A & E (osnovana 1968) Švedski biro za industrijski dizajn kojeg su osnovali Tom Ahlström i Hans Ehrich. Od rane faze rada biro se specijalizovao za projektovanje predmeta od plastike. Takodje, studio je razvio dizajn industrijskih proizvoda za fizički hendikepirane osobe.

AALTO, AINO (1894 – 1949) Finska arhitekta i dizajnerka. Udala se za Alvar Aaltoa 1924 i zajedno sa njim je dizajnirala nameštaj. Godine 1935 osnovala je Artek, firmu koja je proizvodila i prodavala nameštaj i predmete od stakla. Firma je danas u sastavu finske firme Littata. Njen čuveni dizajn proizvoda od stakla je još uvek u prodaji, a nešto izmenjene kopije su proizvele i proširile kompanije poput IKEA. Takodje je saradjivala sa suprugom na dizajnu proslavljene Savoy vaze iz 1936.

AALTO, HUGO ALVAR HENRIK (1898 - 1976) Pripada grupi najznačajnijih modernih arhitekata, a svakako najistaknutiji finski arhitekta. U početku karijere neoklasicista, što je u to vreme bilo karakteristično opredeljenje u arhitekturi Skandinavije, u periodu 1923-25, da bi se kasnije opredelio i usmerio prema internacionalnoj moderni, posebno svojim izuzetnim projektima biblioteke u Viipuriju (1927-35), oporavilišta u Paimo (1929-33) i kompleksa fabrike sa stambenim blokom za radnike u Sumila (1936-39), koji će kasnije biti dogradjen (u periodu 1951-57).
Kako je Finska zemlja šuma i jezera Aalto je razvio snažan osećaj za prirodne arhitektonske materijale i njihove karakteristike, koji su ga inspirisali da koristi pre svega drvo u svakom svom projektu gde je to bilo moguće. Aalto se takodje smatra i začetnikom upotrebe furnira pri izradi nameštaja, kojeg koristi već od 1932. Drvo ima značajnu ulogu u njegovom projektu Finskog paviljona na Pariskoj izložbi 1937 i projektu vile Mairea u Noormarkku (1938). Aaltova najorginalnija, ingeniozna dela datiraju iz perioda nakon Drugog svetskog rata. Od tada on razvija sopstveni, originalan arhitektonski izraz, koji odudara od tadašnjih klišea u arhitekturi, a koji karakterišu slobodne i razigrane zakrivljene forme osnova i fasada, kao i jednostavne krovne konstrukcije, koje se prilagodjavaju prirodnim zatalasanim formama samih osnova objekata. Aalto se znalački igra prirodnim materijalima, pre svega opekom i drvetom, u potpunosti u harmoniji i saobrazju sa medjunarodnim tendencijama i trendovima u arhitekturi toga vremena u pogledu plastičnosti kompozicije i ekspresivnosti arhitektonskog ansambla.
Najznačajniji Aaltovi radovi svakako su rezidencijalna četvrt u okviru Massachusetts Institute of Technology, Cambridge, Mass (1947-49), sa naglašenom teksturom ulazne fasade i dijagonalno postavljenim stepenicama isturenim u polje u odnosu na ravan fasade; seoski dom u Säynatsälo (1951), kao i urbanistički plan eksperimentalnog grada Säynatsälo (1940). Kompleksi projekata radjenih za sela u Finskoj (Säynatsälo, Seinajoki, Jyväskylä, Otaniemi) sadrže izvestan tradicionalan pristup u planiranju i projektovanju, a kao takvi će imati značajan uticaj na planiranje i projektovanje u Finskoj i šire. Plan crkve u Imatra (1952-58) donosi preokret u eklezijastičkoj arhitekturi tog vremena, a projekt kongresnog centra i koncertne dvorane u Helsinkiju (1962-75) definitivno predstavlja vrhunac Aaltovog arhitektonskog umeća.
Aalto je celog svog radnog veka razvijao interesovanje za sve aspekte projektovanja, uključujući i dizajn upotrebnih predmeta. Njegovi predmeti za svakodnevnu upotrebu, vaze, elementi dizajna enterijera i nameštaja, aktuelni su i prisutni i danas.
Možda zahvaljujući činjenici da Aalto nije bio značajan arhitektonski teoretičar, niti učitelj, on je iza sebe ostavio veliki broj projekata. Njegov uticaj izvan Finske, za koji je karakteristična veza arhitektonskog projekta i sredine, mesta gde se gradi, veza izmedju forme arhitektonskog objekta i materijala gradnje, pronalazimo gotovo u svim arhitektonski značajnim sredinama. Njegovi stavovi kreću se u dijapazonu od funkcionalističke higijene do prefinjene mekoće oblika i lirike arhitektonskog prostora. Aaltov uticaj možemo da prepoznamo kod mnogih arhitekata, čak i onih koji su po svom arhitektonskom stavu i opredeljenju različiti, kao na primer, kod Eliel Saarinena i Pietiläe. Njegovi uticaji i reputacija nadživeće periode striktnog racionalizma i pluralizma.
Godine 1952 Aalto se venčao sa Elisse Mäkiniemi (umrla 1994), koja je radila na mnogim kasnim projektima, nastavljajući Aaltove ideje i nakon njegove smrti.

AARNIO, EERO (rodj. 1932) Finski dizajner. Studirao dizajn u Helsinkiju (1954-57), a od početka karijere radio je samostalno. Njegovi rani radovi na dizajnu nameštaja kreću se u okviru tradicionalnog načina izrade finskog zanatstva. Tokom 1960-tih usmerava se prema pop dizajnu i uvodi u svoje projekte mehuričaste i naučno-fantastične forme; ovi oblici prisutni su kod njegovih stolica Tomato chair (1964) i Bubble chair (1967), obe proizvedene kod finskog proizvodjača nameštaja Askoa. Medjutim, Aarnio je naviše poznat po dizajnu dve stolice iz 1960-tih, »Globe« ili »Ball chair« (1966), kao i »Gyro« ili »Pastilli« fotelja (1968). Poseldnja je napravljena od armiranog fiberglasa koji je izliven u tanku sferu, sa rupom koja je načinjena na površini jedne strane na koji način je napravljeno sedište. Njegove stolice su zakrivljene, postavljene direktno na podlogu, bez upotrebe nogu ili pedestala; na taj način, on u potpunosi ignoriše tradicionalan oblik i karakter stolice. Model »Globe« je ovoidna ljuska načinjena od fiberglasa, viša nego što je šira, sa širokim, kružnim otvorom. Ona se okreće na osnovi od livenog aluminijuma, a osnova i stolica su obojene primarnim bojama. Korisnik sedi u otvoru, koji je tapaciran i ponekad opremljen stereo opremom. Njegove stolice evociraju atmosferu svemirskih putovanja i imaju elemente fantastike, kao što je često slučaj sa onovremenim pop-nameštajem, ali sa skulptoralnim elementima, koji se nadovezuju na radove Charles Eamesa, a nastavljaju su radovima skandinavskog modernog dizajna, poput dizajna Arne Jacobsena.
U periodu 1980-tih, Aarnio dizajnira modularan nameštaj uz upotrebu kompjuterskih programa za dizajn kao i kompjutersku proizvodnju nameštaja.

ABACCO, ANTONIO DALL’ (poznat i kao da LABACCO) (oko 1495 – iza 1567) Italijanski graditelj, rodjen u Vercelliu. Radio u majstorskoj radionici Antonia da Sangalla mladjeg u Rimu. Poznat kao autor modela bazilike Sv. Petra u Rimu, kojeg je načinio po učiteljevom planu. Takodje, podigao fortifikacije u Parmi i Piacenzi. Pripisuje mu se portal rimske palate iz perioda visoke renesanse Sciarra’Colonna. Upravljao je radovima na lateranskoj crkvi i baptisteriju. Napisao je delo „Libro...appartenente all’ architettura“ (1552), koje je, prema njegovim crtežima, ilustrovao bakrorezima njegov sin Mario dall’ Abacco.

ABADIE, PAUL (1783 - 1868) Francuski arhitekt. Godine 1805 pridružuje se ateljeu Perciera u Parizu, a 1818 postaje arhitekta grada Angoulême i Département de Charente. Projektuje Palais de Justice (1825), Hôtel de Prefecture (1828), školu i pijacu, sve u Angoulêmeu. Njegov sin, takodje Paul Abadie (1812 - 84) imenovan je 1848 za biskupijskog arhitektu gradova Angoulême, Périgueux i La Rochelle, a godine 1861 postaje generalni inspektor biskupijskih objekata.

ABADIE, PAUL MLADJI (1812 – 1884) Sin Paula Abadie-a (1783-1868), francuski arhitekta poznat po svojim monumentalnim gradjevinama, poput crkve Sacré-Coeure, na Montmartreu, u Parizu. Godine 1848 imenovan je za biskupijskog arhitektu gradova Angoulême, Périgueux i La Rochelle, a godine 1861 postaje generalni inspektor biskupijskih objekata. Projektovao je Hôtel de Ville u Angoulêmeu. Poznat po smelim restauracijama katedralne crkve St’Pierre (1854-82) u Angoulêmeu i vizantijsko romaneskne crkve St-Front u Périgueuxu (1852-1901). Isti stil upotrebiće za projekt svoje crkve Sacré-Coeure, na Montmartreu, u Parizu (1874-1919). Godine 1874 naslediće Viollet-le-Duca kao arhitekt katedrale Notre Dame u Parizu.

ABEL, JOHN (oko 1578-1675) Engleski arhitekt i majstor drvodelja. Dizajnirao je i podigao više složenih drvenih nosećih struktura u Engleskoj i pograničnim oblastima Wales-a, uključujući pijace u Brecon-u, Wales (1624 - srušena), Kington-u, Herefordshire (1654 - srušena 1820) i Leominster-u, Herefordshire (1633 – rekonstruisana 1861 sa novom namenom). Takodje je sagradio kamenu osnovnu školu u Kington-u (1625).

ABERCROMBIE, SIR (LESLIE) PATRICK (1879 - 1957) Uticajan britanski arhitekt i urbanista. Radio je na Univerzitetu u Liverpoolu (1907-9) kod (Sir) C.H. Reillyja i S.D. Adsheada. Bio je izdavač časopisa „The Town Planning Rewiew“, napisao je veliki broj članaka na temu razvoja mnogih evropskih gradova. Godine 1915 postaje profesor dizajna u Liverpoolu. U periodu od 1915 do 1935 izradio je više urbanističkih studija za nekoliko područja u Engleskoj i Walesu. Zajedno sa J.H. Forshawom bio je imenovan da izradi plan posleratne obnove područja grada Londona. Rezultat su bili prostorni planovi područja iz 1943 i 1944 godine, koji su predstavljali okosnice svih kasnijih prostornih planova. Abercrombie je postao medjunarodno poznata ličnost na polju gradskog i regionalnog prostornog planiranja.

ABILGAARD, NIKOLAI ABRAHAM (1743 – 1809) Danski slikar i dizajner u neoklasičnom stilu. Naviše poznat kao slikar, Abilgaard je takodje dizajnirao manju količinu nameštaja u periodu oko 1800, prvo za sopstvene potrebe, a potom za dansku kraljevsku porodicu. Poput francuskog slikara Jacques-Louisa Davida, načinio je pokušaje da izradi replike antičkog grčkog nameštaja, prema uzorima vidjenim na slikama sa antičkih vaza i keramičkih posuda.

ABRAHAM, RAIMUND (1933 - ) Savremeni austrijski arhitekta i ilustrator arhitektonskih utopija. Projektant Austrijskog kulturnog Foruma, New York City.

ABRAMOWITZ, MAX (1908 - 2004) Američki arhitekta rodjen u Chicago-u, školovan u SAD i na École des Beaux-Arts u Parizu. Radio zajedno sa Wallace K. Harrisonom i Jacques – André Fouilhouxom. Bio je partner Harrisona u periodu 1945-76.

ABSTRACTION - CREATION Udruženje evropskih slikara, vajara i arhitekata apstraktnog izraza, koje je formirano 15. II 1931. godine u Parizu. Udruženje je izdavalo almanah (između 1932. i 36.), organizovalo izložbe, a povremeno je imalo i 400 članova. Inicijatori i osnivači su braća A. Pevsner i Naum Gabo, te A. Herbin i G. Vantongerloo; od istaknutih umetnika pridružili su im se V. Kandinski, P. Mondrian, H. Arp, M. Bill, R. Delaunay, A. Gleizes, F. Kupka, L. Moholy-Nagy, B. Nicholson, E. Prampolini, T. van Doesburg i dr. Različiti pravci, koji su se do tada ispoljavali u okviru nefiguralne umetnosti (kao apstraktni ekspresionizam Kandinskog, apsolutno slikarstvo grupe De Stijl, biomorfne konkretizacije H. Arpa ili romantični konstruktivizam ruskih arhitekata) medjusobno su se, unutar grupe A-C, prožimali i uticali jedni na druge, no ideja o stilskoj sintezi ostala je neostvarena zbog heterogenog sastava udruženja.

ACERO, VICENTE Španski graditelj. Radio početkom XVIII veka kao poslednji predstavnik stila kuriguera (churriguerra), sledbenik stila španskog kitnjastog baroka. 1720 započeo gradnju katedrale u Cádizu, koja je dovršena 1838. Sudelovao kod gradnje fabrike duvana, Sevilla. Po njegovim planovima izvedeno je pročelje katedrale, Málaga.

ADAM, JAMES (1732 - 94) Istaknuti škotski arhitekt, treći sin William Adama. Zajedno sa George Richardsonom putuje u Italiju, a nakon putovanja zapošljava se u porodičnoj firmi u Londonu. Tokom putovanja po Italiji sreće se sa Clérisseauom. Njegove studije dekoracija i groteski iz Pompeje imaće značajan uticaj na njegov kasniji rad kao dizajnera unutrašnjeg prostora, što se jasno vidi u „The Works in Architecture of Robert and James Adam (1773-1822). Mada je u vreme James-ovog povratka iz Italije njegov brat Robert Adam već uspostavio rečnik „Adam stila“, James nosi zasluge za projektovanje mnogih objekata podignutih u zajedničkom autorstvu sa njim. Kao samostalan autor uradio je projekat vratnica u jonskom stilu na Cullen House, Banff (1767), Hertford Shire i gradsku većnicu (1767-9), zatim fasade na Portland Place, London (1776), kao i više zgrada u Glasgow-u.

ADAM, JOHN (1721 - 92) Škotski arhitekt. Stariji sin William Adama, postaje protomajstor - glavni zidar u strukovnom redu nakon smrti oca 1748. Za partnera uzima svog brata Roberta s kojim će gotovo cele sledeće dekade završavati imresivne vojne strukture u Fort Georgeu i na drugim mestima na Škotskim Highlands, koje je započeo njihov otac William, nakon ustanka Jacobita 1745-6. John je sveobuhvatna arhitektonska ličnost koja je crpela teme iz bogatog arhitektonskog rečnika Palladia i paladijanizma. Značajan opus Johna i Roberta ilustrovan je u „Vitruvius Scotius“, knjizi koju je izdao Johnov sin William (1751-1839), godine 1811.
Njegovi radovi uključuju završetak Hopetou House, West Lothian (1750-6) te mauzolej porodice Adam u Greyfriars Churchyard, Edinburgh (1753).

ADAM, ROBERT (1728 - 92) Bez sumnje najpoznatiji škotski arhitekt i jedan od najslavnijih britanskih arhitekata. U arhitekturu je uneo značajan repertoar novih arhitektonskih ideja i oblika, koje je asimilovao prilikom putovanja po Italiji (1754-8), a po povratku u London postaje vodeća ličnost klasicističkog preporoda u arhitekturi i dekoraciji Enleske. Njegova sposobnost odabira i upotrebe motiva iz perioda klasične antike na originalan način dovela ga je na vrh arhitekata epohe, a njegovi enterijeri predstavljaju primere najznačajnijih umetničkih dostignuća perioda XVIII veka. Za vreme boravka u Italiji, Adam vrši premeravanje palate rimskog imperatora Dioklecijana u Splitu. Ovo iskustvo mu pomaže da apstrahuje esencijalne detalje antike, a potom da ih združi sa osobenim u složenu kompozicionu celinu. Robert je bio drugi sin koji je nasledio delo William Adama (1689-1748). I sam sin graditelja, William je postao jedan od prvih arhitekata u Škotskoj koji su radili isključivo u klasičnom stilu, a njegov rad će u najboljem svetlu da nastavi Robert.
Na temelju studija u Italiji, Robert izgradjuje sopstveni prepoznatljiv stil, koji je primenjivao u izgradnji mnogobrojnih gradjevina. Medju najznačajnijima su: niz zgrada na Fitzroy-Sqareu, Stratford Placeu i kod Adelphi terrace u Londonu. U Edinburghu je sagradio Register Hall, crkvu St. George i univerzitet, a u Glasgowu oporavilište. Njegovim najboljim radom smatra se Keddleston Hall kod Derbyja. Sa bratom Jamesom radio je mnoge enterijere i projekte rezidencijalnog nameštaja. Robert će dati jednu od najneobičnijih dekoracija unutrašnih zidova, zasnovanu na uzoru dekoracije zidova kod starih Etruraca, u sobi za presvlačenje u Osterley Park, Middlesex (1775-6). Njegove palmete, lepeze, obojeni pedestali, urne, sfinksi i rondele predstavljaju jedinstvene primerke klasicističkog izraza. Adamove dekorativne sheme obiluju bogatstvom upotrebe boje, što je moguće videti ne samo na izvedenim objektima, već i u crtežima samog projektanta. Do danas je sačuvano oko osam hiljada ovih uzoraka (u Sir John Soane’s Museum, London) koji često iznenadjuju snagom i svežinom boja.
Adam stil je nastao putem istinskog eklekticizma koji je u sebe uključio svetlost, ornament, boje, kao i uticaje arheoloških iskopina otkrivenih na području Italije i Francuske u periodu renesanse.
U poslednjim godinama života Robert Adam dobija brojne poslove za projektovanje velikih objekata, uključujući i Register House, Edinburgh (1774-92), ali i brojnih pitoreskneih kuća u castle stilu, odnosno, sa elementima koji su derivirali iz srednjovekovne arhitekture zamkova i dvoraca, ali sa upotrebom klasičnog stila u enterijeru, medju kojima je značajan projekt Culzean Castle, Ayrshire (1777-92). Adams je projektovao značajne objekte mauzoleja, medju kojima je karakterističan rektangularan Templetown mauzolej, u Castle Upton, Co. Antrim (1789).

ADAM, ROBERT (1948 - ) Engleski arhitekt. Značajna ličnost u stilu novog klasicizma, u svojim projektima združuje tradicionalna i naučna dostignuća u arhitekturi sa nastojanjima da projektima obuhvati nove gradjevinske materijale, funkcije i tehnologije. Ne samo puki poštovalac kanonskih arhitektonskih oblika, on smatra klasicizam za opšteprihvaćen arhitektonski izraz Zapadnog sveta, koji je moguće kontinualno upotpunjavati i razvijati. Medju njegovim radovima ističu se: West Walk House, The Close, Salisbury, Wiltshire (1983), Aamdahl Headquarters, Dogmersfield Park, Odiham, Hampshire (1985), Paternoster Square development, London (1990), Fritz Herbert House, Richmond (1991), Shepton Mallet urbanistički plan, Somerset (1991).
Medju njegovim mnogobrojnim objavljenim teorijskim radovima su „Classical Architecture: A Complete Handbook“ (1990) i »In Defence of Historicism«, RIBA Journal (1981).

ADAM, WILLIAM (1689 - 1748) Kao prezbiterijanski vigovac, Adam je bio prihvaćen kako od strane aristokratije tako i od prosvetitelja u Škotskoj u periodu posle 1715-te, a vrlo brzo se etablirao kao vodeći arhitekt u toj zemlji. Kao preduzetnik čije je polje interesovanja bilo široko, ulagao je u nekretnine u Edinburghu, posebno u Blair Crambethu, Kinross, koji će kasnije biti preimenovan u Blair Adam, u njegovu čast. Godine 1730 postaje veliki majstor Board of Ordnance u Severnoj Britaniji, a ta pozicija mu donosi mnoge lukrativne poslove posebno u periodu nakon 1745.
Kao arhitekta, preuzeo je arhitektonske kompozicione elemente od mnogih arhitekata prethodnika, stvarajući na taj način mešavinu koja je neretko davala originalne i neočekivane rezultate. Kao što je upijao od Gibbsa i Vanbrugha, takodje je kroz svoje projekte izražavao elemente evropske kontinentalne barokne arhitekture, koje je poneo sobom prilikom studijskog putovanja u Holandiju.
Adam je bio osnivač nadaleko poznate Adam dinastije, koja je uključivala Roberta i Jamesa. Medju njegove najznačajnije gradjevine uključuju se Hopetoun House, West Lothian (1723-48), Haddo House, Aberdeenshire (1732-5), Floors Castle, Roxburgshire (1721-6).

ADAMO DA AROGNO (druga polovina XII v. – oko 1230) Italijanski graditelj. Delovao u dijecezi Como. U Trentu (Trientu) nastavio gradjenje katedrale, započete u XI v., u kojoj je izveo svodove i bogato je ukrasio motivima lombardijske romanike. Gradnju su u XIII v. nastavili njegov sin Enrico i unuci Zanibono i Adamo.

ADAMS, HENRY PERCY (1865 - 1930) Engleski arhitekt, preuzima atelje S. Saltera, koji 1913 postaje praksa Adams, Holden & Pearson (v. Holden, Charles Henry).

ADAMS, MAURICE BINGHAM (1849 - 1933) Engleski arhitekt, najpoznatiji po svom udelu u projektovanju i realizaciji Bedford parka, Chiswick, umetničkoj koloniji koja je osnovana 1875, a gde je projektovao više kuća, te učestvovao u podizanju crkve St. Michael Normana Shawa. Projektovao je veći broj javnih biblioteka za filantropa John Passmore Edwardsa (1823 - 1911). Radio je uglavnom u slobodnom stilu Arts and Crafts. Autor je knjige „Modern Cottage Architecture“ (1904).

ADAMS, NATHANIEL (akt. pre 1652 – umro 1675) Proizvodjač nameštaja iz Bostona, Massachusetts. Adams, koji je učio kod londonskog djaka Thomas Edsalla, izradjivao je nameštaj američkog jakobinskog stila, kombinujući elemente engleskog jakobinskog stila, koji je vladao u Americi tokom XVII veka.

ADAMS, NEHEMIAM (oko 1769 – 1840) Proizvodjač nameštaja u stilu federalnog perioda iz Salema, Massachusetts.

ADELCRANTZ, CARL FREDRIK (1716 - 96) Švedski arhitekt, učenik C.G. Tessina na akademiji u Stockholmu. Od 1741 učestvuje u gradnji, dovršavanju i uredjenju kraljevske palate u Stockholmu. Sagradio 1774-82 operu u Stockholmu. Reorganizovao Švedsku akademiju likovnih umetnosti 1768. Glavni predstavnik klasicizma u Švedskoj.

ADELCRANTZ, (ranije TÖRNQUIST), GÖRAN JOSUA (1668 - 1739) Švedski arhitekt. Kao učenik Nicodema Tessina mladjeg, saradjuje kod gradnje kraljevskog dvora u Stockholmu. Postaje dvorski arhitekt. U Stockholmu obnavlja crkve sv. Katarine i sv. Jakoba, a 1730-37 dovršava crkvu Hedwige-Eleonore.

ADEODATUS (XII v.) Italijanski vajar iz Pise. Na arhitravu portala crkve s. Andrea u Pistoji, uz reljef s prikazom puta i poklonjenja Tri kralja nalazi se natpis „fecit hoc op. Gruamons magist. Bon. Et Adeodatus frater eius (1166). Gruamons i njegov brat Adeodatus pripadaju pizanskoj romaničkoj školi vajara Guglielma.

ADLER, DANKMAR (1844 - 1900) Američki inženjer, kao dečak (1854) se doselio u Ameriku iz Nemačke. Studirao na University of Michigan. Osnovao je sopstvenu praksu u Chicagou, u kojoj se 1879 zaposlio arhitekta Louis Sullivan, a 1883 oni postaju partneri, a firma dobija ime Adler & Sullivan. Njihov zajednički rad predstavlja početak nove faze američke arhitekture, prilikom koje potiskuju dotadašnji način projektovanja u kolonijalnom stilu, uvezenoj romanici i tzv. istorijskim stilovima. U okviru opšte težnje toga doba ka racionalnosti i ekonomičnosti u arhitekturi, koju je propagirala nova kapitalistička klasa u Americi, oni traže funkcionalna rešenja u arhitekturi pre evropskih arhitekata O. Wagnera i V. Horte. Adler i Sullivan projektuju objekte na osnovu njihove funkcionalne analize, uz upotrebu savremenih materijala, konstrukcije i primenom savremenih sredstava gradnje. Njihovo prvo zajedničko delo, Auditorijum (1886-90) koji je projektovan pod značajnim uticajem Richardsona, predstavlja najspektakularniji objekat u Chicagou toga vremena. Prekretnicu u razvoju američke arhitekture čini njihova Palata saobraćaja na Svetskoj izložbi u Chicagou, 1893. Najpoznatiji su svakako njihova dva nebodera, Wainwright Building, St Louis, Mo. (1890-1) i Guaranty Building, Buffalo, NY (1894-5). Ostali značajniji objekti njihove firme su: St Nicholas Hotel (1892-4, srušen), Vickers Theatre, Central Music Hall, Union Trust Building, St. Louis, Mo., stanica Union Railway, New Orleans, La., opera u Pueblo-u, Colo.

ADNET, JACQUES (1901 - 1984) Francuski dizajner nameštaja iz perioda 1930-tih do ranih 1950-tih. Tokom 1930-tih Adnet je dizajnirao Art Deco nameštaj, koji je tada polako izlazio iz mode, a takodje je nastavljao da radi i u konzervativnom maniru, po uzoru na Emile-Jacques Ruhlmanna. Nakon rata, najpoznatiji je po izradi nameštaja koji je bio ekstenzivno presvučen finom kožom, što je bila moda perioda kasnih 1940-tih i 1950-tih.

ADSHEAD, STANLEY DAVENPORT (1868 - 1946) Engleski arhitekt, rodjen u Chesiru, preselio se u London 1890 gde radi za William Flockharta. Godine 1898 osniva sopstveni atelje. Njegovo najznačajnije delo bez sumnje je u neo-regency stilu projektovana zgrada vojvodstva od Cornwalla, Kennington, Južni London (1913). Godine 1912 imenovan je za rukovodioca katedre za dizajn na Univerzitetu Liverpool, a od 1914 za rukovodioca katedre za urbano planiranjena Univerzitetu u Londonu.

AEG (ALLGEMEINE ELEKTRIZITÄTS GESELLSCHAFT) (osnovana 1883) Firma koja je nasledila DEG (Deutsche Edison Gesellschaft, Nemačku Edison kompaniju za primenu električne energije). Onovao ju je Emil Rathenau, impresioniran Edisonovom svetlećom kuglom – sijalicom, koja je bila prikazana na Paris Exposition Internaitonale d'Electricité 1881. Njegov sin, Walther, opisao je Emilovu viziju na sledeći način: »kada je on prvi put ugledao tu malu svetleću kuglu, imao je viziju čitavog sveta pokrivenog mrežom bakarnih žica... u svojoj viziji on je video velike promene u strukturi ljudske populacije onog dana kada komunikacije preuzmu ove nove oblike«. Kompanija je najviše poznata po radovima Petera Behrens-a iz perioda izmedju 1905 i 1906 u kojima je on uspostavio »corporate identity« kompanije. AEG-ov produkcijski inženjer, Michael von Dolivo-Dobrowolsky, shvatio je ranih godina XX veka da masovna produkcija ima najviše efekta kada je koncentrisana na mehanizovanoj manufakturi visoko standardizovanih komponenata, koje mogu da budu primenjive na više različitih proizvoda, pre nego da budu koncentrisane na pojedinačne, specifične artefakte. Sa finalnim proizvodom kao sklopom komponenti, manje pažnje se pridaje spoljašnjoj formi proizvoda. Tehnički direktor AEG-a, Pau Jordans, je verovatno zaslužan za angažovanje Behrensa kao umetničkog savetnika, u nameri da se proizvodnja koncentriše na prethodni aspekt. Nasuprot povremeno angažovanim umetnicima ili arhitektima da rade za kompaniju (kao na primer Otto Eckmann i Alfred Messel), Behrens je imao stalnu poziciju unutar kompanije, koja mu je omogućavala potpunu kontrolu nad svim vizuelnim aspektima AEG instalacija, proizvoda i izdanja. Na taj način je ova kompanija razvila punu svest o značaju korporativnog imidža kao sredstva rada i ostvarenja konkurentnosti firme na tržištu. Behrensovi projekti su uključili i redizajn logotipa kompanije, koji je već 1912 predstavljao primer funkcionalizma, u istom onom smislu u kojem su ga sadržavali proizvodi ove kompanije. Ovaj logotip je korišćen tokom dugog perioda XX veka.

AELST, PIERRE VAN EDINGHEN (D’ENGHIEN) takodje PIETER VAN EDINGHEN (oko 1450 – oko 1531/33) Flamanski tkalac tapiserija iz Bruxellesa. Glavno delo su mu 7 tapiserija s prikazima dela apostolskih, koje je ovaj umetnik izradio po originalnim Rafaelovim kartonima, sačuvanim u londonskom Victoria and Albert muzeju. Rad na tapiserijama je počeo 1516, a već 1519 su bile izložene u Rimu nan zidovima Sikstine.

AERTS, JEAN (? - 1620) Flamanski vajar i kamenoklesar. Klesanje je učio kod oca. Oko 1600 izradio za crkvu Notre Dame u Bruggeu figure Hrista, Marije i scene sa prorocima, 1602 statuu Filipa II za gradsku većnicu, a verovatno je autor tabernakla crkve u Nieuportu, jednog od najznačajnijih dela flamanskog vajarstva sa kraja XVI v. Izvodio je i dekorativne klesarske radove.

AFANASJEV, PJOTR (XVII v.) Ruski slikar iz Nižnji Novgoroda. Godine 1666 saradjuje kod izrade zidnih slika u crkvi sv. Spasa u Moskvi.

AFANASJEV, VASILIJA (XVII v.) Ruski slikar iz Moskve. Godine 1668 saradjuje kod izrade zidnih slika u Sarvinskom manastiru, zatim kod dekorativnih radova u carskim odajama u Kremlju.

AFFLECK, RAYMOND TAIT (1922 - 89) Kanadski arhitekt, poznat po interesovanju za višenamenske prostore. Naročito je to njegovo interesovanje došlo do izražaja u projektovanju Place Bonaventure, Montreal (1964-8), grupe autora Affleck Desbarats Dimakopoulos Lebensold Sise. To je veliki kompleks sa unutrašnjim saobraćajnicama i zajedničkim prostorima, koji predstavlja izraziti primer brutalizma.
Affleck je studirao do 1947 na McGill Univrsity, Montreal, gde je diplomirao arhitekturu. Potom je nastavio studije na Tehničkom institutu u Zürichu. Saradjivao je sa arhitektima Haeffli, Moser i Risers. Godine 1949 vratio se u Montreal, a u periodu 1954-58 radi kao asistent profesor na Mc Gill Univrsity. Godine 1967-75 je gostujući profesor na School of Architecture, Mc Gill Univrsity, University of Toronto, University of Manitoba. Godine 1960-72 predavač je na University of British Columbia, Scotia Technical College, Graduate School of Design, Harvard University, University of Pennsylvania, University of Waterloo.
Njegov umetnički stil se razvija 60-tih, za vreme rada na projektovanju Place Chile Marie, Montreal (zajedno sa I.M. Peijem). Affleck nastoji da izrazi osećanje za ljude i razvoj u svetlu organske arhitekture, koja je istovremeno povezana sa klasičnom tradicijom i modernom arhitekturom. Zajedno sa arhitektima Desbarats, Dimakopoulos, Lebensold, Jean Michaud i Sise, Affleck je od 1953 uradio više projekata za pešačke i kolske saobraćajne zone i sisteme, urbanističke planove i komplekse zgrada. Grupa je radila u SAD-i i Italiji.

AFFLECK, THOMAS (1745 – 1795) Glavni predstavnik tzv. »Philadelphia Chippendale Furniture«, nameštaja stila chippendale, koji se proizvodio u Philadelphiji. Rodjen u Aberdeenu, Škotska, učio je u Edinburghu i Londonu, a došao je u Philadelphiaju 1763, gde je radio za novog kolonijalnog guvernera Pennsylvanije, John Penna kao »resident cabinetmaker« u tom gradu. Tu je postao vodeći predstavnik rokoko stila nameštaja, po uzoru na stil Thomas Chippendalea. Affleck (koji je bio blizak prijatelj sa Benjamin Franklinom), pravio je nameštaj u obuzdanijem stilu od onog koji su radili njegovi savremenici Benjamin Randolph i Jonathan Gostelowe. Uzore za svoj nameštaj nalazio je u Chippendaleovoj knjizi »The Gentleman and Cabidet-maker's Director«, a ponekad je delove nameštaja kopirao direktno po knjizi. Takodje je koristio »kineski chippendale« stil. Nakon američke revolucije Affleck je nastavio da izradjuje chippendale nameštaj i tokom Federalnog perioda. Medjutim, takodje je bio sposoban da radi i u neoklasičnom stilu, što se vidi na njegovim foteljama koje je izradjivao u periodu izmedju 1791 i 1793 za opremanje zgrade Kongresa, koji se tada nalazio u Philadelphiji.

