženjerstva XIX veka.

BLOW, DETMAR JELLINGS (1867 – 1939) Arhitekta stil Arts and Crafts rodjen u Londonu , putovao po Italiji zajedno sa Ruskinom 1889 a potom radio za Philipa Webba na crkvi East Knoyle, Wiltshire. Član gilde Art Workers od 1892, postavio je radove u kamenu za dve poljske kuće koje je projektovao Gimson u Leicestershireu, potom radio kao nadzornik radova za Lethaby-ja na crkvi Brockhampton, Herefordshire. Projektovao je kuću u prirodi za izložbu Cheap Cottages Exhibition u Letchworthu (1905), a od 1906 (kada se pridružio kao partner arhitekti sa Beaux-Arts-a Fernandu Billerey-u) radio na brojnim gradskim i kućama u prirodi, uglavnom na imanjima Vojvode od Westminstera. Projektovao je Government House, Salisbury (danas Harare), Rhodesia (sada Zimbabve). Takodje je projektovao Happisburgh Manor, Norfolk. Bio je jedan od naviše nadarenih arhitekata svoje generacije.

BLUM, HANS (pojavljuje se 1550) Blum je objavio najuticajniji nemački traktat o redovima u arhitekturi: »«Quinque columnarum exacta descriptio atque delineatio...« (Cirih 1550) čime je uneo u nemačku arhitekturu prvi rečnik klasičnog jezika arhitekture. Traktat je zasnovan naa Serlijevom i često je reprintovan (»Ein kunstrych Buoch von allerly Antiquiteten...« Cirih 1652). Knjiga sadrži Blumove crteže crkava, trijumfalnih lukova itd.

BLUM, OTTO Nemački arhitekt (1876 - ?). Od 1906 nastavnik na Tehničkoj visokoj školi u Hannoveru. rešava probleme gradskog saobraća, urbanizma željezničkih stanica i luka. radi planove za generalnu regulaciju gradova (Veliki Berlin, Veliki Düsseldorf, Trelleborg, Barcelona i dr.).

BLUNTSCHLI, ALFRED FRIEDRICH Švajcarski arhitekta (Zürich, 1842 – 1930). Učio kod Gottfrieda Sempera i na École des Beaux.Arts u Parizu. Od 1881 profesor na politehnici u Zürichu. Gradio javne i privatne zgrade u Nemačkoj i Švajcarskoj. Takmičio se projektima za većnicu u Münchenu i Beču, reichstag u Berlinu, parlament u Bernu i dr. Eklektičar, predstavnik primene tzv. istorijskih stilova.

BMW (BAYERISCHE MOTOREN WERKE, BAVARSKA RADIONICA MOTORA) (osnovana 1916). Osnovana u Münchenu, u Bavarskoj, a plavo-bela boja na njenom grbu predstavlja boje bavarske zastave. U početku je radila motore za avione i brodove, od 1923 proizvodi motocikle, dok je svoj prvi automobil proizvela 1928. Model BMW 328 iz 1937 bio je izradjen po standardima koji su važili za proizvodnju aviona i predstavljao je olakšanu alternativu Mercedes-Benzu. Tokom posleratnog perioda Nemačke i oporavka privrede, BMW je proizvela Usetta seriju ekonomičnih automobila. Medjutim, u doba ekonomskog procvata Nemačke 1950-tih, BMW se okreće luksuznim modelima. Automobile dizajniraju Wilhelm Hofmeister, Paul Bracq i, od Claus Luthe, kada marka BMW postaje statusni simbol u Evropi. Kao rezultat ove popularnosti, dizajn BMW-a je postao tradicionalan u smislu kvaliteta proizvodnje i inženjeringa i kao takav, postao je visok standard u svetskoj automobilskoj industriji.

BOBERG, GUSTAF FERDINAND Švedski arhitekt (Falun, 1860 – 1946). Studirao na tehničkoj školi i umetničkoj akademiji (1882-84) u Stockholmu. Njegovi prvi projekti bili su pod uticajem teorija Viollete-le-Duca, a takodje i radovima H.H. Richardsona i Sullivana, medjutim, njegovi najznačajniji dometi bili su na polju projektovanja velikih javnih gradjevina, uključujući zgradu Centralne pošte, Stockholm (1898-1904). Projektovao je više izložbi, uključujući Baltic Exposition Building, Malmö (1914) i veliki broj privatnih kuća, medju kojima se ističe Villa Bergsgarden (1905-6). Njegovi zreli projekti bili su bogati u dekoraciji i materijalima, sa jednostavnim, naglašenim masama u švedskoj neoklasicističkoj tradiciji, ali sa egzotičkim, čak orijentalnim aluzijama u njegovim interpretacijama Art Nouveau-a. Nastojao da švedsku arhitekturu oslobodi od primenjivanja istorijskih stilskih oblika. U svojim koncepcijama gradjevinskih objekata naglašava funkcionalnost i pokazuje smisao za monumentalnost. Radio nacrte za nameštaj, tepihe i opremu knjiga.
Njegova reputacija je uveliko bila pomračena radovima Asplunda, Lewerentza, Ösberga i tengboma, medjutim, on je i dalje bio jedan od najvećih arhitektonskih figura u Skandinaviji od 1884 do 1915. Od perioda kada je zatvorio svoj biro 1915, on je zabeležio većinu primeraka švedske istorijske arhitekture u serijama portfolija.

BÖBLINGER (BOEBLINGEN, BEBLINGER) Porodica južnonemačkih zidara medju kojima su najpoznatija dvojica: Hans Senior i Matthäus. Hans (umro 1482) je bio pomoćnik u Konstanzu 1435, zatim postaje poslovodja kod Matthäusa Ensingera na crkvi St. Mary, Esslingen, a 1440 postaje majstor zidar ove crkve. Matthäus (umro 1505) je bio jedan od Hansovih sinova a verovatno je učio u Kölnu. Kasnije radi u Esslingenu sa ocem, a zatim u Ulmu, gde, nakon tri godine postaje majstor zidar Minstera (1480). Tamo je nasledio Ulricha i Matthäusa Ensingera i zamenio Urlichove projekte za zapadnu kulu svojim. Njegov toranj je dovršen 1881-90 i postao je najviši crkveni toranj u Evropi. Ipak, Matthäus je morao da se povuče iz posla i podnese ostavku nakon što se su se na tornju pojavile pukotine. Nakon tog dogadjaja, radi na nekoliko projekata kao konsultant, supervizor, ili radi projekte.

BÖCKLER, GEORG ANDREAS Nemački graditelj i pisac. Radio oko 1644-98 kao graditelj u Strassburgu, Frankfurtu, Nürnbergu i Ansbachu (pozorište). Napisao: »Compendium architecturae civilis« (1648), »Compendium architecturae militaris«, »Ars heraldica«; »Die Baumeisterin Pallas oder der in Teutschland entstandene Palladius«, Böcklerovo najznačajnije delo, 1698; prevod sa komentarom dveju prvih Palladijevih knjiga.

BODLEY, GEORGE FREDERICK (1827 - 1907) Poreklom Škot, rodjen u Hullbornu i prvi učenik George Gilbert Scotta (1845- oko1850). Uglavnom, ali ne i ekskluzivno, arhitekta crkava, radio uvek u gotičkom stilu. Na njegovim ranijim radovima evidentan je uticaj francuskih modela iz XIIIv., a kasnije i engleskih. Njegov stil sadrži kompetentnost i poznavanje poput onog Scottovog, ali se od njega razlikuje po istančanom ukusu i razradjenim detaljima, uključujući i detalje nameštaja i opreme. Medju njegovim ranim realizacijama su St. Michael, Brighton (1859-61); St. Martin, Scarborough (1861-2). 1869 ulazi u partnerstvo sa Thomasom Garnerom (1839-1906), drugim Scottovim učenikom; partnerstvo je trajalo do 1898, mada su već 1884 partneri radili odvojene projekte. Medju najraskošnijim radovima tog perioda je Holy Angels, Hoar Cross, Staffs. (1871-7). St. Augustine, Pendlebury (1874) predstavlja najmonumentalnije delo sa idejom jednostavnosti kao vrline. Bodley je takodje projektovao kapelu u Queen's College, Cambridge (1890-91) i zgrade za King's College, Cambridge (1893). Njegov zadnji posao bio je za Washington Cathedral, Washington D.C. za koji je pripremio projekte (1906-7).

BODLEY, SIR JOSIAS (oko 1550 – 1617) Vojni inženjer rodjen u Exeteru, brat osnivača Bodleian Library u Oxfordu. Služio je u Irskoj od 1598, u ratu protiv Hugha, The O'Neila, Drugog Velikog Earla of Tyrone (oko 1540-1616), koji se završio 1603. Ostao je u Irskoj, imenovan od strane Privy Councila kao vrhovni nadzornik gradnje dvoraca. God. 1609 povereno mu je mesto nadzornika u Plantation of Ulster, a 1612 postao je generalni direktor fortifikacija i gradjevinskih radova u Irskoj. Izgradio je mnogobrojne fortifikacije, medjutim, njegovi najveći radovi su bedemi i fortifikacije za grad London, odnosno, njegov novi grad Coleraine u posebno planiranom County of Londonderry.

BODT, JEAN DE (1670 - 1745) Hugenot, vojni inženjer i arhitekta koji je napustio Francusku nakon opoziva Nantskog edikta 1685. Učio je arhitekturu u Holandiji, a nakon odredjenog perioda rada u Engleskoj, nastanio se 1698 u Berlinu gde je vrlo brzo postao najznačajniji arhitekt posle Schlütera. Godine 1701 sagradio je Fortuna Portal na Potsdam Stadtschlossu (kojeg je zadržao Knobelsdorf prilikom rekonstrukcije 1744) i završio Neringov Arsenal u Berlinu (oko 1706) i Parochialkirche, prilagodivši oba projekta. Oko 1710 istočni front Wentworth Castlea, Yorkshire, je sagradjen po njegovim planovima za vojvodu od Strafforda (koji je tada bio ambasador kralja Prusije. Godine 1728 seli se u Dresden gde je bio imenovan za nadzornika kraljevskih radova, u kom svojstvu je vršio nadzor na Pöppelmanovim radovima na Japanskoj palati. Medjutim, svi njegovi ambiciozni projekti za gradjevine u Dresdenu i u ostalim mestima, ostali su nerealizovani, na papiru. Takodje je projektovao delove dvorca Königstein, kod Dresdena (1734-6).

BOEHMER (BOMER nakon 1915), EDWARD (1861 – 1940) Arhitekta rodjen u Pennsylvaniji, studirao u Stuttgartu, Hamburgu i Berlinu. Osnovao je svoju praksu u Londonu zajedno sa Percy Christian Gibbsom (1864-1904) godine 1889, projektujući Harley House, Marylebone Road (1904) i Portland Court, oba impresivna bloka velikih stambenih kuća. Njegova zgrada u 80 Portland Place (1909) ima izuzetnu klasičnu fasadu sa jaim francuskim i američkim uticajima.

BOET (grč. Bohqoz, Boethos) Grčki skulptor i teoretičar iz kalhedona (krajem III v.p.n.e. – prva polovina II v.p.n.e.). Njegova signirana bronzana herma sa glavom Dionisa, izvučena iz mora kod Mahdie (Tunis), radjena je u arhaizirajućem maniru. B. je posebno radio ukrašene ležaje. O njegovim teorijskim radovima govori i Plinije.

BOFFRAND, GABRIEL GERMAIN (1667 - 1754) Najveći francuski arhitekt rokokoa, počeo karijeru kao skulptor, studirajući kod Girardona u Parizu (1681), medjutim vrlo brzo se okreće arhitekturi. Postao je učenik, a kasnije saradnik J.H. Mansarta. Godine 1711 postaje Premier Architecte Vojvodi de Lorraine za kojeg je sagradio château Lunéville (1702-6) sa kapelom (1720-23). Skoro svi njegovi objekti u Nancyju su srušeni. Veliki uspeh načinio je svojim preduzetnim objektima pariskih hôtel-a (Hôtel de Montmorency, 1712; de Seignelay, 1713; de Torcy, 1714). Boffrand je imao veliki uticaj i izvan Francuske, posebno u Nemačkoj (kao na pr. na Residenz, Würzburg), Njegova virtuoznost jasno se vidi na objektu Hôtel de Montmorency, Paris, podignutom oko ovalnog dvorišta sa sobama različitih oblika i veličina. Jednostavni izgledi, koji prate planove Boffranda postavljeni su nasuprot luksuzno obradjenim enterijerima. Njegov najfiniji enterijer verovatno je onaj na dodatom paviljonu uz Hôtel de Soubise (oko 1737-40), Pariz. Njegovo rokoko ideal elegantne neformalnosti i sofisticirane jednostavnosti je realizovan ko Château de Saint Ouen, briljantna i originalna koncepcija koja se sastoji od paviljona koji ima tri prostorije, popu Trianona. Boffrand je objavio »Livre d'architecture contenant les principes généraux de cet art« 1745.

BOFILL, RICARDO (1939 - ) Španski arhitekta jevrejskog porekla. Rodjen je u Barceloni, gde je studirao Arhitektonsku školu, Escuela Tecnica Superior de Arquitectura, a nakon toga studirao u Ženevi. God. 1962 osnovao je Taller de Arquitectura, grupu koja je obuhvatala predstavnike različitih disciplina projektovanja. Ovaj arhitektonski biro ubrzo je postao uspešni kreator relativno jeftinih kuća, na kojima se video uticaj tradicije gradnje i tradicionalnih materijala. La Fabrica je bila stvorena pretvaranjem fabrike betona u Sant-Just Desvernu, Barcelona (1973-6), a sadržavala je brojne istorijske reference, uključujući arhitektonske elemente katedrala, fortifikacija, katakombi, pa čak i elemente romanesknog preporoda, sa venecijanskim lukovima. Sledile su serije ogromnih postmodernih stambenih blokova, kao rezultat formalnog studiranja klasicističkih oblika, medju kojima je značajan Les Arcades du Lac, St-Quentin-en-Yvelines, kod Pariza (1978-83). Arhitektura Bofilla predstavljala je ogoljeni neoklasicistički stil, a njegovi objekti su neretko konstruisani od prefabrikovanih betonskih elemenata.
Bofill je jedan od najznačajnijih predstavnika postmoderne arhitekture, sa snažnim uticajem istorijskih stilova, pre svega klasične arhitekture. Medju najznačajnija dela, ubrajaju se: El Sargazo apartmani (1962), Castelldefels, Barcelona; Walden 7 rezidencijalni kompleks (1974), San Just Desvern, Barcelona; Boffils Båge (ili Pa Soder Crescent), Stockholm; Prostori Abraxas (1982), Marne la Vallée, Francuska; Les Echelles du Baroque (1985), Pariz; Port Marianne (1986-1990), Montpellier, Francuska; Antigone District (1978-2000), Montpellier, Francuska; Place du Nombre d'Or (1984), Montpellier; Port Juvenal (1989), Mntpellier; Le Capitole (1996), Montpellier; Casablanca Twin Center (1998), Casablanca, Maroko; Crystal Carlin (2001), Prag; Toranj za kontrolu leta na International Airport, Barcelona (2004); Terminal 2 (2006), El Prat International Airport, Barcelona.
Objavio je »L'Architecture d'un homme«, 1978.

BOFINGER, HELGE (1940 - ) Nemački arhitekta, čiji rad karakteriše geometrijska čistota koja duguje mnogo prethodnicima iz 1920-tih, uključujući, nove poslovne prostorije u Wilhelmstrasse, Berlin (1992). Projektovao je upravnu zgradu BMW, München (1987) i željezničku stanicu u Mainzu (1988))), medju mnogim drugim gradjevinama.

BOGAERT, MARTIN VAN DEN (ZVAN DESJARDINS) Holandski skulptor (Breda, 1637 (1639 ili 1640) – Pariz, 1694). Školovao se u Antwerpenu i u Parizu, gde je nastavnik na Académie Royale. Pripada krugu vajara koji su za vreme vladavine Luja XIV po shemama francuskog dvorskog baroka dekorisali Versailles. Radeći spomenike i portrete BBogaert nije izgubio holandski odećaj za realizam.

BOGARDUS, JAMES (1800 - 1874) Rodjen u Catskill, NY, osnovao je 1848 livnicu u New Yorku i bio je pionir konstrukcija od livenog željeza. Pronalazač mnogih patenata na različitim poljima, Bogardus je za arhitekturu značajan prvenstveno po svojim fasadama komercijalnih zgrada načinjenim od livenog željeza. Najranija medju njima bila je realizovana na njegovoj sopstvenoj fabrici u New Yorku, 1848. Željezne fasade su igrale važnu ulogu u razvoju prefabrikovanih zgrada i njihovih elemenata. Veoma je interesantan Bogardusov projekt Kristalne palate za New York exhibition 1853, na kom dominira centralna kula sa koje su krovovi obešeni po principu obešenih konstrukcija mosta. Objavio je »Cast Iron Buildings: Their Construction and Advantages« (1853). Njegovi eksperimenti na polju poboljšanja livenog željeza doveli su do rada u čeliku, a Bogardus se smatra jednim od prethodnika prefabrikacije u zgradarstvu.