AGAFONOV (AGOFONOV), GRIGORIJ MIHAJLOVIČ (1819 - 1869) Ruski slikar, mozaičar. Učenik petrogradske akademije. Glavna mu je struka bila rad u mozaiku (mozaici u Isakovskom soboru u Sankt Petersburgu).

AGAMED (grč. Agamhdhz Agamedes) Starogrčki graditelj. Po istorijskim nalazima, gradio je u prvoj polovini VI v.pne., zajedno sa bratom Trofonijem. Medju njegovim gradjevinama ističu se prvobitni Apolonov hram u Delfima, hram Posejdona u Arkadiji, Alkmenina ložnica u Tebi i riznica kralja Hirijeja u Beociji.

AGAPITO, ANDRIJA (? - 1817) Graditelj i slikar. Od 1810 radi u Napoleonovoj službi kao graditelj u Kranjskoj. Krajem života slikao u Trstu religiozne teme.

AGATON (grč. Agaton Agathon), Starogrčki graditelj iz perioda IV v.p.n.e. Radio zajedno sa svojom braćom u periodu od oko 360 g.p.n.e. do 330 g.p.n.e. na izgradnji novog hrama Apolona u Delfima, nakon što je stari hram deset godina ranije stradao u prirodnoj katastrofi. Za novi hram pronalazimo opise kod Pauzanija (II v.), a otkrili su ga Francuzi tokom arheoloških iskopavanja u XIX i XX veku. Bio je to dorski peripteros, sa 6x15 stubova, sa pronaosom i opistodomom. Zabati su bili ukrašeni bogatom figuralnom dekoracijom.

AGHA, MEHEMED FEHMY (1896 – 1978) rodjen u Ukrajini od roditelja turskog porekla. God. 1928 radi kao grafički dizajner u nemačkom izdanju magazina »Vogue«, gde sreće Condé Nast, koji ga je pozvao da bude direktor magazina »Vogue« u SAD. Za Nasta je radio od 1929 do 1943, za koje vreme je izmenio lice »Vogue«-a u grafičkom pogledu. Takodje je bio inovator na polju upotrebe fotografije, angažujući fotografe, poput Edward Steichena i Cecil Beatona, postavljajući fotografije asimetrično na stranama časopisa. Upotrebom fotografija u boji preko cele strane uneo je dalje novine u dizajn časopisa.

AGOSTINO DI DUCCIO, ZVAN I AGOSTINO D'ANTONIO DI DUCCIO I AGOSTINO DA FIRENZE (1418 - 1481) Firentinski skulptor i arhitekt, koji je radio u periodu oko 1450-57 na Albertijevom „Tempio Malatestiano“ u Riminiju, gde je kreirao rafinirane i originalne personifikacije Slobodnih Umetnosti. Projektovao je ranorenesansnu fasadu na Oratorio di San Bernardino u Perugi (1457-61), na kojoj koristi terakotu u kombinaciji sa mermerom u boji čime je postigao vanserijski efekat u izgledu objekta. Takodje je zaslužan za dekoracije na monumentalnoj Porta San Pietro u istom gradu (1473-81).

AGOSTINO DI GIOVANNI Italijanski vajar i graditelj. Radio u Sieni krajem XIII i u prvoj polovini XIV veka. Učenik radionice Pisana, saradnik Agnola di Ventura-e, sa kojim je izveo niz dela u Toskani i Umbriji. Radio takodje nadgrobne spomenike, propovedaonice, skulpture, plastiku na portalima, kao i crkve i komunalne gradjevine u Sieni, Arezu, Pistoii i Orvietou.

AGOSTON, JAKOB Češki graditelj iz Plzenja iz perioda početla XVII veka. Bio u službi Rudolfa II prilikom izgradnje kraljevskog dvora Hradčani u Pragu, a takodje i u Plzenju.

AGRATE, MARCO D’ (oko 1500 - posle 1571) Italijanski vajar poreklom iz mesta Agrate, kraj Monze. Radio skulpture na pročelju Certose (kartuzijanskog manastira) u Paviji, učestvovao kod gradnje crkve Madonna della Streccata u Parmi, a u periodu od 1556-58 realizovao nadgrobni spomenik senatora Giovannia del Conte u kapeli S. Ippolito crkve S. Lorenzo u Milanu.

AGREST AND GANDELSONAS Američki arhitekti, odnosno biro za projektovanje koji su osnovali Diana Agrest (1944 - ) i Mario Gandelsonas (1938 - ), oboje rodjeni u Argentini. Oni su pisali na temu »analitičke dekompozicije« arhitekture, a na projektu svoje kuće na Sag pond, Sagaponack, Long Island, NY (1990-94) demonstrirali su njene mogućnosti upotrebom grupa disparatnih elemenata, korišćenjem drveta za pokrivanje fasade time sugerišući tradiciju koja je već skoro bila zaboravljena.

AGRIPPA, MARCUS VIPSANIUS (63 pne. – 12 pne.) Rimski državnik i general. Bio je blizak prijatelj, zet i ministar Oktavijana (Octavian), budućeg imperatora Caesara Augustusa. Zaslužan je za realizaciju Oktavijanovih vojnih trijumfa, medju kojima je najznačajnija pobeda u bici kod Actiuma protiv snaga Marka Antonija i Kleopatre.
God. 33 pne. izabran je za aedile u Rimu, gde je iskoristio svoje znanje na polju arhitekture kao političku prednost. Zaslužan je za velika unapredjenja u urbanističkom i komunalnom uredjenju grada Rima, rekonstrukciju i gradnju akvadukta, proširenju i čišćenju kanalizacije Cloaca Maxima; sagradio je terme i tremove i podigao vrtove. Takodje je dao podršku javnim izložbama umetničkih dela. Kao impreator, Augustus je kasnije slikovito opisao ovaj period razvoja Rima rečima da je »zatekao grad od opeke, a da je predao grad od mermera«, zahvaljujući naporima koje je učinio Agrippa za vreme njegove vladavine.
Agrippa je još jednom pozvan da vodi flotu kada je izbio rat protiv Antonija i Kleopatre. Oktavijanova pobeda kod Actiuma 31 g.pne. dala je prevlast Rimu i svetsku Imperiju Oktavijanu, za šta je uglavnom bio zadužen Agrippa. U slavu bitke kod Actiuma, Agrippa je sagradio i posvetio gradjevinu koja je služila kao rimski Panteon pre njenog rušenja 80 g. Imperator Hadrijan je koristio Agrippine projekte da sagradi sopstveni Panteon, koji se danas nalazi u Rimu. Inspiraciju za zgradu, koja je podignuta oko 125 g. dao je Agrippa, a tekst koji ovo potvrdjuje nalazi se na inskripciji koja je preuzeta iz perioda Agrippe. Svoj treći mandat, Agrippa je proveo u Galiji, gde je reformisao provincijsku administraciju i poreski sistem, istovremeno gradeći efektivan sistem drumova i akvadukta.

AGUILLON, FRANÇOIS (1566 - 1617) Flamanski arhitekt, filolog i matematičar, sledbenik Isusovog reda. Godine 1614 izradio je plan za nove zgrade reda u Antwerpenu, a od 1615 sa P. Huyssensom gradio isusovačku crkvu dovršenu 1621, koja je značajan primer flamanskog baroka. Godine 1613 izdaje delo „Traité d’optique“.

AHRENDS, BURTON & KORALEK Britanska arhitektonska firma koja je formirana godine 1961 od strane Peter Ahrendsa, Richard St. John Vladimir Burtona i Paul George Koraleka (svi rodj. 1933 -), nakon što su dobili prvu nagradu na konkursu za projekt Berkelley biblioteke u Trinity College, Dublin (1960, sagradjena 1961-7). Njihovi ostali radovi uključuju St. Andrew´s College, Booterstown, Dublin (1968-72); Trinity College Arts Faculty Building, Dublin (1968-79); proširenje Keble College, Oxford (1972-80) i dr. Oni su zaslužni za projekte jedanaest stanica i dva mosta na željezničkoj stanici Docklands Light Railway, London (1987-93). Firma je doživela neželjeni publicitet kada je njihov prvonagradjeni predlog za proširenje Nacionalne galerije u Londonu Princ od Walesa opisao kao »čir na planu gradjevine«, te projekt nije realizovan. Medjutim, njihovi kasniji projekti i realizacije, kao Hook Park College, Dorset (1983-90), Burton House, London (1988) i zgrada britanske ambasade u Moskvi (1996-99) pokazuju prilagodljivost trenutku u kome nastaju ali i doslednost ove grupe.

AICHER, OTL (1922 - 1991) Nemački grafički dizajner. Studirao na Akademiji lepih umetnosti u Münchenu (1946-47). God. 1948 osniva studio u Ulmu, gde je suosnivač Ulm Hochschule für Gestaltung 1955 (bio je potpredsednik od 1962 do 1964). Pod velikim uticajem Max Billa, njegov dizajn je postao geometričan i jednostavan, mada ponekad prožet elementima osećajnosti. Najpoznatiji je po razvoju kompletnog grafičkog programa za Olimpijadu u Münchenu (1972), a, iako je većina njegovih radova vezana za područje korporativnog identiteta, takodje je značajan za razvoj radikalno utopijskih teorija koje je predavao i o kojima je pisao teoretska dela.

AICHL (EICHEL, AICHEL), JOHANN (JAN BLAŽEJ) SANTINI, ST. (1667 – 1723) Češki klesar i štukater. Radi u Pragu krajem XVII veka, u doba punog razvoja baroka. Prema ugovoru sklopljenom sa G.B. Madernom, graditeljem palate Czernin na Hradčanima, izradio klesarske radove u njenom enterijeru.

AIDA, TAKEFUMI (1937 - ) V. Architext. Japanski arhitekt, predavač i pisac. Diplomirao je na Waseda univerzitetu, Tokyo, 1960, magistrirao 1966, potom doktorirao 1971. Počeo je da predaje arhitekturu na Shibaura Institute of Technology 1962, da bi na istoj instituciji postao profesor 1976. Godine 1967 otvorio je sopstveni biro u Tokyu. Član osnivač kontra-metabolističke grupe ARCHITEXT (1971), Aida je bio predstavnik Novog talasa avangardnih japanskih arhitekata, izražavajući svoje teorijske stavove kako kroz realizacije objekata, tako i u knjigama koje je pisao. U svojim tekstovima, povezivao je arhitektonsko projektovanje sa nekom vrstom intelektualne igre, a bio je prvi koji je predstavio dekonstrukciju unutar umetnosti konstrukcije, kao na primer na Umetnikovoj kući (1967), Kunitachi, Tokyo, na kojoj svi elementi imaju medjusobno arbitrarne odnose. U drugim delima on se fokusira na kreaciju arhitektonskog iskustva koje odražava neposredne dogadjaje. U svojim Nirvana House (1972), Fujisawa; Annihilation House (1972), Mitsuura; House Like a Die (1974), Tokyo i PL Institute obdanište (1974), Osaka, na primer, on je značajan naglasak dao na medjusobno suprotstavljanje različitih elemenata, formi i tekstura, povezujući svesno i nesvesno na takav način, da omogući ugodan osećaj korisnika. Možda je najbolje poznat po seriji deset projekata za »Toy Block« kuće koje su sagradjene na sedam lokacija u blizini Tokya u periodu od 1978 do 1984. Kasniji rad, Kazama House (1987), Kawaguchi, predstavlja prelepu kompoziciju zidova, »nivoa« prostorija i aluminijumskih »shoji« pregrada.

AIGNER, CHRYSTIAN PIOTR (1756 - 1841) Jedan medju vodećim arhitektima i teoretičarima arhitekture poljskog neoklasicizma. Odgovoran za ukrašavanje Vrta aluzija u Puławy, sa kružnim hramom Sibile (1798-1801), Gotičke kuće i najpoznatije crkve – rotonde čiji je portik u planu zasnovan na rimskom Panteonu (1800-3). Takodje je poznat po projektima za Namiestnikowski palatu (1818-19) i crkve sa planom Panteona posvećene Sv. Aleksandru (1818-25), obe u Varšavi.

AILLAUD, ÉMILE (1902 - 88) Francuski arhitekt. Poznat je po svojim pokušajima da se suprotstavi krutim arhitektonskim formama koje nastaju prilikom upotrebe prefabrikovanih betonskih panela za izgradnju stambenih objekata, na taj način što je komponovao mase svojih gradjevina u obliku zakrivljenih, zmijolikih planova. Poznat je njegov projekat za Les Courtillières, Pantin (1955-60).

AITCHISON, GEORGE, JUN. (1825 - 1910) Britanski arhitekt, sin George Aitchisona (1792 -1861) arhitekte, od kog je učio i čiji je postao partner 1859. Kao specijalista za dizajn unutrašnjeg prostora, ostavio je na tom polju najznačajnije radove, poput kuće koju je projektovao za Frederic, Baron Leighton of Stretton-a (1830-96), na Holland Park Road, Kensington. Ovaj projekat je poznat po Arab Hall (dodat 1877-9) koji je sagradjen za kolekciju glaziranih keramičkih ploča koje je je Leighton sakupio tokom svojih putovanja po Istoku.
Aitchison je stekao značajnu reputaciju kao profesor na Royal Academy (1887-1905)) i predsednik Royal Institute of British Architects (1896-9).

AITHERIOS Vizantijski graditelj. Za vreme cara Anastazija (oko 500. god.) sagradio u Vizantu predvorje carske palate, tzv. »Halke«. Srednji deo gradjevine imao je oblik kvadrata i bio je nadsveden kupolom ukrašenom mozaikom. Zgrada je izgorela 553. Car Justinijan ju je obnovio i kupolu ponovo ukrasio mozaicima, koji su prikazivali pobede Belizara, dok su zidovi bili obloženi mermernim intarzijama.

AITKEN, JOHN (aktivan 1890- tih) Proizvodjač nameštaja iz federalnog perioda u Philadelphiji. Aitken je radio u maniru Thomasa Sheratona i verovatno je najviše poznat po izradi nameštaja po narudžbinama George Washingtona, koji je živeo u Philadelphiji (tada nacionalnoj prestonici) za vreme njegovog predsedničkog mandata. Aitkenov nameštaj izradjen posebno za rezidenciju Mount Vernon i danas se može videti.

AJNALOV (AINALOV), DMITRIJ VLASJEVIČ (1862 - 1939) Ruski istoričar umetnosti. Vaspitan u školi ruskih vizantologa i, konkretno N.P. Kondakova, Ajnalov se i sam posvetio pedagoškom radu, te je najpre predavao na Kazanjskom univerzitetu (1890-1903), a potom prešao na Petrogradski univerzitet. Njegov krug interesovanja je bio širok, ali je ipak najviše proučavao stariju rusku i vizantijsku umetnost.

ALAN OF WALSINGHAM (oko XIV v.) V. Walsingham, Alan of

ÁLAVA, JUAN DE (oko 1480 - 1537) Španski protomajstor, poznat po učešću u gradnji Catedral Nueva u Salamanci (1512) i katedrale u Sevilli (1513). Kasnije, radi sa članovima porodice Colonia na katedrali u Plasencii, a od 1521 gradi kloster katedrale u Santiago de Compostela u plateresknom stilu, koji se smatra najvećim i najlepšim ikada sagradjenim u Španiji. Od 1524 bio je angažovan na gradnji crkve San Estebana u Salamanci (završena 1610), a takodje je angažovan na radovima na katedrali u Salamanci od 1526. Njegovi radovi stilski pripadaju rasponu od procvetale gotike pa sve do renesanse.

ALAVOINE, JEAN-ANTOINE (1778 - 1834) Francuski arhitekt. Poznat je po rekonstrukciji središnjeg tornja na katedrali u Rouenu nakon što je izgoreo u požaru 1822. Takodje je projektovao Colonne de Juillet, Place de la Bastille, Pariz, koju je preuredio i dovršio L.-J. Duc. Bio je preteča upotrebe livenog betona kao materijala za gradnju, jer je ovaj postupak koristio prilikom rekonstrukcije katedrale u Sées-u (1817-23) i Rouenu (od 1823).

ALBERIC (oko 1249 - 53) Engleski zidar. Bio je nadzornik na istočnom klaustru Westminster Abbey (1249-53), a takodje je na istom objektu bio angažovan za rekonstrukciju kanoničke kuće. Pretpostavlja se da je radio pod vodjstvom Henry de Reynsa.

ALBERS, JOSEF (1888 – 1976) Rodjen u Bottropu, Westphalia, bio je prvi student na Bauhausu koji je stekao zvanje magistra. Nakon što se Johannes Itten povukao 1923 sa mesta rukovodioca katedre Preliminarnog kursa, Albers je asistirao Ittenovom nasledniku, Lászlo Moholy-Nagyju. Albers je razvio svoju teoriju oblikovnog zanatskog elementa kao pandan Moholyjevom kursu vizuelne edukacije. Njegovo učenje se odnosi prvenstveno na konstruktivna svojstva a potom i na ekspresivnu prirodu materijala, unoseći u dizajn konstruktivnu upotrebu papira u istoj meri kao i drugih neuobičajenih materijala - žice ili celofana, na primer. Godine 1928 nasledio je Marcel Breuera na mestu rukovodioca radionice nameštaja, a ostao je na Bauhausu sve do 1933. Nakon preseljenja u SAD, predaje na Black Mountain College do 1949, drži predavanja na Harvardu i Yale-u, a kao gostujući profesor predaje na Ulm Hochschule für Gestaltung (1953-54). Njegov rad na Bauhausu kako u Weimaru tako i u Dessau-u odražava njegov eklektički duh istovremeno kao i koncentraciju na jednostavnost forme i minimum upotrebe potrebnih materijala. God. 1926 je dizajnirao matrično oblikovano pismo za namene reklamnog oglašavanja, u formi kvadrata, trougla i četvrt isečka iz kruga, koje je lako čitljivo sa distance.
Na polju dizajna nameštaja, projektovao je stolove i elemente sa policama u skulpturnom maniru Gerrit Rietvelda i stolice, izradjene od presovanog drveta i metala u čistom, jednostavnom stilu koji se oslanjao na stil Marcel Breuera. Stolice je bilo moguće sklopiti u nameri skladištenja i transporta.

ALBERT, PRINCE FRANCIS (ALBERT) AUGUSTUS CHARLES EMMANUEL, VOJVODA SAKSONSKI I PRINC SAXE-COBURG-A I GOTHA-E (1819 - 61) Rodjen u Schloss Rosenau, kod Coburga, princ Albert se oženio britanskom kraljicom Victoriom 1840. Godine 1841 vodi Kraljevsku komisiju koja nadgleda radove na dekoracijama nove palate u Westminsteru, koje će predstavljati podstrek naglom procvatu kvaliteta u britanskoj umetnosti, dizajnu i manufakturi. Princ se pridružuje Društvu umetnosti i postaje njegov predsednik 1843; tokom perioda njegovog predsednikovanja Društvom, on podstiče sve češću primenu nauke i umetnosti u industrijske svrhe. U to vreme u Društvu sa Princom saradjuju dve značajne istorijske ličnosti: (Sir) Henry Cole (1808 - 82), kao direktor Društva i profesor Ludwig Grüner (1801 - 82), na položaju umetničkog savetnika.
Albert je takodje bio predsednik Društva za poboljšanje uslova rada i života radničke klase. U tom se svojstvu zalagao za podizanje eksperimentalnih naselja, kao »modela porodičnih kuća«, koje su predstavljene na Velikoj Izložbi 1851, a projektovao ih je Henry Roberts. Nakon Izložbe, Princ daje podsticaj ideji da se novac od profita Velike Izložbe uloži u osnivanje ustanove koja će sa baviti primenom naučnih i umetničkih dostignuća u industriji svih naroda sveta. Kao začetak ove ideje, gradi se u južnom Kensingtonu kompleks muzeja i naučno istraživačkih, kao i obrazovnih institucija, poznat pod imenom Albertopolis, koji predstavljaju jezgro Schools of Design.
Uticaj princa Alberta na arhitekturu bio je značajan; on sam je bio aktivan učesnik u brojnim projektima, uključujući italianate projekat za Osborne House, Isle of Wight (zajedno sa graditeljem Thomas Cubittom) od 1845, Royal Dairy na Model Farms u Windsoru, projektima za izmene na Buckingham Palace i Balmoral Castle. Njegov najveći značaj za istoriju dizajna leži, pak, u ogromnim suštinskim promenama i poboljšanjima na tom polju koje postaju vidljive nakon Londonske izložbe 1862, a koje je sam inicirao, ali, na žalost, nije doživeo da vidi i njihove rezultate.

ALBERTAL (ALBETRHALER), JOHANN Graditelj sa kraja XVI i prve polovine XVII veka. Poreklom iz kantona Graubünden u Švajcarskoj. Gradio 1593 dvorac Willibaldsburg kod Eichstatta, 1609-11 župnu crkvu u Haunsteinu, 1610-17 crkvu u Dillingenu, 1619-28 crkvu sv. Trojstva u Innsbrucku, a 1627 učestvovao u izgradnji dvorca Sigmaringen. Oko 1630 pojavljuje se u Trebinju kod Novog Mesta (Hrvatska), a od 1633 boravi u Zagrebu. Tu radi kao majstor – graditelj katedrale. Nakon požara grada, prilikom kojeg je stradala i katedrala, izveo je ponovo glavni venac (1645) i svod nad horom. Umro je oko 1655.

ALBERTI, ALBERTO (1526 –1599) Italijanski graditelj i vajar, rodjen u Borgo S. Sepolcro. Graditeljskim radom počinje da se bavi u Firenzi (1548 – fortifikacije). Godine 1563 izvodi portal crkve Madonna delle Grazie u Borgo S. Sepolcro, zatim odlazi u Rim gde u periodu 1564-86 radi pročelje Ville Medici i dovršava zgradu. Godine 1587 vraća se u Borgo S. Sepolcro, gde njegove gradjevine (loggia, manastiri i crkve Sta Chiara i S. Bartolommeo) daju arhitektonsko obeležje gradu.

ALBERTI, ANTONIO Italijanski graditelj i inženjer iz Urbina. Radi oko 1570 - 85. Uči u rodnom gradu i posvećuje se pre svega projektovanju i izgradnji fortifikacija. Gradi utvrdjenja za Alessandro Farnesea, a takodje radi i u Flandriji i Nemačkoj. Objavio je više teorijskih spisa iz ove struke.

ALBERTI, LEONE BATTISTA (1404 - 1472) Pisac, muzičar, slikar, matematičar, naučnik, genijalni arhitekta i teoretičar arhitekture, kao i sportista, bio je najbliži idealu renesansnog »uomo universale«. Smatra se prvim velikim samoukim arhitektom. Ograničivši svoj genije samo na projektovanje, nije imao nikakve veze sa realizacijom sopstvenih projekata. Uprkos takvom njegovom stavu, svi Albertijevi malobrojni izgradjeni objekati se smatraju za remek dela, a njegova »De re aedificatoria« (iz 1452, potpuno objavljena 1485) predstavlja prvi arhitektonski traktat perioda renesanse. U tom se delu kristalizuju aktuelne ideje koje se tiču proporcija, arhitektonskih redova, te ideala (u simboličkom smislu) urbanog planiranja. Medjutim, mada mu je polazište teorija, njegovi objekti su iznenadjujuće nepedantni i nedogmatični. Njegove gradjevine napreduju od onih nostalgično arheoloških do onih smelo eksperimentalnih. Moguće je da je njegov status samoukog arhitekte bio taj koji mu je dozvoljavao da projektuje uz veću slobodu nego što su je imali njegovi školovani savremenici. Alberti je projektovao šest gradjevina, medju kojima su dovršene samo tri za njegovog života. U izvesnom smislu, Alberti za svoj razvoj duguje Brunelleschiju, kojega je lično poznavao i kojemu je (medju ostalima) posvetio svoj traktat »Della pittura« (1436). Uprkos tome, dok su Brunelleschijeve gradjevine bile elegantno linearne, Albertijeve su bile masivno plastične.
Alberti je arhitektonsku lepotu definisao kao »harmoniju i saglasje svih elemenata ostvarenu do te mere da ništa nije moguće dodati ili oduzeti ili promeniti, osim na gore«, a ornament kao »vrstu dodatnog prosvetlenja i poboljšanja takve lepote«. Pod pojmom ‘ornament’ on podrazumeva klasičan rečnik arhitektonskih redova, stubove, pilastre i arhitrave, koje je uvek upotrebljavao arhitektonski ispravno, ali često izvan konteksta. Na primer: njegovi stubovi uvek nose arhitrave (ne lukove), ali su često samo dekoracija i nemaju nikakvu konstruktivnu svrhu. Njegovo najpoznatije i najuticajnije dostignuće bilo je prilagodjavanje klasičnih elemenata arhitekturi zidova renesanse.
Kao vanbračno dete izgnanika iz Firence, Alberti je verovatno rodjen u Genovi. Obrazovan u atmosferi humanizma Padove, kasnije studira pravo na univerzitetu u Bologni. Firenzu prvi put posećuje 1428, gde se upoznaje sa vodećim intelektualcima toga doba. Shvatanje značaja arhitekture u cilju revitalizacije duha antike, kao i divljenje prema delu Brunelleschi-ja, vode ga potom u Rim, gde od 1431 radi u javnoj službi Pape, što će mu omogućiti da putuje i kultiviše svoje talente. Papski savetnik na arhitektonskim i restauratorskim projektima postaje u periodu rekonstrukcije Rima (1447-55) i pretpostavlja se da je saradjivao sa Bernardo Rossellinom. Godine 1450 bio je izabran da vodi preuredjenje gotičke crkve S. Francesco u Riminiju u memorijal lokalnom vladaru Sigismondo Malatesti, njegovoj ženi i dvoranima. Ovaj objekat će biti nazvan Tempio Malatestiano, a smatra se vanserijskom, najistaknutijom evokacijom veličine (gravitas) antičke rimske arhitekture. Albertijev sledeći rad bila je još jedna dogradnja gotičke crkve, završetak fasade S. Maria Novella, Firenza (1456-70), za Giovanni Rucellaija. U potpunosti ju je prekrio slojevima mermernih ploča različite boje, vezavši se za dekoraciju firentinske crkve S. Miniato iz XI-XII v., kao i za dekoraciju antičkih rimskih gradjevina, sa centralnim ulaznim vratnicama preuzetim sa rimskog Panteona. Sa druge strane, ceo projekt je zasnovan na kompleksu geometrijskih odnosa kvadrata i zbog toga se smatra prvom upotrebom principa harmonijskih proporcija u arhitekturi renesanse. Za istog naručioca Alberti projektuje fasadu palate, Palazzo Rucellai, u Firenzi (završena 1460, pod nadzorom Rossellina). Ta fasada rusticirane teksture zidova predstavlja prvi renesansni primer gde je svaka etaža definisana arhitektonskim redom (jonski i korintski red su interpretirani vrlo slobodno), ali duguje nešto i Brunelleschijevoj Palazzo di Parte Guelfa.
Crkve S. Sebastiano (1460) i S. Andrea (1470), obe u Mantovi predstavljaju jedine gradjevine koje je u potpunosti projektovao Alberti. Za S. Sebastiano on koristi centralnu osnovu u obliku grčkog krsta, sa masivnom strogom fasadom. Medjutim, on prekida entablaturu lučno zakrivljenim prozorom, a povećava snagu fasade putem redukcije pilastera sa šest na četiri. Na taj način, izražava svoju nameru da odstupi od klasične upotrebe arhitektonskih elemenata putem kreiranja mnogo logičnije arhitekture zida. Crkva je dovršena, zajedno sa kasnijim dodacima, nakon njegove smrti. Crkva S. Andrea je podignuta uz poštovanje prvobitnih planova Albertija, mada kupola, koju je on projektovao tako da pokriva centralno polje ukrštanja brodova, nije izvedena po planu. Fasada predstavlja kombinaciju fronta pedimentnog hrama i trijumfalnog luka, sa pilasterima postavljenim na mestima stubova i dubokim centralnim udubljenjem koje uokviruje glavne ulazne vratnice. U unutrašnjosti, Alberti je odbacio tradicionalnu strukturu krila crkve i uveo poluobličasto zasveden brod flankiran bočnim kapelama. Enterijer i eksterijer je integrisan sa posebnom pažnjom. Ova dva objekta predstavljaju vesnike novog, manje arheološki zasnovanog, pristupa antičkom nasledju. One predstavljaju sponu od rane ka visokoj renesansi, pa čak i više.

ALBERTO DI ARNOLDO (ZVAN ALBERTO FIORENTINO) Italijanski graditelj i vajar iz Firenze iz perioda XIV veka. Godine 1351 radi na gradnji firentinskog kampanila, a 1358 spominje se kao jedan od glavnih graditelja katedrale. U Capelli del Bigallo u Firenzi nalazi se njegova statua »Madona sa dva andjela«. A. Venturi ga smatra graditeljem Loggie del Bigallo i pripisuje mu sve njene reljefe. Smatra se da su njegova dela reljef sa Madonom iznad vrata kapele Bargella, kao i neki reljefi u S. Croce i na kampanilu katedrale. Pretpostavlja se, da je krajem života bio u službi Galeazza Viscontija u Milanu.

ALBERTOLLI, GIOCONDO (1742 - 1839) Italijanski graditelj i dekorater. Uči na akademiji u Parmi; proučava antičke spomenike u Rimu i Napulju, gde je saradjivao sa C. Vanvitelli-jem. Nastavnik na milanskoj akademiji Brera. Godine 1774 započeo radove na dekoraciji dvorane kraljevske palate u Milanu. Od tog perioda njegovo ime je vezano za sve monumentalne gradjevine Milana iz perioda kraja XVIII veka; po tome Albertolli spada u red onih umetnika, koji su od Milana načinili grad klasicističke arhitekture. Stvorio je neku vrstu »stile imperiale«, mada su mu dela monotona. Elemente arhitektonske dekoracije crpi iz antike i najčistijeg cinquecenta. Njegovi crteži bili su objavljeni izmedju 1782 i 1805 i imali su značajan uticaj na italijenske dekoratere i proizvodjače nameštaja, pre svega na Giuseppe Maggiolinija.

ALBINI, FRANCO (1905 - 1977) Italijanski arhitekta i dizajner. Studirao i živeo u Milanu. Njegovi enterijeri za muzej Palazzo Bianco u Genovi i trezor katedrale u Genovi (1951 i 1954) etablirali su ga kao jednog od najbriljantnijih arhitekata koji su se nametnuli na italijanskoj arhitektonskoj sceni. Njegova je arhitektura racionalna, sazdana na kontrastiranju materijala i čestoj primeni staklenih transparentnih zidova. Projektovao je vilu i stambeni blok u Milanu (1936-38), zgradu INA u Parmi (1951), upravnu zgradu u Genovi (1959) i novi trakt robne kuće »La Rinascente« u Rimu, 1961. Istakao se projektima i adaptacijama muzeja: Palazzo Bianco u Genovi (1950), Museo del Tesoro di San Lorenzo u Genovi (1956), Muzej egipatske umetnosti u Kairu, kao i projektima stanica milanskog metroa (1962 i nadalje). Bavi se industrijskim dizajnom i urbanizmom. Počeo je da dizajnira nameštaj u internacionalnom stilu tokom 1940-tih. Njegovi projekti nameštaja imaju pečat funkcionalizma, koji se sastoji u tome da su struktura i proces manufakture posebno naglašeni. Godine 1964, zajedno sa Francom Helg i Bobom Noorda, Albini je redizajnirao nameštaj i opremu za sistem milanskog metroa.

ALBRIZZI, ALEXANDER (1934 - ) Savremeni italijanski enterijerista i dizajner nameštaja, koji živi i radi u Londonu. Albrizzi, koji je studirao pravo u Italiji i radio kao novinar u Parizu pre nego što se okrenuo dizajnu, najpoznatiji je po seriji providnih akrilnih stolova, sa stilskim geometrijskim linijama, koju je izradio tokom kasnih 1960-tih.

ALCHYMIA V. Studio Alchymia

ALDEGREVER, HEINRICH (umro 1561) Nemački graver i dizajner renesansnog ornamenta nameštaja. Aldegrever je bio poreklom iz Soesta, Westphalia, a izradjivao je gravire koje su unele ideje i motive italijanske renesanse u Nemačku u prvoj polovini XVI veka.

ALDEN, JOHN (oko 1599 – 1687) Američki proizvodjač nameštaja iz perioda XVII veka. Po dolasku u Massachusetts 1620 bio je tgovac bačvama, medjutim, vrlo brzo se okrenuo izradi nameštaja u toj državi i smatra se za prvog proizvodjača nameštaja u Americi.

ALDRICH, HENRY (1648 - 1710) Upravitelj Christ Church, Oxford, bio je virtuoz i arhitekta od posebnog značaja. Za samo dva objekta se zasigurno zna da predstavljaju njegova dela ili da su uglavnom njegova dela: crkva Svih svetih u Oxfordu (1701-10, toranj revidirao Hawksmoor) i Peckwater Quad, Hristova crkva (koju je sagradio William Townesend, 1707-14). Peckwater Quad je značajan rani primer paladijanizma. Aldrich je takodje projektovao biblioteku Hristove crkve (sagradjena 1717-38), ali njegove projekte je u potpunosti preradio George Clarke (1661-1736), nakon Aldrichove smrti. Napisao je traktat o Vitruviju i Palladiju, koji je posthumno objavljen 1789 pod nazivom »Elementa architecturae civilis«.

ALDUS Italijanski graditelj, radio u Rimu u XIV veku. U crkvi S. Maria in Aracoeli nalazi se nadgrobna ploča, iz koje proizlazi, da je »magister Aldus murator« bio osnivač i nadzornik nad gradnjom ove crkve, u kojoj ima gotičkih gradjevinskih elemenata.

ALEIJADINHO, ANTÓNIO FRANCISCO LISBOA, poznat kao O (1738 - 1814) Najveći brazilski skulptor i arhitekt stila baroka i rokokoa. Rodjen kao »mulatto«, vanbračno dete portugalskog arhitekte Manuela Francisco Lisboa. »Mali bogalj« (što O Aleijadinho znači) patio je od bolesti (verovatno sifilis ili lepra) koja je postepeno zahvatala njegove nožne prste, prste na rukama, vid, lice i kožu. Uprkos ovim teškoćama, on je uspeo u svojim naporima da transformiše tradicionalne tipove lusitanijske crkvene arhitekture upotrebom bogatih skulptoralnih dekorativnih aplikacija, koje je većinu sam klesao iz mekog kamena koji je vadjen iz napuštenog okna rudnika zlata i dijamanata Minas Gerais. Glavni grad provincije Ouro Prêto, dobio je tako brojne kapele, oltare, gradske vratničke prolaze i fasade, koje je projektovao i izradjivao Aleijadinho, a medju njegovim remek delima prepoznaju se crkva São Francisco de Assis (Sv Franja Asiški) (1766-94), Ouro Prêto (sa dvojnim cilindričnim kulama postavljenim na obe strane zakrivljenog fronta, u koji je postavljena izvanredno izrezbarena vratna niša, dok je enterijer crkve izuzetno stilski objedinjen, dekorativno razvijen i elegantan. Značajna je takodje njegova crkva Bon Jesus de Matosinhos u Congonhas de Campo, blizu Ouro Prêto, sa dvanaest isklesanih figura koje »čuvaju« ulaz u crkvu, dok ostatak kompozicije predstavlja sintezu dramatičnih, snažnih i bogatih plastičnih elemenata, koji su nastajali tokom dugog perioda od 1777 do 1805. Veoma je izražajno njegovo monumentalno stepenište ispred Bom Jesus de Matozinhos, Congonhas de Campo (1800-05).

ALEN, WILLIAM VAN (1882 – 1954) Rodjen u Brooklynu, New York, studirao je na École des Beaux-Arts u Parizu, pre nego što je osnovao sopstvenu praksu u New Yorku. Firma je postala poznata po svojim veoma visokim komercijalnim objektima u kojima su bile odbačene klasicističke iluzije plana, stuba ili kapitela. Van Alenov najproslavljeniji rad je Chrysler Building, New York (1928-30), monument, podignut ne samo za Waltera P. Chryslera, već takodje i sa funkcijom reklamiranja ove korporacije. Gornji spratovi zgrade ovog oblakodera u stilu Art Decoa, inkorporišu glavu orla i oblik gotičkih garguja, zajedno sa polukružnim formama koje asociraju na oblike Chryslerovih modela automobila, što i danas čini jedan od simbola ovoga grada.

ALEOTTI, GIAN BATTISTA, ZVAN ARGENTA (oko 1546 – 1636) Italijanski graditelj. Pripada Palladijevom klasičnom usmerenju. Njegove gradjevine u Ferrari značajne su za izgled grada. Za Alfonsa II restaurisao je Castello Estense i sagradio gradske utvrde; Sta Maria del Quartiere (1604); Torre del Arengo (1605); Sta Barbara; S. Carlo (1612); pročelje i toranj Palazzo del Paradiso (1610); gornji sprat zvonika katedrale; Teatro degli Intrepidi (izgoreo 1619). U Faenzi sagradio gradski toranj, a u Parmi Teatro Farnese (1618-19), svoje najznačajnije delo. U razvoju novovekovne arhitekture pozorišta, čiji je prvi primer Palladijev Teatro Olimpico (podignut u Vicenzi 1580), Aleotti-jeva koncepcija pozorišta predstavlja bitan napredak. On zadržava Palladijevo polukružno teatarsko gledalište, ali formira novi tip pozornice, koja postaje iluzionistički prostor; uvodi kulise slikane na platnu, naprave za mehanizaciju i stvara prototip za razvoj italijanskog baroknog teatra. A. je proučavao hidrostatiku i objavio nekoliko radova iz te oblasti. U svojoj struci, glavno mu je delo »La Idrologia ovvero Vaso della Scienza et Arte delle Acque«.

ALESSI (osnovana 1921) Kompaniju je osnovao Giovanni Alessi u Omegni, Italija; radi kompletan asortiman utilitarnih i dekorativnih proizvoda od metala za kućnu upotrebu, posrebrene ili hromirane. God. 1927 firma je počela da se koncentriše isključivo na kuhinjsku kućnu opremu, uglavnom radeći niklovano posudje, nemačku srebrninu ili posrebrene komade za ručavanje. Njeni proizvodi uključuju stonu opremu za ručavanje zasnovanu na dizajnu austrijske kompanije Berndorf Krupp. Alessi koristi tradicionalne postupke livenja i presovanja koji omogućuju da se proizvodne linije i alati vrlo brzo menjaju, a na taj način da se brzo uvode novi proizvodi. Od 1932, pod rukovodstvom Giovannijevog sina Carla, firma počinje da razvija sopstveni identitet specifičnim dizajnom, najviše kroz setove za kafu i delimično putem seta Bombé (dizajniranog 1945). Sa posleratnim deficitom nikla, srebra i kalaja, Alessi se orijentiše na proizvodnju od nerdjajućeg čelika (koji je već koristila firma Lagostina 1934), specijalizujući se i na ovom polju od 1964. Od 1950-tih, italijanske kompanije kao Lagostina, Dervas i Alessi počele su da angažuju poznate dizajnere u nameri da preuzmu tržište od više tradicionalnih kompanija kao što su danske Georg Jensen koja radi srebro i De Forende Jernstoberier ili nemačka Württembergische Metallwarenfabrik. Uporedo, Alessi ulazi i na veliko američko tržište. Produkcija kompanije danas obuhvata širok dijapazon, od programa osnovnog posudja, pribora i presovanih elemenata pa do ekskluzivnog dizajna koji se pojavljuje pod zaštitnim znakom Alessi Officina. Ovaj zaštitni znak je uveden pod okriljem Programma 6, 1983; jedanaest svetski poznatih arhitekata, uključujući Alessandro Mendinija i Michael Gravesa, bili su pozvani da naprave dizajn za set za čaj i kafu. Njihovi projekti promovišu eksperimente koji su oslobodjeni ograničenja, koje obično postavlja pred dizajnere industrijska masovna proizvodnja.

ALESSI, GALEAZZO (1512 - 1572) Vodeći arhitekt italijanske visoke renesanse u Genovi. Rodjen u Perugi, učio je u Rimu, gde je bio pod značajnim uticajem Michelangela, da bi se 1548. doselio u Genovu, gde se izborio za poziciju vodećeg arhitekte u periodu sredine XVI veka, kako u tom gradu, tako i u Milanu. Bio je majstor da nedostatke lokacije, kao što su strmi nagibi, iskoristi kao arhitektonsku prednost, a veliki značaj u projektima pridavao je monumentalnim stepeništima, kolonadama i terasastim dvorištima, postavljenim na više različitih nivoa. Nekoliko njegovih palata, medju kojima su najznačajnije Villa Cambiaso (1548), Palazzo Cambiaso (1565) i Palazzo Parodi (1567), predstavljale su uzor za lokalnu arhitekturu Genove. Takodje je sagradio impozantnu S. Maria di Carignano, Genova (1549-52), čija je arhitektura zasnovana na Bramanteovom planu za crkvu Sv. Petra. Godine 1550 je od djenovljanskog Dužda dobio izuzetan zadatak, da vodi radove na izvodjenju projekta Strada Nuova (1558-70). Plan regulacije Nove ulice sa nezavisnim blokovima je podrazumevao uvodjenje parametara kao što su arhitektonsko oblikovanje fasada, ujednačene visine objekata, i dr., da bi se obezbedio izvestan nivo harmonije celog projekta, što je predstavljalo prvi takav primer toga doba. Realizacija je uključivala rad mnogih arhitekata na pojedinim palatama, a postale su poznate preko publikacije P.P. Rubensa »Palazzi di Genova« (1622-52). U Milanu, Alessi je projektovao ogromnu Palazzo Marino (1558), sada Municipio (opština), čije dvorište predstavlja primer izuzetne dekoracije u stilu manirizma. Veliki salon u ovom objektu, »salone maggiore«, je takodje izvanredan primer arhitektonske dekoracije, mada je oštećen 1943, a nakon toga u potpunosti rekonstruisan. Njegovi ostali radovi u Milanu uključuju: SS. Paolo e Barnaba (1561-7) i fasadu S. Maria presso S. Celso (1568), koju je završio Martino Bassi.

ALEŠI, ANDRIJA, ANDREAS ALEXIUS DURRACHINUS (oko 1430 – oko 1504) Graditelj i vajar, poreklom iz Albanije. Radi u Dalmaciji u vreme prelaza iz gotike u renesansu. U tom se periodu prepliću istovremeno karakteristike oba pomenuta stila, a primeri se mogu videti u primorskim gradovima duž hrvatske Jadranske obale pod mletačkom vlašću, gde postoji snažan uticaj italijanske kulture. Kao dečak, Aleši uči u radionici Marka pok. Petra iz Troie, Apulia. Nakon toga radi verovatno u Veneciji, a kasnije se njegovo ime pominje zajedno sa imenima pomoćnika Juraja Dalmatinca kod gradnje katedrale u Šibeniku. Gradio na ostrvu Rab (ostali samo fragmenti), a najznačajnije delo mu je krstionica uz portik katedrale u Trogiru. Pripisuju mu se još neka dela u Trogiru, Veneciji i Splitu.

ALEXANDER, CHRISTOPHER (1936 - ) Engleski arhitekta i teoretičar arhitekture, rodjen u Beču. Osnovao je Center for Environmental Studies (CES) 1967 na University of California, Berkeley. Eksperimentisao je na primeni naučnih principa na polju teorije urbanističkog planiranja, uključujući kompleksne matematičke formule u nameri da reprodukuje uslove u kojima su primitivne kulture oblikovale urbanističko-arhitektonske forme koje su bile u harmoniji sa životnom sredinom. Podržavao je samoinicijativnu gradnju i samostalnu izgradnju stambenih objekata, bio je uključen u projekat apartmanskih stambenih objekata koje su projektovali njihovi korisnici u St-Quentin-en-Yvelines, kod Pariza (1974), kao i na sličnim drugim projektima. Medju njegova objavljena teorijska dela ubrajaju se: »Notes on Synthesis of Form« (1964), »A Pattern Language« (1977) i »The Timeless Way of Building« (1979).

ALEXANDER, (the) MASON III (radio oko 1235 – 1257) Engleski (?) majstor graditelj (mason) koji je radio na izgradnji katedrale u Lincolnu oko 1240. Verovatno je zaslužan za podizanje broda, kolegijata i galileje, zajedno sa gornjim delovima zapadnog fronta i rekonstrukcijom nižeg dela tornja na ukrsnici. Bio je značajan i inovativan projektant i imao je duboki uticaj na engleski gotički stil, pre svega svojim poligonalnim objektom kolegijuma, svodovima i pregradom na zapadnom frontu, a takodje i izuzetnim oblikovanjem lierni glavnog broda katedrale. Poslednje je uticalo na evoluciju načina izvodjenja svodova u tadašnjoj Evropi. Medju ostalim njegovim inovacijama bili su primeri rešetkastih pregrada na zapadnom frontu i centralnom tornju. Takodje, moguće je da je projektovao niže etaže tornjeva na crkvama St Wulfram, Grantham, Lincolnshire i St Mary Magdalene, Newark, Nottinghamshire. Moguće je da je isti Alexander, (aktivan oko 1224 - 40), bio i majstor mason na katedrali u Worcesteru, koja je takodje izradjena sa poligonalnim kolegijatom, a takodje je bio uključen u radove na katedrali u Le Mansu, u Francuskoj.

ALFA ROMEO (osnovana 1909) Firma osnovana u Milanu kao Anonima Lombarda Fabbrica Automobili – Alfa (Bezimena lombardijska fabrika automobila). Firmu je preuzeo Niccolò Romeo 1914, a njegovo ime je dodato nazivu firme nakon Drugog svetskog rata, postavši tako Alfa Romeo. Proizvela je više uspešnih modela trkačkih automobila u periodu 1930-tih, ali tek nakon rata, počela je da se bavi masovnom proizvodnjom automobila, kao što je, na primer, bio elegantno stilizovan model Giulietta Sprint (1953). Sledeći značajan model Alfa Romeo je Alfasud (1971), kojeg je razvio Rudolf Hruska, otvorivši novo poglavlje u dizajniranju »kratkih« modela automobila sa vučom na prednji pogon i sa četiri sedišta. U to vreme, Alfa Romeo je saradjivao sa mnogo dizajnera, uključujući Nuccio Bertonea, Giorgiette Giugiaroa, Touring i Ghiaju.

ALFIERI, BENEDETTO INNOCENTE (1699/1700 - 1767) Rodjen u Rimu, poreklom iz Piemonta. Karijeru započeo kao pravnik, da bi se vrlo brzo okrenuo arhitekturi i nasledio Juvarra na mestu kraljevog arhitekte u Torinu (1739). Bio je najviše angažovan na poslovima dovršavanja Juvarrinog rada na Palazzo Reale i Teatro Regio, kao i na drugim objektima. Njegova najznačajnija gradjevina, koju je podigao kao samostalan projektant, bila je parohijska crkva u Carignano-u (1757-64), eliptičnog plana i spektakularno nakićenog enterijera, i, kao kontrast, sasvim jednostavnom fasadom. Takodje je projektovao predivan zapadni front na katedrali St-Pierre u Ženevi, u iznenadjujuće radikalnom neoklasicističkom stilu (1752-6). Objavio je »Il nuovo teatro regio di Torino« (1740).

ALGARDI, ALESSANDRO (1595 - 1654) Rodjen u Bologni, živeo u Rimu. Najviše poznat kao uspešan skulptor, svojim delima predstavlja umerenost bolonjskog klasicizma, nasuprot arhitekture Berninija. Njegova reputacija arhitekte zasniva se na projektu Villa Doria-Pamphili (1640-tih) u Rimu, za koju je Algardi u velikoj meri zaslužan, mada izgleda da ju je projektovao G.F. Grimaldi. Vila je smeštena u predivnom vrtu, izvan Porta San Pancrazio. Takodje, Algardi je izradio baroknu fasadu crkve Sant' Ignazio (1649).

ALGAROTTI, FRANCESCO (1712 – 1764) Uticajna ličnost perioda prosvećenosti, poreklom iz Venecije, postao je umetnički savetnik kralja Fredericka II Pruskog (vladao periodu 1740-86), a zaslužan je za uvodjenje palladijanizma u gradove Potsdam i Berlin. Njegovi teorijski radovi na polju arhitekture (većina radjena pod uticajem Lodolija, od kojeg je preuzeo veliki deo ideja) imalii su značajan uticaj na polju razvoja arhitektonske teorije. Medju njegovim pisanim delima nalaze se »Il Newtonianismo per le Dame ovvero Dialoghi sopra la Luce e i Colori« (»Njutonijanizam ... ili dijalozi o svetlosti i bojama« – arhitektonski traktat o optici – 1737), kao i »Opere dei Conte Algarotti« (»Radovi grofa Algarotija – 1791-94).

ALIX, CHARLOTTE V. Sognot, Louis

ALKAMEN (grč. Alcamenhz, Alkamenes) Grčki skulptor iz Atine ili s Lemnosa (druga polovina V v.pne.). Radio u Atini, većinom skulpture božanstava. Njegova dela spominju: Plinije, Pauzanije, Tsetses, Ciceron. Zbog velikog vremenskog razmaka izmedju datiranih dela, nije isključeno da su postojala dva skulptora istog imena: A. stariji, konkurent Fidijin i A. mladji, Fidijin učenik. Pripisuju mu se Karijatide na Erehtejonu i mermerna grupa (»Žena i dečak«) na atinskom Akropolju.

ALLASON, THOMAS (1790 – 1852) Engleski arhitekta. Nakon putovanja po Grčkoj (od 1841) objavio je »Picturesque Views of the Antiquities of Pola in Istria« (1817), a za sebe je smatrao da je bio prvi koji je uočio entazis na stablima antičkih grčkih stubova, mada su C.R. Cockerell i Haller von Hallerstein, koje je Allason sreo u Atini, takodje primetili istu pojavu. Njegovo glavno delo bilo je Alliance Fire Office, Bartholomew Lane, London (1841 – srušeno), a takodje je uradio projekte i izgradio kuće na Ladbroke Estate, Kensington, u snažnom, ogoljenom klasičnom stilu, od 1823; njegova lična kuća u Linden Gardens (srušena) nalazi se u londonskoj »Encyclopaedia of Cottage, Farm, and Villa Architecture« (1846); takodje je projektovao studio za umetnika William Mulready-ja (1786-1863) u Linden Grove, Bayswater (1827). Nadgledao je razvoj naselja Pitt Estate, Kensington (od 1844) i učestvovao u realizaciji d'Este Estate, Ramsgate, Kent.

ALLEN, FRANK SHAVER (1860 – 1934) Značajan američki arhitekta koji je radio u Jolietu, Illinois, SAD, poznat po svojim richardsonovskim romanesknim projektima. Projektovao je Kenosha High School i Hristovu episkopsku crkvu, u stilu engleskog visokog gotičkog preporoda, obe u Jolietu i obe registrovane u američkom Nacionalnom registru istorijskih mesta. Allen je takodje bio egiptolog.

ALLIO (AGLIO, LAGLIO, DELALIO, ILLALIO, DELL'AGLIO) Italijanska porodica graditelja, koja je u XVI veku gradila u Koruškoj i Štajerskoj. Potiče iz Severne Italije (Val Intelvi?). Prvi se spominje oko 1520 Martino kao graditelj u Radgoni. On je verovatno otac Andreja, koji je pomenut 1554-55 u Mariboru i Brežicama i Giammaria, koji je 1545-51 pomenut u Radgoni i Ptuju. Najznačajniji je Domenico (1505 – 1563), koji se spominje kao graditelj u Koruškoj; izradio je nacrt za obnovu grada Celovca sa tvrdjavom, nakon požara 1514. Godine 1555 postavljen je za »višeg graditelja hrvatskih i slovenačkih krajeva« u Grazu. Učio verovatno u Severnoj Italiji, odakle prvi unosi u arhitekturu Graza i južne Štajerske severnoitalijansku renesansu. Izradio planove za trospratnu arkadu dvorišta u Landhausu (sedište pokrajinske vlade), Graz (1557-65), koja je jedna od najranijih i najboljih primera ustanovljenog italijanskog renesansnog stila u Austriji.


ALLIO, DONATO FELICE D' (1677– 1761) Austrijski arhitekt, potomak italijanske porodice graditelja koji su se doselili u Austriju. Već se u njegovim prvim delima naziru klasicistička shvatanja, a kao učenik J.B. Fischer von Erlacha, bio je pod uticajem kasnog stila svog učitelja. Postao je poznat kao arhitekta Salezijanskog samostana (Salesianerinnen-Kloster) u Beču (1717-30), baroknog ansambla sa osnovom koja se sastoji od elipse na dugoj osovini, te dvospratnom fasadom crkve sa pročeljem u formi voluta. Godine 1730. započeo gradnju opatije Klosterneuburg na Dunavu (nedovršena), koja predstavlja njegovo remek delo.

ALLIPRANDI, GIOVANNI BATTISTA (1665 – oko 1720) Arhitekta Vrtne palate, Liblice (1699-1706) i palate Lobkowicz, Prag (1702-5). Istraživao je i koristio moćno zakrivljene koncentrične lučne oblike. Doprineo je svojim radovima razvoju bogatstva plastike baroknih gradjevina na području Bohemije.

ALLISON, MICHAEL (aktivan 1800, 1773 – 1855) Proizvodjač nameštaja koji je radio u New York Cityju u periodu prvih dekada XIX veka, stilski blizak federalnom i američkom stilu ampir. Na početku karijere, Allison je bio eksponent neoklasičnog stila, kojeg su popularizovali Georg Hepplewhite i Thomas Sheraton. Poput svojih savremenika, Duncan Phyfea i Charles-Honoré Lannuiera, prihvatao je i primenjivao uticaje francuskog stila ampir, izradivši neke od najboljih komada, koji su skrenuli pažnju na grad New York kao središte proizvodnje nameštaja.

ALLOM, THOMAS (1804 – 1872) Arhitekta rodjen u Londonu, radio sa Francis Goodwinom (1784 - 1835). Allomova veština crtanja donela mu je posao topografskog umetnika: bio je čest izlagač na Royal Academy gde je takodje radio crteže za svoje kolege arhitekte. Medju njegove projekte ubraja se crkva St Peter, Kensington Park Road, London (1855-7), kao i spektakularan niz kuća sa štuko fasadama u Kensington Park Gardens (1850-tih).

ALMA-TADEMA, LAWRENCE (1836 – 1912) Britanski slikar i dizajner iz perioda kasnog XIX veka. Bio je jedan od najuglednijih britanskih slikara tog perioda, a radio je u grandioznom, akademskom, neoklasičnom maniru. Alma-Tadema je takodje projektovao nameštaj, koristeći stil eklektičkog preporoda, upotrebljavajući ornamentalne motive iz ranijih kulturnih epoha, posebno klasične i epohe starog Egipta. Dok su njegovi komadi bili bogato dekorisani, sa mnogo urezanih i umetnutih ukrasa, njihove forme su bile jednostavne, budući da su proistekle iz prethodnih, neoklasičnih modela.

ALMIRALL, RAYMOND FRANCIS (1869 - 1939) Američki arhitekta, rodjen u New Yorku. Studirao na politehnici u New Yorku i na École des Beaux Arts u Parizu. Projektovao gradske većnice, biblioteke, bolnice i azile. Jedan od osnivača moderne američke arhitekture sa početka XX veka.

ALMQVIST, OSVALD (1884 – 1950) Švedski arhitekt. Studirao u Stockholmu, usavršavao se u Holandiji i Nemačkoj. Prvi je od švedskih arhitekata prihvatio funkcionalizam; uz E.G. Asplunda i S. Leverentza najznačajniji predstavnik moderne arhitekture u Švedskoj. Projektovao stambene zgrade i fabrike (Hammarfors, Krangfors, Mansbo, Höljebro); saradjivao na više urbanističkih planova za gradove u Švedskoj. Zajedno sa Sigurd Lewerentzom i ostalima, osnovao je nezavisnu arhitektonsku školu. Bavio se proučavanjem tradicije vernakularne arhitekture, kao dela istraživanja koje je bilo posvećeno nacionalnom stilu. Smatra se pionirom neistoricističke arhitekture, posebno svojim projektima za industrijska sela Berglagsbyn, Domnarfet, Dalecarlia (1916-20) i za hidroelektrična postrojenja Forshuvudfors (1917-21), Hammarfors (1925-8) i Krangfors (1925-8).

ALOISIO (ALEVIZO, ALEWIS FRJAZIN, ALEVIZ NOVYI ili ALEVIZ ALEVIZ FRYAZIN) Neki italijanski istraživači identifikuju ga sa venecijanskim skulptorom ALEVISIO LAMBERTI DA MONTAGNANOM, medjutim, ova tvrdnja nije čvrsto potkrepljena. Italijanski graditelj iz Milana, jedan od mnogih umetnika koji su, na poziv ruskog velikog kneza Ivana III 1494 došli u Moskvu. U periodu od 1499-1508 gradi u Kremlju »Kamene odaje«, koje su u XVII i XIX veku pregradjene u sklopu »Teremne palače«. Radio je takodje na utvrdjivanju Kremlja i izgradnji crkava. Pripisuju mu se zidine s kulama duž reke Negline, uz koju je podigao nasip. Njegovo je delo jarak, iskopan ispod kremaljskih zidova. Umetnički stil, koji su, u Rusiju doseljeni graditelji, uobličili i razvili na ruskom je dobio naziv »frjažski« (frjazin – Italijan, zapadnjak uopšte). Karakteriše ga mešavina rusko-vizantijskih i italijanskih renesansnih elemenata.

ALPHAND, JEAN-CHARLES (1817 – 1891) Francuski arhitekt parkova. U periodu Drugog carstva uredio, kao saradnik pariskog prefekta Haussmanna, parkove Bois de Boulogne, Vincennes i Buttes Chaumont; preuredio park Monceau, zatim Champs-Elysées, planirao pariske skverove. Radove je izvodio P. Barillet-Deschamps, glavni vrtlar grada Pariza, pridonoseći Alphandovom znanju svoje umeće. Po Alphandu »vrt ne sme da bude puka kopija prirode, jer je to umetničko delo – melodija oblika i boja«.

ALSOP, WILLIAM ALLEN (WILL) (1947 - ) Engleski arhitekta koji radi u Londonu, projektovao više kontroverznih modernističkih objekata, a većina se nalazi u Velikoj Britaniji. Alsopove zgrade se izdvajaju po napadnoj upotrebi snažnog kolorita i neobičnih su oblika. Njegov rad, sa jedne strane, doživljava afirmaciju od kritičara i teoretičara, dok, sa druge, trpi snažnu kritiku od kolega arhitekata i dela javnosti. Studirao je arhitekturu na Architecture Association School of Architecture i započeo praksu (Alsop & Lyall) zajedno sa kolegom sa studija John Lyallom u Hammersmithu,1981. Godine 1991, sa drugim partnerom, osniva biro Alsop & Stormer. Partneri se razdvojaju 2000. Alsop tada osniva Alsop Architects, i razvija poslove u Londonu, Singapuru, Torontu, Pekingu i Šangaju.
Svojom publikacijom »Super City« izazvao je izuzetno oprečne reakcije kod stručne javnosti. Knjiga je bila veoma hvaljena i osporavana, o njoj je napravljena i dokumentarna emisija prikazana na popularnom britanskom Channel 4, posvećena joj je i izložba u Urbis muzeju u Manchesteru. Ova knjiga opisuje viziju »super grada« - futurističke konurbacije koja bi trebalo da se prostire duž koridora M62, od Liverpoola do Hulla. Knjiga uključuje diskusiju o tome kako će unutrašnja medjupovezanost gradova duž ovog koridora promeniti koncept »grada«, te kako će ovaj razvoj uticati na novi odnos izmedju »urbanog« i »ruralnog«. Mada je imao izvesnu političku podršku, Super City je imao i svoje kritizere; Alspo je optužen za svoj globalistički pristup urbanim problemima i ignorisanje potreba onog dela stanovništva koji nije mogao da priušti putovanje unutar Super Cityja.
Alsopov projekat za »Fourth Grace«, koji je trebalo da se gradi u Liverpoolu, odbijen je 2004, sa zvaničnim obrazloženjem da bi troškovi izgradnje bili previsoki, te da je sam projekat nerealan. Premda je njegov talenat intrigantan i kontroverzan, Alsop je svojim radovima uspeo da izgradi medjunarodnu reputaciju i stekne slavu.
Najznačajniji radovi su mu: Hamburg Ferry Terminal; Cardiff Bay centar; Peckham Library – projekt je dobio Stirling nagradu 2000; Fawood Children's Centre, London – nominovan za Stirlingovu nagradu 2005; Blizard Buileding, London; Alsop Toronto trgovački centar – kondo tržni centar koji je predvidjen da kasnije bude pretvoren u umetničku galeriju, 2006; Toronto, King Towns, 2006/07.

ALTOMONTE, ANDREAS (1699 – 1780) Austrijski graditelj kasnobaroknog razdoblja. Radio u službi porodice Schwarzenberg, od 1759 kao dvorski inženjer, a od 1763 kao scenograf bečkog dvorskog pozorišta.

ÁLVARES, BALTHAZAR (radio 1570 - 1620) Portugalski graditelj iz XVI i poč. XVII veka. Učenik A. Alvaresa i F. Terzia, pod uticajem J. de Herrere. Gradio je mnoge crkve prema shemi plana baroknih jezuitskih crkava, koje je natkrivao crno-belo kasetiranim bačvastim mermernim svodovima, sa dva tornja i niskom kupolom nad krstištem (karakteristika njegove škole). Po broju dela, stilskim karakteristikama i uticaju, koji je vršio na svoju epohu, smatra se najznačajnijim portugalskim arhitektom onog vremena. Najvažnije delo mu je jezuitska crkva u Oportou (oko 1590-1610) sa maniristički izvedenom fasadom sa dva tornja. Njegov ujak, Alfonso (radio 1551-75), projektovao je u stilu cinquecento na katedrali u Leiri (od 1551).

ALVARES, JUAN (delovao oko 1600) Španski graditelj početnog razdoblja baroka. Završio dve crkve, koje je Pedro de Esquerra započeo u plateresknom stilu: crkvu u Malpartidi u Estramaduri i crkvu u mestu Miajadas. Sagradio stepenište u manastiru u Plasenciji, poznato po smelom arhitektonskom rešenju.

ÁLVAREZ, MARIO ROBERTO (1913 - ) Vodeći argentinski arhitekta koji je, u zvanju arhitekte Ministarstva javnih radova, postao važan promoter Modernog pokreta, kao i razvoja tehnika prefabrikacije, inženjerstva i urbanističkog planiranja. Medju njegovim izvedenim objektima se ističu San Martin Sanatorium, Buenos Aires (1937), i IBM Argentina upravna zgrada (1978-84).

ALVAREZ Y CUBERO, JOSÉ (1768 - 1827) Španski vajar. Klasicista, koji se formirao pod uticajem A. Canove i B. Thorwaldsena u Rimu, gde je učestvovao u izvodjenju dekorativnih radova na Kvirinalu. Od 1816 radio na dvoru u Madridu, a 1826 postaje direktor akademije S. Fernando. Autor statua vladara, nadgrobnih spomenika, mitoloških likova i grupa.

AMADEO, GIOVANNI ANTONIO (HOMODEO, HOMODEUS, OMEDEO, DEGLI AMADEI) (1447 - 1522) Značajan arhitekta, inženjer i skulptor. Rodjen je u Pavii, gde je radio na Certosi (kartuzijanskom manastiru) 1460-tih, dizajnirajući, zajedno sa Ambrogio Fossanom, renesansnu screen fasadu, koja će se graditi narednih 150 godina. Odlazi u Milano gde u Michelozzijevoj Portinari kapeli u crkvi S. Eustorgio radi kao skulptor i susreće se sa ranim renesansnim stilom. Prvi i neposredni rezultati tog uticaja bila je njegova realizacija kapele Colleoni (1472-6), pridodate crkvi S. Maria Maggiore, Bergamo, čija je arhitektura zasnovana na kapeli Portinari, ali sa završnom renesansnom ornamentacijom u gotičkom izobilju. Amadeo je projektovao donji sprat fasade na Certosi izvan Pavije (1474) u sličnom maniru. U periodu od 1487-90 pa nadalje, radio je na milanskoj katedrali u kasnogotičkom stilu.
Njegovi projekti demonstriraju mešavinu klasičnih principa, koji su bili omiljeni kod toskanskih arhitekata, i naklonosti prema dekoraciji, koja je tada vladala u severnoj Italiji. Saradjivao je sa Bramanteom na njegovim kasnijim radovima u Milanu i bio je uključen na izgradnji (1490-tih) gotičkih kupolnih svodova i lanterni milanske katedrale (oko 1500) zajedno sa Francesco di Giorgiom i Giovanni Giacomo Dolcebuonom.

AMADORI (DELL'AMADORE), FRANCESCO DI BERNARDINO (? – 1555) Italijanski klesar, radio i umro u Rimu. Od 1530 do smrti odani pomoćnik Michelangela, koji ga naziva Urbino. Godine 1542 majstor mu poverava deo klesarskih radova na nadgrobnom spomeniku Julija II. Takodje, obavljao je i zanatske poslove prilikom stvaranja »Poslednjeg suda« u Sikstinskoj kapeli.

AMALI, PAOLO Italijanski graditelj, deluje sredinom XVII veka u Rimu. Po njegovoj osnovi dogradjena je 1643 palata Doria-Pamfili sa svečanim baroknim stepeništem, u kojoj se nalazi galerija slika istog imena.

AMATI, CARLO (1776 – 1852) Italijanski graditelj, rodjen u Monzi, radio i umro u Milanu. Učio kod L. Pollaka, G. Albertolija i G. Zanoie na Accademia di Brera u Milanu, gde je 1817 postao profesor. Godine 1806 radio zajedno sa G. Zanoiom na dovršenju fasade katedrale u Milanu. U svojim delima oslanja se na klasične uzore.

AMATO, PAOLO (1634 – posle 1714) Italijanski graditelj, rodjen na Siciliji, život proveo u Palermu. U Palermu gradio baroknu crkvu S. Salvatore, eliptične osnove (radovi započeti 1682), izveo portal crkve Valverde, fontanu Garraffo, dekorisao kapele sv. Lucije i Bogorodice. Radio nacrte za oltare, nadgrobne spomenike i za razne skulptorske ukrase. Napisao traktat: »Nuova pratica di prospettiva (1714-33, dovršen posle njegove smrti), sa 35 bakroreza, od kojih je neke sam izradio.

AMBASZ, EMILIO (1943 -) Rodjen u Argentini, studirao arhitekturu na Princeton University, SAD (1960-65). Bio je kurator za dizajn u Museum of Modern art, New York (1970-75), organizovao je značajnu izložbu »Italy: The New Domestic Landscape« (1972). Ova izložba je američkoj umetničkoj publici i kritici prezentovala stavove i predloge za »radikalan dizajn« umetnika, medju kojima su bili UFO, Archizoom i Gaetano Pesce i artikulisala stav da dizajn nije okrenut samo jednom objektu, već da objekti po sebi funkcionišu kao deo sveukupnog okruženja i zbog toga je u učenje dizajna neophodno uvesti i druge nauke, kao što su sociologija, politika i antropologija. Kao takva, imala je presudan uticaj na dalji razvoj dizajna u SAD i šire. Ambasz je osnovao biro za industrijski dizajn u New Yorku i Bologni 1976 a iste godine je dizajnirao čuveni »Vertebra sistem« za sedenje, koji se automatski prilagodjava pokretima korisnika. Njegova arhitektura i dizajn poseduju generalnu osobinu da objektima daje poetične forme.