BOGDANOVIĆ BOGDAN (1922 - ) Arhitekta, umetnik, filozof. Austrijski autor i srpski teoretičar arhitekture, arhitekta srpskog porekla, koji je radio uglavnom na području zemalja bivše Jugoslavije. Završio je Arhitektonski fakultet u Beogradu 1950, gde je od 1973 bio profesor na katedri za urbanizam. Osnivač je »Nove škole« na Beogradskom Arhitektonskom fakultetu, eksperimanta koji je neslavno završio, nakon čega je Bogdanović bio prisiljen da drži predavanja i vežbe u podrumskim prostorijama kotlarnice Arhitektonskog fakulteta u Beogradu i u svom beogradskom stanu. U periodu 1964-68 bio je predsednik Saveza arhitekata Jugoslavije, a 1982-86 je bio gradonačelnik grada Beograda. 1981 napustio je članstvo u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Godine 1987. povlači se iz politike kao disident, istupa protiv tadašnje politike u Srbiji i srpskog nacionalizma; kritikuje antiurbanu sklonost razaranja u ratovima na području bivše Jugoslavije. Oštro napada politiku Slobodana Miloševića; 1990. godine isteran je iz ateljea i alternativne škole "Mali Popović" kraj Beograda, nakon čega slede pokušaji upada u stan, pozivi na linč i ispisivanje kleveta po stepenicama stana Bogdanovićevih. Od 1993.g. živi sa suprugom Ksenijom Bogdanović u egzilu u Beču. 2002. godine od austrijske vlade dobija nagradu za životno delo za nauku i umetnost. Značajni arhitekta i autor brojnih radova od međunarodne važnosti o arhitekturi grada, posebno o mitskim i simboličkim aspektima, te o "ljudskoj unutrašnjoj arhitekturi".
Bogdanović je realizovao više monumentalnih spomeničkih kompleksa, medju kojima su najznačajniji u Beogradu na Jevrejskom groblju, u Sremskoj Mitrovici, Jasenovcu, Mostaru, Prilepu, Kruševcu. U svojim projektima, borio se protiv sterilnosti funkcionalizma i težio sintezi moderne i klasične arhitekture. Njegova arhitektura poseduje snažan simboličan izraz, kojim dominira na polju memorijalne arhitekture, arhitektonske skulpture i land arta. Njegov arhitektonski koncept je univerzalan ali i individualan i nosi u sebi ličan stav autora, u korelaciji sa istorijskim i kulturnim uticajima. Njegova arhitektura je integrisana u prirodno okruženje i u sebi nosi osoben filozofski koncept prostora. Svojim radovima i arhitektonskim stavovima, uticao je na više generacija tzv. »Novog talasa« u arhitekturi Srbije u periodu 1980-tih, posebno na radove beogradske arhitektonske grupe »MEČ« (Mustafa Musić, Dejan Ećimović, Marjan Čehovin, Slobodan Maldini, Stevan Žutić).
Autor je oko 25 knjiga, medju kojima su najznačajnije: »Town and town mythology«, »Mali urbanizam«, »Zaludna mistrija«, »Urbs & Logos«, »Gradoslovar«, »Krug na četiri ćoška«, »Povratak grifona«, »Eseji, epistolarni eseji«, »Mrtvouzice«, »Der verdammte Baumeister« (izdanje na srpskom jeziku: »Ukleti graditelj«), »Knjiga kapitela«, »Sreća u gradovima«, »Grad kenotaf«, »Vergebliches Bauen«, »Architektur der Eerrinerung«, »Die Stadt und der Tod«, »Mesto in smrt«, »Mesto a démoni«, »Sprievodca labyrintom mesta«, »Rytualne zabijanie miasta«, »Die Stadt und die Zukunft«, »Die grüne Schachtel, Buch der Träume«, »Vom Glück in den Städten«. Javlja se svojim prilozima i u listovima kao što su: El Pais, Svenska Dagbladet, Die Zeit itd.

BOHIGAS, ORIOL (rodj. 1925). Jedan od španskih najznačajnijih teoretičara dizajna. Školovao se za arhitektu u Barceloni na Školi za arhitekturu 1951, od kada radi sa Josepom Martorell; u studio uključuje Davida Mackaya i 1961 formira sa ovom dvojicom studio MBM, u koji će 1974 uključiti Lluísa Pau. Bio je suosnivač Grupe R (1951-58), koja je bila značajna po obnovi modernističkih stavova iz perioda 1930-tih. Ranih 1960-tih bio je vodja Realista, pokreta u arhitekturi Catalonije, koji je kombinovao principe modernista zajedno sa lokanim vernakularnim metodama arhitektonske konstrukcije. U svojoj modifikaciji doktrina i stilova, on je postavio teorijske osnove za generacije budućih španskih dizajnera. Individualističke razmere projekata i osećaj za detalj koje ima, bili su uticajan element na području arhitekture Španije i šire. Njegova objavljena pisana dela uključuju: »Barcelona entre el Pla Cerdà i el Barraquisme« (1963), »Arquitectura Modernista« (1963), »Contra una Arquitectura Adjetivada« (1968), »Polèmica d'Arquitectura Catalana« (1970), »Reconstrucció de Barcelona« (1985). Od 1964 do 1966 bio je predavač na školi arhitekture univerziteta u Barceloni; medjutim, njegov politički odnos prema univerzitetskoj upravi bio je kritičarski, što je dovelo do njegovog povlačenja sa ovog mesta. God. 1970 on se vraća na univerzitet u Barceloni, medjutim, nakon nekoliko meseci biva otpušten, a njegov predmet koji je trebalo da vodi se transformiše u publikaciju »«Proceso y Erótica del disegño« (Proces i erotsko u dizajnu, 1972). Kao vodeći predstavnik kratkotrajne škole Barcelone od 1968-71), on je kristalisao svoje teorije koje su uključivale upotrebu i ponekad ironičnu igru vizuelnih jezika u dizajnu, što je bilo tipično za postmodernizam. Sa druge strane, on se odano držao principa modernista, pre svega u prikazima svojih projekata i pridavanju značaja urbanističkom planiranju. God. 1980 postaje predstavnik odeljenja za gradsko planiranje nove Barcelone (nasledio ga je Josep Acebillo 1984), kojim je izvršena revitalizacija grada. Primena njegovih urbanističkih koncepata izvršila je uticaj na gradsko planiranje u drugim zemljama. V. MBM Arquitectes.

BÖHM, DOMINIKUS (1880 – 1955) Rodjen u Jettingenu, kod Ulma, Böhm je važan arhitekta crkava iz perioda XX veka u Nemačkoj. Njegovi rani projekti sadrže pozivanje na istorijske stilove, medjutim, od 1920-tih, mada su njegove osnove ostale konvencionalne, njegov rad sadrži prve ekspresionističke elemente a potom i apstraktne gotičke (kao kod Freilingsdorf opatijske crkve, kod Kölna (1926-7)). Eksperimentisao je sa centralnim planom u nameri da unese kongregaciju bliže oltaru, upotrebivši eliptični plan. Od 1928 njegove gradjevine su postale više modernističke po karakteru, medjutim, on pada u nemilost nacista. Posle 1945 on i njegov sin Gottfried rekostruišu porušene crkve i grade nove.

BÖHM, GOTTFRIED (1920) Savremeni nemački arhitekta. Rodjen je 1920 u porodici arhitekata u Offenbachu, Hessen. Njegov otac, Dominikus Böhm, poznat je po tome što je sagradio nekoliko crkava u Nemačkoj. Njegov deda bio je takodje arhitekta. Nakon što je diplomirao na Tehničkom univerzitetu u Münchenu 1946, studirao je skulpturu na tamošnjoj Akademiji lepih umetnosti. Posle 1947, Böhm je radio kod svog oca sve do njegove smrti 1955, posle čega preuzima očevu firmu. Za vreme tog perioda, takodje je radio za »Društvo za rekonstrukciju Kelna«, kod Rudolpha Schwarza. God. 1951 putuje u New York gde je radio 6 meseci u arhitektonskoj firmi Cajetana Baumann. Za vreme putovanja u Ameriku, sreo je dvojicu svojih velikih inspiratora, nemačke arhitekte Ludwiga Mies van der Rohea i Waltera Gropiusa.
Naredne dekade, Böhm je projektovao mnoge objekte po Nemačkoj, uključujući crkve, muzeje, gradske centre, poslovne zgrade, kuće i apartmane. Spada u stilsku grupu ekspresionista i post-Bauhaus arhitekata, medjutim, najviše voli da sebe definiše kao arhitektu koji kreira »veze« izmedju prošlosti i budućnosti, izmedju sveta ideja i fizičkog sveta, izmedju gradjevine i njenog okruženja. U tom svetlu, Böhm naglašava formu, boju i materijale u odnosu na njihovo okruženje. Njegovi prvi objekti realizovani su najviše u livenom betonu, medjutim, kasnije sve više upotrebljava čelik i staklo.

BOICHOT, JEAN-GUILLAUME Francuski skulptor (1735 – 1814). Učio u Parizu i Rimu, gde usvaja klasicistički način izražavanja. Glavni radovi su mu skulpture i reljefi za javne gradjevine. Izveo reljef »Prava čovek« na glavnom portalu pariskog Panthéona (1792), deo spiralnog reljefa na Vendomskom stubu i dr.

BOILEAU, LOUIS-AUGUSTE (1812 - 1896) Francuski arhitekt. Jedan medju prvim koji je koristio željeznu konstrukciju na crkvenoj arhitekturi. Njegova St. Eugène u Parizu (1854-5) je radjena pre Baltardove St. Augustine i projekata Viollet-le-Duca u »Entretiens«. Medjutim, pre St. Eugène podignuta je biblioteka Ste Geneviève Labrouste-a. St. Eugène je bila model za crkvu u Vésinetu (1863). Boileau je takodje napisao knjige o upotrebi željeza u arhitekturi. Objavio je projekt željezne crkve u »La nouvelle forme architecturale« (Nova arhitektonska forma, od 1853), a 1881 je objavio »Les Principes et exemples d'architecture ferronière« (Principi i primeri arhitekture od željeza). Zajedno sa svojim sinom, Louis-Charlesom (1837-1910), sagradio je Magasins de Bon Marché (1869) i dodao kupolu sa željeznim rebrima na prethodnu crkvu sagradjenu od armiranog betona, St-Eugène Le Vésinet (Yvelines) 1863, za koju je Coignet konstruisao skelet.

BOINARD Porodica francuskih umetnika iz Le Mansa. Prvi njen predstavnik je Pierre B. (oko 1600 . 1649), umetnik u vezenju. Njegov sin Jean B. (1633 – 1711) učio je slikarstvo kod Nicolasa Loira i u Italiji. Radi dekorativne radove u Louvreu; nastanivši se u Versaillesu radi za tamošnje crkve.

BOISSERRÉE, SULPICE (SULPIZ) (1783 – 1854) Nemački graditelj francuskog porekla, poznavalac srednjovekovne arhitekture i arheolog. Godine 1808 počeo je da vrši merenja katedrale u Kölnu, a 1813 je predstavio rezultate svojih istraživanja princu Friedrichu Wilhelmu Pruskom (1795-1861 – kralj Friedrich Wilhelm IV od 1840), čiji je uticaj bio značajan da se završi gradjevina, počev od rekonstrukcije srednjovekovnih radova 1823. Boisserréeova knjiga »Domwerk« (Rad na katedrali) pojavila se 1821, pokazujući izvanredne izglede unutrašnjosti i spoljašnjosti katedrale u Kölnu, onanko kako bi trebalo katedrala da izgleda po završetku. Sulpiz, njegov brat Melchior (1786-1851) i Georg Moller pronašli su srednjovekovne crteže gradjevine na osnovu kojih su zasnovali svoje predloge, a Sulpiz je sam sproveo značajna istraživanja na polju srednjovekovnog zidarstva, vezano za originalne planove katedrale. God. 1833 arhitekta Ernst Zwirner je imenovan da nadgleda radove kao Dombaumeister (arhitekta katedrale). Boisserrée je objavio »Geschichte Beschreibung des Doms von Köln« (1823-32) sa tekstom na nemačkom i francuskom jeziku, zajedno sa različitim radovima na aspektima srednjovekovne arhitekture, uključujući i onaj vezan za hram Svetog Grala. Bio je značajna ličnost na planu stilova gotičkog i romanesknog preporoda.
On i njegov brat Melchior prvi su značajni istraživači i sakupljači dela starog nemačkog i holandskog slikarstva. S.B. je bio konzervator umetničkih spomenika Bavarske i profesor arheologije u Bonnu.

BOITO, CAMILLO Italijanski arhitekt, pisac, nacionalista, teoretičar i kritičar (Rim, 1836 – Milano, 1914). Deluje 48 godina kao nastavnik na milanskoj akademiji Brera. Glavna mu je struka istorija italijanske arhitekture. Bavio se problemima restauracije starih gradjevina, pod znatnim uticajem Viollet-le-Duca. Medju njegovim ranim radovima, najbolji su projekat groblja u Gallarate, severno od Milana (1865), u opeci sa akcentima u kamenu u polukružnom arkadnom stilu i projekt bolnice, realizovan šest godina kasnije, koji je dosta uzdržan. Više živosti, Boito je dao svom projektu Palazzo delle Debite, Padova (1872-4), u srednjovekovnom venecijanskom stilu kružnih lukova, koji je, po svom bogatstvu i modelovanju, nazvan Stile Boito, a predstavljao je italijanski ekvivalenat visokoj viktorijanskoj arhitekturi. Isti stil karakteriše Gradski muzej, Padova (1879), medjutim, u Milanu on je sagradio gotičku Il Ricovero dei Musicisti, ili Casa Verdi (1899-1913), sa koloritnom sobom-grobnicom kompozitora, čiji libretista je bio Boitov brat. Mešanje elemenata koji potiču iz različitih perioda i upotreba osnovnih boja ukazuju na uticaj stila floreale. Boito je takodje zaslužan za restauraciju velike crkve San Antonio u Padovi (1892-6).
Boito je tražio ispravno, da se stari arhitektonski spomenici poštuju u svim svojim vrednim stilskim izmenama kroz vekove. Time se suprotstavio krutim načelima škole Viollet-Le-Duca, koja traže, da se arhitektonski spomenik uspostavi u svom prvobitnom stilu. Objavio je više dela o italijanskoj arhitekturi i o restauraciji arhitektonskih spomenika.

BOIZOT, LOUIS – SIMON Francuski skulptor (1743 – 1809), sin slikara Antoinea Boizota. Živi u Rimu i u Parizu. Godine 1771 radi za Fontainebleau i Bourbonsku palatu u Parizu. Izradio reljefni friz na stubu Vendôme u Parizu.

BON ili BONO, BARTOLOMEO (BERGAMASCO) (oko 1463 – 1529) Lombardijski arhitekta (takodje zvan Bergamasco) koji je radio u Veneciji, gde je projektovao prizemlje na ranorenesansnoj Scuola di San Rocco (1516-24), koju su dovršili drugi. Projektovao je takodje gornje spratove kampanila na Piazza di San Marco (1510-14), koji su rekonstruisani 1905-11.

BON, BONO ili BUON, BARTOLOMEO (oko 1405 – oko 1467) Venecijanski arhitekta i skulptor koji je radio zajedno sa svojim ocem, Giovannijem (oko 1362-1443) na slavnoj gotičkoj palati poznatoj kao Ca d'Oro (1421-40), a potom i na zapadnom krilu (okrenuto Piazzetta-i) Duždeve palate (1424-43) na kojem je gotički stil dostigao perfekciju. Porta della Carta (1438-43), koja leži izmedju palate i bazilike, čini prelaz iz gotičkog stila ka ranoj renesansni. Bartolomeo je zaslužan za zapadne portale na santi Giovanni e Páolo (1458-63) i San Cristofero Martire (takodje poznat kao Madonna dell'Orto), oba u suštini klasična, poput njegovog istočnog završetka Porta della Carta, koji je poznat kao Arco Foscari (oko 1440-64/67). Počev od najnižih etaža na Ca' del Duca Sforza (danas Palazzo Corner) (1456-7), sve do njenog završetka, trebalo je da bude veoma napredna renesansna palata. Njemu su takodje pripisane vratnice na Arsenalu (1460), koje predstavljaju jednu od najranijih renesansnih struktura u Veneciji.

BON, GIOVANNI V. Buon

BONANUS (BONANNO DA PISA) Italijanski graditelj i skulptor iz XII veka. Za katedralu u Pisi izgradio 1180 bronzana vrata glavnog ulaza (uništena 1596). Godine 1186 izradio bronzana vrata za glavni ulaz na katedrali u Monrealeu na Siciliji. Na ovim delima vidljivi su različiti uticaji: helenistički, etrurski, vizantijski, posebno rajnski, koji su transformisani slobodnom fantazijom. Prema Vasariu, saradjivao je kod gradnje zvonika pisanske katedrale (krivi toranj).

BONASCIA (BONASCI, BONASIA), BARTOLOMEO Italijanski slikar, skulptor i graditelj (oko 1450 – 1527). Verovatno 1468 izradio freske u kapeli modenske katedrale. Pripadao krugu emilijanskih umetnika koji su bili pod uticajem Piera della Francesca.

BONATZ, PAUL (1877 – 1956).Nemački arhitekta, rodjen u Solgne, Lorraine. Završio studije 1900 u Münchenu, bio asistent kod T. Fischera, a 1907 postao profesor na tehničkoj visokoj školi u Stuttgartu, 1908 nasledio T. Fischera. Kasnije, radio kao profesor na tehnici u Istambulu. Na njega su uticali T. Fischer i moderna engleska arhitektura. U razdoblju izmedju dva svetska rata B. zastupa odredjeni smer u projektovanju logične i funkcionalne arhitekture oslobodjene dekora, suzdržljive u akcentuiranju konstrukcije i smirene u kompoziciji čistih kristalnih arhitektonskih korpusa.
Bio je u partnerskom odnosu (1913-27) sa Friedrichom Eugen Scholerom (1874- oko 1940), sa kojim je projektovao Stadthalle (gradska hala) u Hannoveru (1911-14) i Hauptbahnhof (glavna željeznička stanica), Stuttgart (1911-28). Oba projekta duguju ponešto Saarinenovom velikom terminusu u Helsinkiju i AEG zgradama Behrensa. Ovaj partnerski biro je takodje projektovao inženjerske gradjevine, mostove i druge strukture na kanalu Necker (1926-36); Graf Zeppelin hotel, Stuttgart (1929-31); Memorijalnu kapelu, Heilbronn (1930-6) kao i mnoge druge gradjevine, uključujući više privatnih kuća. Kasnije, Bonatz je bio konsultant kod Fritza Todta na projektu za Autobahnen (autoputevi) i njihove privlačne mostove (1935-41). Bio je potpisnik manifesta grupe Block, a većina njegovih projekata porodičnih kuća sadrži tradicionalne forme. Od 1943 radio je u Turskoj, je su ga nacisti smatrali za staromodnog arhitektu. Vratio se u Stuttgart 1953. Objavio je »Leben und Bauen« (Život i gradjevine) 1950, a radio je na rekonstrukciji opere u Düsseldorfu 1950-tih.

BONAVIT, SANTIAGO (GIACOMO BONAVIA) Italijanski graditelj i slikar (1705 – Aranjuez, 1758, po nekim izvorima 59). Došavši u Španiju deluje kao glavni graditelj katedrala u Sevilli i Toledu. Delimično je preuredio dvorac Aranjuez nakon požara 1748. Njegova dela su crkva S. Antonio u Aranjuezu (završena 1768), crkva S. Justo y Pastor u Madridu i pozorište u Buen Retiru. Radio u stilu baroknih graditelja, naročito G. Guarinia. U madridskoj akademiji S. Fernando bio rukovodilac odeljenja za arhitekturu.