AMBROGIO DA MILANO (ZVAN I AMBROGINO, AMBROGIO DI ANTONIO DA URBINO, AMBROGIO BAROCCI, AMBROGIO D'ANTONIO BAROCCIO) (sredina XV veka - posle 1520) Italijanski skulptor, rodjen u Milanu. Spominje se kao »lapicida et sculptor«. Renesansni dekorater, koji je u Urbinu, Ferrari i Veneciji izveo skulptorske radove u enterijerima sa alegorijskim, heraldičkim i arabesknim motivima, kao i nadgrobne spomenike na način toskanskih quattrocentista.

AMBROSI, FRANCESCO (FRANCO) Italijanski drvorezbar. Spominje se 1593-1607 u Urbinu, gde je rezbario u drvetu dekorativne delove oltara i crkvenog nameštaja i izradjivao okvire za slike, vrata i dr., aplicirajući ukrasne elemente korintskog stila.

AMICONI (AMIGNONI, AMIGONI), JACOPO (oko 1682 (po nekim izvorima 1675, 1685) – Madrid, 1752) Italijanski slikar i bakrorezac, rodjen u Veneciji. Eklektičar, pod uticajem kasnobaroknog manirizma F. Solimene i S. Riccia. U službi bavarskih izbornih kneževa izvodi dekorativne radove u dvorcima (Nymphenburg) i crkvama (München i Benediktbeuren). Od 1729 radi u Londonu dekoracije i pomodne portrete vladara i aristokratije. Nakon boravka u Parizu i Veneciji odlazi 1746 na poziv Ferdinanda VI u Španiju, gde radi na dekoraciji kraljevskih dvoraca Aranjuez i Buen Retiro.

AMMANATI (ili AMMANNATI), BARTOLOMEO (1511 - 1592) Rodjen u Settignano-u, kod Firenze. Prvenstveno skulptor manirista, bavio se uspešno i arhitektonskim projektovanjem. Učio je kod Baccio Bandinellija i Jacopo Sansovina (kod kojeg je asistirao na Biblioteci Sv. Marka (Biblioteca Marciana), Venecija).
Njegovo arhitektonsko remek delo predstavlja elegantan Ponte S. Trinità, Firenza (1558-70, srušen 1944, ponovo sagradjen). Zajedno sa Vignolom i Vasarijem imao je odredjenog udela u projektovanju Ville Giulia, Rim (1551-5). Proširio je i izmenio Palazzo Pitti, Firenza (1558-70) gradnjom, skoro do groteske prerusticiranom, fasadom prema dvorištu (1560), gde se vidi jasan uticaj Sansovina. Dovršio je Palazzo Grifoni, Firenza (1557) i vršio nadzor nad gradnjom Michelangelovog stepeništa u vestibilu Laurenziane, Firenza. Izvan Firenze, projektovao je Tenpietto della Vittoria, kod Arezza (1572). U Lucci je projektovao deo Palazzo Provinciale (1578) sa prelepom serliana lodjom.
Dok u skulpturi pripada maniru »gigantizma«, nastojeći da se izrazi na način Michelangela, značajnije rezultate je postigao kao graditelj. Njegove su gradjevine, u većini palate, obeležene monumentalnom jednostavnošću, koju naglašava primenom rustike i otklanjanjem ornamentalnih detalja, medjutim, njihova masivnost nema elegancije realizacija doba quattrocenta. Kasna Ammanatijeva dela ukazuju već na anticipaciju baroka. U svom »Trattato di Architettura« koncipirao je plan idalnog grada budućnosti.

AMMANN, OTHMAR (1879 – 1965) Inženjer rodjen u Švajcarskoj. Doselio u SAD 1904 i tokom perioda od preko 35 godina projektovao je mostove izuzetne smelosti , grazicnosti i lepote na području New Yorka. Godine 1925 zaposlio se u Upravi luke (Port of New York), za koju je projektovao Bayonne most (otvoren 1931) izradjen u gracioznom paraboličnom obliku, u čeličnoj strukturi, koji ga je načinio poznatim. Iste godine otvoren je most George Washington, sa rasponom duplo većim od bilo kog visećeg mosta tog perioda i tornjevima načinjenim od čeličnih ramova koji imaju obeležja klasicizma. Njegov elegantan viseći most Bronx-Whitestone bio je prvi kod kojeg su upotrebljeni plitki olakšani nosači za razliku od do tada korišćenih masivnih podupirača. God. 1946 Ammann je osnovao partnersku firmu sa Charles Whitneyem, koja je postala jedna od vodećih inženjerskih firmi na svetu. Maestralni Verrazano-Narrows most u New Yorku (dovršen 1964) predstaljao je nov inženjerski domet, sa još većim rasponom od prethodnih struktura.

AMSTERDAMSKA ŠKOLA Naziv za skup pokreta, projekata i izvedenih objekata na području stambene arhitekture koji su karakteristični za arhitekturu Amsterdama i Holandije uopšte u periodu 1920-tih g. (1915-1940), koji će uticati na arh. stvaranje i izvan Holandije (Mies van der Rohe). Bila je to grupa holandskih arhitekata koja je radila pod uticajem Berlagea i Frank Lloyd Wrighta, ekspresionizma i holandske vernakularne tradicije. A. Š. je gradila u periodu od oko 1912 – do oko 1936 skulpturalne i pitoreskne strukture od opeke. Predstavljala je antitezu gradjevinama grupe De Stijl , a radovi njenih predstavnika objavljivani su u modernističkom magazinu »Wendingen« (1918-36), koji je izdavao Wijdeveld.
Nijedna zemlja nije u to vreme pokazala toliku raznolikost interesantnih primera na polju stambene gradnje, kao što se to dešavalo u Holandiji. Odlučujuće polazne tačke za novi arh. govor dvadesetog veka ne stvaraju se, dakle, na polju industrijske ili pak gradnje poslovnih objekata i kompleksa, već u humanim domenima, u oblasti stambene izgradnje, u naseljima. Protagonisti A. Š. su:, J. M. van der Mey, P. L. Kramer i M. de Klerk.

ANAKSAGORA (grč. Anaxagora) Grčki skulptor iz V v.p.n.e.. Njegov bronzani kip Zevsa postavili su Grci na Olimpiji kao votivni dar posle pobede nad Persijancima kod Plateje 479 g.p.n.e.

ANCHETA (ANCHIETA), MIGUEL JUAN DE (oko 1540 – 1598) Španski skulptor. Studirao u Firenzi odakle je u Španiju preneo način i tehniku italijanskih majstora cinquecenta. Glavna su mu dela sakralna skulptura, tabernakli i horska sedišta u crkvama u Pamploni i okolnim mestima u Navarri.

ANDERSON, JOHN MACVICAR (1835 – 1915) Škotski arhitekta rodjen u Glasgowu, učio kod svog ujaka, Williama Burna, čiji je postao partner. Nastavio je samostalnu praksu nakon Burnove smrti 1870. Projektovao je dogradnje i rekonstrukcije različitih londonskih klubova, a zaslužan je za privlačnu klasičnu fasadu Coutt's bank u središtu Nashove terase na Strandu, London (srušena) kao i British Linen Bank (kasnije Bank of Scotland), Threadneedle Street (obe iz 1903).

ANDERSON, SIR ROBERT ROWAND (1834 – 1921) Jedan od najznačajnijih škotskih arhitekata, počeo je da radi u birou Sir George Gilbert Scotta. Medju njegovim gradjevinama su crkva All Saints, Edinburgh (1864-78); katolička Apostolska crkva, Edinburgh (1871-94); Medical School (1874-86) i Mc Evan Hall (1884-90), Edinburgh University; Central Station Hotel, Glasgow (1878-84), kao i Gowan parohijska crkva (1884-8); poslednja predstavlja jedan od najfinijih radova gotičkog preporoda u Škotskoj. Projektovao je krila i terasu na Pollock House, Glasgow (1890-tih) i Pearce Institute, Govann (1903-5). Pedantan i kritičan konzervacionista, dao je značajne radove, medju kojima se ističu Iona Abbey (1874-6), Pisley Abbey (1898-1907) i Sweetheart Abbey, kod Dumfriesa (1911-14); zatim Mount Stuart, Rothesay, Bute (iz 1878) i National Portrait Gallery and Museum of Antiquities, Edinburgh (1884-9). U njegovim školski i skrupulzno izvedenim objektima u stilu preporoda primetan je uticaj skandinavske arhitekture XVII v. (Central Station Hotel) ili pak, autohtone škotske arhitekture. Objavio je pisane radove o srednjovekovnoj francuskoj i italijanskoj arhitekturi (1870-5), a sa grupom autora je učestvovao u izdavanju publikacije posvećene škotskoj arhitekturi perioda od XII do XVII veka.

ANDO, TADAO (1941 - ) Medjunarodno poznat i visoko cenjen gotovo samouki japanski arhitekta, čiji izuzetni rad kombilnuje forme i materijale Zapadne arhitekture sa tradicionalnim japanskim estetskim principima. Tako je jedna od bitnih karakteristika njegovog rada upotreba savremenih tehnika konstrukcije, na pr. visoko kvalitetnog armiranog betona sa vidljivom strukturom armaturnog čelika, kao i uglačanih površina objekata koje reflektuju spoljašnje svetlo. Sa druge strane, bazirajući svoj rad i na lokalnim materijalima i vernakularnim stilovima Japana on afirmiše princip integracije gradjevina u njihovo okruženje – životnu sredinu. Da bi postigao ovu integraciju i prožimanje prirode i svojih gradjevina, Ando uvodi u svoju arhitekturu elemente unutrašnjih dvorišta, reflektujućih bazena sa vodom i skulptoralno oblikovog terena. Dakle, on u svojim projektima promoviše koncept »defanzivne arhitekture«, one koja je zatvorena prema spoljnem okruženju ulice, okrenuta sama sebi.
Ando je rodjen u Osaki, Japan. Sam se obrazovao kao arhitekta, a njegovo učenje sastojalo se prvenstveno od opservacije i analize gradjevina posmatranih iz prve ruke, za vreme putovanja po Evropi, SAD i Arfici u periodu 1962-1969. Otvorio je sopstvenu arhitektonsku praksu u Osaki 1969, a 1979 dobio je godišnju nagradu Japanskog arhitektonskog instituta za svoju Azuma (Zid) kuću (1976) u Simiyoshi, Osaka. Ova minimalistički obradjena kuća od betona formira unutrašnje dorište u maniru tradicionalne japanske kuće. Most, projektovan na otvorenom prostoru, spaja sobe i prednji i zadnji deo kuće.
Ostali značajniji radovi sledili su Azuma kuću. Naselje Rokko u Kobeu (1983-93); Crkva na vodi (1985-1988, Tomamu, Hokkaido), u kojoj se betonska kapela otvara prema veštačkom jezeru iz kojeg izvire betonski krst; Naoshima Muzej i Hotel, Kagawa (1990-5), koji na eksplicitan način pokazuje Andov genije da strogu i preciznu geometrijsku šemu kompleksa savršeno senzitivno uklopi u konkretnu lokaciju; japanski paviljon Za Expo '92, svetsku izložbu održanu u Sevilli, Španija; cilindrični Objekat za meditaciju za štab UNESCO-a u Parizu (1994-5); te Suntory muzej, Osaka (1994). God. 1997 dobija narudžbinu za Modern Art Museum, Forth Worth, Texas, koji završava 2002. Godine 1995 Ando je dobio prestižnu Pritzker nagradu za arhitekturu.
Ando je takodje i profilisani pisac na polju teorije arhitekture i smatra se za glavnog protagonistu pokreta koji se naziva »kritički regionalizam«. Osnovna karakteristika pokreta je da odbacuje univerzalno prihvatanje stila moderne zapadne arhitekture, kao i nostalgiju za pre-industrijskom prošlošću, zalažući se za upotrebu onih arhitektonskih elemenata koji proističu iz lokalnih posebnosti.


ANDONOV, DIMITRIJE (1860 - ?) Zoograf, rodjen u Papradištu u Makedoniji. Učio zoografsku veštinu kod svog oca, zatim u Moskvi i Novgorodu. Oslikao oko 80 crkava i manastira po Makedoniji, Bugarskoj i Hercegovini. Slikao takodje i folklorne scene, portrete i scene iz života savremenika.

ANDREA DA FIRENZE (CICCIONE, pravo ime ANDREA NOFRI (DI ONOFRIO) DI ROMOLO) (1388 – pre 1459) Italijanski skulptor, rodjen u Firenzi. Njegova dela imaju obeležja stilske faze prelaza iz gotičkih oblika u renesansu. Najznačajnija dela su mu: dekorativni skulptorski radovi u Firenzi i nadgrobni spomenici u crkvama u Anconi i Napoliju (Ladislav IV).

ANDREA DE BULBITO DE TRAMONTE Italijanski graditelj. Godine 1436 dolazi iz Napolija zajedno sa graditeljem Onofriom de la Calva u Dubrovnik i tu radi na vodovodu, dvema fontanama i na pregradnji Kneževog dvora posle požara 1435.

ANDREA DI CIONE (radio 1343 - 1368)V. Orcagna, Andrea

ANDREA PISANO V. Pisano

ANDREA TAFI Italijanski mozaičar, radio u Firenzi izmedju 1300 i 1320. Njegovo je delo mozaik »Hrist na prestolju« u firentinskom Baptisterijumu. Vasari ga spominje kao prvog toskanskog mozaičara, koji je tehniku mozaika preneo iz Venezije u Firenzu.

ANDREJA Živopisac iz prve polovine XVIII veka. Godine 1730 slikao je sa svojim pomoćnicima Jovanom i Kirjakom freske u manastiru Šemljugu u Banatu. Sudeći po signaturi na oltaru, ovaj A. je po svoj prilici živopisac Andreja Andrejević, slikar fresaka manastira Vraćevšnice u Srbiji iz 1737.

ANDREJEVIĆ ANDREJA Živopisac iz prve polovine XVIII veka. Sa svojim pomoćnicima, Nedeljkom, Nikolom i Georgijem, i Filipom Andrejevićem, koji mu je brat ili sin, naslikao 1737 freske manastira Vraćevšnice u Srbiji. Po imenu i načinu rada može se pretpostaviti, da je A. A. ista osoba kao i živopisac Andreja, koji je 1730 slikao freske manastira Šemljuga u Banatu.

ANDREAS (grč. Andreaz) Grčki skulptor helenističkog doba sa Peloponeza. Zajedno sa svojim bratom Aristomahom izradio je za Olimpiju statuu Kv. Marcija Filipa, a sam je izradio bronzani kip Elejca Lizipa, pobednika u rvanju.

ANDREWS, JOHN (1933 - ) Arhitekta rodjen u Australiji, koji je reputaciju stekao u Kanadi i SADa. Proslavio se projektom za Scarborough College, u okviru Univerziteta u Torontu (1962-9). Sam univerzitet predstavlja megastrukturu formiranu oko moćne unutrašnje ulice, gradjenu u stilu novog brutalizma sa glomaznim formama i upotrebom sirovih materijala u obradi eksterijera i enterijera. Takodje je, za vreme dok je radio u Kanadi, projektovao studentski stambeni kompleks, Guelph University (1965-8) i CN toranj (1975), oba u Ontariju. Philip Johnson je Andrewsov objekat Gund Hall Graduate School of Design na univerzitetu Harvard (1968) smatrao jednom od šest najznačajnijih gradjevina XX veka, iako su ogromni prostor studija i velike površine pod staklom na ovom projektu veoma diskutabilne, budući da stvaraju izvesne probleme u eksploataciji. U Australiji je najviše gradio u Canberri (studentski stambeni kompleks za Nacionalni univerzitet, 1971-4 i College of Advanced Education, 1973-5). Značajna je njegova American Express Tower, Sydney (1976), kod koje je primenio veoma interesantan sistem za zaštitu od prekomernog sunčevog bljeska. Takodje je projektovao i brojne velike gradjevine za univerzitete, uključujući Chemical Engineering Building na Univerzitetu u Queenslandu (1976) i School of Australian Environmental Studies (1978) na univerzitetu Griffith, kod Brisbane-a. Njegov hotel Merlin u Perthu (1984) ima krstatu osnovu sa velikim atrijumom i dvorištima, a Intelsat Building, Washington, DC (1988) privukla je značajnu pažnju stručne javnosti.

ANDRONIK IZ KIRROSA (grč. 'Andronicoz Andronikos, engl. Andronicus of Cyrrhus) Makedonac, koji je u I v.p.n.e. izgradio u Atini horologijum - javni sat (danas Kula vetrova). Kula je visoka 12,8m a izvedena je od penteličkog mermera i dobro je sačuvana. Mehanizam sata pokretan je vodom iz izvora Klepsidra sa padina Akropolja. Na podnožju se nalazi osmougaoni toranj sa piramidalnim krovom, a na njemu je pokretna figura Tritona koja pokazuje smer vetrova. U gornjem delu tornja, na spoljašnjem zidu, nalaze se reljefi koji personifikuju osam glavnih vetrova; u unutrašnjosti kule nalazi se sat na vodeni pogon. Godine 1890 je oslobodjena od kasnijih prigradnji i restaurisana.

ANDROSTEN (grč. 'Androstenhs, Androsthenes) Grčki vajar iz IV v.p.n.e. Dovršio je, prema Pauzaniju, zabatne figure na novosagradjenom Apolonovom hramu u Delfima, koje je započeo Praksija.

ANDROUET V. Cerceau

ANKIEWICZ, JULJAN (1820 – 1903) Poljski arhitekta. Gradio je objekte javnih ustanova i palate, primenjujući renesansne oblike, kako u Varšavi tako u unutrašnjosti zemlje. Napisao više knjiga, značajna je »O architekturze gotyckiej« (O gotičkoj arhitekturi), izdata 1849.

ANREITH, ANTON (1754 – 1822) Arhitekta, skulptor i drvorezbar rodjen u Nemačkoj, koji se doselio u Cape Colony, Južna Afrika (1776). Zahvaljujući njegovom radu južnonemački rokoko je veoma uspešno prihvaćen u ovoj pokrajini. Sagradio je manje uspešnu neoklasicističku fasadu na Luteranskoj crkvi u Cape Townu.

ANRION (HENRION), ADRIEN-JOSEPH (1730 - 1773) Belgijski vajar, rodjen u Nivellesu . Učio kod J. Delvauxa i u Italiji. Jedan od preteča klasicističke skulpture u Belgiji. Radio u Bruxellesu statue, alegorije i plastiku za crkvu St Jacques-sur-Caudenberg, kao i za crkvu Ste Gertrude u Nivellesu.

ANSALDO, PERICLE (1889 - ?) Italijanski pozorišni arhitekta, rodjen u Genovi. Bio je stručnjak medjunarodne reputacije za tehničke uredjaje i mehanizaciju pozornice. Renovirao i modernizovao pozornice u italijanskim pozorištima, kao i u Parizu, Lisabonu, te Južnoj Americi (Buenos Aires, Rio de Janeiro) i SAD (San Francisco). Godine 1937 konstruisao scenske instalacije u Karakalinim termama u Rimu, a 1948 u areni u Veroni, prilagodivši ih arheološkom ambijentu i uslovima izvodjenja predstava pod vedrim nebom.

ANSELMO DA CAMPIONE (ANSELMUS DE CAMPILIONO) Italijanski graditelj i skulptor kasnoromaničkog perioda koji je, zajedno sa svojim sinovima, učestvovao na gradnji katedrale u Modeni u drugoj polovini XII veka, kao i na izradi reljefa sa prikazima Hristovih muka. Verovatno se radi o istoj osobi pod imenom Magister Anselmus, koji je 1171 izradio reljefe za Porta Romana u Milanu.

ANSERAMUS IZ TRANIA Italijanski graditelj i skulptor, živeo i radio u Apuliji u XIII veku. U mestu Orte sagradio kastel za cara Fridriha II. Pojedini fragmenti njegovih dekorativnih skulptorskih radova, karakteristični po bujnoj ornamentici, nalaze se u mestima Terlizzi, Bisceglie i Bari. Spominje se kao izuzetno nadareni »marmorarius« (vešt u radu sa mermerom).

ANTELAMI (ili ANTELMI), BENEDETTO (oko 1150 – oko 1230 aktivan 1177 - 1230) Italijanski skulptor i arhitekta, najznačajniji predstavnik porodice skulptora, klesara i drvorezbara Antelami, koji su delovali tokom X i XI veka. Smatra se glavnim majstorom severnoitalijanske romaničke plastike. Radio je mermerni reljef »Skidanje sa krsta« u katedrali u Parmi 1178, a potom skulpture za pročelje katedrale u Borgo San Donninu (poč. 1179, radio i u periodu 1214-18). Njemu se pripisuje oktogonalni romanički baptisterijum sa nizom skulptura (1196-1216, završen 1270) kao i biskupski tron u katedrali u Parmi, a posle 1219 radi na katedrali S. Andrea u Vercelli-ju (1219-26). Ova crkva poseduje karakteristike koje predpostavljaju uticaj francuske gotike. Prelaz sa romanike u gotički stil jasno se vidi u njegovim delima iz kasnog perioda rada. Godine 1223 radi konjaničku kompoziju Orlanda da Tressena za palatu Ragione u Milanu.

ANTENOR (grč. 'Anthnwr) Grčki vajar iz Atine (druga polovina VI v.p.n.e.). Na atinskom Akropolju sačuvan je mermerni ženski kip sa njegovom signaturom na osnovi. Kod te statue kore jasan je uticaj jonske plastike (posebno škole na Hiosu), od koje se, medjutim, izdvaja monumentalnošću koncepcije. Čuveno njegovo delo je bronzana grupa »Harmodija i Aristogiton«, ubice tirana, koja je prva grčka grupna kompozicija u slobodnoj plastici, na prelazu iz arhajske u klasičnu fazu grčke skulpture.

ANTHEMIOS IZ TRALLESA, ANTEMIJE IZ TRALA (oko 474 – oko 534) Vizantijski teoretičar i profesor iz oblasti geometrije, arhitekta i vajar, delovao u Konstantinopolju. Potiče iz obrazovane porodice, kao jedan od pet sinova Grka Stephanusa, fizičara iz Trallesa u Lidiji. Medju njegovom braćom, Dioscorus je nastavio očevu profesiju u Trallesu; Alexander je postao u Rimu jedan od najcenjenijih lekara svog doba; Olympius je bio veliki poznavalac rimskog prava; a Metrodorus je bio izuzetan gramatičar u Konstantinopolju.
Poznato je da je Anthemios zasigurno projektovao samo jedan objekat, ali on je svrstan medju najveće ikad podignute: Aja Sofija, u Konstantinopolju (532-7). Godine 532 car Justinijan (527 – 65) ga je angažovao da projektuje novu crkvu Svete Mudrosti (Aja Sofija), najviše zbog njegove reputacije inženjera. Ovaj ogroman posao završen je za neverovatno kratak period od pet godina, na iznenadjenje samoga cara, koji je smatrao da je tim objektom nadmašio i Solomona. Anthemios je opisao arhitekturu svoga remek dela kao »geometriju primenjenu na čvrst materijal«, a njegovo najveće postignuće predstavlja kupola crkve prečnika 107 stopa koja je i danas nezamisliv domet u arhitektonskim konstrukcijama, bez obzira na činjenicu da se urušila 558. Možda je u konstruktivnom smislu u istoj meri značajan plan koji sadrži veštu upotrebu pregradama izdvojenih krila crkve i galerija postavljenih oko centralnog prostora crkve, kojima se prikrivaju potporni nosači kupole, zbog čega je dobijen utisak da sama kupola »lebdi« iznad gradjevine, dajući joj na taj način atmosferu misterioznosti, naglašenu kontrastom izmedju svetlog centralnog prostora i tamnih krila. Anthemiosu je pomagao Isidorus iz Miletusa (Mileta).

ANTHON, GEORGE DAVID (1714 – 1781) Danski arhitekta. Imao je zvanje profesora arhitekture na Staroj akademiji, København (1748) i kraljevskog nadzornika gradjevina (1751). God. 1760 postaje »Master-graditelj« na Kraljevskom dvoru. Radio je na izgradnji Frederik bolnice arhitekte N. Eigtveda i upravljao gradnjom na Christian's crkvi nakon Eigtvedove smrti, a sam je zaslužan za projektovanje i izgradnju njenog tornja (1769). God. 1756 pripremio je projekte za Frederikovu crkvu, koji nisu realizovani, a koji su predstavljali razvijene idejne projekte Eigtveda i Jardina. Medju ostalim radovima značajan je dvorac Bregentved, u suštini izradjen po Eigtvedovim skicama (1754), potom restauracija dvorca Kronborg (1761) i gradjevine u Fredensborgu (1762). God. 1759 objavio je »Anvisning til Civil-Bygningskunsten« (»Uputstva za gradjansku arhitekturu«), koja je doživela kasnija izdanjaa 1772 i 1818.

ANTIFAN (grč. Antifanhz, Antifanes) Grčki skulptor iz Argosa (kraj V v.p.n.e. – oko pol. IV v.p.n.e.). Učitelj mu je bio Polikletov učenik Periklit. Izradio više votivnih statua u Delfima. Njegova signatura nadjena je na ostacima baza, koje su pripadale kipovima Afeda, Elata i Erasa. Radio i statue Dioskura.

ANTIGON (grč. Antigonoz, Antigonos) Grčki vajar i pisac iz Karystosa (III v.p.n.e.). Radio u Pergamonu u službi dvora. Tu je s Isigonom, Piromahom, Stratonikom i dr. učestvovao na izradi bronzanih grupa sa izuzetno realistički obradjenim figurama ratnika postavljenih u čast pobede Atala I i Eumena II nad Galima. Antigonovim spisima o slikarstvu i plastici poslužio se Plinije.

ANTIMAHID (grč. 'Antimacidhz, Antimahides) Grčki graditelj. U doba Pizistrata gradio zajedno sa Anistatom, Kalaishrom i Pormosom (ili Porinosom) Zevsov hram u Atini, koji je trebalo da bude glavno svetilište Atike. Hram je originalno gradjen u dorskom stilu, a za vreme Rimljana, u II v., rimski graditelj Cossutius mu daje korintska obeležja. Godine 1883, prilikom otkopavanja hrama, otkriveni su i temelji prvobitne Antimahidove gradjevine.

ANTOINE, JACQUES-DENIS (1733 - 1801) Francuski arhitekta, vodeće ime za vreme vladavine Louisa XVI. Podigao je nekoliko pariskih rezidencijalnih vila (hôtela) i javnih bolnica kao i brojne gradjevine, rezidencije za aristokratiju, izvan Pariza. Njegovo remek delo je strogo »rimski« neoklasičan Hôtel des Monnaies - Mint, Quai de Conti, Pariz (projektovano 1768, 1771-75), za koji je teoretičar arhitekture i njegov savremenik, Quatremére de Quicy, rekao da je jedna od najlepših francuskih javnih gradjevina. Završio je izgradnju Barriéres des Fermiers Généraux (carinska kapija), nakon što je Ledoux otpušten sa tog posla 1787. Medju ostalim njegovim značajnijim radovima se ističu strogo jednostavni pariski Hôtel Brochet de Sain-Prest, (oko 1768-74), te Hôtel de Jaucourt, Rue de Varennes (1770), kao i rezidencija izvan Pariza, striktno neoklasičan objekat Château de Herces, blizu Houdana (1770-2) i Chapelle de la Visitation u Nancyju (1785). Kao arhitekta reda Révérends Pères de la Charité, gradio je bolnice, uključujući Hôpital de la Charité, Pariz (oko 1760-tih), za koju se smatra da predstavlja prvu gradjevinu sa portikom od grčkih dorskih stubova bez osnove, koja je izgradjena u francuskoj prestonici.

ANTOLINI, GIOVANNI ANTONIO (1753(6) - 1841) Italijanski neoklasicicstički arhitekta, koji potiče iz Faenze. Doselio se u Milano 1800, nakon dugog boravka u Rimu. Bio je pod jakim uticajem francuskih neoklasicista, što je vidljivo na njegovoj monumentalnoj shemi za Foro Buonaparte, Milano (1801). Njegovih realizovanih projekata je vrlo malo.

ANTONELLI, ALESSANDRO (1798 - 1888) Profesor arhitekture u Torinu u periodu od 1836-1857. Visoko se ceni kao jedan od poslednjih velikih majstora neoklasicizma u Italiji, a slavu je stekao sa projektom jedne od najviših klasično zidanih gradjevina ikada izgradjenih: Mole Antonelliana, Torino (1863-84), prvobitno sinagoga. Mole je objekat klasične obrade fasade, definisane putem arhitektonskih redova i sa originalnim »krunisanjem« u vidu šiljate pagoda kule, sa unutrašnjom konstrukcijom od željeza. Takodje je projektovao veoma visoku kupolu i lanternu nad ukrsnicom crkve San Gaudenzio, Novara (od 1841), kao i remodelovao Duomo u istom gradu (projektovan 1840, gradjen od 1854-69), prvobitno bazilika, putem ekstenzivne upotrebe stubova, spolja i iznutra. Njegovi ostali projekti uključuju Groblje, Boca (od 1830)i parohijsku crkvu, Oleggio(1853-8), u kojima se ističu ulazne fasade oblikovane u stilu klasičnih hramova.

ANTONIO DI VINCENZO (VINCENTI) (oko 1350 - 1402) Italijanski graditelj, rodjen u Bologni. Jedan od poslednjih predstavnika gotičkog načina gradjenja u Italiji. Glavni radovi nalaze se u Bologni: gradska utvrdjenja (1382), Porta Saragozza (1382), a saradjivao je na gradnji Pallaze de Notai, izgradnji crkve S. Petronio, gde je bio glavni graditelj od 1393, kao i na gotičkom kampanilu crkve S. Francesco (1397).

ANTONIO FEDERIGHI (DI FEDERIGO) DEI TOLOMEI (oko 1420 – 1490) Italijanski graditelj i skulptor, rodjen u Sieni. U graditeljstvu, sledbenik stilskog izraza rane renesanse, a u vajarstvu sledi J. Quercie-a. Medju njegova glavna dela ubrajaju se: radovi na fasadi katedrale u Orvietu (1451-56), Loggia del Papa (1462-63) i nekoliko palata u Sieni, medju kojima Palazzo del Turco (Palazzo dei Davoli). Upravljao gradnjom katedrale u Sieni (1456-90), gde je radio i poznate sgraffite u mermeru na njenom podu.

ANTUNES, PAULO RIBEIRO (1905 - 1973) Brazilski arhitekta. Studirao u Rio de Janeiru. Povremeno saradjivao sa O. Niemeyerom. Projektovao zgradu banke Caramura Bahia i hotel u Salvadoru, hotel Amazonas u Manausu, zgradu Boavita u Sao Paulu i brojne stambene objekte u Rio de Janeiru.

APATURIJE (grč. Apatourioz, Apaturios) Grčki slikar helenističkog doba iz Alabande. Po Vitruviju, »elegantno je slikao pozorišne dekoracije« na sceni malog teatra u Trallesu, Lidija. Zbog kritike, kasnije je izmišljene i fantastične arhitektonske oblike na tim dekoracijama »izmenio prema zakonu stvarnosti«.

APOLODOR IZ DAMASKA, APOLLODORUS IZ DAMASCUSA (aktivan 97 - 130) Rodjen u Damasku u Siriji, odlazi u Rim, gde postaje arhitekta cara Trajana (98-117), prateći ga u njegovim vojnim kampanjama i za koga projektuje i inspiriše podizanje skoro svih gradjevina Trajanovog perioda. Njegovo prvo zabeleženo delo predstavlja od kamena i drveta podignut most preko Dunava kod mesta Dobreta (104). Medjutim, njegova remek dela podignuta su u samom Rimu: odeon kružne osnove (verovatno onaj kojeg je sagradio Domicijan (Domitian) na Campus Martiusu), Trajanove terme, Trajanov forum. Poslednji, sa svojim naglašenim aksijalnim planom i suptilnom igrom simetrije, ilustruje njegov stil, briljantan kompromis izmedju helenističke i čisto rimske graditeljske tradicije. Apollodorus se takodje pominje kao graditelj tržnica, Quirinala, a verovatno je da je imao učešća prilikom izgradnje rimske luke (Fiumicino) i kod gradnje Civitavecchia-e. Njemu se pripisuju i trijumfalni lukovi u Anconi i Beneventu. Mada nije bio u naročito dobrim odnosima sa Trajanovim naslednikom na carskom tronu Hadrianom (vladao 117-38), smatra se da je radio za njega vilu Adriana u Tivoliju i, moguće, Panteon, a posvetio mu je svoj traktat o konstrukciji ratnih mašina i uredjaja »Poliokreta«. Medjutim, prema Dio Cassiusu, Hadrian je Apollodorusa prognao iz Rima u periodu oko 130.g., a kasnije ga je osudio na smrt iz razloga njegovog uvredljivog kriticizma hrama Venus u Rimu.
Apollodorus je bio najznačajniji arhitekta Rimskog carstva. Prenevši iz Sirije elemente helenističke arhitekture i primenjujući konstrukcije lukova, svodova i kupola, stvorio je reprezentativno – monumentalnu arhitekturu, koja je dala obeležje Rimu u doba Trajana i Hadrijana.

APPEL, CARL (1911 - 1997) Austrijski arhitekt. Studirao 1933-36 na Wiener Akademie (Cl. Holzmeister). U Beču projektovao brojne poslovne i fabričke gradjevine: Haas-Haus, Wienerberger Ziegelfabriken, upravna zgrada Steyr-Daimler-Puch.

APPELMAN, PETER (oko 1375 - 1434) Flamanski graditelj, rodjen u Antwerpenu. Godine 1401 izvodi dekorativne radove u kartuzijanskoj crkvi u Dijonu, a od 1406 angažovan je na gradnji katedrale u Antwerpenu. Nastavljajući njenu izgradnju u gotičkom stilu podiže hor sa deambulatorijumom, transept, delove glavnog broda i zvonika. Jedan je od poslednjih flamanskih graditelja koji se pridržava gotičkog načina gradnje i dekoracije.

APPIA, ADOLPHE (1862 - 1928) Švajcarski scenograf, rodjen u Genevi. Uz E.G. Craiga, predstavlja jednog od reformatora evropske scenografske umetnosti. Bio je protivnik šablonski primenjivanog baroknog iluzionizma, istovremeno i borac protiv striktno upotrebljene realističke i naturalističke scenske opreme. Šarenilu, prenatrpanosti i uobičajenom neinventivnom kiču, naročito u inscenacijama opera, suprotstavlja jednostavnost i stilizaciju scenskih dekorativnih elemenata. Stilizaciju sprovodi u širokim površinama boja i u oblicima, medju kojima se naročito ističu vertikale i horizontale. Svoje ideje teorijski je predstavio u tekstovima »La mise en scène du drame wagnérien« (Pariz, 1895) i »Die Musik und die Inszenierung« (München 1899), a praktički ostvario u scenografiji muzičkih drama R. Wagnera i Ch. W. Glucka.

APPLE (osnovana 1977) Kompjuterska kompanija koja je zaslužna za revoluciju na polju obrade teksta – jedne od značajnih tehničkih inovacija XX veka. Način obrade teksta putem njegovog prevodjenja u matematičke formule u digitalnoj formi uvela je nemačka firma Hell 1965 godine, medjutim, razvoj personalnog kompjutera Apple Macintosh uneo je revoluciju u tu aplikaciju. God. 1975 Steve Jobs i Steve Wozniak iz Californije dizajnirali su Apple I, kompjuter za ličnu upotrebu i osnovali firmu Apple Computer Inc., koja je izbacila model Aplle II. Bio je to prvi personalni računar koji je prodavan u kompletu sa svim neophodnim dodacima za individualan rad otvarajući na taj način vrata industriji personalnih računara. God. 1983 Jobs i Wozniak predstavljaju Lisu, softwer koji je uneo novine u industriju personalnih računara upotrebom tzv. »prozora«, padajućih menija, bitmapirane grafike i miša. Naredne godine predstavljaju model Macintosh PC koji je sadržavao Lisa interfejs sa prihvatljivom cenom za mnoge dizajnere. Softver za njega, nazvan Post Script, razvila je druga kalifornijska kompanija, Adobe.
Apple Mac je vrlo brzo prihvaćen sredinom 80-tih kao standard računarske opreme grafičkih dizajnera. Takodje, ova kompjuterska oprema dovela je do revolucije procesa dizajna; uporebom novih softvera, dizajn je mogao da bude vršen izvan institucija i razvojnih pogona kompanija i bude prenet na nivo dizajnera – individualca. Neki istoričari dizajna smatraju Apple zaslužnim za uvodjenje »demokratizacije dizajna« - u kojoj dizajner ima mnogo veću kontrolu samog procesa dizajna. Revolucija Apple-a je inicirala debatu izmedju predstavnika područja dizajna koji su davali primat tradicionalnim tehnikama dizajniranja i onih drugih, koji su u kompjuterskoj tehnologiji videli budućnost. Naravno, učešće kompjuterskog softvera u procesu dizajna svakim danom je sve veće i značajnije, a deo zasluge nosi i tehnologija Apple.

APRILE, PIETRO Italijanski skulptor iz prve polovine XVI veka. Brat i saradnik Antonio Maria Aprilea, koji je, zajedno sa grupom talijanskih skulptora, preneo u Španiju duh renesansne plastike. Pietro je radio nadgrobne spomenike i crkvenu skulpturu. Radeći u Carrari vadio je i pripremao mermer za Michelangela (za fasadu S. Lorenza), kao i za fasade Certose u Paviji i katedrale u Comu.

AQUILA, ANDREA DALL' Italijanski skulptor i slikar iz druge polovine XV veka. Učio i obrazovao se u Donatellovoj radionici u Firenzi. Godine 1455-56 radi u Napulju na plastičnom ukrasu trijumfalnog luka Alfonsa Aragonskog, remek dela Francesca Lauranea, izvedenog iznad glavnog ulaza u Castel Nuovo. U velikoj svečanoj dvorani kastela, Aquila je izveo reljefni friz s nimfama i puttima, koji ima obeležja firentinske plastike quattrocenta.

AQUILA, JOHANNES DE RAKESPURGA (RADKERSBURG), JANEZ AKVILA IZ RADGONE Slikar i graditelj iz perioda prelaza XIV u XV vek, rodom iz Radgone (Radkersburg). Poznatiji kao jedan od kasnogotičkih crkvenih slikara, koji je delovao u tadašnjim ugarskim županijama Vas i Zala, pa ga stoga madjarski istoričari umetnosti klasifikuju predstavnikom tzv. transdanubijske slikarske škole. Na njegovim delima se vidi spajanje italijanskih sa češkim elementima gotike.

ARABIA (osnovana 1873) Firma sa sedištem u okolini Helsinkija, osnovana od strane švedske fabrike keramike Rörstrand, sa namerom izlaska na rusko tržište. Za vreme dok se na čelu umetničkog direktora nalazio Thure Öberg (od kasnog XIX v. do 1931), firma je prihvatila i aplikovala ideale i principe koje je doneo pokret Arts and Crafts, mada je na njenu proizvodnju i dalje u velikoj meri uticao program Rörstranda. Godine 1916 Arabia je bila u finskom vlasništvu i u velikoj meri je snabdevala finsko tržište; 1939, sa preko 1.000 zaposlenih bila je najveći proizvodjač porcelana u Evropi. Dolaskom Kaj Francka na mesto direktora 1945, keramika firme Arabia sve se više okreće utilitarnim programima, koje nameće svetska potražnja.

ARAD, RON (rodj. 1951). Dizajner medjunarodne reputacije, rodjen u Tel Avivu, studirao u Jerusalemu na Akademiji lepih umetnosti. Potom odlazi u London gde na Architectural Association studira (1974-79) kod Petera Cooka, osnivača Archigrama. God. 1981, nakon kraćeg angažmana u North London arhitektonskom birou, Arad, zajedno sa proizvodjačem nameštaja Dennis Grovesom, osniva One Off, radionicu nameštaja i izložbeni salon. U prvo vreme, Arad radi u hightech maniru, uz naglašene konstruktivne karakteristike. Vrlo brzo se okreće stilu koji je blizak adhokizmu, prepravljajući modele Roverovog automobilskog kožnog sedišta i sedišta mopeda marke Puch. Koncepcijski, ovi radovi se dovode u vezu sa sličnim radovima Achille Castiglionia. Medjutim, ako globalno posmatramo Britansku umetničku i dizajnersku scenu iz perioda ranih 1980-tih, kada je manufaktura nameštaja bila gotovo ugušena, njegovi radovi su za neke teoretičare smatrani za ironičnu kritiku postindustrijskog doba. Kao što samo ime njegove kompanije sugeriše, Aradovi komadi nameštaja i opreme bili su izradjeni pojedinačno, odnosno unikatno, za vrhunske enterijere. Sa logotipom kojeg je dizajnirao Neville Brody, One Off postaje referentna marka post-punk britanskog dizajna 80-tih. Sredinom 80-tih, Arad je često izlagao van Britanije (tj. 1987, Nouvelles Tendences, Centre Pompudou, Pariz, koju je organizovao Centre de Création Industrielle). Krajem dekade Arad je takodje projektovao enterijere, uključujući foaje opere u Tel Avivu i komadni nameštaj za proizvodjače kao što su Vitra i Poltronova.

ARAU (ATELIER DE RECHERCHE ET D’ACTION URBAINE) Belgijska arhitektonska grupa za »angažovani javni pritisak« koju je 1968. godine osnovao Maurice Culot. Osnovno polje interesovanja i rada grupe je bilo proučavanje problema urbanih celina koji nastaju drastičnom urbanom obnovom (posebno se u svojim raspravama zalažući za konzervaciju i restauraciju). Grupa je postala poznata preko časopisa “”Archives d’Architecture Moderne” iz 1975.

ARBEITSRAT FÜR KUNST, SOVJET UMETNOSTI Grupa nemačkih arhitekata koju je 1918. osnovao Bruno Taut, koja je uključivala umetnike kao što su bili Otto Bartning, Walter Gropius, Erich Mendelsohn, Max Taut i drugi. Taut je želeo da grupa širi angažovani politički uticaj sličan onom koji su imali Savezi radnika i vojnika toga doba, ali je, nakon što je ova ideja propala, 1919. vodjstvo nad grupom preuzeo V. Gropius. Kad je Gropius kasnije preuzeo službu u Bauhausu u Weimaru, program Bauhaus je reflektovao ideale Arbeitsrata (engl. Work Council of Art), koji su zahtevali osnivanje zajednice arhitekata i umetnika koji bi radili na fuziji svih vidova umetnosti pod okriljem arhitekture, simbolički Bauprojekt. Grupa je često izlagala i publikovala, ali se raspala 1921. usled nedostatka fondova za finansiranje.

ARBUS, ANDRÉ (1903 – 1969) Francuski dizajner nameštaja, rodjen u Toulouse-u, a intenzivno radio u periodu 1930-tih. Nakon stilskog izleta u Art Deco, nastavio je da radi u nešto izmenjenom stilu, u skladu sa tradicijom Émile-Jacques Ruhlmanna. Arbus je izradjivao nameštaj koji karakteriše upotreba finih materijala i visok nivo zanatske obrade, a koristio je dekoracije u neoklasičnom stilu.

ARCHER, BRUCE LEONARD (1922 - 2005) Engleski dizajner. Studirao mašinstvo i radio na projektovanju alatnih mašina. Godine 1956 započeo istraživanja o metodologiji dizajna; rezultate objavio u knjizi „Systematic methods for designers“ (1964). Bio je 1960-61 docent na Visokoj školi za oblikovanje u Ulmu. Vodio istraživačko odeljenje za industrijsko oblikovanje na Royal College of Art u Londonu, gde je radio na petogodišnjem programu istraživanja bolničke opreme, pod pokroviteljstvom „Nuffield Foundation“.

ARCHER, JOHN LEE (1791 – 1852) Arhitekt, rodjen u Irskoj, živeo u Australiji, na Tasmaniji. Bio je crtač kod John Rennie-a od 1812 do osnivanja sopstvene arhitektonske i inženjerske prakse 1818. Godine 1826 bio je imenovan za glavnog gradjevinskog inženjera Vlade Tasmanije, za koju je projektovao više izrazito klasičnih gradjevina, uključujući Custom House (kasnije zgrada Parlamenta) i crkve St Georges (1837-8) i St John (1834-5), sve u Hobartu, gl. gradu Tasmanije..

ARCHER, THOMAS (1668 - 1743) Jedini engleski arhitekta, obrazovan na Oxfordu, koji je proučavao i upijao barok sa samog izvora, tokom svoje Grand Tour po Italiji. Njegove gradjevine su jedinstvene u Engleskoj po izrazu i uticaju koje je na njih ostavila arhitektura Berninija i Borrominija. Archerovi objekti datiraju iz perioda izmedju 1703 i 1715, kada napušta arhitekturu. Reputaciju je stekao profinjenim i zaokruženim baroknim objektima, uključujući severnu fasadu i kaskadnu kuću u Chatsworthu, Derbyshire (1704-5) i vrtni paviljon u Wrest Parku (1709-11), kao i realizacijom tri crkve: katedrale u Birminghamu (1710-15), St. Paul, Deptford, London (1713-30), moćno modelovanih zidnih površina i entablatura i St. John, Smith Square, Westminster (1714-28), sa četiri spektakularna barokna tornja. Heythorp House, Oxon (1707-10) je bio njegov najambiciozniji poduhvat, ali je kuća izgorela, da bi tek 1870 bila rekonstruisana.

ARCHIGRAM (1963 - 75) Organizacija – grupa arhitekata, dizajnera i istraživača životne sredine koju je vodio Peter Cook, sa sedištem u Londonu. Njeni članovi bili su: Warren Chalk, Peter Cook, Dennis Crompton, Ron Herron, David Greene i Mike Webb. Ova šestorica su se zbližili 1960 za vreme dok su radili za Taylor Woodrow Construction Co. na rekonstrukciji i planiranju Euston Station, London, pod rukovodstvom Theo Crosby-ja. Od 1961 rade i izdaju bilten kao Archigram – što predstavlja kovanicu od »architecture« i »telegram« ili »aerogram«. Ovo ime je nastalo iz stava o imperativnoj potrebi za arhitekturom koju je, prema ovoj grupi, trebalo uneti u sterilnu monumentalnu arhitekturu Britanije posleratnog perioda. Javno je ova grupa identifikovana 1963, nakon prve izložbe – »Living City« - u Institute of Contemporary Arts u Londonu.
Naziv Archigram bio je takodje stav o metodi ove grupe: arhitektura putem crteža. Ovaj pristup je označio karakter njihovih shvatanja – projekti članova grupe bili su pretežno utopijski, medju kojima su značajni: Walking City (1964), Plug-in City (1964-66) i Instant City (1968). Ove sheme predlagale su uvodjenje napredne tehnologije, poput one koja se koristila u američkom Svemirskom programu, inkorporirajući mašine ili njihove delove u arhitekturu. Odbacujući formalnu arhitekturu konvencija i tradicionalnih struktura gradjevina, grupa se bavila potrošačkom arhitekturom koja je zasnovana na principima zadovoljavanja potreba korisnika. Ovakav pristup je vodio prema razvoju nove arhitekture koja uključuje elemente popularne kulture i arhitektonske strukture koje je moguće menjati, pre svega proširiti, u skladu sa potrebama. Neki projekti grupe su realizovani, uključujući Archigram Capsule na izložbi Expo '70 u Osaki i na izložbi savremenog britanskog dizajna u Louvreu u Parizu (1971). Tim radovima su zaslužili mesto preteča High Tech stila u arhitekturi, posebno na radove Richard Rogersa. Uticaj ideja Archigrama prenosio se, kako njihovim pisanim radovima i izložbama, tako i putem tekstova, koje je pisao njihov pristalica Reyner Banham i koji je ovaj uticaj učinio opšte značajnim za arhitekturu. Njihov koncept potrošačke arhitekture prihvatili su metabolisti, pre svega predstavnici arhitektonske škole u Japanu. Medjutim, zajedno sa sve većim učešćem potrošačkog aspekta u arhitekturi, učešćem pop kulture i odbacivanjem tradicionalnih konvencija u projektovanju i dizajnu, postaje jasan uticaj ove grupe na oformljenje svesti i tokova nove, postmodernističke arhitekture i pop dizajna. Grupa je izazvala interesovanje i u Evropi, posebno u Italiji, gde je uticala na stvaranje studija »radikalnog dizajna«, kao što je bio Archizoom, kasnih 1960-tih.

ARCHITECTS' CO-PARTNERSHIP Firma engleskih arhitekata (koji su rodjeni u periodu od 1915-17), osnovana 1936, a obnovljena nakon rata, 1945. Partneri su negovali timski rad u projektovanju, a osobenost njihovog rada čini i česta primena industrijalizovanih elemenata u izgradnji. Najpoznatiji objekat ove firme je fabrika gume u Bryn Mawru, Wales (1946-9), na čijem je projektovanju bio uključen i Ove Arup. Ostali radovi uključuju: studentske studije-spavaonice heksagonalnog plana za St. John's College, Oxford (1956-9), više objekata za King's College, Cambridge (1960-62); školu u Ripleyu, Derbyshire (1958-60) i druge škole; stambene objekte u Ikoyi, Lagos (1957-9) i Institut za biohemiju, Imperial College, London (1961-4).

ARCHITECT’S COLLABORATIVE, THE, TAC Firma koju je 1945 god. osnovao Walter Gropius u SAD i u kojoj je praktikovan timski rad. Medju radove ove kompanije spada zgrada Harvard Graduate Centera, Cambridge, Mass. (1949).

ARCHITECTURAL REVIEW, THE (osnovana 1896) Arhitektonski časopis sa sedištem u Londonu, koji je bio važan promoter modernog pokreta (Modern Movement) u Britaniji u periodu sredine 1920-tih. Medju kritičarima koji su bili blisko povezani sa delovanjem časopisa, najznačajniji su Nikolaus Pevsner i Reyner Banham.

ARCHITECTURE STUDIO Francuska arhitektonska kolaborativna praksa, osnovana u Parizu 1973 godine. Čine je arhitekti: R. H. Arnaud, A. Bretagnolle, J. F. Bonne, L. M. Fischer, M. Robain, R. Tisnado, L. M. Fischer. Profesionalni rad ove firme je prevashodno posvećen socijalnoj i političkoj umetnosti arhitekture, te grupa često saradjuje na važnim projektima vezanim za sam grad Pariz i francusku vladu. Radeći u kolaboraciji sa Jean Nouvelom, Soria i Lezènesom, Architecture studio je pobedio na konkursu za projekat Institut du Monde Arabe, Paris (1981-7), koji je firmi omogućio dalju afirmaciju u eri razvoja takozvanih »grand projets« (velikih projekata), kroz koje je tadašnji francuski predsednik François Mitterrand obećao promenu lica grada Pariza. Sledi projekat francuske ambasade u Muscatu, Oman (1987-9); državne srednje škole Lycee du Futur, Jaunay-Cean, Francuska (1986-7) i Lycee Jules Verne, Cergy-Le-Haut, Francuska (1991-3); zgrade Evropskog parlamenta, Strasbourg, Francuska (1994-7), projekat koji simbolizuje nove političke odnose u Evropi i crkva Our Lady of the Ark of the Covenant, Pariz, (1996-7).

ARCHITEXT Grupa japanskih arhitekata (uključujući Takefumi Aida (1937 -), Takemitsu Azuma, Mayumi Miyawaki, Makoto Suzuki i Minoru Takeyama (1934 -), koja svoje ime duguje istoimenom arhitektonskom časopisu. Grupa je osnovana 1971, a svoju profesionalnu aktivnost je bazirala na promociji principa kontradikcije i individualizma, diskontinuiteta i pluralizma u arhitekturi, suprotstavljajući se time početnom totalitarizmu Modernog pokreta i, naročito, metabolizmu.

ARCHIZOOM, STUDIO ARCHIZOOM ASSOCIATI (osnovan 1966) Arhitektonski studio osnovan u Firenzi, delimično inspirisan radovima predstavnika britanskog radikalnog dizajna, grupe Archigram. God. 1967, uporedo sa još jednom firentinskom grupom, »Superstudio«, predstavljena je na izložbi tzv. »Superarchitettura« u Pistoji. Članovi grupe Archizoom su bili: Andrea Branzi, Gilberto Corretti, Paolo Deganello, Dario i Lucia Bartolini i Massimo Morozzi. Njihovi objekti predstavljali su ironične, post-funkcionalističke komentare modernog pokreta –»Mies« fotelja iz 1969, sa elastičnim sedištem, predstavljala je komentar na neadekvatnost estetike modernog dizajna. Grupa se svojim radovima takodje obraćala pop kulturi i kiču. Projekat »No-stop city« iz 1970, poput »Kontinualnog spomenika« grupe Superstudio, širio je ideju grada u njegovu beskonačnost. God. 1971 Studio učestvuje na izloižbi u Museum of Modern Art u New Yorku, pod nazivom »New Domestic landscape«, u sekciji »kontradizajn kao postulat«.
Na planu dizajna, Archizoom je radio projekte za opremanje zgrada, enterijera, izložbi, nameštaja i druge opreme. Odražavajući dogadjanja na polju socijalnih protesta tog vremena, dizajn nameštaja grupe Archizoom je bio namerno bizaran, u suprotnosti sa ustaljenim konvencijama, za koje su predstavnici grupe smatrali da su u svojoj biti besmislene. Medjutim, evidentno je da je grupa obraćala pažnju na funkcionalnost i inteligentnu upotrebu materijala, što je vodilo stilskom razvoju, počev od internacionalnog modernizma, pa do funkcionalizma. Jedan medju najboljim projektima (1970) bila je stolica koja se sastojala od gumenog čaršava postavljenog na vrhu tapaciranog jastuka, obešenog o nosače od dva spojena trougaona rama načinjena od hromiranog metala. Stolica je nazvana »Mies«, u ironičnoj posveti Ludwigu Mies van der Roheu i postala je uzor radikalnog dizajna simplifikovanog nameštaja. Ova stolica, kao i drugi komadi nameštaja, bili su primer tzv. »protivdizajna« ili »kontradizajna«, a i danas se svrstavaju u mainstream modernog italijanskog dizajna.

ARCINIEGA, CLAUDIO DE (oko 1520 – 93) Španski arhitekta i skulptor. radio je zajedno sa Gil de Hontañonom pre nego što se doselio u Meksiko, gde je projektovao katedralu u Mexico Cityju (1563-1667) i, verovatno, katedralu u Pueblu (1557-1649), za koju je Becerra jedno vreme bio glavni poslovodja radova.

ARDEMANS, TEODORO (1664 – 1726) Španski graditelj i slikar, rodjen u Madridu a poreklom Nemac. Radio je u maniru kasnoga baroka. Učestvovao na izgradnji katedrala u Granadi i Toledu. Od 1702 radi za kraljevski dvor u Madridu, kada saradjuje na izgradnji dvorca Aranjuez. Slikanje je učio kod C. Coella, medjutim, na tom polju se nije istakao.

ARENS, JOHANN AUGUST (1757 – 1806) Arhitekta, rodjen u Hamburgu, studirao je zajedno sa Harsdorffom i de Wailly-jem. Prosredstvom Goethea, bio je pozvan u Weimar da rekonstruiše Schloss (dvorac, 1789-92), medjutim, njegova najznačajnija gradjevina u okviru dvorskog kompleksa je takozvana Rimska kuća u parku, koju karakterišu primitivistički dorski stubovi na donjoj etaži koji nose strukturu nalik hramu (1790-2). Većina njegovih radova nalazi se u Hamburgu, gde je, zajedno sa C.F. Hansenom, gradio u rafiniranom, zrelom neoklasicizmu, čiji je bio jedan od najistaknutijih predstavnika na području Severne Nemačke.

ARETS, WIEL (1955 - ) Holandski arhitekta, rodjen u Heerlenu, aktivan u Maastrichtu. 1983 završio studije na Tehničkom univerzitetu u Eindhovenu. Krajem 1980-tih realizovao je prve manje radove: poslovnu zgradu u Maastrichtu (1987-88) i medicinske centre u Weertu (1986-87) i Hapertu (1988-89). Od početka 1990-tih radi veće projekte: Umetničku akademiju u Maastrichtu (1989-93) i apartmansku stambenu zgradu u Amsterdamu (1990-95).

ARHELAJ (grč. Arcelaioz, Arhelaos) (verovatno iz perioda prelaza iz II v.p.n.e. u I v.p.n.e) Grčki skulptor iz Priene. Sačuvan je njegov signirani reljef poznat pod imenom »Homerova apoteoza«, koji je pronadjen u XVII veku kod Albana u Italiji. Njegov skulptorski stil karakteriše slikarska obrada likova, što je bila odlika azijske škole helenističkog razdoblja.

ARHERMOS, ARHERMUS (ANTHERMOS, ARCHERMOS, ARCHENOS) (grč. Arcermoz) (oko sredine VI v.p.n.e.) Grčki skulptor sa ostrva Hios. Prema jednom Aristofanovom komentatoru, Arhermos je prvi prikazao boginju pobede, Niku, sa krilima. Plinije pak, piše da su se njegova dela nalazila na ostrvima Lesbos i Delos. Na Delosu je čak nadjena jedna baza s njegovom signaturom, medjutim, predpostavlja se da arhajska figura Nike, otkrivena u blizini baze, verovatno nije njegovo delo.

ARHILON (grč. Arcilocoz, Arhilohos) (druga polovina V v.p.n.e.) Grčki graditelj iz Agrile na Atici. Naslednik Filokleta na gradnji Erehtejona na Akropolisu u Atini (408 g.p.n.e. do 407 g.p.n.e.)

ARHIMED (grč. Arcimhdhs, Arhimedes) (oko 287 p.n.e. – oko 212 p.n.e.) Veliki fizičar i matematičar iz Sirakuze, spominje se u rimskom dobu medju znamenitim arhitektima zbog svojih pronalazaka u vezi iskorišćavanja snage vode i vetra, kao i konstruisanja raznih mašina. Nema, medjutim, potvrde da je bio i graditelj.

ARIA (DA ORIA, DE AYRA), MICHELE D' Italijanski skulptor poreklom iz Lombardije. Radio u drugoj polovini XV veka u Genovi, gde je angažovan na izradi dekorativne plastike na palatama i crkvama. Kao saradnici, kod njega rade njegova braća Giovanni i Bonino. 1502 sa drugim skulptorima radio na spomeniku roditeljima kralja Karla XII u opatiji St Denis kraj Pariza.

ARISS, JOHN (oko 1725 – 1799) Američki arhitekta rodjen u Engleskoj. Smatra se za prvog profesionalnog arhitektu u Severnoj Americi, emigrirao iz Engleske oko 1751. Poznate su njegove reklame u »Maryland Gazette«, gde se reklamirao kao »arhitekta poreklom iz Velike Britanije koji je spreman da radi sve vrste objekata«. Nažalost, njegov rad ostao je nezabeležen, mada se veruje da su neke bolje projektovane kuće u Virginiji njegovo delo, kao, na primer: Mount Airey, Richmond County (1755-8); ove kuće su projektovane u engleskom palladijanskom stilu, sa notama Gibbsa. Bio je pod uticajem engleskog palladijanizma i arhitektonskog jezika Jamesa Gibbsa.

ARISTEJ (grč. Aristeaz, Aristeas) Grčki vajar iz Hadrijanovog doba. Izradio je zajedno sa Papijem iz Afrodizijade dva signirana mermerna kentaura za Hadrijanovu vilu u Tivoliju (Kapitolinski muzej, Rim). To su verovatno replike starih dela, tehnički virtuozno izvedene.
Drugi skulptor Aristej, poznat je jedino iz jednog natpisa u Olimpiji iz sredine II v.p.n.e.

ARISTID, ARISTIDES, ARISTEIDES (grč. Aristeidhz, Aristeides) 1. Stariji, grčki livac i slikar (kraj V v.p.n.e.). Učio livenje kod Polikleta.
2. (IV v.p.n.e.) Mladji, grčki slikar iz Tebe, unuk Aristida st., po tradiciji, jedan od protagonista primene nove, enkaustičke tehnike u slikarstvu.

ARISTION SA PAROSA (grč. Aristiwn) Grčki skulptor s Parosa (VI v.p.n.e.) jedan od mnogih koji su u periodu Pizistratove tiranije prešli sa ostrva na Atiku. Njegova se signatura nalazi na vazama na nadgrobnim spomenicima.

ARISTOGITON (grč. Aristogeitwn, Aristogeiton) 1. Grčki vajar iz Tebe (prva pol. V v.p.n.e., po nekima IV v.p.n.e.), radio sa tebanskim vajarem Hipatodorom.

ARISTOKLO, ARISTOKLES (grč. Aristochz, Aristokles) Grčki vajar (druga polovina VI v.p.n.e.). Radio u Atici. Njegova se signatura nalazi na bazi votivne statue i na nadgrobnoj steli ratnika Aristiona.

ARISTONIDA (grč. Artwisnidaz, Aristonidas) Grčki vajar sa Rodosa (verovatno iz II v.p.n.e.). Plinije spominje da se na Rodosu nalazio njegov bronzani kip heroja Atamanta.

ÁRKAY, ALADÁR Madjarski arhitekta i slikar (Temišvar, 1868 – Budimpešta, 1932). Studirao u Budimpešti i Parizu, a od 1893 kod bečkih teatarskih arhitekata H. Helmera i F. Fellnera. U Budimpešti učestvuje u izgradnji dvora i palate Reduta, vila i enterijera primenjujući elemente madjarskog seoskog graditeljstav i ornamentike. Kompilacijom ovih elemenata i formama secesije stvoren je tzv. »madjarski stil«, čiji je A. jedan od glavnih predstavnika.

ARKESILAJ (grč. Arcesilaoz, Arkesilaos) Grčki vajar ( I v.p.n.e.) koji je radio u Rimu. Za Cezarov Venerin hram izgradio je Venus Genetrix. Savremenici su ga cenili kao jednog od najboljih vajara.

ARKEZIJE, ARCESIUS (grč. Arcesioz, Arkesios) Maloazijski graditelj helenističkog doba. Za njega navodi Vitruvije, da je pisao »o korintskim proporcijama i o Asklepijevom hramu jonskog stila u Trallesu, za koji se kaže, da ga je načinio svojom rukom«.

ARMIRIGUS, MAGISTER Istarski graditelj XIV veka. Godine 1381 sagradio je jednobrodnu crkvu sv. Antuna u Žminju (srednja Istra), kako to beleži latinski natpis na pročelju.

ARNDT, ALFRED (1898 - 1976) Nemački proizvodjač nameštaja i predavač, koji je vodio radionicu u Bauhausu do 1931. On je načinio pomak na polju kreiranja jeftinog, funkcionalnog nameštaja koji može da bude masovno proizveden i sastavljan iz standardizovanih delova. Takodje, Arndt je nastavio radove Waltera Gropiusa na razvoju tzv. »Unite furniture«.

ARNOLD (ARNOLDUS) Nemački graditelj (? – Köln – 1303) Nakon Gerarda, koji je 1248 započeo da gradi kelnsku katedralu, gradio je hor (1280 – oko 1300) »magister Arnoldus magister operis Ecclesiae maioris«.

ARNOLFO DI CAMBIO (Colle di Val d'Elsa, Toskana, oko 1240 umro u Firenci 1301/2) Firentinski skulptor i zidar iz perioda kasnog XIIIv. Asistent Nicole Pisano godine 1266, a nazvan je »subtilissimus magister« 1277. Potpisivao je radove dekorativne arhitekture i skulpture godina 1282, 1285 i 1293. Arhitektonske forme koje je koristio su u osnovi gotičke, sa jasnom vezom prema francuskom stilskom izvoru, a uključuju trolisne završetke i trolisno krunisane lukove. Godine 1296 počinje rad na novoj firentinskoj katedrali, a Arnolfo je postavljen za glavnog majstora katedrale. Njegovi projekti su prepoznatljivi na brodu i krilima osnove katedrale, dok je centarlni istočni završetak sa tri poligonalne apside delo Francesco Talenija (umro 1369; bio glavni zidar katedrale od 1350). Medjutim, smatra se da je Talenti samo nastavio projekt Arnolfoa, mada, pretpostavlja se, pod uticajem arhitekture koja je nastajala u Kölnu. Interesantno je napomenuti da se, prema ranim izvorima koji se odnose na Arnolfa, smatrao za Germana. Nekoliko gradjevina se pripisuju Arnolfu di Cambiju, a medju njima, sa ubedljivim argumentima, S. Croce (početa 1295) i firentinska Badia (poč. 1284).

ARONCO, RAIMONDO TOMMASO D' (GLEMONE – SANT REM) (1857 – 1932) Značajan italijanski arhitekta zaslužan za elegantne gradjevine na Medjunarodnoj izložbi dekorativnih umetnosti koja je održana u Torinu (1902), gde je Art Nouveau (koji se u italiji zove Stile Liberty), bio preovladjujući. Centralna rotonda u Torinu bila je uzavrelo dizajnirana, sa mnoštvom ornamenata i niskim simetričnim krilima. D'Aroncove gradjevine karakteriše vrhunac stila, čak je i njegov izraziti arhitektonski jezik pod velikim uticajem secesije u njenoj austrijskoj manifestaciji. D'Aroncov mauzolej u Udinama (1898) demonstrira ostale aspekte njegovog eklekticizmaa, svojim egiptijanizovanim elementima i glavama i uticajem Wagnera i Viollet-le-Duca.

ARQUITECTONICA (osn. 1977) Firna za arhitekturu, unutrašnji dizajn i urbano planiranje, osnovana na Miamiju, Florida, kao eksperimentalni studio. Grupu su vodili Bernardo Fort-Brescia i Laurinda Speer, a studio je razvio posao uključujući preko četiri stotine profesionalaca. Danas Arquitectonica ima biroe po celoj SAD, kojima se upravlja iz centara kompanije koji se nalaze u Miamiju, New Yorku, Los Angelesu i Las Vegasu. Medjunarodne poslove u Evropi Arquitectonica vodi iz regionalnih biroa u Parizu i Madridu, u Aziji u Hong Kongu, Šangaju i Manilli; u Latinskoj Americi u Limi, Sao Paulu i Buenos Airesu.
Bernardo Fort-Brescia je rodjen u Peruu, završio je arhitekturu na Princeton University i Harvard University. Laurinda Hope Spear je završila arhitekturu na Brown University i Columbia University.
Najznačajniji projekti su: Babylon kompleks apartmana, Miami (1980-02); Banco de Credito de Peru, Lima (1988); All STar Resorts, Walt Disney World, Lake Buena Vista (1995).