BONETO, RODOLFO (1929 - 1991) Savremeni italijanski industrijski dizajner i dizajner nameštaja. Najpoznatiji po svom širokom spektru industrijskog dizajna, Bonetto je takodje dizajnirao nameštaaj u manje angularnoj verziji internacionalnog stila, upotrebljavajući najnovije sintetičke materijale i prateći zahteve funkcionalizma. Njegov »Quattroquarti« sto (1969) je dobro poznat, a sastoji se od četvrtugaonih modula koji mogu da budu rearanžirani u različite formacije. Tokom ranih 1960-tih, predavao je na Max Billovoj Hochschule für Gestaltung.

BONGEN, ANDRIES (aktivan 1770-tih) Holandski proizvodjač nameštaja neoklasičnog stila i stila rokoko-a. Bongen, koji je radio u Amsterdamu, proizvodio je nameštaj sa dekoracijama u vidu marketerija, modelovanim po francuskim uzorima, počev od stila Louis XV a kasnije u neoklasičnom stilu Louis XVI.

BONINO DA CAMPIONE Italijanski skulptor (umro oko 1397, aktivan od 1350 do 1390). Nakon 1357 izveo u Cremoni sarkofag Folchina de Schizzia. Najpoznatije mu je delo nadgrobni spomenik Arca di Consignorio della Scala u Veroni, sa gotičkim baldahinom na vrhu, koji je smatran pretečom velikih konjaničkih spomenika quattrocenta.

BONNEUIL, ÉTIENNE DE (aktivan 1287-8) Francuski graditelj iz Pariza; 1289 počeo je sa gradnjom katedrale u Uppsali (Švedska), koja je po shemi podsećala na katedrale u Amiensu i Beauvaisu. Ta crkva je zidana od opeke. Poznat je kao graditelj ambulatorijuma i zrakastih kapela katedrale Svetog Trojstva u Uppsali (od 1287), koja je tada bila najveća crkva u Skandinaviji.
E. de B. je sa svojim pomoćnicima prvi uneo u Švedsku elemente zrele francuske gotike.

BONO V. Bon

BONOMI, IGNATIUS (1787 - 1870) Engleski arhitekta i gradjevinski nadzornik, čvrsto vezan uz Durham u severoistočnoj Engleskoj. Bio je sin arhitekte i crtača Josepha Bonomi (1739-1808), koji je radio sa Robertom i Jamesom Adamom, dok je njegov brat Joseph Bonomi Mladji bio poznati umetnik, skulptor i egiptolog.
Medju Ignatiusovim radovima nalazi se jedan od prvih željezničkih mostova u Belikoj Britaniji (preko reke Skerne, kod Darlingtona), za Stockton i Darlington željeznicu, iz 1824. Takodje je zaslužan za više projekata crkava, uključujući predlog plana katedrale u Durhamu. Ostale istorijske zgrade koje je projektovao izvedene su u gotičkom i neo-klasičnom stilu, uključujući Durham Castle, lambton Castle (nastavak radova koje je započeo njegov otac), zatvor u Durhamu, Elvet Hill House (1820), Burn Hall i Eggleston Hall, sve u County Durham.
Njegov brat Joseph (1796—1878) projektovao je Temple Mills u južnom Leedsu, modelovan po uzoru na hram Horusa u Edfu u Egiptu. Medju Ignatiusove značajne radove ubrajaju se: Marton House u blizini Appleby-in-Westmorland, Cumbria (1822); Blagdon Hall (1830) u Stanningtonu kod Morpetha, Northumberland; crkva St John Baptist u Leemingu, North Yorkshire (1839). Njegov brat Joseph, koji je takodje proketovao kuće, izgradio je »The Camels« u Wimbledone,London.

BONOMI, JOSEPH (1739 - 1808) Italijanski arhitekta i crtač, značajan po svom radu u Engleskoj. Rodjen u Rimu, gde se školovao i gde je postigao prvobitnu reputaciju, došao u Englesku 1767 na poziv braće Adam za koje je prvenstveno radio. Medjutim, od 1780-tih nastavlja da radi samostalno. Njegovo remek delo je mala ali impozantna crkva St. James, Great Packington, Warwickshire (1789-90). Ova gradjevina je ekstremno stroga po arhitekturi: spoljašnjost je obložena jednostavnom opekom, dok je unutrašnjost grčko dorska. Predstavlja jedinstvenu gradjevinu u Engleskoj koja može da bude uporedjena sa tadašnjim radovima Ledouxa u Francuskoj i Gilly-ja u Pruskoj. Bonomijevi ostali radovi su manje originalni. Njegova velika kuća u prirodi Roseneathb(1803-6) izvan Glasgowa je nedavno srušena.
Njegov sin, Ignatius (aktivan 1809-49) bio je arhitekt u Durhamu, projektujući kuće u prirodi kao i nekoliko neo-mormanskih crkava u Northumberlandu. Njegov drugi sin, Joseph Bonomi Mladji (1796-1878), postao je eminentni skulptor, umetnik i egiptolog.

BONSIEPE, GUI Nemački dizajner proizvoda i teoretičar (rodj. 1934). Studirao je u Ulmu na Hochschule für Gestaltung (1955-59) a potom je na njoj predavao (1960-68). nakon što je škola zatvorena 1968 radi samostalno u Santiagu de Chile u Dominikanskoj Republici (1968-74), Buenos Airesu (1974-81) a potom u Brasiliji od 1981. Bio je značajna ličnost u razvoju industrijskog dizajna u Južnoj Americi, a njegova metodologija, koju je dao u svojim pisanim delima, nastavlja liniju modernista ulmske škole. Suočen sa problemima naglog rasta potrošačkog društva nekih zemalja Južne Amerike, on je dao ogroman doprinosu u sagledavanju i rešavanju ovog problema. On se zalaže za direktan pristup dizajnu na »periferiji«, pod kojom on podrazumeva zemlje koje se nalaze na granicama zapadnog kapitalizma, poput onih u Južnoj Americi, a koji ne treba da sadrži visoke stilske karakteristike niti vrhunske dizajnerske vrednosti, već treba da na što jednostavniji način odgovori potrebama potrošač i korisnika.

BONTEMPS, PIERRE Francuski skulptor (1506 (7)– oko 1570 (1568)). Od 1536 jedan od saradnika F. Primaticcia na dekorativnoj skulpturi u dvorcu Fontainebleau. Najznačajnije njegovo delo je skulpturalni ukras na grobnici Françoisa I u St. Denisu, koji je izveo F. Marchandom. Njegovi dekorativni radovi su obeležili gracioznošću fontainebleaušku školu.

BONY, JEAN – FRANÇOIS Francuski crtač i slikar (1754 (oko 1760) – 1825). Radio u Parizu kao crtač uzoraka za tkanine, čipke i nameštaj. Po njegovim nacrtima izradjen je empire – nameštaj za dvorac Malmaison. Zbog veštine i fantazije u primeni boja zvan je i Virtuose de la broderie.

BONZANIGO, GIUSEPPE MARIA (1745 – 1820) Italijanski skulptor, duorezac i proizvodjač nameštaja u neoklasičnom stilu. Bonzanigo je rodjen u Asti-ju, doselio se u Torino 1773 i tamo radio za sardinijsku kraljevsku porodicu tokom nekoliko dekada, izradjujući skulpture, zidno panelovanje i raskošno izrezbaren nameštaj zasnovan na francuskom stilu Louis XVI. Njegova virtuozna drvorezbarska tehnika omogućavala mu je da izradjuje delikatne, duboko urezane slike krhkih oblika i venaca cveća i lišća (festona), često vrlo malih dimenzija. Kada je Napoleonova vojska okupirala Severnu Italiju, Bonzanigo je promenio svoju ikonografiju i u nju uneo napoleoničke motive, medjutim, priklonio se na taj način prerevolucionarnom francuskom stilu koji je bio izašao iz mode. Godine 1815, kad je restaurisana Kuća Savoy u tron Sardinije, on je zadržao svoju poziciju na dvoru, medjutim, fokusirao se uglavnom na izradu portretnih bista.

BORRA, GIOVANNI BATTISTA (1713 – 1770) Pijemontski arhitekta i crtač detalja, učenik Vittonea a poznat kao Il Torquelino. Pratio je Roberta Wooda (1716-71) i Jamesa Dawkinsa (1722-57) na njihovim ekspedicijama u Maloj Aziji (1750-01), kao crtač. U Engleskoj je boravio od 1751, gde je pripremao crteže za »The Ruins of Palmyra« (1753) i »The Ruins of Balbec« (1757). Bio je verovatno projektant (1755) glavnih odaja u kući Vojvode od Norfolka na St James's Square (projektovao Brettingham), koje su sadržale motive uzete iz »Antique Remains of Palmyra« pomešane sa italijanskim rokoko temama. Slične karakteristike pojavljujuse na palati Racconigi, Torino (1756-7), a takodje na Stratfield Saye, Hampshire i na Stowe-u, Buckinghamshire. Borra je ponovo dekorisao State Bedroom i Dressing Bedroom na Stowe-u i neoklasicizovao više vrtnih gradjevina (napravio je projekte za Temple of Concord i Victory, dekorisao Rotondu (1752), projektovao Boycott paviljone (1758), Oxford Gate (oko 1760), kao i Lake paviljone (oko 1761). Bio je član ekspedicije (1764-6) nakon koje je objavljena publikacija »«Ionian Antiquities« 1769.

BORROMINI, FRANCESCO (1599 - 1667) Svakako jedan od najoriginalnijih genija rimskog visokog baroka u arhitekturi i ljubomorni rival svog savremenika Berninija. Usamljenik, frustriran i neurotičan, zbog čega je moguće i izvršio samoubistvo. Rodjen u Bissoneu, na jezeru Lugano, sin zidara, radio je u Milanu pre nego što će da ode u Rim 1619. U Rimu je proveo ostatak života. Prihvaćen od strane Maderna, pronašao je posao kao kamenoklesar na crkvi Sv. Petra, uglavnom na izradi dekorativnih putti-ja, festona itd. Nakon smrti Maderna (1629) nastavlja da radi pod upravom Berninija, kasnije postavši njegov glavni asistent i kao takav dajući doprinos planovima crkve Sv. Petra i Palazzo Barberini. Medjutim, njihov medjusobni odnos bio je komplikovan. Sam pre svega zanatlija, Borromini je prezirao Berninijeve tehničke nedostatke. Na sreću, ova dvojica se razilaze 1634, kad je Borromini dobio veliku priliku na poslu za S. Carlo alle Quattro Fontane. Uprkos minijaturnoj veličini, S. Carlo (1637-41) predstavlja jednu od najingenioznijih prostornih kompozicija koje su ikad načinjene i prikazuje Borrominijevo umetničko majstorstvo kao i njegovo revolucionarno neprihvatanje konvencija. Ovalan plan, naglašen saćastom kupolom, zasnovan je na geometrijskim jedinicama (ekvilateralnim trouglovima), ali ritam koji se smenjuje i skulptoralni efekat talasastih nemirnih zidova daju raskošan i bogat utisak. Konkavno-konveksno-konkavna fasada je započeta 1665. S. Carlo je vrlo brzo praćen novim projektom – S. Ivo della Sapienza (1643-60). Borrominijev trijangularan sistem projektovanja ovde je proizveden u zvezdasto-heksagonalan kojeg je realizovao vertikalno dobijajući dinamičan efekat. Fantastična kupola kulminira u izuzetnu spiralnu formu nalik ziguratu.
Njegov stil dostiže vrhunac na crkvi S. Ivo. Kasnije gradjevine bile su ili ostavljene nedovršene ili inhibirane kompleksnošću mesta gradnje ili činjenicom da su planovi nasledjeni od prvobitnih graditelja. U nedovršene radove ubraja se S. Maria dei Sette Dolori (1642-7); remodelovanje enterijera S. Giovanni Laterano (1646-9), kojem i dalje nedostaju predvidjeni svodovi broda; kao i S. Andrea delle Fratte (1653-65), kod koje je kupola i dalje bez lanterne mada postavka u obliku tambura i trospratna kula prevazilaze po fantaziji čak i S. Ivo. Borromini preuzima posao na S. Agnese na Piazza Navona (1653-7) od Carla Rainaldija, menjajući karakter njegovog plana enterijera i kompletnim redizajnom fasade na konkavan plan. Dramatično grupisanje visokog tamburaa i kupole uokvirene elegantnim kulama predstavlja jednu od njegovih najboljih karakterističnih kompozicija, bez obzira što je otpušten kao arhitekt pre završetka a na njegovim planovima su načinjene dalje izmene (pre svega na pedimentu). Nezgrapan teren ograničio je njegov stil projektovanja na oratorijumu St. Philip Neri (1637-50), značajnom zbog njegove dvonamenske fasade koja sjedinjuje kapelu i manastirske zgrade. Njegova domaća arhitektura je fragmentarno ali ne manje zapanjujuće trompe l'oeil arkada na Palazzo Spada, rečni front i loggia na Palazzo Falconieri, veliki salone u Palazzo Pamphili i biblioteka u Sapienzi. Poslednja je bila prototip za mnoge značajne biblioteke XVIII v. Njegova Villa Falconieri u Frascatiju (oko 1644) je promenjena od straneFuga-e.
Borromini postaje sve više nepravoveran, a njegov poslednji rad, Collegio di Propaganda Fide (oko 1660) pokazuje značajne promene u odnosu na monumentalnost, samouzdržavanje. Kapiteli su, na primer, redukovani u nekoliko paralelnih udubljenja. Fasada na via di Propaganda – snažna, opresivna, košmarna – daleko je od bilo čega vidjenog pre ili posle. Kritikovan zbog sopstvene izutenosti i talenta, Borromini je imao malo neposrednog uticaja na arhitekturu u Italiji, osim površno u ornamentaciji. Njegovi revolucionarni prostorni koncepti tek će mnogo kasnije procvetati u Centralnoj Evropi. Borrominijev stil bio je previše personalan i ekscentričan, posebno u svojoj kombinaciji gotičkih i postrenesansnih elemenata. Njegovo mešanje arhitekture i skulpture kao i raskošno modelovanje prostora i masa, povezujući prostor sa antropomorfnim shvatanjima, stavljaju ga u vrh ikada dostignutih arhitektonskih ciljeva.
Nakon smrti svog patrona, Pape 1655, Borrominijeve narudžbine su prestale. Uprkos provedenoj relativno uspešnoj dekadi, izvršio je samoubistvo 1667. Njegov stil, koji je objedinio elemente gotike i kasne renesanse, bio je nekonvencionalan, medjutim, njegovi eksperimenti sa slobodnim formama zidova i uvodjenje konstrukcije elipse u arhitektonske planove, izvršili su snažan uticaj na arhitekturu u Centralnoj Evropi u XVIII veku. Njegovo uspešno mešanje plivajućih vormi i snažne, izražajne skulpture, takodje se pokazalo kao moćan podsticaj arhitekturi na područu severno od Alpa.

BOSBOOM, SIMON Holandski graditelj i klesar (1614 – 1662). U Amsterdamu radi kao gradski klesarski majstor. Objavio stručno delo o arhitekturi »Cort onderwys van de Vyf Colommen«.

BOSIO, FRANÇOIS – JOSEPH Francuski skulptor (1768 - 1845). U parizu učenik A. Pajoua, a u Rimu A. Canove, od kojega poprimaa sva obeležja formalističkog klasicizma i rutinski ih primenjuje u svojim radovima. Izradio konjanički spomenik Luja XIV na pariskom Place des Victoires, deo reljefa na Vendômskom stubu, skulpture u Versaillesu, Trianonu i dr.

BOSSAN, PIERRE-MARIE (1814 – 1888) Arhitekta rodjen u Lyonsu, učenik Labrouste-a. Bio je imenovan za crkvenog arhitektu grada Lyonsa 1844 i projektovao je više gradjevina u stilovima preporoda, uključujući crkvu St-Georges (1844). Od 1852 proizveo je seriju crkava u vizantinesknom i neogrek stilovima, uključujući one u Couzonu (1854-6), Ste-Philomène, Ars (1862-5), St-Jean-François, Régis, Lalouvesc (1865) i masivnu Notre-Dame-de-Fourvière, Lyons (1871-96), koju je dovršio Perrin.

BOSSE, ABRAHAM Francuski bakrorezac, crtač, slikar i graditelj (1602 – 1676). Jedan od najplodnijih francuskih grafičara svog vremena. Na njegov razvoj uticalo je grafičko delo J. Callota, a prisne veze sa matematičarem Desarguesom dale su mu podsticaj za dublje ulaženje u studije perspektive. Pisao rasprave o perspektivi i geometriji.

BOTTA, MARIO (1943 - ) Švajcarski arhitekta, medjunarodno poznat zbog visoko originalnih projekata u kojima kombinuje moderne arhitektonske stilove sa lokalnim graditeljskim tradicijama. Dok odražavaju osećaj reda i čistote, njegove gradjevine takodje odgovaraju zahtevima prirode i životne sredine. Botta je rodjen u Mendrisio-u, švajcarskom kantonu Trisio. Radi u Luganu, gde uči u gradjevinskoj firmi od 1958 do 1961, a od 1961 do 1964 studira dizajn na Liceo Artistico, Milano, Italija. Od 1964vstudirao je arhitekturu na Instituto Universario di Architectura u Veneciji, gde je diplomirao 1969. Radio je kratko sa Le Corbusierom 1965 i američkim arhitektom Louis I. Kahnom, 1969. Kahnovo naglašavanje simetrije duž centralne ose objekta kao i geometrija Le Corbusierovog rada posebno se vide na ranim radovima Botte. Njegovi prvi radovi su uglavnom na polju projektovanja porodičnih kuća. Tipičan predstavnik je Casa Bianchi (1971-1973, Riva San Vitale, Švajcarska), jednostavnih geometrijskih oblika. Poput mnogih Bottinih kuća, Casa Bianchi se uklapa u teren na kojem je podignuta, sa ulazom na gornjem spratu i donjim nivoima koji padaju po kosini brda. Botta je pažljivo birao teksture i prirodnu boju kamena i drugih materijala da uklopi objekat u okolni teren. Postepeno, izrazita jednostavnost njegovih ranih objekata ustupaju mesto mnogo kompleksnijem i ekspresivnom stilu koji je karakterističan po asimetričnim strukturama i jakim bojama.
Kako je njegova reputacija rasla, Botta je primao narudžbine za veće poslove, projekte, koji su mu omogućili da odgovori na zahteve razvijene urbane sredine.
Medju ovim narudžbinama bile su: administrativna zgrada, Banque de l'État, Fribourg, Švajcarska (1977-1982); Banca del Gottardo, Lugano, Švajcarska (1982-1988); katedrala u Evryju, Francuska (1988 – 1994); Museum of Modern Art, San Francisco, Ca. (1989-1994), kao i Art Museum, Tokyo, Japan (1990). Nastavio je da projektuje jednoporodične kuće, medju kojima je značajna Casa Rotunda, Stabio, Švajcarska (1981-1982).