ARRAS, MATTHIAS OD (umro 1352) Francuski arhitekta gotičke katedrale St Vitus u Pragu, Boemija, čija je gradnja započeta 1344, pod uticajem arhitekture katedrale iz Narbonne. Matthias je takodje zaslužan za restauraciju Praškog dvorca (od 1333)..

ARRUDA, DIOGO (aktivan 1508-31) Vodeći predstavnik manuelinskog stila u Portugaliji. Njegov najznačajniji rad predstavljaju brod i kapitelhaus Crkve Hrista, Tomar (1510-14), sa svojom skoro nadrealistikom skulptoralnom dekoracijom: jedrima i konopima postavljenim okolo kružnih prozora, potpornim stubovima dekorisanim uklesanim formama u obliku korala i drugih morskih bića. Njegov brat Francisco (aktivan 1510-47) bio je prvenstveno vojni arhitekt, medjutim, sagradio je egzotičnu, skoro hinduističku kulu u Belemu (1515-20).

ARRUDA, FRANCISCO DE Portugalski graditelj (? – 1547). Radio na fortifikaciji Alemteja, zatim sa bratom Diogom u Tomaru, Azemmouru i Mazaganu (1513-14). Gradio katedralu i akvedukt u Elvasu i neke objekte u Evropi. Nakon bratove smrti imenovan majstorom radova u Alemteju. Karakteristični su i za njega mavarski uticaji (stil mudejar), egzotična manuelska dekoracija i monumentalnost, što se naročito ističe na njegovom glavnom delu, kuli Belém, podignutoj (1515-20) pored manastirasv. Jeronima, na ulazu u lisabonsku luku.

ART CENTER COLLEGE OF DESIGN Osnovan je 1930. Godine u Pasadeni, California, od strane E.A. Adamsa. Njegov cilj je bio da se postigne korak izmedju kvaliteta usluga dizajna koje traže klijenti i nedostatka formalne obuke dizajnera u to vreme. Godine 1986., u Švajcarkoj je otvoren kamp – evropski pandan.

ART MANUFACTURERS Jedan od prvih reformatora engl. industrije, Sir Henry Cole (1808 – 1882), osnovao je 1847.g. A.m. da bi “razvio ukus javnosti kroz lepotu koja će se primeniti na mehaničku produkciju” Njegovim zauzimanjem došlo je do prve svetske izlozbe u Londonu, 1851.g. Značajan je bio njegov uticaj u društvu «Royal Society for the Encouragement of Arts, Manufactures and Commerce« (RSA).

ART WORKER’S GUILD Osnovana 1884 kao forum za diskusije za arhitekte, umetničke zanatlije i dizajnere; promovisala je ideale Arts and Crafts-a i bila je aktivna sve do kraja XX veka. Medju njene majstore ubrajaju se John Dando Sedding (1838-1891), Williamn Morris (1834-1896) i više drugih istaknutih arhitekata.

ARTEK (osn. 1935) Finska kompanija za prozvodnju nameštaja, osnovana 1935 od strane arhitekte Alvara Aaltoa i njegove supruge Aino Aalto, promotera vizuelnih umetnosti Maire Gullichsen i istoričara Nils-Gustav Hahla. Osnovni doprinos kompanije bio je promocija nameštaja i staklenih predmeta Alvara Aaltoa i proizvodnja nameštaja za objekte Alvara Aaltoa. Ime Artek naglašavaa nameru kombinovanja umetnosti i tehnologije, odražavajući osnovnu ideju pokreta internacionalnog stila – da se unese tehničko znanje i iskustvo, kao i kvalitet materijala u proizvodnji nameštaja, umesto dotadašnje upotrebe frivolnih ornamenata.
Medju najznačajnijim proizvodima Arteka bili su: Paimio stolica, Alvara Aaltoa, dizajnirana za projekat Paimio Sanatorijuma, poput Wassily stolice, ali sa zamenjenim hladnim čelikom drvenim materijalom; stilica sa 3 noge, model No. 60, dizajniran oko 1932-33, demonstrira Aaltovo interesovanje za bazične funkcionalne, utilitarne forem; stolica sa 3 noge X600, proizašla iz modela 60.

ARTELUCE (osn. 1946) Firma osnovana u Milanu kao mala radionica za proizvodnju rasvetnih tela. U početku, proizvodila je po dizajnu Gina Sarfatti, čije su egzotične „svetlosne skulpture“, koje su kombinovale funkciju sa svetlosnim efektom, postale medjunarodno prihvaćene kao zaštitni znak italijanskog dizajna 1950-tih. Medju najuspešnije dizajnerske komade ubraja se King Mirandina minimalistička Jill svetiljka (1977).

ARUP, OVE NYQUIST (1895 - 1988) Rodjen od danskih roditelja u Newcastle-u na Tyne. Studirao filozofiju pre nego što će diplomirati inženjerstvo u Kopenhagenu 1922. U prvo vreme je bio angažovan kao gradjevinski inženjer, a kasnije se uključuje u polje arhitekture, radeći sa Tectonom u Londonu na projektima Highpoint, Penguin Pool i Finsbury Health Centre, na kojima je primenjivao nove ideje gradnje betonskim konstrukcijama. Smatra se za pionira »load-bearing« betonskih zidova. Njegova konsultantska praksa postala je poznata po svežem pristupu i rešenjima teških strukturalnih problema, zbog čega je blisko saradjivao sa mnogim vodećim arhitektima u Enleskoj i Evropi. Partnersku firmu osniva 1963 zajedno sa arhitektima i inženjerima Fhilipom Dowsonom, Ronaldom Hobbsom i drugima. Ovaj multiprofesionalan tim uveo je u arhitektonsku praksu princip bliske saradnje izmedju raznih profesija na istom projektu. Ova grupa je realizovala mnoge projekte, medju kojima su najznačajniji: Point Royal, Bracknell, zgrade za Corpus Christi, Cambridge i Somerville, Oxford, zatim Odeljenje za rudarstvo i metalurgiju Univerziteta u Birminghamu, zgrade za CIBA u Duxfordu i Smith, Kline & French u Welwynu.
Od početka bavljenja profesijom bio je modernista a bio je osnivački član grupe MARS. Radio je sa Smithsonovima na školi u Hunstantonu, Norfolk (1949 i 1952-4); sa Utzonom je radio na Sidney Opera House (1956-74), a sa Piano i Rogersom na Centre Pompidou u Parizu (1971-7). Medjutim, njegova lična nota elegantnosti strukture i dizajna vidljiva je na njegovom pešačkom mostu Kingsgate preko reke Wear, Durham (1963). Njegova firma Arup and Partners je zaslužna za plan Finsbury Avenue, London (1984), gde je poslednji plan namenjen velikom razvoju područja Broadgate, liverpool Street. Arup je učestvovao (1977-80) kao konsultant na projektu Rogersa za Lloyds Headquarters Building, City of London.

ASAM, COSMAS DAMIAN (1686-1739) i EGID QUIRIN (1692-1750) Braća arhitekti, koji su radili zajedno, mada je u pojedinim slučajevima poznato da su radili odvojeno kao dekoratori. Cosmas Damian je bio fresko slikar, a Egid Quirin skulptor). Sinovi bavarskog slikara, nisu se izdvajali iz prosečne sredine u kojoj su radili, sve do povratka sa puta u Rim (1711-14). Kao rezultat njihovog usavršavanja u Rimu oni pre svega ostaju predstavnici baroka, nego rokokoa koji je ušao u modu. Izgleda da su se pre divili raskošnim italijanskim uzorima perioda XVIIv. nego frivolnim i elegantnim savremenicima. Braća Asam su dekorisala mnogo značajne crkve (na pr. Michelfeld; Einsiedeln; St. Jacobi, Innsbruck; St. Maria Victoria, Ingolstadt; Aldersbach), medjutim, projektovali su i izgradili samo četiri, u kojima su primenjivali znanje koje su poneli iz Rima: prostorni iluzionizam, upotrebu svetla da bi se dobila melodramska atmosfera i dr. Njihov emocionalizam je vidljiv na divljem i fantastičnom »tableau vivant«, oltarskoj pali u Rohru (1717-25) i Weltenburgu (1718-20). Više domete postižu u crkvi St. John Nepomuk, Műnchen (1733-46), koja je bila pridodata njihovoj kući i čiju gradnju su njih dvojica investirali upotpunosti. Ova crkva je mala ali senzacionalna po svojoj ideji i predstavlja remek delo nemačkog baroka, kod koje su arhitektura i dekoracija uspešno kombinovane da bi se postigla vanredna religiozna atmosfera. Njihov poslednji rad, Ursulinenkirche, Straubing (1738), gotovo je jednako dobar i značajan.

ASH, GILBERT (1717 – 1785) Američki proizvodjač nameštaja, rani predsatvnik Chippendale stila nameštaja u New Yorku. Specijalizovao se za izradu stolica i fotelja a predstavlja prvog dizajnera koji je formulisao komplikovan višetstruki probušeni stolarski spoj, koji je bio u širokoj upotrebi na stolicama proizvodjača iz New Yorka. Njegov sin Thomas Ash je takodje izradjivao stolice.

ASH, THOMAS (aktivan nakon 1774 – umro 1815) Proizvodjač stolica iz New Yorka. Sin Gilberta Asha, Thomas Ash je bio izgradjen proizvodjač stolica tipa Windsor u periodu pre američke revolucije. Tokom federalnog perioda, postao je specijalista u proizvodnji tzv. »modnog« nameštaja, posebno stolica, čiji je dizajn bio zasnovan na radovima Thomasa Sheratona.

ASHBEE, CHARLES ROBERT (1863 - 1942) Pre socijalni reformator nego arhitekt. Takodje, engleski dizajner u stilu Arts and Crafts, proslavljen po svojim radovima u metalu, ali takodje i arhitekta, koji je izveo oko šezdeset objekata, većinom kuća. Bio je pod uticajem Morrisa, Ruskina i idealističkog socijalizma.
Školovao se kao arhitekta i bio je uticajan član Arts and Crafts pokreta. Godine 1888 zasniva svoju gildu i Guild of Handicraft u istočnom Londonu. Gilda se seli izvan grada, u Chipping Campden, godine 1902. God 1900 sreo je F.L. Wrighta, i bio je značajna ličnost koja je Evropu upoznala sa teorijskim radovima Wrighta. Ashbeejevi sopstveni radovi bili su uticajni u Britaniji, gde je izvršio raskid sa viktorijanskom tradicijom ornamenta i istoricizma, zatim u Austriji, gde je sreo Josega Hoffmanna i ostale članove grupe Wiener Werkstätte. God. 1915 preselio se u Kairo, gde je radio kao profesor engleskog jezika. Njegovi najbolji arhitektonski projekti su oni koje je načinio za kuće u Cheyne Walk, London, No. 72-3 (1897)i No. 39 (1899). Smatrajući da je načinjen veliki gubitak istorijskih objekata kroz razvoj grada, započeo je proces zaštite londonskih gradjevina, koji je doveo do objavljivanja značajnog dela »Survey of London«. Objavio je »A Book of Cottages and Little Houses« (1906).
Učio je za arhitektu, medjutim, u praksi je radio i kao zlatar; takodje je projektovao nameštaj u jednostavnom Arts-and-Crafts stilu, koji je sadržao više dekoracije nego kod drugih dizajnera tog pokreta. Medjutim, njegov najveći značaj leži u ulozu organizatora Arts-and-Crafts pokreta. Takodje, sprovodio je u praksi Morrisovu utipiju formirajući School of Arts and Crafts (1904).

ASHTON, HENRY Engleski graditelj (London, 1801 – 1872). Učenik R. Smirkea i sledbenik njegovog klasicističkog stila. Izradio planove za proširenje londonske National Gallery i niz jednostavnih kuća na Victoria streetu, a takodje je radio i planove za letnju kraljevsku palatu u Hagu.

ASLIN, CHARLES HERBERT (1893 – 1959) Pionir prefabrikovanog dizajna XX veka, koji je, kao područni arhitekta Hertfordshire-a (1945-58) koristio potencijale lake industrije da proizvodi prefabrikovane standardizovane komponente za oblasni program izgradnje škola.

ASNOVA (Asocijacija novih arhitektorov) udruženje arhitekata osnovano 1923. u Moskvi. Predstavnici udruženja bili su: El Lisicki Lazar Markovič (1890-1941), Nikolaj Aleksandrovič Ladovski (1881-1941), Konstantin Stepanovič, Melnikov (1890-1074), Ilja Aleksandrovič Golosov (1883-1945), Berthold Romanovič Lubetkin (1901-1990), Georgij Tihonovič Krutikov (1899-1958), Vladimir Krinski, Dokučajev, od kojih se u svoje vreme očekivalo konačno rešenje arhitekture budućeg sveta. Pritisak na predratnu dekorativističko - klasicističku arh. bio je moćan i uništavajući u porevolucionarnoj Rusiji. Cilj udruzenja bio je pronalazenje novih arh. formi.
Pravac ASNOV, drugi pravac ruskog konstruktivizma (zajedno sa pravcem OSA), bio je sintetizujući. On tehničko- mehaničku formu ne smatra dovoljnom, ukoliko ona nije i oblikovno obdelana kao umetnička pojava i vrednost. U svom sintetizujućem nastojanju ova se grupa konstruktivista najviše približila purističkoj teoriji Le Corbusiera, jer na svoj način polazi od oblikotvorne moći jedinstvenog stvaralačkog shvatanja kojim celokupnost arh. kompozicije može jedino da bude zahvaćena. Rešavanje utilitarno-svrhovitog, izgradnja jednog volumena koji funkcioniše isključivo u pravcu svoje najuže namene predstavlja za njih samo deo problema a ne i celinu. Arhitekt po njima - treba da vlada svim izražajnim sredstvima prostornog stvaralaštva, tj. celokupnošću arhitekture.
Uskoro su se koncepcije članova sukobile s ukusom većeg dela javnosti, pa je rad udruženja podvrgnut društvenoj kritici. Delovanje arhitekata okarakterisano je kao formalizam i tobožnje novatorstvo, kao i izoblicavanje arh. oblika i konstrukcija (projekti N.A. Ladovskog, N.V.Dokučajeva, K.S.Meljnikova). A. je 1930.g. sa drugom grupacijom arhitekata ušla u MOVANO, moskovski odsek VANO (Svesavezno naučno udruženje za arh,). Ovako spojene grupe različitih smerova nisu bile kadre da nađu zaj. idejnu platformu. 1932. g. došlo je do ukidanja MOVANO-a i do stvaranja Saveza arhitekata SSSR-a.

ASPLUND, ERIK GUNNAR (1885-1940) Najznačajniji švedski arhitekt perioda dvadesetog veka, započeo u stilu skandinavskog klasicizma kojeg je prvi razvio Danes. Njegove prve radove karakteriše uticaj nacionalnog romanticizma (vila Selander (1913) i Ruth (1914), medjutim, nakon perioda provedenog u Nemačkoj, usvojio je neoklasicizam. Njegovo majstorsko delo na temu neoklasicizma nalazi se u Stockholmu, Skandia Cinema (sa pompejanski obojenim enterijerom (1922-3)). Njegov najznačajniji rad je Gradska biblioteka u Stockholmu (1920-28) sa visokom kružnom čitaonicom koja se uzdiže poput cilindra u odnosu na ostali deo kompozicije. Svojim radom za Stokholmsku izložbu 1930 on menja modernu Centralne Evrope, medjutim, umesto da se prema njoj odnosi kao stilu masivnih formi i kompozicija, on forme olakšava upotrebom metalnih arhitektonskih elemenata, stakla i slobodnih formi krova, upotpunivši stil otmenošću i prefinjenošću koja će se odraziti na stil van granica unutar kojih je delao Asplund. Medjutim, on sam nikad nije bio demonstrativan ili agresivan. Njegove gradjevine gotovo uvek sadrže odredjenu dozu uzdržanosti, obuzdanosti. Najznačajnije medju njima su proširenje gradske većnice u Göteborgu (1934-7), sa prelepim transparentnim dvorištem, zgrada krematorijuma u Stockholmu (1935-40), koju s pravom može da bude nazvana najboljim primerom jedinstvene monumentalne i religiozne arhitektura XX veka koja još uvek prenosi snagu svoje ideje.

ASPRUCCI, ANTONIO (1723-1808) Značajan rano neoklasicistički arhitekt u Rimu. Njegovo remek delo predstavlja enterijer vile Borghese, Rim (1777-84), sa elegantnim hramovima, ruinama, paviljonima, bazenima, hramovima, uključujući jonski hram Aesculapiusa (1787) i Chiesettaa di Piazza di Siena (oko 1787) sa portikom podignutim od grčkih dorskih stubova. Antonio je bio prvi italijanski arhitekta koji je preporodio grčki dorski stil. Upotrebljavao je brojne egiptijanizovane motive u svojim neoklasičnim projektima.

ASPRUCCI, MARIO (1764 – 1804) Sin Antonio Aspruccija, radio na vrtovima vile Borghese u periodu 1780-tih i 1790-tih i zaslužan je za originalne projekte za Ickworth House, Suffolk (oko 1795), koji su izvedeni, uz neke modifikacije od strane Francisa Sandys od 1796.

ASSCHE, SIMON VAN (aktivan u XV v.) Flamanski arhitekta gotičkog Cloth Hall u Ghentu (Gent), Belgija (1426-41).

ASTRAPA Slikar iz perioda kraja XIII i početka XIV veka. Ime A. zabeleženo je u Bogorodici Perivlepti u Ohridu, zdužbini velikog heterijarha Progona Sgura (1295) i Bogorodici Ljeviškoj u Prizrenu, obnovljenoj i živopisanoj za kralja Milutina (oko 1307). Bio je vodeći majstor u slikanju ohridskog hrama, a zapis na svodu spoljne priprate prizrenske katedrale pominje ga kao protomajstora. A. Xyngopoulos smatra da je A. identična ličnost s majstorom Mihailom. A. je predstavnik novog shvatanja u srpskom slikarstvu, razvijenog u duhu renesanse Paleologa, koje nosi u sebi dublje i složenije shvatanje prostora, plastičnu modelaciju forme, kolorit zasnovan na kontrastima svetlosti i senke, živ pokret koji je prožeo figure i predstavu u celini, dinamičnu i često neuravnoteženu kompoziciju, ekspresivnost i rečitost.

ASYMPTOTE, STUDIO (osn. 1988) Arhitektonski projektini biro, osnovao ga je Hani rashid zajedno sa Lise Anne Couture u New York Cityju 1988. Hani Rashid, kanadski arhitekta, rodjen 1958, studirao na Carleton University, Ottawa i Cranbrook Academy of Art, Michigan. Od 1989 predaje arhitektonsko projektovanje na Columbia University GSAP. God. 1990 bio je suinicijator programa studija Advanced Architecture Design. Lise Anne Couture, kanadski arhitekta, rodjena 1959. Studirala na Carleton University, Ottawa i Yale University.
Asymptote je medjunarodno poznata projektna kuća koja je razvila multi-disciplinaran pristup radu. Medju projektima studija, značajni su: Guggenheim Virtual Museum; Virtual Trading Floor za njujošku berzu. Studio je razvio Hydra Pier, tehnologiju strukture stanovanja u Holandiji. Medju realizovanim projektima, najznačajniji su: West Coast Gateway, Los Angeles (1988); Time Square Study, New York (1992); Multi-media research Facility, Kyoto (1996). Studio je priredio izložbe u: TZ Art Gallery, New York (1996); Kunsthalle, Beč (1996).

ATANODOR, ATENODOR (grč. Atqanodwroz, Athanodoros ili Athenodoros) Grčki vajar sa Rodosa (I v.p.n.e.). Prema Plinijevim podacima, izradio sa Hagesandrom i Polidorom mermernu grupu »Laokont«, delo u kojem je helenistička plastika dostigla vrhunac patosa u izrazu.

ATELIER 5 Grupa švajcarskih arhitekata osnovana u Bernu 1955 od strane Erwina Fritza (umro 1992), Samuela Gerbera, Rolf Hesterberga (rodj. 1927), Hans Hostettlera (rodj. 1925) i Alfredo Pini-ja (rodj. 1932). Grupa je najviše poznata po mnoštvu projekata stambenih objekata u Švajcarskoj, medju kojima je najpoznatiji Halen kompleks za stanovanje u Herrenschwanden-u kod Berna (1955-61), koji je projektovan pod uticajem Le Corbusierovog nerealizovanog projekta stambenog objekta u La Sainte-Baume (1948), sa mrežama ulica poput onih u gradu Bernu.

ATIJE PRISKO, ATTIUS PRISCUS Rimski slikar (I v.). S Kornelijem Pinom radio u Rimu zidne slike na restaurisanom hramu, posvećenom božđanstvima Honos i Virtus. Plinije za njega kaže da je radio „više na starinski način“.

ATKINSON, ROBERT FRANK (1871 – 1923) Radio za Johna Francisa Doyle-a (1840-1913) iz Liverpoola, potom otvorio sopstven biro u Londonu, a 1912 projektovao Midland Adelphi Hotel u Liverpoolu (dovršio ga je i preradio Stanley Hamp). God. 1907 saradjivao je sa arhitektom iz Chicago-a Danielom H. Burnhamom na projektima zgrade saa šeličnim ramovima Selfridges Store u Oxford Street, London, mada je arhitekta fasade bio Frencis S. Swales. Ova gradjevina je uspostavila stil velikih klasičnih prodavnica u Velikoj Britaniji od 1939.

ATKINSON, THOMAS WITLAM Engleski arhitekta i slikar (1799-1861). Jedan od graditelja, koji su u prvoj polovini XIX v. primenjivali tzv. istorijske stilove. Projektuje banke, vile i crkve služeći se elementima antike, renesanse i gotike. Posle 1840 odlazi u Petrograd, a zatim putuje 7 godina po Sibiru, Mongoliji i Mandžuriji i izdaje tri svetska putopisa sa sopstvenim dokumentarnim ilustracijama.

ATWOOD, CHARLES BOWLER (1849 – 95) Rodjen i obrazovan arhitekta u Massachusettsu, radio za Ware and van Brunt od 1866, pre nego što je otvorio sopstveni arhitektonski biro 1872. Kasnije se pridružio Danielu H. Burnhamu iz Chicago-a, 1891. Njegovi radovi iz perioda 1880-tih pokazuju sveopšte razvijenu upotrebu klasičnih motiva, što je bilo presudno za njegovo postavljanje na mesto glavnog projektanta za World’s Columbian Exposition, Chicago, 1893. Snaga njegove klasicističke arhitekture može se nabolje videti na Terminal Railroad Station na Izložbi, koja je bila zasnovana na arhitektonskom planu rimskih termi, a učinila je uticaj na brojne željezničke stanice u SAD podignute nakon nje. Njegova zgrada Fine Arts Building (kasnije Museum of Science and Industry) iz 1893 predstavljala je esej u greko-rimskom neoklasičnom stilu. Atwood se smatra ličnošću koja je pomogla primenu logičkog i školskog arhitektonskog rečnika na visoke zgrade, uključujući zgradu Reliance (1894-5) i Fisher (1895-6), koje predstavljaju najznačajnije radove predstavnike čikaške škole: kule obučene u staklo i terakotu, predstavljaju značajan korak u evoluciji čeličnih skeletnih oblakodera, čija spoljašnja opna je vidno ne-strukturalna.

ATWOOD, WILLIAM (aktivan 1490 – 1557) Engleski slobodni zidar. Bio je master-mason na katedrali u Wellsu, Somerset, od 1490 i pregradio je južni kloster na njoj (završen 1508).

AUBÖCK, CARL (rodj. 1925) Bečki arhitekt i industrijski dizajner, studirao na Tehničkom univerzitetu u Beču (1943-49) i brzo potom na Massachisetts Institute of Technology. Njegovi radovi često pokazuju uticaj austrijskog miljea, delimično radova njegovih uzora Otto Wagnera, Adolfa Loosa i Josefa Hoffmanna. Auböck je poprimio jake korene predznanja od svojih roditelja, koji su oboje studirali na Bauhausu i učestvovali u Wiener Werkstätte. Neki medju njegovim projektima na polju dizajna bili su realizovani i distribuisani kroz njegovu porodičnu firmu, pod imenom Ostovics. Proučavao je jedno vreme ergonomiju, a projektovao je više inovacija na području ski opreme.

AULENTI, GAE (r. 1927). Savremeni italijanski arhitekta i dizajner nameštaja. Studirala arhitekturu u Milanu, diplomirala 1954, od kada radi kao samostalna dizajnerka i arhitekta. Poznata kao predavač i teoretičar, njen najznačajniji uticaj je na polju dizajna enterijera i izložbenog prostora, pre svega radjenog za firme FIAT i Olivetti. Njen nameštaj i dizajn proizvoda, medjutim, predstavlja tipičan primer „drugog talasa“ posleratnih italijanskih dizajnera.
Aulentijeva je najviše poznata po svojim objektima nameštaja, posebno lampi, mada je takodje projektovala i zgrade, predavala arhitekturu i radila kao urbani planer i dizajner scenograf u pozorištu. Prvi put je privukla pažnju javnosti svojim zalaganjem za stil neo-Liberty tokom kasnog perioda 1950-tih, stilu preporoda zasnovanom na Art Nouveau-u koji je prethodio kasnijem postmodernističkom buntovništvu protiv funkcionalizma i projekata Bauhausa. Aulentijeva je nastavila da zastupa strogu, kontroverznu poziciju dizajna, a neki njeni radovi odražavaju italijansku tendenciju prema ikonoklazmi na polju umetnosti i dizajna. Povrenemo je koristila disidentske manire u odnosu na internacionalni stil, high tech ili industrijski stil. Generalno, medjutim, njen nameštaj predstavlja skromnu varijantu mainstreama modernog dizajna. Karakteristike njenih radova na polju nameštaja su upotreba glatkih hromiranih ili elemenata od nerdjajućeg čelika za ramove koji nose staklene ploče stolova ili kožna ili tapacirana sedišta stolica. Aulentijeva je dizajnirala za kuću Knoll kao i za druge proizvodjače. V. Knoll

AUSTIN, HENRY (1804 – 91) Arhitekta rodjen u Connecticutu, učio u birou Town & Davis i primenjivao više istorijskih stilova. Medju njegove radove u New Havenu, Connecticut, uključuju se Yale biblioteka (danas Dwight Chapel, 1842-5), koja je zasnovana na King’s College Chapel, Cambridge i ulazne vratnice na Grove Street groblje (1848-9), koje sadrže elemente preuzete iz staroegipatskih stilova. Za željezničku stanicu (1848-9) koristio je elemente italianate, chinoiserie i indijskih stilova, dok njegova City Hall (1861-2) predstavlja stil visokog viktorijanskog gotičkog preporoda. Koristio je egzotične stilove u brojnim vilama, medju kojuma su najbolje Moses Yale Beach House, wallingford, Conn. (1850) u kojoj su promiskuitetno pomešani indijski i italijanski motivi.

AUSTIN, HUBERT JAMES (1841-1915) V. Paley, Edward Graham

AUVERA, JACOB VAN DER Flamanski skulptor (oko 1700 – oko 1760). Član porodice koja je dala nekoliko vajara. Radi u Würzburgu, u periodu kada je taj grad bio jedan od centara kasnobaroknog stilskog izraza u južnoj Nemačkoj. Izradio u crkvama u Würzburgu više kipova i dekorativnu plastiku u tamošnjoj rezidenciji.

AUVERA, JOHANN WOLFGANG VAN DER Nemački skulptor (1698 – 1756) Jedan od sledbenika baroka. Učio kod oca Jacoba i na Akademiji u Beču, gde je upoznao L. Hildebrandta; kasnije se usavršavao u Rimu. Izradio ornamentalni i figuralni ukras vrtne i dvorišne fasade würzburškog dvorca. Radio figure u dvorcu Veitshochheim, kod Würzburga, propovedaonicu u Amorbachu (1747), kao i glavni oltar u Tückelhausenu. Takodje je dizajnirao nameštaj i enterijere u stilu rokokoa, a poznat je po izradi konzolnih stolova sa izvanrednom dekorativnom ornamentikom u drvetu.

AUVRAY, LOUIS Francuski vajar, arhitekt i pisac o umetnosti (1810-1890). Učenik Davida d’Angersa; izradio niz javnih spomenika, portretnih poprsja, skulptura u Louvreu i Oprei, te osnove za Napoleonovu grobnicu u Dôme des Invalides u Parizu.

AVERLINO, ANTONIO V. Filarete

AVILER, CHARLES – AUGUSTIN, D' Francuski graditelj (Pariz, 1653 – Montpellier, 1700 ili 1701). Studirao 1676-81 u Rimu, potom radi zajedno sa J.-H. Mansartom u Parizu. Gradi u duhu francuskog baroka, najviše u Montpellieru i pokrajini Languedoc.

AVONDO, VITTORIO Italijanski slikar i arhitekt (Torino, 1836 – 1910) Učio u Ženevi kos A. Calamea, pod čijim uticajem slika prva svoja dela. Kao dobrom poznavaocu umetnosti Srednjeg veka povereno mu je 1865 preuredjenje firentinskog Museo del Bargello. Od 1890 je direktor Museo Civico u Torinu. Bavio se i restaurisanjem starih gradjevina; sa Alfredom d'Andrade restaurisao je Castello d'Issogne, u Val d'Aosta.

AYMLER, JOHN (oko 1471 – 1548) Engleski majstor mason. Partner Johna Vertue, ugovorio je 1506 gradnju svoda na St George's Chapel, Windsor, Berkshire, uključujući i konstruktivni sistem podupirača svoda. Takodje je sagradio bolnicu Savoy, London (1512-19) i izveo razne radove na Tower of London.

AYMONINO, CARLO (1926 - ) Italijanski arhitekta, rodjen u Rimu. Izdavao je svoj arhitektonski časopiss »Casabella-Continuità« (1959-64), medjutim, možda je najviše poznat po svojim brojnim tekstovima na teme tipologije, gradova i urbanizma. Projektovao je stambeni kompleks Monte Amiata, Gallaratese, Milano (sagradjen 1967-73) u saradnji sa nekoliko drugih arhitekata (uključujući Aldo Rossija): blokovi apartmana (uglavnom visoki sedam spratova) komponovani su geometrijski oko širokog prostora. Aymonino je bio uključen u više projekata i planskih shema gradskih centara, uključujući centre u Bologni i Torinu (oba 1962), Reggio Emilia (zajedno sa Constantino Dardijem, 1971) i Firenzi (sa Aldo Rossijem, 1978).

AYUSO, EMILIO RODRIGUEZ Španski arhitekt (Madrid, 1845 – 1891). Studirao u rodnom gradu na visokoj školi za arhitekturu, na kojoj je kasnije profesor. U Madridu projektuje berzu i sudsku palatu, restauriše univerzitet u Salamanci. Glavno mu je delo arena u Madridu (sa Alvarezom Capra).

AZÉMA, LÉON (1888 – 1978) Francuski arhitekta. Zajedno sa Louis-Hippolyte Boileau-om (1878-1948) i Jacques Carlu-om (1890-1976) projektovao je Palais Chaillot, Pariz (završenaa 1937), u monumentalnom ogoljenom klasičnom stilu. Medju ostalim radovima je kosturnica u Douaumontu (1923-7), koju je projektovao zajedno sa nekoliko drugih arhitekata; ova gradjevina sadrži kosti neidentifikovanih palih boraca u bici kod Verduna u ratu 1914-18. Njegov samostalni projekat je za crkvu St.-Antoine de Padoue, Pariz (1933-6).

AZUMA, TAKAMITSU (1933 - ) Japanski arhitekta i pisac. Nakon diplomiranja 1957 na School of Architecture, Osaka, radio je tri godine kao projektant u Ministarstvu pošta u Tokyu i Osaki, a zatim se pridržio firmi Junzo Sakakura Architect and Associates (1960-67). Osnovao je svoj biro u Tokyu 1967. Njegova arhitektura je karakteristična po ekspresiji suprotnosti elemenata, kao što su: individualno i kolektivno, zatvorenost i otvorenost, spolja i iznutra. Na primer, njegova sopstvena kuća, Tower House (1967), Tokyo, izražava ideju defanzivnog, zatvorenog i povučenog života u savremenoj urbanoj sredini. Profilisan arhitekta, Azuma je radio projekte jednostavnim i jasnim linijama i crtama; na primer, u njegovoj Seijin školi negovateljica (1974), Kyoto, on je kreirao otvoreni centralni prostor sakriven iza zidova koji ga odvajaju od ulice. Tokom 1980-tih razvio je teoriju »polifonije« u arhitekturi, predstavljanje različitih kvaliteta prostora i jukstapoziciju različitih materijala i detalja. Primer ovog rada je Biblijska crkva (1982), Tokyo, gde je Azuma postavio tri elementa na fasadi, uključujući opnu od čeličnog rama, koja daje različite efekte iz različitih uglova posmatranja. Azuma je bio jedan od pet arhitekata koji su osnovali ARCHITEXT 1971, medjutim, radili su odvojeno, a takodje nisu imali ni zajedničku filozofiju projektovanja. Predavao je na nekoliko univerziteta, izmedju ostalog i na Osaka University 1986.

AZZOLA, GIOVANNI BATTISTA Italijanski slikar (1614-1689). Jeda, od lombardijskih baroknih dekoratera, slikar arhitektonsko – iluzionističkih fresaka, često monohromnih u chiaro – scuru. Radio u Desenzanu i Bergamu; 1666-84 radi na španskom dvoru.

AZZURI, FRANCESCO Italijanski arhitekt (Rim, 1831 – 1901). Učio na rimskom univerzitetu i na akademiji San Luca, na kojoj je kasnije bio direktor. Primenjujući istorijske arhitektonske elemente sagradio u Rimu niz palata i vila, novi Teatro Nazionale i velike komplekse bolničkih objekata. Izveo je restauraciju bazilike S. Maria Maggiore.