BÖTTGER (BOETTGER, BÖTTCHER), JOHANN FRIEDRICH Nemački keramičar (1682 – 1719). August Jaki, izborni knez saski, naložio mu je da proizvede zlato i kineski porcelan. Prilikom hemijskih eksperimenata proizveo je tvrdu smedju kameninu (Böttcherporzellan). Godine 1709 usavršio je postupak proizvodnje belog tvrdog porcelana. Njegov uspeh na eksperimentima doveo je do osnivanja manufakture u Meissenu.

BÖTTICHER, KARL (1806 – 1889) Nemački arhitekta i teoretičar. Njegova »Hilzarchitektur des Mittelalters« (1835-40) bila je važna rana studija srednjovekvonih gradjevina podignutih od drveta, dok je njegova »Tektonic der Hellenen« (1844-52 i 1869) bila veoma značajna za razumevanje grčke arhitekture.

BOUCHARDON, EDME Francuski skulptor (Chaumont, 1698 – Pariz, 1762). Uči kod oca skulptora i kod G. Coustoua, a u Rimu (1723-32) studira i kopira dela antičke skulpture. U službi Louisa XV, gde radi skulpture, konjaničke spomenike (Louis XV), nadgrobnu plastiku i dekorativne figure za kraljevske rezidencije. U njegovom maniru odražava se duh rokokoa, kojeg B. nastoji da prevlada reminescencijama na antičke forme.

BOUCHER, JUSTE-FRANÇOIS (1736 – 1781) Francuski dizajner nameštaja u stilu Louis XVI. Boucher, sin čuvenog rokoko slikara Françoisa Bouchera, bio je zapažen po dugim serijama graviranih crteža za izradu nameštaja, skulptura i arhitektonskih elemenata, koje su objavljene početkom 1765. Njegov nameštaj, izradjen pod uticajem radova J.-F. Neufforge-a, bio je u teškom, rektilinearnom stilu, koji je nazivan »à la moderne«.

BOUDIN, THOMAS Francuski skulptor (1575 – 1637). Godine 1610 radio bareljefe za hor katedrale u Chartresu. Jedan je od prvih francuskih skulptora u čijim delima dolazi do izražaja duh ranog baroka.

BOULARD, JEAN BAPTISTE (oko 1725 – 1789) Francuski proizvodjač stolica u stilu Louis XV. Boulard, koji je ponekad saradjivao sa J.-B. Sené-om, radio je u strogom, obuzdanom maniru. Njegov sin je nastavio porodični posao, izradjujući komade nameštaja u stilu ampir (Empire) do 1832.

BOULLE, ANDRÉ – CHARLES Francuski majstor enterijera i nameštaja (1642 – 1732). Jedan od umetnika – stolara, koji je zanatsko izvodjenje podigao na nivo umetnosti. Od 1672 u službi Louisa XIV kao Ébéniste du Roy radi nameštaj i enterijere u Versaillesu, Louvreu, St. Cloudu i Fontainebleau-u. Njegov nameštaj je jednostavnih i masivnih oblika, radjen od skupocenog drveta (abonovina), bogato rezbaren, sa reljefnim sitnim figurama i ornamentima od metala, a ukrašen intarzijama od kornjačevine, sedefa, slonovače i dr. Ovaj stil nameštaja dobio je naziv po njemu Boulle. Nakon zatvaranja kraljevskih radionica 1694, otvorio je sopstvenu prodavnicu-radionicu, u kojoj je nastavio da dizajnira i izradjuje uspešan nameštaj u stilovima Régence i Louis XV. Nakon njegove smrti, njegovi sinovi su nastavili da izradjuju nameštaj zasnovan na očevim crtežima, upošljavajući mlade umetnike koji će kasnije postati poznati majstori, medju kojima su bili Jean-François Oeben i Étienne Levasseur.

BOULLÉE, ÉTIENNE-LOUIS (1728 - 1799) Vodeći neoklasicistički arhitekt, verovatno je izvršio veći uticaj od Ledouxa, mada je malo objekata realizovao. Pariski arhitekta i učitelj (od 1747), čiji značaj leži u njegovim teorijskim radovima i vizionarskim crtežima, u učenju generacija učenika, uključujući Chalgrina, Brongniarta i Duranda. On je sam sebe uneo u veliku francusku klasičnu tradiciju XVII i XVIII veka, od Blondela i Le Geaya, a u periodu od 1762 do 1778 projektovao je više privatnih kuća, medju kojima većina danas ne postoji. Zajedno sa Ledoux-om, Peyre-om i de Wailly-jem, Boullée je bio pionir strogosti u domaćoj arhitekturi: on je monumentalizovao glavni blok zgrade upotrebom gigantskog arhitektonskog reda i prikrio krila objekta iza treliza ili zidova da bi naglasio centralni deo kompozicije. Kao prethodnik anti-rokoko dekoracija, imao je reputaciju unutrašnjeg dizajnera, koristeći efekte osvetljenja sa značajnim uspehom.
Jedan od najinteresantnijih njegovih preživelih objekata je Hôtel Alexandre, Pariz (1766-8). Njegovo tretiranje arhitekture ostalo je neobjavljeno sve donedavno, 1953, mada je iza sebe ostavio mnogo značajnih učenika, medju kojima je J.N.L. Durand, koji je napisao najuticajniji traktat iz perioda empire. Od 1778 do 1788 proizveo je veliki broj vizionarskih crteža Njegovi nabolji ctreži predstavljaju, ako ništa drugo, veće megalomanske projekte čak i od Ledouxa. Grandiozan monument Newtonu je projektovan sa neverovatno visokom kupolom (500 stopa). Gotovo svi crteži, poput Ledouxovih su snažni, ekspresivni ili parlantes, bez obzira što su u osnovi apstraktni i geometrizovano jednostavni. U svom traktetu on se zalaže za osećajnu isto onoliko koliko i za razumnu arhitekturu, kao i za njen karakter, grandioznost i magičnost.
Njegova najuspešnija idejna rešenja na polju vizionarske arhitekture (mada nerealizovana) su ona za grobnice, mauzoleje, kenotafe i groblja, uključujući kenotaf Newtona. Njegov traktat »Architecture, Essai sur l'art« koji je napisao 1790-tih, nije objavljen sve do XX veka.

BOUMANN, JOHANN A. Holandski graditelj (Amsterdam, 1706 – Berlin, 1776). Njegov Rathaus (Gradska većnica), 2 Am Alten Markt, Potsdam (1753) je zasnovana na Palladijevoj Palazzo Angarano i predstavlja lep primer njegovog vrlo čistog klasicizma. Na poziv Friedricha Wilhelma I dolazi 1732 u Berlin, gde postaje vrhovni gradjevinski upravnik. Radio je zajedno sa Büringom na St Hedwig rimskoj katoličkoj katedrali, Berlin (1772-3), medjutim, njegovo remek delo je zakrivljena fasada na Kraljevskoj biblioteci, Forum Friderecianum, Berlin (1774-80. Takodje je projektovao Schloss Bellevue, Berlin (1785), u neoklasicističkom stilu. U Potsdamu je podigao Holandsku četvrt, Berlinska vrata i većnicu, učestvovao u gradnji dvorca Sanssouci. U Berlinu je sagradio tzv. staru katedralu 1747-50 (koju je preuredio 1817 Schinkel) i od 1748-53 univerzitet, a takodje i još neke crkve i kasarne. Bio je vrlo plodan graditelj, medjutim, bez invencije, koji je sledio Palladijev klasicizam.

BOURGEAU, VICTOR (1809 – 1888) Francusko-kanadski arhitekata koji je radio za crkvu u Montrealu. Izvršio je veća renoviranja na crkvi Notre Dame (1872-80) kreirajući prikladniji enterijer u stilu gotičkog preporoda. Bilo je to samo jedno od 23 remodelovanja postojećih crkava koje je on izvršio. Takodje, projektovao je preko 20 novih crkava, medju kojima je najgrandioznija St-Pierre-Apôtre, Montreal, u stilu gotičkog preporoda (1851-3). Postepeno, njegovi planovi postaju sve manje gotički, moguće zbog uticaja koji su na arhitekturu imali engleski protestanti u Kanadi. Njegova crkva St-Barthélémey, Berthier, Quebec (1866-7), na primer, bila je klasicistička, podsećajući na radove Thomasa Baillargé-a. God. 1854 katedrala u Montrealu je izgorela, a biskup je predložio ideju o gradnji bazlike, nalik onoj Sv petra u Rimu. Sledstveno tome, Bourgeau je poslan u Evropu da proučava različite crkve, medjutim, vratio se nakon samo jedne nedelje provedene u Rimu, ubedjen da bi reprodukcija velike rimske crkve bila greška. Biskup je kao zamenu, na poslu projektovanja bazilike imenovao drugog arhitektu, oca Josepha Michauda (1823-1902) da izradi repliku. Medjutim, nedostatak iskustva Michauda, vratilo je Bourgeaua nazad na posao, a katedrala Saint-Jacques-le-Majeur (danas Marie-Reine-de-la-Monde) je završena 1894.

BOURGEOIS, VICTOR Belgijski arhitekta (1897 – 1962). Rodjen u Charleroi-u, studirao na akademiji u Bruxellesu 1914-19; profesor na Državnoj visokoj školi za arhitekturu. Postao je vodeći belgijski sledbenik Le Corbusiera. Kao potpredsednik CIAM-a bio je značajan predstavnik internacionalnog modernizma u Belgiji. Pisao o socijalnim aspektima arhitekture i izvršio znatan uticaj na savremenike. Projektovao Cité Moderne u Bercehm-Ste- Agathe kod Bruxellesa (1922-25), pod uticajem Cité Industrielle Tony Garniera i radova Frank Lloyd Wrighta. Projektovao poštansko čekovni biro u Bruxellesu i poslovne zgrade za fabrike G. Boël i Baume & marpent. Takodje, izradio planove za kuću na Weissenhofsiedlung u Stuttgartu (1927). Bio je aktivan arhitekta i gradski planer sve do smrti, projektujući mnogobrojne industrijske objekte.

BOUVARD, JOSEPH – ANTOINE Francuski arhitekta (1840 - 1920). Studirao na pariskoj École des Beaux-Arts. Postaje glavni arhitekta grada Pariza i gradi paviljon Pariza na Svetskoj izložbi 1878. Projektovao niz većih gradjevina, medju kojima i parisku Bourse du Travail.

BOUVIER, MICHAEL (akt. 1819 – umro 1874) Proizvodjač nameštaja iz Philadelphia-e, poreklom iz Francuske. Radio je u američkom stilu ampir. Nakon što je služio u Napoleonovoj vojsci, Bouvier je imigrirao u SAD 1815. Od 1819 bavi se poslom vezanim za nameštaj u Philadelphiji, izradjujući komade u američkom ampir maniru Anthony Quervelle-a, tada vodećeg stolara u Philadelphiji. Bouvier je takodje vodio pilanu i uvozio egzotično drvo, mermere i druge materijale.

BOVÉ (BEAUVAIS), OSIP (JOSEPH) IVANOVIČ Ruski graditelj (1784 – 1834). Njegov otac, italijanski slikar Vincenzo Giovanni Bova, iselio se u Rusiju, gde mu je sin od 1812 studirao arhitekturu. Nakon požara Moskve 1812 dolazi Bove na čelo komisije za ponovnu izgradnju grada, gde je odigrao značajnu ulogu u moskovskoj arhitekturi u periodu izmedju 1813 i 1825. Njegova glavna dela su sva u Moskvi: Veliki teatar (1819-24), projekat Aleksandrovog parka (1820-21), trijumfalni slavoluk, prva gradska bolnica i dr. Njegove gradjevine imaju klasicistična obeležja ruskog empirea (portici sa kolonadama, timpani).

BOX, JOHN (aktivan 1333 – umro 1375) Engleski zidar. Radio je na Westminsterskoj palati i na Hristovoj crkvi, Canterbury, Kent. Verovatno je projektovao lepu kapelu arhibiskupa u Stratfordu, u katedralu u Canterbury-ju (oko 1350) a takodje je radio zajedno sa Yveley-em na kapeli Black Prince u kripti katedrale (posle 1363).

BOYEN (BOYENS, BON), GUILLAUME Flamanski skulptor i graditelj (oko 1520 – 1592). Poznat po svojim delima u Švedskoj kao jedan od najznačajnijih umetnika – stranaca, koji su u toj zemlji proširili renesansni stilski izraz. God. 1557-58 boravio na dvoru Gustava Vase kao portretista. kao graditelj, ukrasio je renesansnim arkadama, raskošnim stepeništima i svečanim dvoranama mnoge dvorce u Stockholmu i Svartsjöu. Na tim radovima vidljiv je uticaj Vignole i S. Serlia. Gradio je i crkve, a često se spominje i kao zlatar.

BOYTAC (BOYTACA, BOUTACA), DIEGO (DIOGO), DIOGO DE BOITACA (oko 1460 – 1528 (?), aktivan 1490 – 1525) Portugalski graditelj, verovatno francuskog porekla (druga polovina XV v. – pre 1528). Sagradio jezuitski manastir u Setubalu (1490-99) i Hristovu crkvu (1494-8), koja komemoriše portugalska putovanja preko okeana. Pripisuju mu projekt crkve Dos Jeronymos u Belému i plan za belémsku kulu. Radio je na crkvi Santa Maria, Belém, Lisabon (početa 1502), jednoj od najlepših primera manuelinskog stila u Portugaliji. U dva navrata gradio u severnoj Africi (utvrdjenja, gradovi). Služio se dekorativnim oblicima kasne gotike, a smatran je jednim od osnivača manuelinskog stila, kojim je u Portugaliji obeležena prelazna faza iz gotike u renesansu.

BRACCI, PIETRO Italijanski skulptor (1700 – 1773). Sledbenik kasnobarokne Berninijeve škole, koji se usmeruje prema klasicističkom izrazu. Radio dekorativne figure na rimskoj Fontana Trevi i restaurisao antičku skulpturu.

BRACHUM (BRECHUM), LAURENTZ (LAURENTZ VON WESEL) (? - umro 1586) Nemački graditelj i kamenoklesar (XVI vek). Sagradio, obnovio i plastikom ukrasio više tvrdjava i dvoraca (dvorac Horst, okrug Recklingen; dvorac Geiss, kod Oelde, od 1650; dvorac na vodi Assen, oko 1564; dvorac Hovestadt kod Oestinghausena, okrug Soest, 1562-72) i kuća u Nemačkoj. U prvo vreme pod uticajem holandske arhitekture, kasnije primenjuje nemačke renesansne oblike (kombinacije neomalterisane opeke i klesanog kamena).

BRADLEY, WILL H. (1868 – 1962) Američki grafički umetnik; jedno vreme je dizajnirao nameštaj u stilu Art Nouveau-a. Godine 1901 Bradley je predstavio projekte za svoj nameštaj, koji je privukao veliku pažnju i objavljen je u časopisu »The Ladie's Home Journal« 1902. Mada je Bradley imao uticaja na američke dizajnere stila Art Nouveau, njegov nameštaj nije nikad ušao u proizvodnju.

BRAGAGLIA, ANTON GIULIO Italijanski režiser i scenograf (1890 - 1960). U njegovoj širokoj umetničkoj aktivnosti, prožetoj tendencijama za reformisanjem likovnog, književnog i teatarskog izraza, zauzima značajno mesto i scenografija, bazirana na primeni savremenih tehničkih sredstava. B. vodi u Rimu od 1923 avangardistički Teatro degli Indipendenti, a zatim deluje u Veneciji, Napulju, Palermu i dr.

BRAILOVSKI (BRAILOVSKIJ), LEONID Scenograf (Harkov, 1862 – Rim, 1937). Nakon završene akademije umetnosti putovao po Rusiji i izučavao staro slikarstvo i arhitekturu. Godine 1920 odlazu iz zemlje i 1921 postavljen u Beogradu za glavnog slikara Narodnog pozorišta. Godine 1925 preselio se u Rim.

BRAMANTE, DONATO (DONATO DI ANGELO DI PASCUCCIO D'ANTONIO) (1444 - 1514) Prvi medju velikanima italijanske visoke renesanse u arhitekturi. Jedini arhitekta visoke renesanse (sa izuzetkom Raphaela) koji je bio poštovan od strane sebi ravnih, svojih naslednika, u jednakoj meri kao što su poštovani antički majstori; on je, nadasve, bio taj koji je otkrio snagu, emocionalne mogućnosti i težinu antičke rimske arhitekture. Rodjen kod Urbina, učio je za slikara i verovatno je poznavao Piero della Francesca (oko 1410/20-1492) i Francesco di Giorgio-a - kome prvenstveno duguje svoje interesovanje za probleme perspektive - na dvoru Federigo da Montefeltro-a (vladao 1444-82) u tom gradu. Karijeru je započeo pod senkom Albertija i Michelozzo-a, a na njega je veliki uticaj izvršio Leonardo da Vinci od kojeg potiče njegovo interesovanje za projekte crkava sa centralnim planom. U Rimu je proširio klasičan stil snažne monumentalnosti koji je imao dubok i dugotrajan uticaj na razvoj italijanske arhitekture. Palladio je objavio da je Bramante »bio prvi koji je izneo dobru arhitekturu na svetlo«.
Prvi put se pominje 1477 na naslikanim perspektivnin dekoracijama na fasadi Palazzo del Podestà, Bergamo, a kasnije (1481) načinio je crtež koji je izgraviran kao perspektivni modell za slikare. Počeo je da radi za vojvodu Ludovico Sforzaa (oko 1479), za kojeg radi u Vigevanu ujedno kao dekorativni slikar i arhitekta. Njegova prva značajna gradjevina je S. Maria presso S. Satiro, Milano (početa 1482). Ovde je zatvorio sićušnu Capella della Pietà iz IXv. Albertijev uticaj je svidentan u dizajnu fasade (koja nije nikad dovršena), u upotrebi plitkih pilastera na bočnom zidu i brodu zasvedenim obličastim svodom. Budući da nije bilo prostora za oltar, postavio je lažno svetilište uz upotrebu trompe l'oeil slikanja i reljefa. Sagradio je ztakodje oktagonalnu sakristiju dekorisanu duborezom. 1488 je postavljen za konsultanta izgradnje katedrale u Paviji, medjutim, samo je kripta izvedena prema njegovim predlozima. Projektovao je centralan plan istočnog završetka gotičke crkve S. Maria delle Grazie, Milano, prostrane unutrašnjosti. Za S. Ambrogio, Milano, projektovao je kanonski kloster (iz 1492, izgradjeno je samo jedno krilo) i grupu od četiri klostera (1497, dva završena nakon 1576, prema njegovim planovima). U kanonskom klosteru upotrebljava vitke korintske stubove sa visokim frizovima i snažno isturenim impostnim blokovima.
Godine 1499 francuska invazija Lombardije i pad Sforza nagnao ga je da predje u Rim, koji je u to vreme bio umetnički centar Italije. Pored rada na nekoliko fresaka, njegov rad u Rimu odnosio se na kloster S. Maria della Pace (1500), iznenadjujuće različit od svega ostalog što je projektovao do tada. Karakterišu ga snažni stubovi nosači i pridodati jonski stubovi koji vode poreklo sa Colosseuma na prizemnoj etaži i otvorena galerija na prvoj etaži sa naizmenično postavljenim stubovima i stupovima (nosačima) koji ne nose lukove već arhitrave. Ukupan efekat je upotpunosti rimski sa naglašenom stabilnošću sistema. Njegova naredna zgrada bio je kružni Tempietto crkve S. Pietro in Montorio, Rim (1502), prvi veliki monument visoke renesanse čija veličanstvenost prevazilazi stvarne dimenzije objekta. Uokviren u osnovi toskanskom dorskom kolonadom sa korektnom klasičnom entablaturom, ovaj objekat nema površinsku dekoraciju osim metopa i školjki u nišama. Namera je bila da gradjevina bude postavljena u centar cirkularnog peristila poput grčkog hrama. U ovom slučaju, renesansa se približava duhu antike nego u bilo kojem drugom objektu.
Izbor Pape Juliusa II 1503 omogućilo je Bramanteu novog, naklonjenog patrona koji ga poziva da nacrta veliki i ambiciozni plan za Vatikan i crkvu Sv. Petra. Izveden je niz zgrada inkorporisanih u Cortile di S. Damaso. Mada velikih dimenzija, ovaj plan je skroman u poredjenju sa planom za Cortile del Belvedere, ogromno dvorište na tri nivoa flankirano arkadnim gradjevinama sa teatrom na donjem završetku i muzejem za klasične antikvitete sa centralnom eksedrom koja zatvara gornje dvorište. Radovi su započeli sa muzejem, ali je samo prvi sprat završen prema Bramanteovim planovima. Samo jedan njegov rad u Vatikanu je ostao nepromenjen i nedodirnut, to je privlačna spiralna rampaa postavljena u kuli Belvederea (oko 1505). Za Sv. Petra, on je predlagao crkvu koja će biti ne plus ultra u centralizovanom planiranju – grčki krst sa četiri manja grčka krsta na krajevima, zasvedeni centralnom kupolom i četiri manje kupole, kao i sa četiri ugaone kule, sve postavljeno izolovano na ogromnoj piazzi. Kamen temeljac je postavljen 1506 a gradnja je započela; medjutim, malo je dovršeno pre smrti pape 1513, što je dovelo do zastoja radova. Hor za S. Maria del Popolo, Rim (1505-9) je mali po dimenzijama ali veliki po koncepciji, sa masivno izvedenim koferovanim svodom i školjkasto završenom apsidom. Santa Casa u Loretu (početa 1509) je rimska skoro u istoj meri kao i Cortile del Belvedere, mada bogatije i izdašnije dekorisana, sa skulpturama Andrea Sansovina, Tribolo-a, Baccio Bandinellijaa, G.B. della Porta i drugih. Bramante je takodje projektovao i započeo Palazzo Caprini, Rim (oko 1510) sa jako rusticiranim prizemljem i pet pedimentalnih prozora postavljenih izmedju polustubova gornjeg sprata, a ovaj plan će naširoko biti imitiran. Ova kuću je kasnije preuzeo Raphael, koji je učvrstio svoju poziciju glavnog arhitekte u Rimu.

BRAMANTINO V. Suardi

BRANCA, ALEXANDER, FREIHERR VON (1919 - ) Nemački arhitekta rodjen u Münchenu. Zasnovao je sopstvenu praksu u bavarskoj prestonici 1950 i proizveo je mnogo izuzetnih gradjevina u kojima se ogleda i izražava njegovo verovanje u neophodnost kontinuiteta tradicije i simboličke vrednosti »supertemporalne« arhitekture. Njegove religiozne gradjevine, uključujući mortuarijum-kapelu i manastir Schönstatt (1980-2) su snažne i pokrenute, dok su njegovi konzervatorski radovi U Regensburgu (od 1981) bili senzitivni i široki. Dva muzeja se izdvajaju po kvalitetu: onaj u Vaduzu, Liechtenstein (iz 1978) i Neue Pinakothek, galerija slika, München (1973-81), oba snažno modelovana, sa izvanrednim osvetljenjem za posmatranje slika.

BRANCA, GIOVANNI (1671 – 1645) Italijanski graditelj i konstruktor, radio na izumu parne mašine. Spominje se u periodu pre 1616 u Loretu kao graditelj tzv. Santa Casa. Radio i u Assisiu i u Rimu (1622). Napisao »Manuale di architettura« (1629) i tehničko delo »Le Macchine«.

BRANCUSI, CONSTANTIN Rumunski vajar, graditelj i slikar (Vlaška, 1876 – Pariz 1957). Učio na umetničkoj školi u Craiovi (1894-98), u Bukureštu (1898-1902), boravio u Münchenu, Zürichu i Baselu. 1904-07 studira na École des Beaux-Arts u Parizu, radi kod A. Merciea. Brancusijeva razvojna nilija vodi od imitativne skulpture do ne-objektivnosti, od arhaiziranja do najslobodnije kubističke koncepcije. U nastojanju da pojednostavi oblik, napušta naturalističke i impresionističke tradicije, redukuje viziju do geometrijskih kombinacijaa, do kugli, jajolikih oblika i poliedara. U arhitekturi, projektovao je Hram izbavljenja u Indoreu (Haydarabad u Indiji), u periodu 1937-38, ali projekat nije nikada izveden. Takodje, B. se inspirisao skulpturom zapadne i centralne Afrike, a uticao je na mnoge vajare i plastičare savremenog izraza, uključujući i H. Moorea.

BRANDON, DAVID (1813 – 97) V. Wyatt, T.H.

BRANDT, EDGAR (1880 - 1960) Najprominentniji medu francuskim Art Deco umetničkim zanatlijama koji su radili u metalu. Brandt je dizajnirao i izradio veliki opus nameštaja – uključujući pregrade, konzolne stolove, pedestale, povremene stolove, radijatorske maske i lampe – u livenom gvoždju u drugim metalima. Posebno je poznat po svojim standardnim lampama na kojima su vertikalni nosači izradjeni u obliku zmije.

BRANDT, MARIANNE (1893 - 1983) Rodjena u Chemnitzu, Nemačka, započela studije slikarstva i skulpture u Weimaru 1911. God. 1923 pristupa u Bauhaus, gde radi u radionici za obradu metala, a potom u ateljeu László Moholy – Nagyja. God. 1928 preuzima radionicu za kratak period. 1929 odlazi u Berlin da radi kao dizajner u studiju Waltera Gropiusa. Tu je radila uglavnom na oblikovanju komada nameštaja za masovnu produkciju i dekoraciji enterijera na jednoj od kuća na Izložbi gradjevina u Karlsruhe-Dammerstocku. Mada su svi njeni radovi na polju dizajna predmeta za domaću upotrebu bili na nivou prototipova, u svojoj beskompromisnoj geometrijskoj čistoti njih karakteriše estetika koja će brzo prevladati u svetu dizajna. Jedan od njenih najznačajnijih projekata je mala metalna stona noćna lampa postavljena na fleksibilan sistem, koju jen proizvodio Körting und Mathiesen u Leipzigu 1928. Körting und Mathiesen je proizvela oko 50.000 lampi zasnovanih na prototipovima radionice za obradu metala Bauhausa, koje su izradili studenti i zaposleni u periodu izmedju 1928 i 1932. Nakon Drugog svetskog rata Brandt predaje na školi lepih umetnosti u Dresdenu (1949-51) i u školi za industrijski dizajn u Istočnom Berlinu (1951-54), pre nego što se povukla 1954. Brandt pepeljara iz 1926 je reeditovana 1985 od strane firme Alessi.

BRANGWYN, FRANK (1867 – 1956) Engleski slikar i dizajner koji je radio pod uticajem pokreta Arts-and-Crafts i Art Nouveau-a. Tokom 1880-tih Brangwyn je bio asistent Williamu Morrisu i sledbenik A.H. Mackmurdo-a. 1890-tih usvojio je Art Nouveau stil i radio je za Samuela Binga, dizajnirajući nameštaj, tekstil i tepihe.

BRANSON COATES Firma koju su osnovali Doug Branson i Nigel Coates. Doug Branson, britanski arhitekta, rodjen 1951, diplomirao na Architecture Association, London. Nigel Coates, britanski arhitekta, rodjen 1949, završio Architectural Association, London. Najznačajniji projekti firme su: Bohemia Jazz Club, Tokyo (1986); Caffè Bongo, Tokyo (1986); Nishu Azabu Wall, Tokyo (1990).

BRANZI, ANDREA (rodj. 1938). Studirao arhitekturu u Firenci; predstavlja jednog od vodećih intelektualaca u italijanskom dizajnu. Bio je osnivač i član grupe Archizoom i direktor za obrazovanje Akademije Domus. takodje je radio sa grupama Studio Alchymia i Memphis.. U njegovoj knjizi »The Hot House: Italian New Wave Design« (1984), on izlaže teoriju o tome da dizajn predstavlja zajedno praktičan i filozofski projekat, koji obuhvata sve ono praktično u arhitekturi do filozofije semiotike. U periodu 1980 on je bio pobornik Novog dizajna, a ovo učenje je obnovilo shvatanje dizajna kao sredstva za zadovoljenje potreba individua, što je tipično za postindustrijalizam.

BRAUN (formirana 1921) Nemačka kompanija koja proizvodi kako tehnička sredstva za domaću upotrebu tako i instrumente za naučne potrebe, koju je osnovao u Frankfurtu Max Braun. Kompanija je isprva proizvodila patentirano sredstvo za spajanje prenosnih kaiševa za pogonske mašine, medjutim, vrlo brzo se okreće plastičnim materijalima, komponentama za radio i gramofonske uredjaje, a potom na njihove setove. Firma je nastala iz konteksta rekonstrukcije Nemačke nakon Drugog svetskog rata, i rasta njenih potreba, pre svega na polju novih tehnologija kućnih električnih uredjaja. Max Braun je umro 1951, a njegova dva sina Artur i Erwin su preuzeli kompaniju i uposlili Dr. Fritza Eichlera 1954 da rukovodi novim programom dizajna u saradnji sa Ulm Hochschule für Gestaltung. Eichler je doveo Hansa Gugelota i Otla Aichera iz Ulma i kasnije, 1955 Dietera Ramsa. Zbog ovih dizajnera, proizvodni stil je razvijan paralelno od strane Ulma i Brauna, a bio je zasnovan na davanju posebne pažnje detalju i geometrijskoj jedinstvenosti. Ova estetika je za mnoge komentatore predstavljala paradigmu internacionalnog stila i »dobar dizajn«. Kada je 1956 Braun osnovao sopstveno odeljenje za dizajn, sa Ramsom kao glavnim dizajnerom 1960, skoro sve aktivnosti dizajna ove kuće bile su usmerene u stvaranju nove »corporate identity«. Uprkos odličnom menadžmentu na polju dizajna, kompanija ipak nije postigla veliki komercijalni uspeh, a nju je preuzeo američki Gillette 1967. U periodu ranih 1990-tih kompanija ponovo prolazi kroz komercijalne teškoće zahvaljujući činjenici da je njen hladni dizajn izašao iz mode i da se kompanija suočila sa brzo razvijajućom svetskom konkurencijom na polju proizvodnje električnih kućnih aparata.

BRAUN VON BRAUN, MATHIAS BERNHARD Austrijski vajar (1684 – Prag, 1738). Studirao u Italiji; od 1704 radi u Češkoj dekorativnu skulpturu za dvorce i parkove u pokrajini. Od 1710 živi u Pragu, gde radi skulpture i reljefe za pročelja palata praške aristoktatije, skulpture za most na Vltavi, kao i crkvenu i nadgrobu plastiku. Njegovi radovi dali su u znatnoj meri barokno obeležje praškim arhitektonskim spomenicima i parkovima.

BRAUWERS, JOSEPH (aktivan 1800 – 1820) Američki stolar koji je učio u Parizu, a radio je u stilu ampir. Brauwers je radio u New Yorku u francusko inspirisanom maniru koji je bio sličan onom u kojem je radio C.-H. Lannuier.

BREGNO, ANDREA (ANDREA DA MILANO) Italijanski vajar i graditelj (Osteno kod Coma, 1421 (ili 1418) – Rim, 1506 (ili 1503)). Potiče iz porodice lombardijskih klesara (lapicidae) koja je radila u Veneciji. 1460 dolazi u Rim, gde radi u periodu pape Siksta IV. Tu formira renesansni tip crkvenog mauzoleja u kojem kombinuje arhitektonske i dekorativne elemente sa plastičnim figurama. Izradio je verovatno pročelje crkve S. Maria del Popolo.

BRENNA, VINCENZO (1745 – oko 1820) Italijanski arhitekta rodjen u Firenzi, doselio se u Rim 1767, gde je, zajedno sa Franciszekom Smuglewicz (1745-1807), proizveo crteže rimskih zidnih slika i ostalih iskopina, koje je objavio kao »Vestigia delle terme di Tito« (Ostaci Titusovih termi, 1776-8). God. 1777 zaposlio ga je grof Stanisław Potocki (1755-1821) i on se seli u Poljsku, gde je slikao neoklasične groteske za princezu Lubomirsku, Potockog i kralja Stanisława poniatowskog (1764-95). Neki od njegovih poljskih enterijera uradio je u Lańcut-u za Aignera. Potom je otišao u St Petersburg, gde je radio kao dekorativni slikar po shemama Camerona, od kojih je naučio arhitektonske veštine i kojeg je nasledio na mestu dvorskog arhitekte 1796. Njegovi najznačajniji radovi su u Gatčini, gde je projektovao više neoklasičnih enterijera, razvivši snažan imperijalan stil koji vodi poreklo iz njegovih ranijih arheoloških studija. Prešao je u Dresden 1802, gde je i umro.

BRENNER, ANTON Austrijski arhitekt (Beč, 1896 - 1957). Studirao na akademiji u Beču (J. Frank, O. Strnad, C. Holzmeister). Gradi u Beču i Frankfurtu na Majni. Jedno vreme nastavnik na gradjevinskom odseku Bauhausa u Dessau-u.

BRENNER (BRUNNER, BRÖNNER, BRÜNNER), MELCHIOR Nemački skulptor i graditelj iz Dresdena. Glavno delo mu je: pregradnja renesansnog dvorca u Merseburgu (oko 1605) u oblicima ranog baroka. Na isti način je sagradio delove dvoraca u Torgau, Moritzburg i Sitzenroda.

BRETON, GILLES LE (1506/10 umro 1558 (1553)) Majstor zidar u službi kod Françoise I, na radovima u Fontainebleau-u. Medju projektima za Fontainebleau koji su sačuvani do danas nalazi se porte Dorée, sa superimponovanim loggie (1528-40), ulazom u Cour Ovale (iz oko 1531 – takodje sa portikom i stepeništem koje je uradio Le Breton) i severnom stranom na Cour du Cheval-Blanc. Njegov, relativno kruti i pravilni renesansni klasicizam, bio je pod uticajem Serlia a na kraju je prethodio radovima Lescota.

BRETTINGHAM, MATTHEW (1699 - 1769) Ne mnogo istaknuti arhitekt, ali je imao veliki broj izvedenih objekata, medju kojima je izgradio Holkham Hall, prema planovima Kenta. Kasnije je tvrdio da je sam načinio planove. Opstalo je samo nekoliko njegovih objekata: Langley Park (oko 1745) je verovatno najbolji. U Londonu je projektovao više značajnih gradskih kuća: Norfolk House (1748-52, srušena 1938), York House, Pall Mall (1761-3, srušena) i No5, St. Jame's Square (1749).

BRETTINGHAM, MATTHEW JR. (1725 – 1803) Sin prethodnog, bio je zaslužan za neoklasicistički rad na Charlton House, Wiltshire (1772-6).

BRETTINGHAM, ROBERT WILLIAM FURZE (oko 1750 – 1820) Unuk starijeg Matthew Brettinghama, projektovao više objekata zatvore, uključujući plemeniti front za zatvor Downpatrick, Co. Down (1789-96) a bio je zaslužan (zajedno sa S. Wooleyem) za restauraciju gotičkog hora u katedrali Holy and Undivided Trinity, Downpatrick (1795). Za markiza od Downshire izveo je proširenja Hilsborough House, C. Down (oko 1795-7), a njegovi crteži za ovaj projekat bili su izlagani na Royal Academy 1797. U njegovom birou učio je arhitekta George Smith.