B & B ITALIA (osnovana 1974). Počela sa radom kao C&B Italia, osnovana 1966, kao partnerska firma Cesarea Cassina i Pietra Busnelli. Poslednji je bio vlasnik mainstream proizvodnje nameštaja u Brianzi, Italija, pod nazivom Fratelli Busnelli fu Giuseppe, zajedno sa svojim bratom Francom. Nakon putovanja u London na izložbu Interplast, počeli su da eksperimentišu poliuretanskom penom, materijalom koji je uneo revoluciju u proizvodnju, omogućujući da se ona odvija na prozvodnoj traci, umesto dotadašnje proizvodnje uz upotrebu kalupa – matrice. Odvojivši se od Franca, Pietro osniva C&B u nameri da koristi ovu novu tehnološku metodu. C&B Italia se vrlo brzo razvila, ulazeći na svetsko tržište putem radova dizajnera kao što su Joe Colombo, Castiglioni, Archizoom i Gaetano Pesche. Kao rezultat, firma je postala važan takmac kompaniji Cassina, tako de je 1974 Cesare Cassina odlučio da se povuče i pridruži novoj kompaniji pod imenom B&B Italia (drugo »B« predstavlja banke, koje su otkupile deonice Cassine).

B.V.R.B. V. Van Risenburgh, Bernard

BABB, GEORGE FLETCHER (1836 – 1915) Američki arhitekta. Projektovao je više gradjevina u New Jerseyu, pre nego što je osnovao partnerski biro sa Walterom Cookom (1846-1916) u New Yorku 1877. Babb & Cook su projektovali poslovnu zgradu od livenog željeza na broju 55 Broadway, New York (1881 – srušena). Njima se pridružio Daniel W. Willard 1884, kao Babb, Cook & Willard. Najslavniji projekat firme je De Vinne Press Building, lafayette Street, New York (1885-6). Firma je izvela više značajnih objekata, uglavnom u New Yorku.

BABCOCK, CHARLES (1829 – 1913) Američki arhitekta. radio je sa Upjohnom (1853-8) i bio je jedan od osnivačkih članova American Institute of Architects. Kasnije je projektovao brojne zgrade za Cornell University, Ithaca, NY, uključujući gotičku kuću za predsednika Univerziteta (1871) i Franklin Hall (1881).

BACCETTI, ANDREA (aktivan 1860-tih i 1870-tih) Italijanski izradjivač nameštaja u stilu renesansnog preporoda. Izradjivao je ornamentalne komade nameštaja, teški nameštaj sa italijanskim stilskim referencama na periode XV i XVI veka. Takodje je radio i skromnije verzije nameštaja u mavarskom stilu.

BACHELIER, NICOLAS (oko 1500 – 1556) Francuski arhitekta i skulptor, rodjen u Arrasu; bio je protagonista renesansnog arhitektonskog projektovanja. Izradio je planove za Hôtel de Bagis, Toulouse (1538-46) i châteaux u Pibracu (oko 1540), Castelnau d'Estrèfons (1546) i Lassere-les-Montastruc (1555-6).

BACKSTRÖM, SVEN MAURITZ (1903 – 92) Švedski arhitekta. Ušao u partnerski odnos zajedno sa Leifom Axel Reinius (1907 - 1995), sa kojim je projektovao neke od najuticajnijih gradjevina perioda 1940-tih, kada je švedska relativna izolacija ohrabrilaa razvoj domaćeg stila uz upotrebu prirodnih materijala, tradicionalnih oblika krova i obilja drveta. Firma je izumela stambeni blok u obliku slova »Y«, sa tri krila koja se spajaju u centralnom saobraćajnom jezgru. Ovu formu primenili su u Gröndalu, Stockholm (1943-5), a planirali su predgradje Vällingby (1956-7), medju brojnim drugim projektima.

BACON, EDMUND NORWOOD (1910 - 2005) Rodjen u Philadelphiji, SAD, izvršio je doprinos arhitekturi i gradskom planiranju, posebno u svom rodnom gradu, a takodje je bio autor brojnih urbanističkih planova. Napisao »Design of Cities« (1967).

BACON, HENRY (1866 – 1924) Američki arhitekta rodjen u Illinoisu, pod značajnim uticajem svog starijeg brata Francisa Henry Bacona (1856-1940), arhitekte koji je bio uključen u arheološke ekspedicije u Maloj Aziji 1880-tih. Sam Henry Bacon je 1889 putovao u Grčku i Malu Aziju, a po povratku se zaposlio u prestižnoj firmi McKim, Mead & White, gde je dao svoj doprinos na projektovanju Rhode Island State House (1891-1903), World's Columbian Exposition i Brooklyn Museum (oba 1893). 1897 osnovao je sopstvenu praksu, proizvodeći projekte sa školskom rafiniranošću i izvanrednim detaljimaa, uključujući i veliki broj monumenata i mauzoleja. Njegova ekspertiza na ovom polju donela mu je posao na projektovanju Lincoln Memoriala u Washingtonu, DC (1911-22), koji završava osovinu Malla na reci Potomac; on predstavlja jedan od najboljih primera arhitekture neoklasičnog grčkog preporoda na svetu.

BADGER, DANIEL D. (1806 – 84) Američki dizajner koji je osnovao u New Yorku jednu od najvećih američkih livnica željeza i proizvodio liveno željezne elemente za cele gradjevine, medju kojima haughwout Store, Broadway, New York (1856).

BADLAM, STEPHEN (1751 – 1815) Američki stolar koji je radio u stilu američkog federalnog perioda, poreklom iz Dorchestera, Massachusetts. Badlam je postao stolar nakon američke revolucije, u kojoj je učestvovao kao oficir i adjutant Alexandera Hamiltona. Izradjivao je nameštaj u neoklasičnom stilu, prema britanskim uzorcima koji su objavljivani u tzv. »knigama uzoraka«.

BADOVICI, JEAN (1893 – 1956) Rumunski arhitekta i kritičar, koji je objavljivao »L'Architecture Vivante« (1923-5), luksuzni pariski žurnal koji je promovisao modernu arhitekturu i dizajn. Sagradio je dve kuće za sebe, u Vézelayu (1924) i kod Pont de Sèvres, Pariz (1934). Saradjivao je sa Eileen Gray na »E-1027«, Maison en Bord de Mer, kući u Roquebrune-Cap-Martin u Južnoj Francuskoj (1926-9), koja je klasična moderna gradjevina tog perioda (o njoj je posvećen ceo jedan broj časopisa »L'Architecture Vivante«). Badovici je bio prijatelj Le Corbusiera (koji je naslikao murale u kući u Roquebrune-Cap-Martin 1929), i bio je jedan od najuticajnijih pisaca modernog pokreta.

BADRAN J. RASEM (1945 - ) Arhitekta poreklom iz Jordana, diplomirao na tehničkom univerzitetu u Darmstadtu. Medju najznačajnije projekte spadaju: Khoury House, Amman (1973); studija i projekat urbanog područja u Sana'a, Jemen (1987); Qasr Al Hokm Palata pravde i Al Jame državna mošeja, Riyadh (1992).

BAGLIONI, BACCIO D'AGNOLO Italijanski graditelj i drvorezbar (Firenca, 1462 – 1543). U početku drvorezbar i intarzista. U krugu umetnika firentinskog quattrocenta formira se kao graditelj. Od 1506 upravlja gradnjom katedrale i u saradnji sa G. da Sangallom osniva i delimično izvodi spoljašnju kaleriju kupole. Za njegov razvoj bio je važan boravak u Rimu, gde je studirao arhitektonska ostvarenja Bramantea i Rafaela; u Firencu prenosi njihov način bogatijeg komponovanja fasada polustubovima, nišama i alternacijom trougaonih i polukružnih zabata iznad prozora. U XVI veku jedan od vodećih predstavnika graditeljskog stila visoke renesanse, koji je postao realizujući palate Bartolini, Borgherini, Taddei i Lanfredini, niz gradjanskih kuća kao i vila u okolini Firence. Za pojedine gradjevine radio je planove za unutrašnje dekoracije, pa čak i nameštaj.

BAGNADORE, PIETRO MARIA Italijanski slikar i graditelj (kod Brescie, oko 1545 – nakon 1619). Učenik bergamskog slikara G. B. Moronia. U Bresci-i se čuvaju njegove slike. U tom gradu je gradio crkve (San Domenico, 1611, kasnije srušena; Sant' Afra i Madonna del Lino), palate i fontane.

BAGNATO, GIOVANNI GASPARE Italijanski graditelj, radio u Nemačkoj (? – Bodensko jezero, 1757). U području Bodenskog jezera sagradio niz crkava i dvoraca u baroknom stilu. Njegovo glavno delo je župna crkva u Lindau-u (1748-51). Iz 1750 potiče dvorac u Meersburgu, kojeg jedni smatraju delom Bagnata, a drugi Balthasara Neumanna. Godine 1756 izradio je model za novu crkvu opatije u St. Gallenu, koji je samo delimično realizovan.

BÄHR, GEORG (1666-1738) Vodeći barokni arhitekta u Dresdenu. Započeo je karijeru kao drvodelja a 1705 postaje Ratszimmermeister (gradski majstor drvodelja) u Dresdenu. Medjutim, on je u medjuvremenu već započeo studije mehanike (njemu se pripisuje zasluga za pronalaženje camera obscura-e kao i mehaničkih orgulja. Svoju prvu gradjevinu započinje 1705, parohijsku crkvu Loschwitz-a (1705-8), na elongiranom oktagonalnom planu. Slede dve crkve sa osnovom u obliku grčkog krsta, u Schmiedbergu (1713-16) i Forscheimu (1719-26), obe u Erzegebirge. Njegovo remek delo bila je Frauenkirche u Dresdenu (1726-43; srušena 1944), dugo najveća protestantska crkva u Nemačkoj. Bährovi prvi planovi za tu crkvu datiraju iz rane 1722, a osnova grčkog krsta sa oktagonalnim galerijama derivira iz Viscardijeve Mariahilferkirche u Freystadtu (1700-1708). Medjutim, 1726 je ovaj plan revidovan putem kružnog aranžmana stubova nosača, sa ugaonim turetima koji flankiraju kupolu sa sve četiri strane. Kupola je takodje redizajnirana da bi bila povećana njena visina i povišena tačka njenog vrha, zbog čega je nastala vrlo naglašena silueta. Unutrašnjost je predstavljena poput teatra sa centralnom osnovom, zakrivljenim galerijama i bogato ukrašenim orguljama. Na crkvi Dreikönigskirche u Dresden Neustadtu (1732-9) koju je projektovao Pöppelmann, superviziju je radio Bähr.

BAIER, FRED (rodj. 1949) Britanski dizajner (designer-maker) koji je studirao dizajn nameštaja na Royal college of art, London (1973-76). Njegov nameštaj karakteriše kompleksnost, strukturalna bravura i snažan akcent na vizuelnoj imaginativnosti.

BAILLARGÉ (BAILLAIRGÉ) PORODICA Dinastija francusko-kanadskih arhitekata aktivnih u Quebecu u periodu dva veka. Jean (1726-1805) i François (1759-1830) zaslužni su za prvu fazu rekonstrukcije katedrale Notre-Dame, Quebec (1768-1818), dok je Thomas (1791-1859) projektovao snažan front (1843). Thomas, dijecezijski arhitekta Quebeca, bio je takodje zaslužan za elegantan enterijer crkve St-François-de-Sales, Île d'Orléans (1835-44) a načinio je i dogradnje na fasadi crkve Ste-Famille, Île d'Orléans (početa 1743).
Charles-Philippe-Ferdinand (1826-1906), arhitekta gradjevinski inženjer i nadzornik, bio je pod uticajem publikacija Minarda Lafevera, što se vidi u njegovim projektima za Mucic Hall, Quebec, u stilu grčkog preporoda. Projektovao je više gradjevina, uključujući crkvu Saint-Romuald, Quebec (1854-6) i New Quebec Prison (1860-3).

BAILLIE SCOTT, MACKAY HUGH (1865 – 1945). Britanski arhitekta, snažnog opredeljenja za Arts and Crafts. Njegovi radovi na polju dizajna postali su poznati u Nemačkoj i Austriji nakon što je dekorisao i opremio nameštajem deo Velike vojvodske palate u Darmstadtu 1898, i bio često objavljivan u tim zemljama, delimično uz pomoć Hermanna Muthesiusa. Njegovi planovi poljskih kuća postali su široko primenjeni u Nemačkoj zajedno sa uticajem engleskog stila koji se proširio na ove zemlje u tom periodu.
Baillie Scott je radio uglavnom u stilu Ars-and-Crafts pokreta, gde je bio jedna od vodećih ličnosti. Prvenstveno je radio na polju domaće arhitekture, gde je kreirao nameštaj u nameri stvaranja unificiranih enterijera. Njegov stil dizajna nameštajaodražava uticaje A. H. Mackmurdo-a i C.F.A. Voyseya. Baillie Scottovi prvi radovi pokazuju njegovu tendenciju da oblikuje retko dekorisane hrastove komade, dok se u njegovim kasnijim komadima vide naglašeni kolorit i botanički i geometrijski motivi. Njegov Ars-and-Crafts nameštaj bio je veoma uticajan na području Nemačke, dok je dekorativni rad imao udela u razvoju mladalačkog stila Art Nouveau. Putem razgranatih poslova koje je imao, njegov rad je bio prisutan i uticajan u Skandinaviji i SAD.

BAILLY, ANTOINE-NICOLAS-LOUIS (1810 – 1892) Francuski arhitekta, učenik Debreta i Dubana, specijalizovao se na području francuskog renesansnog preporoda. Imenovao ga je Haussmann da projektuje Tribunal de Commerce, Pariz (1858-64), čiji je plan zasnovan na planu Gradske većnice u Bresciji; gradjevina sadrži veličanstveno svodno stepenište. Njegova Mairie iz petog arrondisementa (1862-7) je verovatno njegov najbolji rad, koji mnogo duguje njegovim francuskim prethodnicima iz XVII veka.

BAILLY, JEAN Francuski graditelj (Troyes, oko 1480 – 1530). Godine 1500 postaje pomoćnik kod Jeana Garnachea kod radova na katedrali u Troyesu, koja je u prvobitnoj gotičkoj koncepciji gradjena sve do prve polovine XVII veka. B. je učestvovao na dogradnji zvonika i portala. Izveo je radove u tamošnjoj gotičkoj crkvi St. – Pantaleon.

BAILY, EDWARD HODGES Engleski skulptor (Bristol, 1788 – Holloway, 1867). Učio kod J. Flamana i na akademiji u Londonu. radio skulpture i reljefe za Buckinghamsku palatu.

BAIRD, JOHN (1798 – 1859) Škotski arhitekta čiji projektni biro iz Glasgowa bio drugi po značaju, odmah iza studija Davida Hamiltona. Sam je retko skretao od ustaljenog klasicizma u svojim radovima, mada je ponekad pravio izlete u jakobetanski stil (Cairnhill House, Airdrie, 1841) i Tudor preporod (Urie House, Fetteresso, Kincardineshire, 1855). Danas je upamćen prvenstveno po svojim eksperimentima sa gvozdenom konstrukcijom, uključujući onu na krovu Argyle Arcade, Glasgow (1827-8) i liveno gvozdenim elementima na Gardner's Warehouse, Glasgow (1855-6). Bairdu je asistirao James Thomson, koji je postao njegov partner, a takodje i Alexander »Greek« Thomson, koji je radio u njegovom birou 1836-49.

BAKEMA, JACOB BEREND Holandski arhitekt, rodjen u Groningenu (1914 - 1981). Studirao u Groningenu, Amsterdamu i Delftu. Radio u ateljeu Cor van Eesterena, a zatim u gradskom gradjevinskom birou u Amsterdamu. Od 1948 vodi zajednički atelje sa J.H. van den Broekom (1898-1978), s kojim radi niz zapaženih arhitektonskih i urbanističkih projekata. Godine 1947 Bakema se pridružio CIAM-u, a 1963 grupi Team X (10). U periodu 1959-64 bio je zajednički izdavač »Foruma«, koji je promovisao izvore strukturalizma. Zalagao se za ideale modernizma i De Stijla, napadajući konzervativna zanatska uverenja Delftske škole. Zajednički projekat Bakeme i van den Broeka je Lijnbaan Centar u Rotterdamu (1949-54), koji je bio prethodnik mnogim shopping »malls« (molovima), dok je njihov gradski centar u Marlu u Nemačkoj iz 1958-62 (četiri kule-bloka opkoljene nižim podužnim blokovima) predstavnik tipa koji će postati široko uticajan u periodu narednih dekada. Projekti partnerskog ateljea za Gradsku većnicu u Terneuzenu (1968) i psihijatrijsku bolnicu u Middelharnisu (1973-4) sadrže aspekte reminascentne na konstruktivizam. Ovaj projektni biro imao je veliki uticaj na razvoj u Britaniji i Nemačkoj. Bakema je samostalno projektovao umetnički centar Venster u Rotterdamu (1947) i izradio Civic Center Plan za St. Louis u SAD (1955).
Bakemina odbrana arhitekture kao trodimenzionalne ekspresije ljudskog ponašanja ima elemente klišea, dok njegova kampanja odbacivanja zanatske tradicije i bilo kakve istorijske reference, pod sumnjom je da je načinila više štete za teoriju arhitekture, nego što je donela korist.

BAKER, SIR HERBERT (1862-1946) Rodjen u Kentu i ostao engleski zemljoposednik. Radio za Ernesta George i Harolda Peto (1882-7) pre nego što je otvorio sopstveni arhitektonski biro i emigrirao u Cape Colony, Južna Afrika. Vrlo brzo je postao protégé Cecila Johna Rhodesa (1853-1902) i Lorda Milnera (1854-1925), za koje je počeo da kreira izuzetnu arhitekturu za Britansku Južnu Afriku, crtajući zajedno engleske vernakularne elemente, aspekte Arts and Crafts pokreta, holandske kolonijalne arhitekture, barokne arhitekture stila Wren preporoda i mnogih drugih stilova. Prilagodio je svoj ekscentričan stil koji je imao snažan uticaj na kasnije gradjevine u Rodeziji, Keniji, Indiji, a na kraju i u Engleskoj.
Njegov najinteresantniji rad vezuje se za njegov boravak u Južnoj Africi, gde je sagradio Groote Schuur za Cecila Rhodes'a 1890 u tradicionalnom holandskom kolonijalnom idiomu. Kasnije, projektuje privatne kuće u Johannesburgu, medju kojima su neke vrlo uspešne u stilu Arts and Crafts. Njegov najznačajniji projekt je Government House i Union Buildings u Pretoriji (1905 pa nadalje i 1910-13). Zajedno sa kolegom Lutyensom bio je pozvan u New Delhi, gde je projektovao Secretariat Buildings i Legislative Building (1912 i dalje). Njegov stil je imperijalno klasičan poput Lutyenovog, medjutim, slabiji, manje originalan i manje disciplinovan. Projektovao je ležernije, jednostavnije, sa manje razradjenim stilskim elementima i velikim izborom materijala. Jedna od najpoznatijih njegovih zgrada je War Memorial Cloister u Winchester College (1922-4).

BALAT, ALPHONSE Belgijski arhitekt (Namur, 1818 – Ixelles-les-Bruxelles, 1905). Belgijski arhitekta, učenik antwerpenske Akademije, konsultant kralja Leopolda II (1865-1909) od 1851. Bio je pod snažnim uticajem teorija Viollet-le-Duca u svom traganju za racionalnim pristupom dizajnu i uvek novom jednostavnošću svojih projekata u koje je ugradjivao snažan rečnik klasicizma, dok je istovremeno eksperimentisao sa onovremenim postignućima na polju inženjerstva i konstrukcionih tehnika, koje su uticale na njegove učenike Hortu i ostale predstavnike Art Nouveau-a u Belgiji.
Radio je uglavnom u Briselu i Laekenu. Glavna dela su mu: Palais des Beaux – Arts (oko 1870-80), koja se ističe klasičnom jednostavnosšću i skladnim oblicima; različite galerije, konzervatorijumi i paviljoni u Kraljevskoj palati, Laeken (1882-5); Veliko stepenište, Državne prostorije i pregradnja i proširenja Kraljevske palate (1885-90), sve u Briselu, Hôtel d'Assche kao i dvorac Presle.

BALDESSARI, LUCIANO (1896 – 1982) Italijanski arhitekta rodjen u Roveretu, koji je, zajedno sa Luigijem Figini i Ginom Pollini projektovao racionalističku zgradu Angeli u Milanu (1929-32). Zajedno sa Gio Pontijem sagradio je Cima Chocolate fabriku u Milanu (1932-3). Radio je na mnogim izložbenim gradjevinama, prvenstveno na paviljonima za Milanski sajam trgovine (1933, 1951, 1952, 1953 i 1954). Baldessari je bio eksponennt racionalizmaa, koji je otstupio od funkcionalizma u ranom periodu svoje karijere. Sagradio je apartmanski blok u Hansa četvri, Berlin (1957-8) i Fratelli Fontana Tehnički institut, Rovereto (1961-73).

BALDINUCCI, FILIPPO Italijanski pisaac o umetnosti (Firenca, 1624-1696) U nastojanju da nadopuni Vasaria, obradio životopise italijanskih umetnika u delu »Notizie dei professori del disegno da Cimabue in qua...« u 6 tomova (1681-1728). Po narudžbini švedske kraljice Kristine napisao »La vita del Bernini« (1682), a zatim životopis Brunelleschia, koji je štampan posle njegove smrti. Godine 1681 izašao je njegov terminološki rečnik »Vocabolario toscano dell'arte del disegno«.

BALDUCCI, GIOVANNI (GIOVANNI DI BALDUCCIO, GIOVANNI DA PISA) Italijanski vajar u prvoj polovini XIV veka, aktivan u periodu 1317-1349. Godine 1317 – 18 radi na katedrali u Pisi pod vodjstvom Giovannia Pisana. Pripada onom razdoblju italijanskog vajarstva koje na liniji protorenesansnog razvoja oslobadja u Srednjem veku zatvorene elemente unutrašnje ličnosti umetnika i izlazi iz anonimnosti i shematičnosti. Oko 1339-47 radi u Milanu i Cremoni, gde presudno utiče na razvoj lombardijske platike i njeno oslobadjanje od srednjovekovne tradicije.

BALDWIN, JAMES TENNANT (PISAO POD IMENOM J. BALDWIN, JAY BALDWIN) (1934 - ) Američki industrijski dizajner i pisac. Bio je jedno vreme student kod Buckminstera Fullera, a njegov rad je inspirisan Fullerovim principima. Značajna ličnost američkog dizajna, pokušavao je da inkorporiše solarnu energiju, energiju vetra i ostale obnovljive izvore energije u svoju arhitekturu. U istoj meri u kojoj je bio značajan kao dizajner, poznat je i kao proizvodjač. Smatra se za pronalazača geodezijske jastučaste kupole. Napisao je nekoliko knjiga, medju kojima: »Bucky Works: Buckminster Fuller's Ideas for Tosday«, 1997; »Whole Earth Catalogs« (zajedno sa Stewartom Brand).

BALLA, GIACOMO (1971 – 1958) Predstavnik italijanskog futurizma. Pre svega poznat kao slikar, medjutim, poput mnogih futurista, nije se ograničio samo na taj medijum. Proizvodio je slikani nameštaj za Lowenstein Haus, Düsseldorf (1912-15), pokušao da industrijalizuje svoj moderan dizajn. Oblikovao je keramiku u Albisoli, Italija, u periodu 1920-tih.

BALLER, HINRICH (1936 - ) Medjunarodno poznati nemački arhitekta, koji radi i živi u Berlinu. Radi zajedno sa suprugom, arhitektom Inken Baller. Njegova arhitektura je posebnog stila i ne pripada ni jednom savremenom arhitektonskom stilu. U pojedinim elementima projekata, oseća se uticaj arhitekture Jugendstila, posebno arhitekture Bruno Tauta, Bernharda Hermkesa i Hansa Scharouna. Razvio je model grada pod nazivom »Biotope City«, koji uključuje prirodu u urbanizovana gradska područja.

BALLMER, THÉO (1902-65) Grafički dizajner, rodjen u Lausanni, Švajcarska. Nakon zapošljenja u izdavaško-štamparskoj kući u Lausanni, putuje u Zürich ranih 1920-tih i postaje student na Umetničkoj školu kod Ernsta Kellera. Kasnih 1920-tih provodi period u Dessau-u na Bauhausu. U svojim dizajnima za postere, Ballmer je spojio principe De Stijla sa geometrijskim mrežama da bi postigao harmonične vizuelne oblike. Od 1931 bio je instruktor na bazelskoj školi umetnosti i zanatstva.

BALLU, THÉODORE (1817-85) Francuski arhitekt koji je radio u Parizu, poznat po svojoj crkvi La Trinité u stilu rane renesanse (1861-7) u blizini Gare St Lazare u Parizu u ranom renesansnom i francuskom stilu. Ballu je dovršio Gau-ovu Ste-Clotilde (1846-57), prvu crkvu u Parizu u stilu gotičkog preporoda; rekonstruisao je Tour St-Jacques de la Boucherie (1854-8); takodje je projektovao slobodnostojeću kulu u stilu flamboyant preporoda i rekonstruisao ostatak St-Germain l'Auxerrois, sa njenom lanternom na vrhu. Takodje je sagradio Hôtel de ville, Pariz (1874-82).

BALTARD, LOUIS-PIERRE (1764-1864) Francuski arhitekt, akademik i teoretičar. Postao je profesor na École Polytechnique, Pariz, 1796, zatim u École des Beaux Arts, a docnije je pomogao u pripremi većine ploča za napoleonsku »Description de l'Égypte«, koja koja predstavlja knjigu – najveći izvor podataka za stil egipatskog preporoda. Projektovao zgradu Suda u Lyonu (1836-41) koja, svojim dugim nizom gigantskih korintskih stubova predstavlja zakasneli primer empire stila; Salle des Pas Perdus se sastoji od serija niskokupolnih prostora: ovaj način oblikovanja je tipičan za oficijelnu arhitekturu koju je promovisao Quatremère de Quincy, a zasnovan je na uzorima iz rimske antičke arhitekture. Takodje je zaslužan za projekt zatvore Quartier Perrache (1830), artiljerijski arsenal (1840-6) i druge značajne gradjevine u Lyonu. Objavio je više knjiga, medju kojima je značajna »Recueil des Monuments Antiques« (1801).

BALTARD, VICTOR-LOUIS (1805 - 1874) Francuski arhitekta i akademik, sin Louis-Pierre Baltarda. Kao gradski arhitekta Pariza, ponovo je dekorisao i pregradio mnoge pariske crkve. Medjutim, njegov najznačajniji rad je, ili moramo danas reći bile su, pariske pijačne hale (1851-66), sagradjene od stakla i željeza: Halles Centrales, Pariz (1852-9 – srušena) – zajedno sa Félix-Emmanuel Calletom (1792-1854). Njegova crkva St. Augustine (1862-71) po spoljašnjesti predstavlja kupolnu gradjevinu stila rane francuske renesanse, medjutim po svojoj unutrašnjosti predstavlja proklamaciju željeznih konstrukcija u arhitekturi. Takodje je izveo dogradnju Chapelle des Catéchismes (1853) na Chalgrinovoj velikoj crkvi St-Philippe-du-Roule (1768-84). Objavio je »Villa Médicis à Rome« (1847) i, zajedno sa Calletom, »Monographie des halles centrales de Paris« (1863 i 1873).

BAN, SHIGERU (1957 - ) Rodjen u Tokyu, usavršen japanski i medjunarodno priznati arhitekta, poznat najviše po svom inovativnom radu uz upotrebu hartije, posebno recikliranog kartona u obliku tuba, koje upotrebljava za brzu i efikasnu gradnju kuća. Shigeru Ban je 40-ti dobitnik medalje Thomas Jefferson za arhitekturu, Univerziteta u Virginiji, 2005, kad je imao 48 godina.
Shigeru Ban je studirao na Southern California Institute of Architecture a potom je pohadjao Cooper Union School of Architecture, gde je studirao kod Johna Hejduka i diplomirao 1984. Hejduk je tada bio član grupe The New York Five. Od Hejduka, Ban nije samo naučio fundamentalne elemente arhitekture, već je takodje razvio interesovanje za »arhitektonsku poetiku« ili kreaciju trodimenzionalne poezije. Hejduk, koji je bio okrenut eksperimentalnom razmišljanju u arhitekturi, imao je presudan uticaj na Bana, čiji radovi nose u sebi konstantno istraživanje osnovnih geometrijskih elemenata. Banova formalna istraživanja na polju osnovnih gradjevinskih materijala pomogla su mu da udeje u jedinstvena strukturna rešenja u arhitekturi.
Za Bana, jedna od najvažnijih tema u njegovim radovima je tzv. »nevidljiva struktura«. To znači, da on ne mora uvek da izražava strukturalne elemente, već ih radije inkorporiše u svoj projekat. Ban se ne interesuje uvek za »Najnovije materijale« i tehnike, već prvenstveno za ekspresju koncepta koji se nalazi iza njegove gradjevine.
Ban uzima u obzir različite arhitektonske škole; prvo, on je japanski arhitekt i koristi mnoge teme i metode koji se nalaze u tradicionalnoj japanskoj arhitekturi, kao što je Shoji i ideja »univerzalnog poda«, koji omogućuje kontinuitet izmedju svih soba u jednoj kući. Odabravši da studira kod Hejduka, Ban se opredelio da radi nešto posebno. Ban je postao prethodnik japanskih arhitekata koji su u svom radu prihvatili načela Zapada i Istoka u pogledu formi, ali i metoda. Ban je danas najviše poznat po svom inovativnom radu sa papirnim ili kartonskim tubama koje koristi u svrhu materijala za izradu konstrukcije objekta. Oj je prvi arhitekta u Japanu koji je sagradio kuću od hartije kao primarnog materijala, a koji je za taj projekat dobio sve potrebne dozvole za gradnju i zadovoljio najstrože japanske standarde. Ban se okreće upotrebu hartije zbog njene niske cene, mogućnosti recikliranja, low-tech karakteristika i mogućnosti lake zamene. Poslednji aspekt pokazuje jak uticaj humanitarijanizma i prihvatljiv je za ekološku arhitekturu. Kao rezultat Banovih istraživanja, nastala su njegova DIY Refugee shelters, kuće za izbeglice (korišćene u Japanu nakon zemljotresa u Kobeu, u Turskoj, Ruandi i na drugim mestima), koje su vrlo popularne i efektne.
Ban je projektovao Japanski paviljon na Expo 2000 u Hannoveru, gde je 72m dugačka struktura hale bila napravljena od hartije. Njegovo delo se savršeno uklapa u termin »ekološka arhitektura«, medjutim, takodje, on može da bude smatran za modernistu ili japanskog eksperimentalistu isto kao i za racionalistu. Sam Ban tvrdi da »ne voli otpad«, a možda je najpribližnije njegovo shvatanje kao predstavnika »Paper architekture« (papirna arhitektura).
Medju njegove najznačajnije radove ubrajaju se: Furniture House, serija prefabrikovanih kuća sagradjenih u Japanu i SAD; Naked House (Gola kuća) (2000, Saitama, Japan; Japanski paviljon (2000), Hannover; Nomadic Museum (2005 – 2006); Takatori katolička crkva, Hyogo, Japan.

BANDEL, ERNST VON Nemački skulptor (Ansbach, 1800 – Neudegg, 1876). Studirao na umetničkoj akademiji u Münchenu arhitekturu (K. v. Fischer) i slikarstvo. God. 1825-27 boravi u Rimu gde pada pod uticaj klasicizma B. Thorwaldsena i L. Schwantalera. 1827-34 radi u Münchenu za Ludwiga I, a 1834 u Hannoveru reljefe za dvorsku plesnu dvoranu i dvorsku crkvu.

BANFI, GIANLUIGI (1910 – 45) V. BBPR

BANHAM, (PETER) REYNER (1922-88). Imao važnu ulogu na polju proučavanja istorije dizajna i popularne kulture. Pre Drugog svetskog rata radio je kao učenik mašinstva u Bristol Aeroplane Co., medjutim, brzo razvija interesovanje za umetnost. God. 1948 primljen je na Courtauld Institute, London, da studira ustoriju kod Anthonyja Blunta. Potom radi za Architectural Review kod Nikolausa Pevsnera, kod kojeg brani doktorsku tezu na temu istorije modernizma. Ovaj značajan tekst objavljen je 1960-tih ka »Theora and Design in the Firs machine Age« i smatran je za svojevrsnu istoriju modernog pokreta, zajedno sa pevsneromom knjigom »Pioneers of the Modern Movement«. Ova knjiga predstavlja svojevrstan nastavak pevsnerove (oko 1910) i objašnjava način na koji je modernizam obuhvatio estetiku izražavanja modernog života.
U periodu kasnih 1950-tih, Banham je bi vodeći predstavlnik tzv »nezavisne grupe« (independent group), koja se smatra jednim od pionira pop dizajna. God. 1964 pridružio se osoblju na Bartlett School, University of London, kao istoričar arhitekture, a postaje profesor 1969. Dok je u to vreme na studijama arhitekture dominirao tehnokratski pristup, kojei je on sam podržavao, u isto vreme je sve veću pažnju usmeravao na urbane, političke i ekonomske činioce. God. 1976 odlazi u SAD, gde radi na State University of New York (1976), University of California, Santa Cruz (1980) a zatim u Institute of Fine Arts, New York (1987). Zajedno sa radom na ICSID (International Council of Societies of Industrial Design), Banham je izvršio suptilnu reinterpretaciju modernog pokreta, koja je učinila gotovo nemogućim njegovo odbacivanje od strane novodolazećeg postmodernizma. Istovremeno, njegovo shvatanje arhitekture i dizajna u kontekstu masovne kulture, doprinelo je pravilnom shvatanju razvoja istorije arhitekture i dizajne tog perioda.