BREUER, MARCEL LAJOS (1902 - 1981) Značajan arhitekta i dizajner modernista. Rodjen u Pécsu u Madjarskoj. Studirao u školi BAUHAUS od 1920. Godine 1925 upravlja odeljenjem za stolarstvo na weimarskom BAUHAUSU i iste godine dizajnira svoju prvu fotelju sa čeličnim cevima. God. 1928 osniva sopstvenu arhitektonsku praksu u Berlinu, kada realizuje Harnischmacher Haus u Wiesbadenu i (zajedno sa braćom Roth) elegantne apartmane Doldertal u Zürichu (1935-6), za Giediona. God. 1935 odlazi u London gde je bio partner sa F.R.S. Yorke, medjutim, ubrzo odlazi u SAD, na Harvard 1937, a ulazi u partnerstvo sa Gropiusom (1937-40). Medju njegovim studentima u to vreme bili su Edward Barnes, John Johansen, Philip Johnson i Paul Rudolph. God. 1941 otvara ofis u Cambridgeu, Mass., a 1946 seli se u New York. Sopstvenu nezavisnu praksu u Americi započeo je efektivno tek nakon Drugog svetskog rata. Bio je prvi arhitekta koji je naimenovan da projektuje privatne kuće u New Englandu. Naklonost prirodnim materijalima (drvo), koje vodi poreklo verovatno iz perioda školovanja u BAUHAUSU, vidljiva je na nekim njegovim radovima u Engleskoj. U periodu poslednjih dvadeset godina njegovog rada, angažovanje je proširio na druge zemlje (Bijenkorf, Rotterdam, sa Elzasom, 1953: Unesco, Pariz sa Zehrfussom i Nervijem, 1953), a njegov stil je pratio pre manje racionalan i više samovoljan trend u arhitekturi generalno (Abbey St. John, Collegeville, Minnesota, 1953 i Lecture Hall na New York University, University Heights, Bronx, N.Y., 1961). Medju njegovim kasnijim radovima ističu se IBM Research Centre, Le Gaude, Var, Francuska (zajedno sa Gatje, 1961). Njegov najznačajniji objekat iz kasnije faze je Whitney Museum of American Art, New York, 1963-1966, zajedno sa H. Smith.
Marcel Breuer je takodje bio jedan od najznačajnijih dizajnera nameštaja XX veka. Većina njegovog nameštaja kreirana je u Evropi; u Americi je radio uglavnom kao arhitekta. U svojoj mladosti, Breuer je pratio stilGerrita Rietvelda i komplikovanu formalnu estetiku De Stijla. U ranom periodu svoje karijere, proizveo je čuvenu »Wassily« stolicu, izradjenu od čeličnih cevi i kože, a bila je namenjena i nazvana po slikaru Wassilyju Kandinskom. Breuer se razvio izvan uticaja De Stijla i pokazao je svoju karakterističnu kombinaciju praktičnosti i jednostavne elegancije svojom verzijom (1928) »konzolne stolice« (cantilevered chair) koju je izumeo Mart Stam. Ram stolice bio je načinjen od jedne zakrivljene čelične cevi i bio je pričvršćen na zadnjem delu sedišta stolice, koje je bilo izradjeno od drveta. Njegova stolica je postale izuzetno uticajan komad nameštaja i proizvodi se i prodaje čak i danas. U Britaniji, tokom kasnih 1930-tih, Breuer je dizajnirao nameštaj načinjen od aluminijuma ili laminirane šper ploče, medju kojima su najznačajnije serije sofa. Breuer je načinio uticaj na skoro sve dizajnere nameštaja od 1930-tih, delom putem upotrebe materijala kao čeličnih cevi, tkanine ili laminirane šper ploče, medjutim, najviše putem svog ingenioznog stila dizajna, koji je kombinovao funkciju sa elegancijom i jednostavnošću.

BREUHAUS DE GROOT, FRITZ AUGUST Nemački arhitekta (1883 - 1960). Privatni arhitekt u Düsseldorfu, Bremenu i Berlinu. Gradio dvorce, letnjikovce, industrijske objekte (Thyssen – Konzern); opremao prekookeanske brodove (Bremen, 1928). Napisao »Bauten und Räume: Neue Landhäuser«, 1957.

BREWER, CECIL CLAUDE (1871-1918) V. Smith, Arnold Dunbar

BREYTSPRAAK, CAREL (aktivan 1795 (6) – umro 1810) Holandski umetnički stolar u stilu francuskog ampira. Radio je uglavnom za Napoleonovog brata, Louisa Bonaparte-a, kralja Holandije, a pratio je francuske modele, mada, poput većine dizajnera tog vremena, bio je pod uticajem relativno jednostavnih projekata Pierre de La Mésangère-a u najmanju ruku onoliko koliko i pod uticajem grandioznih imperijalnih radovaa Perciera i Fontaine-a. Bio je naklonjen glatkim prelazima visoko sjajno oblikovanog furnira mahagonijuma, uramljenog u jednostavne rektangularne modele ornamentisane elegantnim pozlaćenim bronzanim okovima.

BRIDGEMAN, CHARLES (umro 1738) Engleski pejsažni arhitekta koji je imao ogroman uticaj na oblikovanje neformalnog engleskog vrta, uvodeći elemente koji su prethodili slobodnim planovima Browna i Kenta. Zaslužan je za uvodjenje francuskog »ha-ha« u Englesku 1719 na Stowe, Buckinghamshire, što je kasnije korišćeno u jednostavnom obliku tokom XVIII veka. Takodje je upotrebljavao francuski »pattes d'oie« (literarno »guščje stopalo«, sa značenjem medjusobno ukrštenij avenija), što je privlačilo pažnju korisnika i usmeravalo je prema prostornim akcentima (»eye catchers«). Bridgeman je prvi put skrenu na sebe pažnju pre 1709 kada je radio kod Vanbrughaaa i Henry Wise (1653-1738) u Blenheimu, Oxfordshire. God. 1714 počeo je da radi kod Lorda Cobhama (oko 1669-1749) na Stowe-u, Buckinghamshire, najslavnijem pejsažnom vrtu tog doba, sa svojim »neformalnim« stazama, upotrebom vode i brojnim »fabriques«, ponajviše sa literarnim, mitološkim, političkim ili istorijskim aluzijama. Saradjivao je sa mnogim arhitektimaa, uključujući Gibbsa i Kenta i radio za mnoge vrtove, uključujući: Claremont, Surrey, Eastbury, Dorset, Rousham, Oxfordshire i Wimpole Hall, Cambridgeshire (svi iz 1720-tih). Moguće je da je savetovao Pope Alexandera (1688-1744) na njegovom vrtu u Twickenhamu. 1727, zajedno sa Wiseom, počeo je da radi kao upravnik na Royal Gardens i nasledio je Wisea kao kraljevski vrtlar kralja Georgea II (1727-60), 1728.

BRIDGEN, ROBERT (aktivan 1830-tih) Britanski dizajner nameštaja koji je radio u stilu elizabetanskog preporoda. Godine 1838 Bridgen je objavio knjigu uzoraka »Furniture with Candelabra and Interior Decoration« koja jen uticala na mnoge proizvodjače takozvanog »elizabetanskog nameštaja«.

BRIERLEY, WALTER HENRY (1862 – 1926) Engleski arhitekta. Vodeći protagonista stila Wrenaissance na severoistoku zemlje. Njegovu predivnu kuću u stilu Arts and Crafts, Cloce, Northallerton, Yorkshire (1895-1904) pominje Muthesius.

BRIGHT, GEORGE (1727 – 1805) Bostonski stolar, koji je radio nameštaj u američkom Chippendale stilu kao i u neoklasičnom stilu federalnog perioda. Bio je jedan od vodećih bostonskih umetničkih zanatlija tog vremena, Bright je vodio poreklo od više generacija proizvodjača nameštaja.

BRINKMAN, JOHANNES ANDREAS (1902 – 1949) Arhitekta, rodjen u Rotterdamu, koji je bio u partnerskom odnosu od 1925-1936 sa Leendert Cornelius ven der Vlugtom (1894-1936), a od 1937 do 1948 sa van den Broekom. Firma je izvela proslavljenu van Nelle fabriku duvana, Rotterdam (1926-30), na čijem projektu je takodje radio Mart Stam. Smatrana za jednu od najčistijih konstruktivističkih gradjevina tog perioda, istovremeno i za pionirski primer moderne arhitekture, bila je to struktura od pečurkastih stubova i armiranog betona, sa velikim površinama prekrivenim zidom zavesom. Brinkman i van der Vlugt su saradjivali sa Willemom van Tijenom (1894-1974) na dizajnu Bergpoldera, visoko uzdignutog rezidencijalnog blokaa u Rotterdamu (1933-4), jednoj od najranijih gradjevina koja je fundirana na pilotima, jakim stubovima koji nose zgradu a koji su bili omiljeni motiv Le Corbusiera.

BRION VEGA (osn. 1945). Kompanija koja je osnovana u Milanu od strane porodice Brion, u prvo vreme za proizvodnju radio uredjaja. Dolaskom prve televizijske mreže u Italiju, kompanije se orijentiše na proizvodnju prvih tv aparata u Italiji 1952. Tek ranih 1960-tih kompanija počinje da saradjuje sa dizajnerima, medju kojima su najznačajniji: Marco zanuso, Richard Sapper, Achille Castigloioni i Mario Bellini. God. 1962 proizvela je prvi potpuno tranzistorski italijanski televizor, kojeg su dizajnirali Zanuso i Sapper, kojeg je pratio 1964 Algol II tv set, koji je doneo ove dizajnere u bližu vezu sa modernističkim kutijastim formama koje su označavale stil ove kompanije u periodu dekade i stavile njene prouzvode u konkurenciju nemačkim.

BRITTON, JOHN (1771 – 1857) Britanski pisac na polju arhitekture i topografije, čija su knjige »Architectural Antiquities of Great Britain« (1807-26) i »Cathedral Antiquities« (1836) bile glavni izvor stila gotičkog preporoda. Učio je R.W. Billingsa. V. Pugin, A.C.

BRIX, JOSEPH Nemački arhitekt (1859 - 1943). Član pruske akademije gradjevinarstva, profesor na Tehničkoj visokoj školi u Berlinu. Specijalista za gradske asanacije, puteve i gradske higijenske uredjaje. U tom svojstvu saradjivao je kod izrade urbanističkih planova mnogih gradova, pored ostalih Beograda i Sofije (kanalizacija).

BRJULOV (BRJULLOV), ALEKSANDAR PAVLOVIČ Ruski arhitekta (Petrograd, 1798 – 1877). Potiče iz francuske porodice (Bruleleau, Brullo), koja je preko Nemačke došla u XVIII veku u Rusiju. Učio u Petrogradu, boravio u Rimu, gde je izradio projekat rekonstrucije termi u Pompejima. Po povratku u Rusiju postaje dvorski arhitekt i profesor petrogradske akademije. U svojim projektima suprotstavlja se klasicističkom maniru koji je preovladjivao u ruskoj arhitekturi u prvoj polovini XIX veka; traži uzore u romanici i ranoj renesansi. Većina njegovih radova nalazi se u Sankt Petersburgu: bivši Mihajlovski teatar (1831), Luteranska crkva sv. Petra i Pavla (1832), pregradnja enterijera Zimskog dvorca (1837) posle požara i dr.

BRJULOV, NIKOLAJ FJODOROVIČ Ruski arhitekt (Petrograd, 1826 – 1885). Sinovac Aleksandra Pavloviča Brjulova. Studirao na petrogradskoj akademiji i u inostranstvu. U Petrogradu gradio palate i projektovao enterijere.

BRODOVICH (BRODOVITCH), ALEXEY (1898 – 1971). Bio je umetnički direktor »Harper's Bazaar-a« u periodu 25 godina (1934-58) i imao je značajan uticaj na dizajn ovog magazina. Rodjen je u Rusiji, medjutim, nakon Prvog svetskog rata i ruske Revolucije odlazi u Pariz 1920. Tu počinje da radi kao dizajner za Arts et Métiers Graphiques i Cahiers d'Art, osvaja pet medalja za svoj dizajnerski rad na Paris exposition des arts décoratifs et industriels, 1925. 1930-tih emigrira sa porodicom u Philadelphiju, SAD, gde je pozvan da organizuje odeljenje dizajna za reklamiranje na Pennsylvania Museum School of Industrial Design. Njegov dolazak na mesto direktora magazina »Harper's Bazaar« koincidira sa promenom koncepcije magazina od modnog časopisa prema magazinu »stila«. Brodovichev rad karakterišu nekonvencionalno isecanje ilustracija magazina, upotreba »belog prostora« kao elementa dizajna i upotreba klasičnih oblika slova. Za fotografije angažovao je inovatore poput Henri Cartier-Bressona, a takodje i Man Raya i Richarda Avedona. U New Yorku je osnovao Design Laboratory na New York school for Social Research (1941-49), koju je revitalizovao 1958.

BRODRICK, CUTHBERT (1822 - 1905) Arhitekt iz Yorkshirea, čije je kapitalno delo Leeds Town Hall (1853-8), grandiozno zdanje sa višestubnom kupolom, nastalom pod uticajem Cockerella i naravno Wrena. Originalnija je zgrada berze Leeds Corn Exchange (1861-3), eliptične osnove, u stilu italijanske renesanse. Takodje je projektovao čudesno velik i masivan Grand Hotel u Scarboroughu u stilu koji odaje poštovanje francuskoj renesansi (1863-7), kao i zgradu većnice, Town Hall u Hullu (1862-6).

BROEBES, JEAN – BAPTISTE Francuski graditelj i bakrorezac (Pariz, oko 1660 – posle 1720). Učio kod J. Marota. Godine 1686-92 graditelj u Bremenu, potom profesor za arhitekturu na berlinskoj akademiji, 1720 u Barbyju dovršava gradnju dvorca Henrika Saskoga. U nemačko graditeljstvo unosi elemente francuskog baroka. U Augsburgu je 1733 izašla zbirka, sastavljena od 47 njegovih nacrta i crteža u bakrorezu »Vues des Palais et Maisons de Plaisance de S.M. Roy de Prusse«..

BROEK, J.H. VAN DEN Holandski arhitekta (1898 - 1978). Profesor na visokoj tehničkoj školi u Delftu. Od 1948 vodi zajednički atelje sa J.B. Bakemom. Njihov rad vezan je uz posleratnu izgradnju u Holandiji (Rotterdan). Nizom pojedinačnih arhitektonskih kao i urbanističkih rešenja nastoje da usaglase kolektivni značaj arhitekture, stvarajući zaštićene pešačke površine i prostore ambijentalnog ugodjaja. Projektovali su holandski paviljon na Svetskoj izložbi u Brucellesu 1958, trgovački centar Lijnbaan u Rotterdanu (1953), većnicu u Marlu, Modernu galeriju u Rotterdamu (1956) i niz poslovnih objekata, škola, industrijskih pogona i trgovačkih kuća u gradovima u Holandiji.

BROEUCQ (DU – BROEUCQ), JACQUES, DU Flamanski skulptor i graditelj (oko 1500/1510 – 1584). Oko 1535 boravi u Italiji, gde studira dela Michelangela, Rafela i A. Sansovina, a vraća se u domovinu kao pobornik italijanske i antičke umetnosti. Godine 1535-48 ukrašuje hor crkve Ste. Waudru u Monsu (srušen 1797); izradio horske klupe, pregradu i oltare u crkvama sv. Waudru i sv. Magdalene (1550). God. 1544-50 bio je učitelj Giovannia da Bologna u Monsu. Pregradio je dvorac Boussu (1539), sagradio dvorac Binche (1545-49) i lovački dvorac Mariemont (1548), kao i gradske većnice u Bavaiu 1544 i Beaumontu (1548).

BROGGI, LUIGI Italijanski arhitekta (1851 – 1926). Studirao na Scuola superiore d'architettura u Milanu (C. Boito). Profesor arhitekture na Academia di Brera. Radio u Milanu na uredjenju trga Cordusio i ulice Dante, gde projektuje staru berzu (1900), paltu »Credito Italiano«, pal. »Istituto Nazionale delle Assicurazioni«; zajedno sa C. Navom sagradio pal. »Banca d'Italia« (1907-12) i koncertnu dvoranu u konzervatorijumu Verdi. Restaurisao pal. Bellini u Novari (1907), »Casa di risparmio« u Alessandriji (1909), projektovao hotele u Genovi i Salsomaggioreu.

BROKOV (PROKOFF), JAN Češki skulptor (1652 – 1718) Izveo je više plastičnih dekoracija za dvorce i parkove, najviše u severozapadnoj Češkoj (Manetin kod Plzena, oko 1695; Klašterec, 1685-87). Njegova kasnija dela imaju sve crte češkog baroka iz vremena protivreformacije na kraju XVII veka.

BRONGNIART, ALEXANDRE-THÉODORE (1739-1813) Prominentni neo-klsicistički arhitekt, rodjen u Parizu, a školovao se kod J.-F. Blondela i Boullée-a. Godine 1765 počeo je sopstvenu vrlo uspešnu karijeru projektujući pozorište u Caenu (srušeno) i Hôtel de Montesson, Pariz. Za svoje privatne kuće usvojio je elegantan neoklasicistički stil, koji je najbliži ekvivalent u arhitekturi skulpturama Clodiona, koji je više puta bio angažovan na dekoracijama njegovih gradjevina (na pr. Hôtel de Condé, Pariz, projektovan 1780). Medjutim, za projekt kapucinskog manstira u Chaussée d'Antin, sada Lycée Condorcet (1780-82, fasada rekonstruisana 1864), razvio je mnogo stroži manir, projektujući kolonadu dorskih stubova sa hrana u Pestumu za manastir. Godine 1804 povereno mu je projektovanje za groblje u Parizu Père-Lachaise, a njegov plan za jardin anglais jeimao značajan uticaj u to vreme. Njegovo poslednje važno delo je zgrada Pariske berze, odgovarajuće korintska grandiozna gradjevina u rimskom imperijalnom stilu (početa 1807, proširena 1895).

BROOKS, JAMES (1825 - 1901) Jedan od engleskih najistaknutijih arhitekata crkava u stilu gotičkog preporoda, čija je direktnost pristupa uporediva sa onom Butterfielda; medjutim, dok je Butterfield ekscentrično nastran, Brooks pleni jednostavnošću. Rodjen je u Berkshire-u, a osnovao je sopstvenu praksu 1851. Njegov omiljeni materijal je bunjasta opeka, a omiljeni stil je onaj iz ranog XIIIv., sa lansetnim prozorima i apsidom. Njegove osnovne crkve su u Londonu, prvo u siromašnim severoistočnim predgradjima, a zatim, nešto rafiniranije, tri individualna remek dela koja su podignuta izvan grada: Ascension, Lavender Hill, 1874; Transfiguration, Lewisham, 1880 i All Hallows, Gospel Oak, 1889.
Bio je u partnerskom odnosu sa svojim sinom, Jamesom Martin Brooks (1852-1903).

BROOKS, THOMAS (1811 – 1887) Proizvodjač nameštaja iz New Yorka, Brooklyn, u stilu renesansnog preporoda. Bio je aktivan u više stilova od 1841, a najpoznatiji je po svom visoko eklektičnom, bogato ornamentisanom radu u stilu renesansnog preporoda iz perioda 1850-tih do 1870-tih.

BROSSE (DEBROSSE), SALOMON DE (1571 - 1626) Francuski arhitekta, značajna ličnost prelaska iz manirizma u klasicizam. Rodjen u Verneuilu-sur-Oise, gde je njegov deda po majci Jacques Androuet Du Cerceau gradio chateau. Njegov otac je takodje bio arhitekt. Seli se u Pariz oko 1598, gde je bio naimenovan arhitekta Krune 1608. Nasuprot odnosima sa porodicom Du Cerceau i njihovog prethodnika Bullanta, on je shvatao arhitekturu u odnosima masa, a ne samo po dekoraciji površina. Ovaj plastični sens je evidentan kod tri njegova velika châteauxa: Ccoulommiers (1613); Luxembourg (počet 1615, proširen XIXv.) i Blérancourt (1612-19, ostao je samo jedan paviljon). Poslednji je najbolji, revolucionaran za svoje doba, u vidu slobodnostojećeg simetričnog bloka projektovanog tako da bude vidljiv sa svih strana. Godine 1618 započeo je radove na Palais du Parlement u Rennesu, kojeg izdvajaju poseban osećaj za izoštreno definisanje masa i delikatnost klasičnog detalja. 1623 je podigao protestantski hram u Charentonu. Njegov klasicizam francuskog karaktera naglašen je na fasadi St. Gervais, Pariz (1623), koja kombinuje Vignolinu Gesù u shemi sa fronspisom Delormea na Anet sa tri superimpostna reda. Smatra se za najznačajnijeg prethodnika François Mansarta.

BROWN, JOSEPH (1733 – 1785) Američki arhitekta amater, koji je projektovao više značajnih gradjevina u Providence-u, RI, uključujući First Baptist Meeting House (1774-5), čiji je toranj zasnovan naa ilustracijama iz Gibbsove »Book of Architecture« (1728). Medju njegovim ostalim radovima su University Hall (1770-1), Market House (1773-7) i Brown House (1786-8).

BROWN, LANCELOT (zvani CAPABILITY) (1716-83) Rodjen u Northumberlandu, jedan medju najuticajnijim engleskim pejsažnim arhitektima ikada, istovremeno i arhitekta. Postao je glavni vrtlar u Stowe-u, Buckinghamshire, 1741, gde je, zajedno sa Bridgemanom i Williamom Kent realizovao »naturalizovanje« parka. Ovaj cenjeni rad omogućio je Brownu da osnuje sopstvenu praksu, tako da je tokom perioda od trideset godina kreirao mnoge pejsažne vrtove sa artificijelnim jezerima, sa naoko slučajno posadjenim grupacijama drveća i velikim travnatim površinama koji su činili dostojnu sredinu za podizanje palladijanskih gospodarskih kuća u prirodi.
Arhitekt više palladijanskih kuća u prirodi, medju kojima su: Croome Court (1751-2) i Claremont House (1771-4). Medjutim mnogo je značajniji kao pejsažni i vrtni arhitekta. 1749 postaje pejažni vrtni konsultant. Vrlo brzo razvija sopstveni artistički neformalni manir koji je sadržao tendenciju organizovanja velikih površina livada, grupacija drveća, jezera slobodno zavojito oblikovanih, što je pružalo savršen pejsaž neo-palladijanskim vilama. Priroda nije sputavana kao kod formalnih shema Le Nôtrea, već je samo »pripitomljena«, »ukroćena«, što je za rezultat imalo stvaranje idiličnih pejsaža i parkova. Njegovi parkovi su bili manje alternativa formalnim vrtovima nego što su predstavljali alternativu samoj prirodi, što je omogućilo njihovu široku primenu ne samo u Engleskoj već i u kontinentalnom delu Evrope. Njegovi najbolji parkovi koji su se zadržali do danas su: WWarwick Castle (oko 1750), Croome Court (1751), Bowood (1761), Blenheim (1765), Ashburnham (1767), Dodington Park (1764) i Nuneham Courtenay (1778).

BROWN, RICHARD (aktivan 1804 – 1845) Verovatno iz Devona, Brown je osnovao svoju arhitektonsku praksu, medjutim, njegov osnovni značaj je kao učitelja crtanja i pisca. Medju njegovim učenicima bio je M.A. Nicholson, a napisao je »The Principles of Practical Perspective« (1815), eklektičku knjigu »Domestic Architecture« (1842), »Sacred Architecture« (1845) i »The Rudiments of Drawing Cabinet and Upholstery Furniture« (1822 i 1835) jednu od najprivlačnijih knjiga uzoraka engleskog nameštaja iz perioda XIX veka.

BROWNE, GEORGE (1811 – 1885) Arhitekta rodjen u Belfastu, koji je radio u Kanadi od 1830. Njegovi najpoznatiji radovi su crkve St George, Kingston, Ontario (1859), varijanta Gibbsove St Martin-in-the-Fields, kao i City Hall i Market Building, takodje u Kingstonu (1842-4) u robusnoj mešavini neoklasicizma i kasno georgijanskog stila, koja se, možda, vraća u prošlost prema baroku Hawksmoora i Vanbrugha.

BRUANT (BRUAND), LIBÉRAL (oko 1635/7-97) Sagradio Hôtel des Invalides u Parizu (1670-77), značajan po arhitekturi rimske ozbiljnosti i snage zasvedenih arkada, kao i po visoko originalnoj Salpêtrière kapeli u Parizu (oko 1670). Projektovao je palatu za Vojvodu od Yorka, kasnije Jamesa II, u Richmondu, oko 1662. Bio je arhitekta velikog dara, ali nikada nije dostigao uspeh koji je zasluživao. Njegov brat Jacques (umro 1664) projektovao je Hall za Merchand Drapiers (oko 1655-60), čija fasada se nalazi na Musée Carnavalet, Pariz.

BRUCE, SIR WILLIAM (oko 1630-1710) Osnivač klasičnog stila arhitekture u Škotskoj. Postao istaknuti arhitekta nakon restauracije, za koju se energično zalagao, te je bio nagradjen. 1668 dobija zvanje baroneta a 1671 je imenovan za kraljevog nadzornika, a postaje i Master of Works u Škotskoj. Njegov rad na Holyrood House, Edinburgh (1671nadalje) nosi elemente francuskog stila. Kinross House (1686-93) i Hopetoun House, West Lothian (1699-1703) su radjene u tradiciji Pratta. Projektovao je crkvu Lauder, Berwickshire (1673), Town House, Stirling (1703-5) i (verovatno) Hope Aisle, Abercorn Church, West Lothian (1707-8).

BRÜCKWALD, OTTO (1841 – 1904) Saksonski dvorski arhitekta i projektant Festspielhaus-a (Festivalski teatar), Bayreuth, Bavaria, za Richarda Wagnera (1813-83), pod velikim uticajem radova Sempera i samog Wagnera. Projektom dominira ogromna pozornica, a sedišta u auditorijumu su aranžirana u obliku kružnog segmenta, sa orkestrom, postavljenom izvan vizuelnog dometa i delimično ispod pozornice. Bila je to značajna inovacija u dizajnu pozorišta.

BRUDER, WILL (1946 - ) Američki arhitekta najviše aktivan na američkom jugozapadu. poseduje sposobnosti prilagodjavanja arhitekture zahtevima mesta, korisnika, zanatlija na gradnji objekta i očuvanja energije, uz istovremeno projektovanje formalno ispunjene i prelepe gradjevine, što je neobična odlika arhitektonske profesije. Studirao je umetnost i inženjerstvo, medjutim, nije imao formalno školovanje na polju arhitekture. Nakon postizanja nivoa zvanja Bachelor of Arts za skulpturu na University of Wisconsin 1968, radio je i studirao kod Paolo Solerija, kod kojeg je dobio iskustvo na radu u drvetu, metalu i zidanju. Kroz ovo učenje, Bruder je uspeo da dobije registraciju arhitekte i otvorio je sopstvenu praksu 1974.
Bruderova najveća struktura i veliki poduhvat je Burton Barr Central Library, Phoenix, Arizona, gradjevina koja inkorporiše obešene strukture Buckminstera Fullera na krovu, a gde motorizovani elementi na južnoj strani kontrolišu upad svetlosnih zraka. Medju ostalim radovima, značajni su: Cholla Branc Library, Phoenix, Arizona; Rock Valley Art Center, Deer Valley, Arizona (1994); Temple Kol Ami, Scottsdale, Arizona (1994); Townsend Residence, Paradise Valley, Ar. (1997); Scottsdale Museum of Contemporary Art (aneks), Scottsdale, Ar. (1999); Nevada Museum of Art, Reno, Nevada (2003); Portland Main Library, Portland, maine (2006-07).

BRUKALSKI, STANISŁAW (1894 – 1967) Poljski arhitekta. On i njegova supruga Barbara (1899-1980) bili su pioniri internacionalnog modernizma u svojoj zemlji. Specijalizovali su se za projektovanje i razvoj stambenih objekata i bili su članovi CIAM-a. Takodje su dizajnirali enterijere butničkih brodova, uključujući Batory, Piłsudsky, Sobieski i Chrobry (1927-38). Medju njihovim arhitektonskim radovima značajno je stambeno naselje Kooperativna stambena kolonija VII, Wasawa-Žoliborz (1930-4).

BRUNEL, ISAMBARD KINGDOM (1806 - 1859) Jedan od najistaknutijih i imaginativnih inženjera XIX veka, rodjen u Portsmouthu. Sin Sir Marc Isambard Brunela (1769-1849) koji je rodjen u Normandiji, Isambard se školovao na Lycée Henri Quatre u Parizu. God. 1823 se pridružio birou svog oca, u kojem je učestvovao na projektovanju Thames Tunnel od Wappinga do Rotherhithe-a (1824-43). God. 1829 projektovao je Clifton Bridge u Bristolu, jedan od najistaknutijih engleskih obešenih mostova. Takodje je zaslužan za Great Western Line od Londona do Bristola.
Značajan je za projektovanje Temple Meads Station, Bristol (1839-40) i Paddington Terminus, London (1850-5 na kojem su učestvovali M.D. Wyatt i Owen Jones), kao i Royal Albert Bridge preko Tamara u Saltash-u (1857-9), koji je njegova najslavnija željezna struktura. Projektovao je naselje za Railway Company u Swindonu, Wiltshire (ponovo sa Wyattom); Monkwearmouth dokoce (1831); prefabrikovanu bolnicu za Renkioki u Crimea-i (1855), nakon uspeha Kristalne palate na Izložbi 1851, čiji je on bio veliki promoter. Bavio se i projektovanjem i gradnjom parobrodova, koji su bili tehnički mnogo napredniji od tada projektovanih brodova.

BRUNELLESCHI (BRUNELLESCHO), FILIPPO (1377 - 1446) Prvi renesansni arhitekt i jedan od najvećih, elegantan i rafiniran. Manje dogmatičan i antikvaran po koncepciji od svojih neposrednih naslednika, na primer Albertija i Michelozzo-a, manje je bio okrenut preporodu antičke tradicije a više rešavanju praktičnih problema konstrukcije i upotrebe prostora. Više nego bilo ko drugi, on je zaslužan za formulisanje zakona linearne perspektive i razradu linearnih zakona prostora koji su karakteristični za njegovu arhitekturu. U svojim gradjevinama horizontale je naglašavao tankim linijama koje kao da su pratile imaginarne vodilje perspektivnog okvira, dok su vertikale, stubovi i pilastri sadržavali paučasto, linearno slabljenje.
Rodjen u Firenzi, počeo je da radi kao zlatar i skulptor, pridružujući se Arte della Seta 1398, a zatim radi za jednog zlatara u Pistoia-i (srebrni oltar katedrale u Pistoia-i, oko 1399), a 1401-02 učestvije u konkursu za realizaciju drugih bronzanih vratnica na Baptisterijumu u Firenzi (pobedio je zajedno sa Ghibertijem, ali je odbio da s njim saradjuje). 1404 je imenovan u majstora gilde zlatara. Nešto posle 1402 prvi put putuje u Rim zajedno sa Donatelom, da studira antičku skulpturu. Jedno vreme nastavlja da radi kao skulptor, medjutim, vrlo brzo se okreće arhitekturi. 1415 vrši popravku Ponte a Mare u Pisi; 1417 postaje savetnik za izgradnju kupole na firentinskoj katedrali. Njegovi prvi radovi, svi u Firenzi, datiraju od 1418 nadalje – kupolno zasvedena kapela u S. Jacopo sopr'Arno (srušena), kapela Barbadori u S. Felicità (delimično srušena), Palazzo di Parte Guelfa (većinom promenjena, ali je predstavljala prototip rane renesansne palate) i S. Lorenzo. 1420 počinje da radi svoje remek delo, kupolu firentinske katedrale, a 1419 realizuje Ospedale degli Innocenti u Firenzi.
Na S. Lorenzu počeo je da radi sakristiju (dovršena 1428) sa vrlo elegantnom kupolom tankih rebara koja se zrakasto protežu od centralne lanterne, tip konstrukcije koju je on nazvao »a creste e vele« (»sa grebenima i jedrima«), koja daje utisak platna razapetog preko rebara. Ceo enterijer je obojen u belo, dok su okvirne trake načinjene od sivog »pietra serena«, tako da su istaknuti osnovni arhitektonski elementi; ovo je prva faza razvoja njegove dekorativne sheme. Sama crkva je projektovana sa planom bazilike sa dodatim transeptima i kapelama. Medjutim, on inspiraciju za nju nije imao u imperijalnoj rimskoj arhitekturi u onoj meri u kojoj je bio inspirisan proto-renesansnom arhitekturom XI i XII veka.
Brunelleschi je bio pozvan da sagradi kupolu katedrale zajedno sa Ghibertijem, koji se postepeno povlači sa scene. Kupola je gotička u nacrtu sa elegantno zakrivljenim belim rebrima koja se uzdižu do centra, ali je u suštini renesansna po svom inženjersko – tehničkom rešenju sa radom u opeci slogom »ribla kost« što pripada rimskom maniru. Kostur je dovršen 1436 a za projekt lanterne je raspisan dodatni konkurs, na kojem je pobedio Brunelleschi, ovog puta sam. On je projektovao izuzetan mermerni oktagon koji je možda najuspešniji deo celokupne kompozicije. Godine 1438 projektovao je polukružne tribine sa škojkoliko zasvedenim nišama i korintskim stubovima postavljenim ispod tambura.
Ospedale delli Innocenti u Firenzi (projektovana 1419, sagradjena 1421-44) često se smatra za prvu renesasnu gradjevinu. Sastoji se od niza arkada vitkih korintskih stubova sa umetnutim elementima izmedju lukova od plavo-belo glazirane terakote. Prvi sprat sadrži široke prostrane prozore postavljene iznad centra svakog luka. Široki lukovi nose u sebi tradiciju toskanskog rada iz XI i XII v., ali detalj je izrazito rimski.
1429 počinje kapelu Pazzi u manstiru S. Croce, Firenza. Plan je kompleksan u odnosu na sakristiju S. Lorenzo: atrijum u odnosu 1:3; glavna zgrada 2:3 i kvadratni oltar. Unutrašnja dekoracija je mnogo snažnija u odnosu na S. Lorenzo, sa polukružnim lukovima od »pietra serena«, korintskim pilastrima i glaziranim reljefima na spandrelima. Fasada je neobična, bliže tribinama bazilike nego što izražava portik hrama – vitki korintski stubovi nose čistu atiku sprata sa plitko izdubljenim rektangularnim panelima i pilastrima. Gradjevina nije završena još dugo nakon smrti Brunelleschija i moguće je da je on nije celokupnu projektovao. Godine 1433 on odlazi ponovo u Rim da proučava antičku arhitekturu, a neposredan rezultat bila je S. Maria degli Angeli u Firenzi, njegov projekt koji u najvećoj meri sadrži uticaj arheološke arhitekture Rima. Izgradnja je zaustavljena nakon tri godine, a sačuvani su samo donji delovi gradjevine. Bila je to prva crkva perioda renesanse radjena sa centralnim planom (oktagon sa osam kapela koje okružuju centralni prostor, spolja podeljen na šesnaest segmenata, sa ravnim zidovima i dubokim nišama). Kod crkve S. Spirito (započete 1436) on se vraća bazilikalnom planu u obliku latinskog krsta, ali mu daje potpuno novi centralizovan naglasak propuštanjem krila okolo cele crkve (zapadna sekcija nije nikad sagradjena). Još jednom je posebna pažnja obraćena na proporcije - kompozicija kubusa, polukubusa i duplih kubusa – stvara balans i osećaj mirnoće, što se smatra gotovo glavnim dostignućem renesansnih arhitekata. Klasična ornamentacija je korektna i izražajna mada ponekad korišćena na neispravan stilski način. Mnoge druge gradjevine i projekti pripisani su Brunelleschiju, pre svega Palazzo Pitti, Firenza, koju je možda projektovao neposredno pred smrt. Mada stilarna, ona je jasna ranorenesansna gradjevina sa masivnim rusticiranim kamenim radom inspirisanim rimskim uzorima i sa proporcijama u vidu jednakih serija srazmera.
Brunelleschi je postao prvi renesansni arhitekta gotovo slučajno. Moguće je da je uzore iz antičkog Rima preuzimao manje zbog estetskog a više zbog praktičnog, konstruktivnog sadržaja. Eklektički empiricista, on se rukovodio instinktom realizujući ideje koje će kasnije razviti njegovi naslednici. Možda je njegova najveća zasluga u tome što je sačuvao ranorenesansnu arhitekturu od suve pedanterije i jačanja arheoloških uzora.

BRUNETTI, GAETANO (aktivan oko 1736) Dizajner nameštaja u stilu italijanskog rokokoa koji je radio u Britaniji. Godine 1736 Brunetti je objavio knjgu uzoraka »«Sixty Different Sorts of Ornament« koja je sadržala neke medju najranijim rokoko crtežima koji su bili vidjeni u Britaniji.

BRUNOV, NIKOLAJ IVANOVIČ Ruski istoričar arhitekture (rodj. 1898). U ranijim radovima obraćao naročitu pažnju na vizantijski uticaj na starorusko graditeljstvo, čiju je istoriju proučavao. Objavio niz radova u kojima ukazuje na izvornost drevne ruske arhitekture.

BRUNSBERG (BRAUNSBERG), HEINRICH (HINRICH) Nemački graditelj (1350 - 1428). Prema natpisu iz 1401 završio crkvu sv. Katarine u Brandenburgu a.d. Havel; to je jedna od najlepših kasnogotičkih nemačkih gradjevina od opeke, koja je uticala na ostalu tamošnju crkvenu gotičku arhitekturu od opeke.

BRUSTOLON, ANDREA Italijanski skulptor i drvorezbar (Belluno, 1662 – 1732). Jedan od predstavnika kasnobaroknog izraza u plastici i dekoraciji; radi crkvenu skulpturu, nameštaj (seggioloni), relikvijarijume, tabernakle i oltare. Uz fantaziju, pokazuje i izuzetnu tehničku veštinu. Za njegov razvoj bio je važan boravak u Rimu (1678-80) gde su na njega uticala dela G.L. Berninija i F. Borrominija. Bio je takodje jedan od vodećih italijanskih proizvodjača nameštaja tog doba, kao i uspešan skulptor. Njegovi radovi na polju nameštaja su izuzetno maštoviti, poput naslona za ruke na stolicama koji su uradjeni u formi tri grane sa umetnutim figurama ljudi i božanstava, grupama puta (putti) i bogato izradjenim festonima. Ove kompozicije su aranžirane u komadima na kojima se videla Brustolonova superiorna tehnika rezbarenja.

BRUNT, VAN V. Ware & van Brunt

BRUYERE, ANDRÉ (1912 - 1998) Savremeni francuski arhitekta i dizajner nameštaja. Bruyere-ove kurvilinearne forme predstavljaju skromnu reakciju protiv angularnosti dizajna internacionalnog stila. Koristi obuzdane ali neobične forme, a povremeno se približava bizarnom – kao na primer na stolu za kafu sa blago zatalasanom feomorfnom pločom.

BRUYN (BRUIN), WILLEM DE Flamanski graditelj (1649 – 1719). Glavna ličnost na ponovnoj izgradnji Bruxellesa nakon požara 1695. Vodio dogradnju gradske većnice; 1696-1719 izgradio preko polovine cehovskih kuća koje okružuju Grand' Place; medju njima se ističe: Maison des Ducs, zgrada koja zauzima celu istočnu stranu trga, a ukrašena je na pročelju sa 19 pilastara sa poprsjima brabantskih vojvoda. Takodje se ističe cehovska kuća pivarâ Maison des Brasseurs (1698) kao i pregradnja bivše gradske klanice u Rue du Poivre. Za njegov način gradnje karakteristični su pilastri na fasadi i bogata barokna dekoracija. Putujući po Italiji upoznao je dela A. Palladija, pa se u njegovim delima vezuju palladijevske reminescencije sa dekorativnim motivima brabantskog baroka.

BRYANT, GRIDLEY JAMES FOX (1816 – 1899) poznati bostonski arhitekta i graditelj iz perioda XIXv. Medju njegovim radovima nalaze se kuće, vladine zgrade, crkve, škole i privatne rezidencije po celim SAD.
Rodjen od oca Gridley Brianta, poznatog pionira američke železnice. Učio je u očevom inženjerskom birou i kod Alexandera Parrisa, a zatim je otvorio sopstveni arhitektonski biro u Bostonu. Njegov prvi poduhvat bio je projekat za Broadway Savings Bank, South Boston, tanih 1830-tih. Bryant je bio vodeći predstavnik bostonskog tzv. »granitnog stila« i zajedno sa Arthurom Gilman predložio mrežni plan ulica za Back Bay u Bostonu. Neke ideje o njegovoj popularnosti modu mogu da se vide iz činjenice da je 152 objekta koje je on projektovao srušeno u bostonskom požaru 1872, a da je on dobio narudžbine da rekonstruiše njih 110.
Medju njegovim projektima, značajni su: Quincy School (1847), druga dogradnja Massachusetts State Capitola (1853-1856, srušen 1889); Wharf Building (1857); stara Gradska većnica (1862-65, zajedno sa Arthurom Gilmanom) i dr.

BRYCE, DAVID (1803 – 1876) Škotski arhitekta, učenik i asistent Williama Burna. Projektovao je broj izuzetnih gradjevina, uključujući Royal Infirmary u škotskom baronial stilu (1870-9); Fettes College (1863-70); upravnu zgradu Bank of Scotland (1864-71); St George's West Church (1867-9); kao i British Linen Bank, St Andrews Square (palatu iz 1846-51), sve u Edinburghu. Najpoznatiji je po svojim kućama u prirodi, koje su većina projektovane u škotskom Baronial stilu, pod uticajem Billingove »Baronial Antiquities« (1845-52); jedna od naboljih njegovih kuća u tom stilu je Kinnair Castle, Brechin, Angus (1853-7). Projektovao je ogroman mauzolej Classical Hamilton Palace, Lanarkshire (1848-51), koji nosi u sebi grandioznost antičke rimske arhitekture.
Njegov brat John (1805-51) radio je u Glasgowu, gde je projektovao monumente na Necropolisu, uključujući spomenik McGavinu (1830-te) i više kuća u klsičnom stilu, uključujući Queen's Crescent (1840).

BRYDON, JOHN MC KEAN (1840 - 1901) Škotski arhitekta, rodjen u Dunfermline-u, učenik Davida Bryce-a. Pridružio se J.J. Stevensonu i Campbell Douglasu (1828-1910) u Glasgowu (oko 1863-6) pre nego što se doselio u London, gde je radio zajedno sa Edenom Nesfieldom i Normanom Shawom naredne tri godine. God. 1880 osnovao je sopstvenu praksu sa Williamom Wallace. Pobedio je na konkursu 1898 za projektovanje nove zgrade Government Offices na Parliament Square, Westminster (1898-1912), na kojoj se vide uticaji Chambersa, Wrena i Webba. Mnogo skromniji je njegov Town Hall u Chelsea, projektovan pod uticajem Wrena. Privukao je pažnju serijama svojih predavanja i članaka koji su se zalagali za preporod klasičnih disciplina u arhitekturi kao protivdejstva arhitekturi kasno-viktorijanskog doba i promovisali preporod palladijanizma i elemenata engleskog baroka, što je vidi na njegovoj Guildhall u Bathu (1890-te).

BRYGGMAN, ERIK (1891-1955). Finski arhitekta, rodjen u Turku. Završio 1916 Politehnikum u Helsinkiju. Od 1923 vodi atelje u Turku-u. Saradjivao kraće vreme sa Alvarom i Aino Aaltom. Rani su mu objekti u znaku funkcionalizma; kasnije se prikanja organskoj koncepciji arhitekture. Značajni su mu radovi u periodu 1930-41: sportski institut u Vierumäkiju, grobna kapela u Parainenu, kao i bioskop, biblioteka i grobna kapela u Turku-u. Posle 1945 projektovao naselje Pansio kod Helsinkija (1947), zgradu studentskog saveza u Turku-u (1950), vodotoranj u Riihimäkiju (1952).

BUCHSBAUM, HANS VON (oko 1390 – oko 1456) Nemački arhitekta koji je radio u području Podunavlja, prvo u Ulmu (1418), potom u Štajerskoj (1440-tih), gde je sagradio Pfarrkirche (Parohijsku crkvu). Verovatno je radio na Stephansdomu (katedrala Sv Stefana), Beč, u periodu 1430-tih, pre nego što je imenovan za Majstora radova na njoj 1446. Izgleda verovatno da je nadzirao konstrukciju svodova nad brodom katedrale.

BÜCKER, WILHELM Nemački arhitekta (1842 – 1888). Studirao u Darmstadtu, Münchenu i Karlsruheu. Od 1863 nadinženjer u namesništvu u Grazu. Glavna dela: novogotička manastirska crkva u Admontu (1865-70), palata Apfaltrern u Grazu, realka u Mariboru i dr.

BUCKLAND, WILLIAM (1734 – 1774) Arhitekta koji je projektovao u kolonojalnom Marylandu i Virginiji. Medju njegovim delima su: Gunston Hall (oko 1755-1760) i Hammond-Harwood House (oko 1774).

BUCKLER, JOHN CHESSEL Engleski graditelj, crtač i bakropisac (London, 1793 – Oxford, 1894). Živeći preko sto godina razvio je opširnu delatnost radeći idejne projekte za arhitektonske objekte. Primenjivao je istorijske gradjevinske forme i elemente (tudor-stil u dvorcu Costessy Hall u Norfolku). Restaurisao zgradu parlamenta u Londonu i nekoliko koledža u Oxfordu.

BUCKLIN, JAMES C. (1801 – 1890) Rodjen na Rhode Island, SAD, ostao je zapamćen kao arhitekta monumentalnih gradjevina u stilu grčkog preporoda, uključujući front prema Westminster Street na Providence Arcade (1828) i Manning Hall, Brown University (1833), obe u Providence-u, Rhode Island.

BUFFINGTON, LEROY SUNDERLUND (1847 – 1931) Rodjen u Cincinnatiju, Ohio, otvorio je praksu u Minneapolisu 1873. Njegov »mansion« (velika kuća) za Charlesa Pettit (1874) u tom gradu, bila je pod velikim uticajem stila Viscontija i Lefuelovih dogradnji Louvrea u parizu (1852-7) i Huntove kuće za Wetmore porodicu, Newport, RI (1872-3). U periodu izmedju 1877 i 1888 projektovao je više velikih kuća i drugih gradjevina uključujući West Hotel (1881-4) i Pillsbury »A« mlin (1880-2), koji su privukli pažnju. Buffington je pronašao sistem metalne skeletne konstrukcije, koji je omogućio stvaranje oblakodera. God. 1888 on je sistem patentirao, ali izgleda da on nije nigde bio primenjen.

BUGATTI, CARLO (1856 – 1940) Italijanski dizajner nameštaja koji je radio u stilu Art Nouveau. Školovao se da bude slikar i arhitekta, medjutim, vrlo rano se opredelio za dizajn nameštaja: 1888 je pokazao svoje prve komade u ekcentričnom stilu u kojem je kombinovao slobodno interpretirane elemente islamskog i japanskog dizajna. Radio je u umetničkoj zanatskoj radionici u Milanu i razvio idiosinkratički stil kao varijantu na narasli pokret Art Nouveau. Upotrebljavao je stilistička sredstva poput izrade pergamentnih paravana, umetanje slonovače, drveta i livenog metala; kao i bojene dekoracije po uzoru na egzotične, uglavnom tradicije Srednjeg Istoka. Forme njegovog nameštaja bile su ponekad konvencionalne a ponekad bizarno kurvilinearne. Njegov nameštaj pod imenom »Puž soba«, koji je predstavio na Torinskoj izložbi 1902, posebno je privukla pažnju. Linije njegove »Sobe zmije« su u pokretu, u obliku neprekinutih lukova i krivih; drveni ramovi komada bili su upotpunosti pokriveni pergamentom koji je bio obojen meometrijskim, islamskim dekoracijama. Nakon 1907 Bugatti je prestao da se bavi nameštajem i preselio se u Francusku, gde je dizajnirao srebrno posudje i bavio se likarstvom Njegov sin Ettore Bugatti, dizajnirao je poznate automobile.

BUGLIONI, SANTI Italijanski vajar (Firenca, 1494 – 1576). Učio kod Benedetta Buglionia, od kojeg je preuzeo ime i način modelovanja u polihromnoj terakoti. God. 1525 saradjivao sa Giovannijem della Robbia pri izradi plastičnog ukrasa u Ospedale del Ceppo u Pistoi-i. Sa N. Tribolom modelovao u Firenci konjaničku statuu Giovanni delle Bande Nere.

BULFINCH, CHARLES (1763-1844) Rodjen u Bostonu, jedan od prvih profesionalnih arhitekata rodjenih u SAD. Potiče iz bogate, kultivisane bostonske porodice. Završio je na Harvardu, a u periodu 1785-7 putuje po Evropi po savetu Jeffersona. U svojim radovima nastojao je da kombinuje kolonijalni, Georgian i Adam stil u umerenom stilu neoklasicizma, kojeg je proučavao na svom putovanju po Evropi. Njegovi osnovni radovi su Beacon Monument (1789) u Bostonu, dorski stub visok oko 20m; State House u Bostonu (1793-1800) i Court House, takodje u Bostonu. Ovo su verovanto najveličanstvenije javne gradjevine Amerike tog perioda. U Bostonu, Bulfinch je takodje učestvovao u gradskom urbanom planiranju, kao i u projektovanju terasatih kuća sa unificiranim fasadama. U njegovim planovima crkava (Holy Cross, Boston, 1805; New South Church, Boston, 1814) vidi se uticaj Wrena, kod njegovih sekularnih radova Chambersa i Adama. Od 1817 do 1830 Bulfinch je bio angažovan na radovima na Capitolu u Washingtonu.

BULLANT, JEAN I Francuski graditelj (Lucheux, krajem XV v. - ?). Predstavnik gotičkih tradicija u doba, kad se u Francuskoj već javlja renesansa. Godine 1528 restaurisao crkvu sv. Petra u Doullensu i verovatno sagradio južni bočni brod (gotički stil sa nekim renesansnim detaljima). Godine 1524-40 učestvuje na izgradnji katedrale u Amiensu.

BULLANT, JEAN II (oko 1515 - 1578) Njegov rani, više pedantan klasičan stil, zasnovan je na Delormeu i studijama antike (posetio je Rim oko 1540-5), medjutim, brzo je prihvatio manirističke elemente i konačno, njegovi kasni radovi koje je radio za Catherine de' Medici, pokazuju fantaziju sličnu onoj koju je izražavao njegov rival Du Cerceau. Mnogi njegovi objekti iz tog perioda su srušeni. Njegove dogradnje dvorca Écouen predstavljaju ranu ilustraciju njegove karakteristične tačnosti i pedantnosti izrade klasičnih detalja, i ne manje karakterističnog nerazumevanja duha koji se nalazio iza njih, što je očigledno kod njegove uglavnom neklasične upotrebe kolosalnog reda. Manirističke osobine su veoma izražene kod njegovog mosta i galerije na Fère-en-Tardenois (1552-62) i Petit Château u Chantilly-ju (oko 1560). Na njegovim objektima radjenim za Catherine de' Medici ostale su samo dogradnje dvorca Chenonceaux – zapadna strana predvorja i galerija iznad mosta (oko 1756). Objavio je »Reigle générale d'architecture« (1563) i »Petit traicté de géométrie« (1564).

BULLET, PIERRE (1639 - 1716) Francuski arhitekta, učenik F. Blondela, počeo u klasičnoj akademskoj tradiciji i nije pokazivao naročitu originalnost sve do pred kraj karijere, kod Hôtels Crozat i d'Évreux na Place Vendôme, Pariz (1702-7). Sagradjeni na nepravilnim ugaonim lokacijama, nagoveštavaju slobodu i fantaziju arhitekata rokoko perioda u pogledu oblika i dispozicije prostorija objekta. Napisao je teorijski traktat »L'architecture pratique« (1691).

BULLET DE CHAMBLAIN, JEAN-BAPTISTE (1665 - 1726) Sin prethodnog, asistirao kod svog oca na konstrukciji kuća na Place Vendôme, Pariz, medjutim, samostalno je projektovao Hôtel Poisson de Bourvalais (1703-7). Njegov Château de Champs (1703-7) imao je salon eliptičnog oblika izložen istureno na vrtnoj fasadi, dok njegov Hôtel Dodun, Pariz (posle 1715), je bio lepa kreacija, sa enterijerom u stilu rokokoa.

BUNNEY, MICHAEL FRANK WHARLTON (Venecija, 1873 (ili 5) – 1926) Engleski arhitekta. postao je asistent Horace Fielda pre nego što je osnovao sopstvenu praksu 1902. Od 1905 bio je u partnerskom odnosu sa C.C. Makinsom. Bunney je ostao zapamćen po svojim skromnim kućama, posebno onima koje je projektovao za vrtno predgradje Hampstead (1907-14). Sve one bile su zasnovane na vernakularnim kućama XVII veka u Hertfordshireu. Bunney i Field su saradjivali na »English Domestic Architecture of the XVIIth and XVIIIth Centuries« (1905 i 1928).

BUNNING, JAMES BUNSTONE (1802 – 1863) Londonski arhitekta koji je bio uključen u rad mnogih organizacija, kao što su Cemetery Company i The Haberdashers' Company. Projektovao je aveniju u stilu egipatskog preporoda kao i druge strukture na groblju Highgate i klasične grčke lože i vratnice na groblju Nunhead (1839-43). God. 1843 imenovan je za »službenika Gradskih radova« (funkcija je 1847 promenjena u zvanje Gradskog arhitekte) a kao takav je zaslužan za više rekonstrukcija ulične mreže. God. 1848 pripremio je prve planove za vijadukt Holborn. Njegovo remek delo (srušeno 1962) bila je London Coal Exchange (Berza uglja), rotonda sa unutrašnjom galerijom od livenog željeza sa italianate klasičnim eksterijerom. Takodje je projektovao u italianate stilu Metropolitan Cattle Market (Stočna tržnica), Caledonian Road (1855) i kastelirani zatvor Holloway (1849-52). Bio je autor knjige »Designs for Tombs and Monuments« (1839).

BUNSHAFT, GORDON V. Skidmore, Owings & Merrill. Američki arhitekta (1909 - 1990). Studirao na Massachusetts Institute of Tecnology. Od 1937 saradnik, od 1946 glavni projektant i partner firme »Bunshaft, Skidmore, Owings and Merrill« u New Yorku. Odgovorni je projektant većine značajnih gradjevina koje firma izvodi posle 1946.

BUON (BON, BONO) Porodica italijanskih skulptora igraditelja XIV – XVI veka u Veneciji. Nastavlja rad graditelja Dalle Masegne i održava venecijansku tradiciju u doba prodora toskanskih umetnika u Vene