BANDINELLI (DE'BRANDINI) BARTOLOMMEO (zvan BACCIO) Italijanski vajar i graditelj (Feirenca 1488 – 1560). Uči crtanje kod oca zlatara Michelangela di Viviano, a vajarstvo u radionici F. Rusticia. Upravljao radovima na firentinskoj katedrali; za njen hor izradio je 88 mermernih reljefa. Poznate su njegove statue članova porodice Medici. Uzor mu je bio Michelangelo, kojeg je oponašao, ali je pri tom upadao u hipertrofiranje. Dovršio crkvu Madonna della Quercia kod Firence, koju je započeo da gradi Michelangelo.

BANDINI, FRANCESCO (Firenca ? – oko 1564) Italijanski skulptor. Prijatelj Michelangela koji mu je poklonio grupu »Pietà«, namenjenu za svoju grobnicu. Po uputstvima Michelangela saradjivao je pri izradi modela za kupolu bazilike Sv. Petra u Rimu.

BANDINI, GIOVANNI DI BENEDETTO DA CASTELLO (Firenca, 1540 – 1599). Italijanski skulptor. Učenik B. Bandinellia, kojem pomaže prilikom izrade reljefa za firentinsku katedralu. Za nju i druge crkve izveo je kasnije više skulptura i reljefa. Za grobnicu Michelangela u S. Croce (po nacrtu G. Vasaaria) izradio alegorijski lik »Graditeljstvo«. U njegovim radovima primećuju se početne pojave baroka u italijanskoj plastici.

BANU ZUREIK Porodica arapskih graditelja, koja je delovala u Bagdadu u doba kalifa Abasida. Uz ostale gradjevine podigli su članovi ove porodice veliki kameni most preko kanala El Rufeil, koji je po njima dobio naziv Cantara Banu Zureik.

BARABINO, CARLO FRANCESCO (1768 – 1835) Italijanski neoklasicistički arhitekta, koji je postao gradski arhitekta Genove 1818. Njegov Teatro Carlo Felice, Genova (1825-32) je važan primer grčkog dorskog preporoda u Italiji. Projektovao je nekoliko hramovskih frontova: crkva Rosaria (1824), crkva San Siro (1820-01) i Santissima Annunziata (1830-43), sve u Genovi. Takodje je zaslužan za Cimitero di Staglieno, Genova, koje je projektovao pre 1925, sa svojom kapelom nalik Panteonu sa grčkim portikom; ovo groblje je podignuto pod upravom Giovannia Antonio Resasco-a (1799-1872), u periodu 1844-61. Groblje je jedno od najbriljantnije postavljenih grobalja u Evropi, a njegova koncepcija je upotpunosti Barabinova.

BARATTA, FRANCESCO (FRANCISCO) Italijanski skulptor (Carrara, oko 1590 – Rim, 1666.) Učenik G.L. Berninia i njegov saradnik kod izvodjenja fontane na Piazza Navona u Rimu. Pridržavajući se umereno Berninievog baroknog manira radio skulpture za rimske crkve i mitološke likove za dvorski park u Dresdenu.

BARATTA, GIOVANNI Italijanski skulptor (Carrara, 1670 – 1747). Učio u Firenci kod M. Soldania i G.B. Fogginia. Njegova obimna produkcija ostaje u granicama kasnobaroknih shema.

BARATTA, GIOVANNI MARIA, ST. Italijanski graditelj. Brat Francesca Baratte (Masso di Carrara u XVII v. - ?). U Rimu učenik A. Algardia, s kojim je radio na vili Doria Pamphili na Corsu. Za crkvu S. Agostino izradio oltar sv. Tome. Glavno mu je delo rimska crkva S. Niccolo da Tolentino (1666-68).

BARBEDIENNE, FERDINAND (1810 – 1892) Francuski livac i izradjivač nameštaja; prominentan u periodu Second Empire-a. Barbedienne je dizajnirao i izradio nameštaj u varijetetu od stilova preporoda – posebno stila preporoda Louis XVI – pa sve do izrade komada koji odražavaju japanski ukus i izvanrednih reprodukcija komada iz XVIII veka. Bio je takodje vodeći livac bronze, a lio je radove za Antoine-Louis Barye-a i druge skulptore.

BARBET, JEAN (1591 – oko 1650) Francuski arhitekta koji je radio za kardinala Richelieu-a (1585-1642). Njegova »Livre d'Architecture d'Autels et de Cheminées« (1632) ilustruje oltare, mnoge u razvijenom manirističkom stilu. Inigo Jones je bio pod uticajem Barbetovih crteža, medju kojima se neki pojavljuju u knjizi Roberta Pricke-a »The Architects Store-House« (1672).

BARBIERE, DOMENICO DEL (zvan DOMENICO FIORENTINO) Italijanski skulptor, dekorater u štuku, slikar i bakrorezac (Firenca, oko 1506 – Francuska, izmedju 1565 i 75). Jedan od italijanskih umetnika, koji su 1530 na poziv fransuskog kralja prešli u Francusku i delopvali kao svestrani dekorateri u duhu renesanse. B. radi u dvorcima u Meudonu i Fontainebleau-u kao pomoćnik svog učitelja G.B. Rossa, a zatim F. Primaticcia. Od 1541 u Troyesu izvodi samostalna skulptorska dela za crkve.

BARBIERI, GIUSEPPE Italijanski graditelj (Verona, 1777 – 1838). Predstavnik kasnog italijanskog klasicizma. Glavno mu je delo groblje u Veroni sa gradjevinama, na kojima su aplicirani elementi dorskog stila. Sličnog kataktera su palate Palmerini i loggia Arvedi. Gradeći veronski Palazzo Municipio primenio je korintske ukrasne oblike.

BARBON, NICHOLAS (oko 1638 – 1698) Rodjen u Londonu, nije postao samo jedan od gradskih najznačajnijih graditelja nakon velikog požara 1666, već je značajan po ustanovljenju institucije protivpožarnog osiguranja. Gradio je kuće u Red Lion Fields, u blizini Gray's Inn, a 1690 bio je nosilac rekonstrukcije Chancery Lane i Lincoln's Inn. Nije potvrdjeno da li je radio kao samostalan arhitekta, medjutim, njegovi planovi na razvoju stanovanja bili su od velikog značaja i postavili su uzore za londonsko tzv. »terasasto stanovanje« koje će biti aktuelno narednih godina. Bio je uključen u rekonstrukciju londonskog Temple, nakon što je izgoreo u vatri, 1678/9, za koju je Roger North bio sumnjičav u pogledu arhitektonske uspešnosti; medjutim, Barbonovi projekti za klostere na Pump Court, Middle Temple (1679) bili su odbačeni u korist arhitektonskog modela kojeg je izradio Wren.

BARBONA, PIETRO DI (PETRUS BORBON, BARBON ITALUS MURATOR) Italijanski graditel (? – Lavov, 1588). radio u Lavovu, gde se nalazi njegovo remek delo, zvonik tzv. vlaške (rumunske) crkve, dovršen 1580, koji se smatra najlepšim gradjevinskim spomenikom poljske renesansne arhitekture, a podseća na zvonik rimske crkve S. Spirito. U isto vreme je sagradio i tzv. Kraljevsku kuću (kasnije u vlasništvu Jana Sobjejskog, u novije vreme Gradski muzel), s pročeljem u strogo renesansnom stilu.

BARDI, ANTONIO DI GIOVANNI MINELLI DE' Italijanski skulptor i graditelj (Padova, oko 1460 – 1527). Gotovo sva njegova dela su u vezi sa gradnjom i ukrašavanjem bazilike sv. Antuna u Padovi, gde je 1482 izveo mermernu oplatu i skulptorske ukrase hora, a 1490 mermerne okvire za 10 bronzanih reljefa Bartollomea Bellonea. Godine 1500-21 radi kao upravnik gradjevinskih i vajarskih radova na obnovi grobne kapele sv. Antuna, za koju je plan načinio A. Briosco.

BARELLI, AGOSTINO Italijanski graditelj (1627 – nakon 1687 (po nekima 79)). Italijanski arhitekta rodjen u Bologni. Na poziv bavarskog izbornog kneza Ferdinanda dolazi u München, gde je projektovao teatinski crkvu San Bartolomeo u Bologni (1653). Medjutim, njegov je nesumnjivi značaj u tome što je uneo stil italijanskog baroka u Bavarsku, pre svega svojim projektima za Theatinerkirche (crkva Teatina) St kajetan, München (1663-90), prema modelu Sant'Andrea della Valle u Rimu, crkvi majci Teatina. Münchensku crkvu dovršio je Enrico Zuccalli. Barelli je takodje zaslužan za centralni blok sa visokim krovom u Schloss Nymphenburg, München (od 1663), koji su razradili Effner i Cuvilliés.
Nakon 1675 vratio se u Bolognu, gde je izveo niz crkvenih gradjevina.

BARILE (BARILI), ANTONIO (DI NERI DI ANTONIO) Italijanski drvorezbar i intarzista (Siena, 1453 – 1516). Po bogatstvu invencije, elegantnosti oblika i finoći tehničke obrade njegovi radovi spadaju medju najznačajnija ostvarenja dekorativne umetnosti doba renesanse.

BARILLET – DESCHAMPS, JEAN-PIERRE Francuski hortolog (1824 - 1873). Pod vodjstvom arhitekte parkova J.-C. Alphanda, nastavljajući započete radove, uredio u Parizu parkove Bois de Boulogne (delimično), Monceau, Buttes-Chaumont, Vincennes, Champs-Elysées. Njegova načela su: idealizovanje prirode, a ne njeno kopiranje, kao i čistoća linija u prostoru. Težište njegovih nastojanja je na reljefu terena i zasadima; njegove aleje vode odredjenom cilju, a ukrštanja su uvek pod kosim uglom. Njegove koncepcije predstavljaju napuštanje strogih shema klasičnog francuskog parka i približavanje engleskom shvatanju.

BARLOW, WILLIAM HENRY (1812 – 1902) Engleski gradjevinski inženjer rodjen u Woolwichu. Kao inženjer konsultant za Midland Railway, zaslužan je (zajedno sa R.M. Ordish-om) za projektovanje željezno-staklene hale terminala St Pancras, London (1864-8), upotrebom ogromnog nadvišenog svoda, koji je kopiran u mnogo primera. Zalagao se za upotrebu čelika u strukturama, objavljivao radove na različitim predmetima arhitekture i inženjerstva i bio savetnik na rekonstrukciji Tay Bridge (1882-7) nakon nesreće koja se dogodila 1879.

BARNA DI TURINO Italijanski drvorezbar u Sieni; spominje se 1378-1410. Glavne radove (horske klupe, tabernakle, drvene retable, drvorezbarske ukrase) izveo je u katedrali u Sieni, na kojoj je »capomaestro«. Njegovih radova ima i u drugim sienskim crkvama (SS. Trinità), a 1408 izveo je nameštaj za reprezentativne dvorane u Palazzo Communale.

BARNES, EDWARD LARRABEE (1915 - 2004) Arhitekta rodjen u Chicago-u, studirao kod Gropiusa i Breuera na Harvardu, potom otvorio sopstveni arhitektonski biro u New Yorku. Koristio je naznačene geometrijske forme, koje podsećaju na one koje je upotrebljavao Le Corbusier, medjutim, koje su bile pod uticajem vernakularne arhitekture, a njegovi projekti su bili saobraženi i nosili osećaj za mesto i okolinu gradnje. U suštini, Barnes je bio jedan od prvih arhitekata modernističke tendencije koji je postao proponent kontekstualnog dizajna. Njegov Walker Art Center u Minneapolisu, Minn. (1971-4), koristi najjednostavnije oblike, a 1988 Barnes je projektovao urbani vrt-skulpturu koji ga obuhvata. Njegovi enterijeri za muzeje tretirani su kao najjednostavniji mogući, medjutim, u eksterijerima, vidi se prisustvo javnog prostora, kao kod Dallas Museum of Art (1983-4). Kasniji radovi njegovog biroa imaju više istoricističke elemente, kao na Allen Library na University of Washington, Seattle (1991), sa neogotičkim zabatima i finijalima i na Judicial Office Building, Washington, DC, koji je izradjen pod uticajem neoklasicizma i stila Beaux-Arts.

BARNET, JAMES J. (1827-1904) Australijski arhitekta, rodjen u Škotskoj. Bio je kolonijalni arhitekta New South Walesa (1862-90) i proizveo je brojne značajne gradjevine, uključujući venecijansko-inspirisanu General Post Office, Sydney (1865-74); Lands Department, Sydney (1876-90), zgradu nalik palazzo u stilu renesansnog preporoda; Court House i Government Building, Bathurst (1878-80) i arkadiranu Court House, Goulburn (1887). Takodje je projektovao željezničku stanicu u stilu gotičkog preporoda u sklopu Rookwood groblja, Sydney (1868), za sahrane koje se vrše vozom.

BARNSLEY, ERNEST AND SIDNEY V. Cotswold School

BARNSLEY, ERNEST ARTHUR (1863 – 1926) Engleski arhitekta rodjen u Birminghamu, koji je prvo radio kod Seddinga, a kasnije ušao u partnerski odnos sa Ernestom Gimsonom. Projektovao je broj gradjevina u Arts and Crafts vernakularnom maniru, neke zajedno sa svojim bratom, S.H. Barnsleyem, uključujući Leasowes, Sapperton, Gloucestershire. Njegova najveća gradjevina je Rodmarton manor, kod Cirencestera (1912-26), koju je dovršio Norman Jewson i za koju se smatra da predstavlja poslednju veliku country-house koja je sagradjena u Engleskoj.

BARNSLEY, SIDNEY HOEARD (1865 – 1926) Engleski arhitekta rodjen u Birminghamu, studirao na Royal Academy Schools, radio kod R. Norman Shawa, potom putovao u Grčku zajedno sa Robertom Shultzom Weirom, sa kojim je saradjivao na izradi »Byzantine Architecture in Greece« (1901). Njegov najfiniji rad je crkva St Sophia, Lower Kingswood, Surrey (1891) u slobodnom vizantijskom stilu, koji uključuje različite antičke fragmente. Barnsley se pridružio svom bratu i Gimsonu kada su se oni preselili u Cotswolds i doselio se u Sapperton gde je Sidney projektovao sopstvenu poljsku kuću. Takodje je projektovao više kuća u Arts and Crafts vernakularnom stilu.

BAROVIER (BEROVIER) Porodica italijanskih majstora staklara u Muranu. Njen je osnivač Bartolomeo, rodom iz Castelfranca. U Veneciju je došao oko sredine XIV v. i na ostrvcetu Muranu kod Venecije osnovao majstorsku staklarsku radionicu. U njoj je izradjivao čaše, pretežno ukrašene emaljem, a njegovu tehniku preuzeli su i njegovi naslednici. Najpoznatiji član porodice bio je unuk Bartolomeov, Angelo (umro 1460), čiji su radovi nastali pod uticajem vizantijskog staklarskog umeća, koje je Angelo upoznao boraveći u Carigradu. Pod vodjstvom Angela ml. (1494-1519) radionica se razvila te je na početku XVI v. postala jedna od najpoznatijih na ostrvu Murano. Padom Venecije 1797, radionica na Muranu prestaje sa radom. Ponovni procvat muransko staklarstvo doživljava pod rukovodstvom A. Salviatia i potomaka porodice Barovier u drugoj polovini XIX v.

BARRAGÁN, LOUIS (1902 – 1988) Jedan od najznačajnijih meksičkih arhitekata XX veka. Po obrazovanju inženjer, diplomirao je na Escuela de Ingenieros 1923 i upotpunosti je samouk kao arhitekta. Posle diplomiranja, putovao je po Španiji, Francuskoj (gde je posećivao predavanja Le Corbusiera) i Maroku. Počeo je da se bavi arhitekturom u Guadalajari, od 1927-1936 i potom u Mexico City-ju. God. 1945 izradio je planifikaciju i urbanizaciju plana Jardines del Pedregal, a 1955 rekonstruisao je istorijski Convento de las Capuchinas Sacramentarias u Tlalpanu, oba locirana u južnom delu Mexico Cityja. God. 1957 počeo je da radi projekat iz čega će da nastanu Naucalpan Satélite Towers a iste godine projektovao je rezidencijalni kompleks Las Arboledas, nekoliko kilometara udaljen od Satélite City. God. 1964 projektovao je zajedno sa arhitektom Sordo Madalenom rezidencijalni kompleks Lomas Verdes, takodje blizu Satélite područja, u Naucalpanu, Estado de México.
Godine 1980 postao je drugi dobitnik Pritzker nagrade. Njegova kuća i studio, koje je sagradio 1948 u Mexico Cityju, uvršćeni su u listu svetskih dobara UNESCO-a.

BARRAUD, MAURICE Švajcarski slikar, dekorater, grafičar i ilustrator (Ženeva, 1889 - 1955). Učio na ženevskoj École des Beaux – Arts. Izveo je više zidnih dekoracija (željeznička stanica u Luzernu) i ilustrovao mnogobrojna literarna dela. S bratom Francoisom osnovao u Ženevi umetničku grupu Falot.

BARRE, ELOY DE LA (1764 – 1833) Francuski arhitekta; učenik J.-D. Antoine-a i Chalgrina, nasledio je A.-T. Brongniarta kao arhitekta pariske Bourse i dovršio tu značajnu neoklasičnu gradjevinu. Imao je značajnu ulogu u arhitektonskom razvoju Pariza u periodu od 1810.

BARRE (BARA, BARRA, LA BAER), JEAN DE LA Flamanski slikar u staklu i bakrorezac (1603 – 1668). Izradio slikane prozore u nekoliko crkava u Antwerpenu i u katedrali sv. Gudule u Briselu. U bakrorezu radio portrete i arhitektonske spomenike.

BARRÉ, JEAN-BENOÎT-VINCENT (oko 1732 – 1824) Francuski arhitekta. Njegove najbolje gradske kuće – Hôtel Grimod Reynière, Champs-Élysées, Pariz (1769) – poznate su samo po sačuvanim crtežima, medjutim, sačuvan je njegov ingeniozno projektovani dvorac Château Montgeoffroy (1771-6), Anjou. Projektovao je fabriques (gradjevine u pejsažnom vrtu) u proslavljenom Parc de Méréville i sagradio Château du Marais, remarde, južno od Pariza. Projektovao je Place Royale, Brisel, koji je realizovao Barnabé Guimard 1770-tih.

BARRE, WILLIAM JOSEPH (1830 – 67) Irski arhitekta iz Newryja, Co. Down. Asistirao je Thomasu Duffu sve do smrti poslednjega, a osnovao je sopstveni biro 1850. Projektovao je više značajnih gradjevina u Belfastu, uključujući Ulster Hall u italianate stilu (1859-62, koji je bio jedan od najvećih muzičkih holova na Britanskim ostrvima u vreme kada je sagradjen); Duncairn prezveterijansku crkvu u second pointed stilu, Clanwilliam (kasnije Denefort) House u visokom viktorijanskom stilu (1864); metodističku crkvu u polihromnom romanesknom stilu (1864-5), kao i nekolicinu objekata u venecijanskom stilu i stilu gotičkog preporooda. Njegove gradjevine su eklektične, sa robusnom ornamentikom.

BARRIAS, LOUIS – ERNEST Francuski vajar (Pariz, 1841 – 1905) Akademski stil kojeg je učio školovanjem u Parizu i Rimu, nastojao da prilagodi naturalističkim tendencijama savremene skulpture. Dobija narudžbine za radove na pariskim trgovima, parkovima i javnim ustanovama.

BARROIS, FRANÇOIS Francuski skulptor (1656 – 1726). Studirao u Rimu. Predstavlja jednog medju predstavnicima kasnobarokne francuske skulpture u dova Louisa XIV. Radio alegorijske skulpture u parku u Versaillesu, za Veliki Trianon, dvorac Marly i pariski Dôme des Invalides.

BARRY, CHARLES, JUNIOR (1823 – 1900) Engleski arhitekta iz perioda sredine do kasnog XIX veka, najstariji sin Sir Charlesa Barry. Poput svog mladjeg brata i kolege Edwarda Middleton Barry, Charles Junior je projektovao brojne gradjevine u Londonu. Posebno je bio vezan u svojim radovima za južno predgradje Dulwich. Charles Junior je radio na svojim projektima u Londonu i East Anglia-i zajedno sa kolegom arhitektom Robertom Richardson Banks (1812-72), a zatim je saradjivao sa svojim prerano preminulim bratom Edwardom, na više projekata. Charles senior je bio arhitekta i nadzornik na Dulwich College. Charles Junior je nasledio svog oca na tom poslu. Projektovao je New College (1866-70) – gradjevinu u hibridnom stilu palladijanizma i gotike.
Medju ostalim radovima, značajni su: Bylaugh Hall, Norfolk (1852, zajedno sa Banksom); predvoreje u Burlington House (sedište Royal Academy), Piccadilly, London (1869-73, sa Banksom); crkva St. Stephen, južni Dulwich (1867-75); New Chambers u Inner Temple, London (1879, zajedno sa edwardom); Great Eastern Hotel, Liverpool Street, London (1884, projekt zajedno sa bratom Edwardom, koji je umro 1880, pre završetka); Dulwich Park (1884).

BARRY, EDWARD MIDDLETON (1830 – 1880) Engleski arhitekta iz perioda XIX v., treći sin Charlesa Barry, Edward je dovršio očev rad na Palace of Westminster i na Gradskoj većnici u Halifaxu, nakon očeve smrti 1860. Takodje je zaslužan za brojne druge gradjevine, prvenstveno u Londonu, koje veličaju klasičan stil. Od 1873 pa do svoje smrti, Barry je bio profesor arhitekture na Royal Academy; takodje je remodelovao gornji deo centralnog stepeništa na Burlington House.
Medju njegove najznačajnije doprinose na londonskoj arhitektonskoj sceni ubraja se pozorište Royal Opera House u Covent Gardenu. prethodno pozorište (sagradio Robert Smirke 1809) je srušeno u požaru 1857. Barry je pozvan da projektuje novu »Royal Italian Opera«, koja je završena 1858. Takodje je projektovao njen Floral Hall, u staklu i gvoždju, po uzoru na Crystal Palace koja je izgradjena za Veliku izložbu 1851. Projekat na Covent Gardenu je uticao da Barry bude pozvan da projektuje Royal Opera House u Valetti, Malta (1866), koja je danas srušena.

BARRY, JOSEPH B. (1757 – 1839) Američki stolar koji je radio u stilu ampir. Rodjen u Dublinu, školovao se u Londonu, Joseph Barry se doselio u Philadelphiju tokom ranih 1790-tih. Tamo je postao prominentan proizvodjač nameštaja u neoklasičnom stilu, primenjujući ideje nastale pod francuskim uticajem na uzorke Thomasa Sheratona. Takodje je učestvovao u nastanku i razvoju stilova preporoda, koristeći elemente »egyptiennerie« i motive neogotičkog stila. Njegov posao se razvijao, a on je otvorio poslovnicu u Baltimore-u koja je postala jedna od najvećih u tom gradu, posebno poznata po izradi tzv. »églomisé« panela.

BARRY, SIR CHARLES (1795-1860) Najmnogostraniji medju vodećim rano viktorijanskim arhitektima, briljantan planer i energična, čvrsta ličnost. Tokom 1817-20 putuje po Francuskoj, Italiji, Grčkoj, Turskoj, Egiptu i Palestini studirajući gradjevine i praveći briljantne skice. Godine 1823 dobio je nagradu na konkursu za crkvu St Peter's u Brightonu, a u to vreme radi nekoliko crkava u »pre arheološkom« gotičkom stilu, tj. sa pre inventivnijim nego korektnim interpretacijama stila. Godine 1824 projektovao je Royal Institution of Fine Arts u Manchesteru, a nakon toga i Manchester Athenaeum (1836). Traveller's Club u Londonu (1829-31) je u stilu quattrocento, što će predstavljati početak stila neorenesanse u Engleskoj. Njegov Reform Club iz 1837 pretvara renesansni stil u cinquecento.
Medjutim, njegov magnum opus predstavlja svakako zgrada parlamenta, Houses of Parliament, kojeg je Barry započeo 1839, nakon što je sa projektom pobedio na konkursu 1835-6. Zgrada je formalno otvorena 1852. Njen plan prizemlja je funkcionalno odlično rešen, fasada zgrade prema Temzi je simetrična u georgianskom maniru, medjutim, celokupna kompozicija je asimetrična, ali iznenadjujuće dobro izbalansirana sa dve kontrastne kule i svojom flèche. Većinu perpendikularnih detalja i detalja enterijera projetovao je Pugin, kojeg je za tu svrhu angažovao Barry.

BARSKI (BARSKIJ) IVAN Italijanski graditelj (1713 – 1785). Radio pod uticajem G. Schädela i B.F. Rastrellia, koji u Rusiji ostvaruju ideje italijanskog baroka. Glavno delo: Marijina crkva u kijevskom predgradju Podol (1760-72) i zvonik nad portalom crkve u Kijevu.

BARTHÉLÈMY, JACQUES-EUGÈNE (1799 – 1882) Francuski arhitekta, čija Notre Dame de Bon Sécours, kod Rouena (1840-7), predstavlja jedan od najvažnijih ranih primera preporoda gotike XIII veka u Francuskoj. Dao dijecezijski arhitekta u Rouenu, on je izneo mnoge restauracije, uključujući radove na St-Maclou, Rouen.

BARTHOLDI, FRÉDÉRIC AUGUSTE (poznat i kao AMILCAR HASENFRATS) (1834 – 1904) Francuski skulptor, takodje poznat i po imenu Amilcar Hasenfratz. Rodjen u Colmaru, Alsace, studirao je arhitekturu u Colmaru a zatim otišao u Pariz na dalje studije arhitekture i slikarstva. Bartholdi spada medju najslavnije skulptore XIX veka, proslevljene kako u Evropi, tako i u Severnoj Americi.
Rad po kojem je Bartholdi poznat je Kip slobode, donacija iz 1886 franko-američke unije, čiji je osnivač Edouard de Laboulaye a kip je unija poklonila Sjedinjenim državama. Tokom posete Egiptu, Bartholdi je bio inspirisan projektom Sueckog kanala, kojeg je preduzeo Ferdinand, Vicomte de Lesseps, koji će kasnije da postanje njegov bliski prijatelj. Bartholdi je zamislio svetionik koji je postavljen na ulazu u Suecki kanal, a za njega je izradio i planove, medjutim, projekat nikada nije realizovan. U Evropi, poznat je njegov rad »Lav iz Belforta« u Belfortu, Francuska, ogromna skulptura koja predstavlja lava, uklesanog u stenu, a koja je podignuta u slavu Franko-pruskog rata.

BARTNING, OTTO (Karlsruhe, 1883 - 1959) Nemački arhitekt i luteranski teolog, studirao u Berlinu, počeo je svoju karijeru kao ekspresionista. Godine 1926-30 direktor državne visoke škole u Weimaru (Hochschule für Handwerk und Baukunst«, koja je preuzela ulogu Bauhausa nakon njegovog preseljenja. U svojoj ulozi direktora, Bartning je pokušao da oživi tradicije Arts and Crafts koje su bile oslabljene u periodu kada je Gropius rukovodio školom. Tradicionalista i hrišćanin, on je najviše poznat kao projektant protestantskih crkava, koje su skoro sve sa centralnim planom. Medju njima, značajne su one u Essenu, Berlinu i Kölnu (čelična konstrukcija); njegova Pressa crkva ili Stahlkirche (željezna crkva), Köln (1928) projektovana je sa čeličnim ramom i upotrebom hiperbole koja je postavljena na nisku kvadratnu bazu; crkva Rundkirche (Okrugla crkva), Essen (1930) bila je kružne osnove. Obe prethodne crkve duguju mnogo prototipovima iz perioda XVIII veka, mada je njnihova arhitektura naglašena i jednostavna.
Medju ostalim tipovima objekata, Bartning je poznat i kao projektant bolnica (Berlin – Lichterfelde, Luxemburg), industrijskih zgrada (Zeipau, Berlin – Tempelhof) naselja (Gildenhall) domova (Neuruppin, Frankfurt) i dr. Napisao »Von neuen Kirchbau« (1918); »Neues Bauen« (1919). Jedan od nemačkih arhitekata koji u svojim radovima ostvaruje načela funkcionalnosti. Nakon rata 1939-45 Bartning je bio blisko uključen u program realizacije prefabrikovanih drvenih crkava za nemačku evangelističku organizaciju.

BARTOL IZ POLE (BARTOLOMEO DE'POLLI, DELLA POLA) Italijanski drvorezbar iz Modene, sin drvorezbara Andrea. Radi izmedju 1486-1502. Najpoznatije su mu rezbarije na horskim klupama kartuzijanskog manastira Certosa di Pavia.

BARTOLINO (BERTOLINO, BARTOLOMEO) DA NOVARA Italijanski graditelj utvrda (1368 ? Ferrara, umro izmedju 1406 i 1410). Sin Giovannia da Novara. Glavno mu je delo castel u Ferrari, kojeg je započeo 1385 za markgrofa Nicolu II. Na poziv Francesca Gonzage dolazi u Mantovu i gradi Castello di Corte (1395-1406), danas Castello Ducale. Njegovi casteli su tipični primeri italijanske fortifikacione arhitekture XIV veka.

BARTOLOMEO DEL MESTRE Italijanski graditelj. Zajedno sa sinom Jakovom nastavio završne radove na izgradnji šibenske katedrale posle smrti Nikole Firentinca (1505), verovatno po njegovim nacrtima.

BASEIO (BASEGGIO), PIETRO Italijanski graditel (? – Venecija, 1355). Po tradiciji pomagao F. Calendariu i nasledio ga kao upravnik kamenarskih radova u prvoj fazi gradnje današnje Duždeve palate u Veneciji. Bio je njen protomagister oko 1340-55. Spominje ga, posle njegove smrti dokument iz 1361 «magister prothus palatij novi«.

BASEVI, GEORGE (1794-1845) Engleski arhitekta rodjen u Londonu, u rodjačkoj vezi sa jevrejskim porodicama Disraeli i Ricardo i bio je jedan od nekolicine učenika Soane-a. Tokom 1816-19 putuje u Italiju i Grčku, gde proučava arhitektonske spomenike. Njegovi prvi objekti su pod uticajem grčke arhitekture, medjutim, njegova najpoznatija gradjevina, Fitzwilliam Museum u Cambridgeu (počet 1836), već pokazuje trend prema dolazećoj harmoniji klasicizma, sa gigantskim stubovima i masivnom atikom, dramatičnijom i snažnijom od baroka. To je onaj isti trend koji izdvaja stil beaux arts u Francuskoj od empire stila. U početku svoje karijere, (oko 1825), Basevi je takodje projektovao Belgrave Square (1825-40), Alexander Square (1827-30), Thurloe Square (oko 1839-45) i, od 1833, pelham Crescent, Pelham Place i Walton Place. U ovim projektima reinterpretirao je domaću arhitekturu Londona iz kasnog XVIII veka, dajući joj novu svežinu. Poput nekolicine njegovih savremenika, Basevi je mogao da projektuje u mnogim stilovima, uključujući gotički i bio je zaslužan za zgrade izvedene u preporodu stila Tudora, kao što je bolnica u Stamfordu, Lincolnshire, iz 1832. Njegov najpoznatiji rad je Fitzwilliam Museum, Cambridge (1836-45), koji su dovršili C.R. Cockerell i E.M. Barry, a koji elokventno demonstrira promene od stila Regency prema viktorijanskom ukusu. Od 1815, u toku dve dekade, evidentna je njegova plemenita sinteza greko-rimskih i renesansnih tema.

BASILE, ERNESTO Italijanski arhitekt (Palermo, 1857 – 1932). Studirao u rodnom gradu na Accademia di belle arti, na kojoj je kasnije direktor. Godine 1880-90 nastavnik u Rimu, gde je sagradio palatu parlamenta i sudsku palatu. Godine 1888 projektovao prilaz prema Avenida de Liberaçao u Rio de Janeiru. Jedan od glavnih protagonista Stila Liberty, italijanske verzije Art Nouveau-a, predstavio je svoj rad na Torinskoj izložbi (1902), Venecijanskom bijenalu (1903) i u časopisu »The Studio« (1904). Njegov elegantni linearan Art Nouveau u arhitekturi možda je najbolje predstavljen u Villino Florio (1899-1902), Hotel Villa Igiea (1899-1901) i casa Utveggio (1901) u palermu. Takodje je projwktovao Villino Basilee i Villino Fassini (1903), obe u Palermu.
Glavni mu je projekat na Siciliji pozorište Vittorio Emanuele u Palermu. U svojim gradjevinama objedinjuje savremeni stil (stile floreale) sa elementima starije sicilijanske arhitekture. Jedna od njegovih najimpresivnijih gradjevina je njegova dogradnja Berninijeve palate Montecitorio, Rim (1902-27) u raskošnom renesansnom stilu. Nakon rata 1914-18 njegova arhitektura je postalaa više klasična, kao što je Instituto Provinciale Antitubercolare (1920-5) i Albergo Diorno (1925), obe gradjevine u Palermu, kojima je demonstrirao svoju opoziciju prema narastajućem uticaju funkcionalizma.
Jedan je od prvih italijanskih arhitekata koji se bavio unutrašnjim uredjenjem i davao važnost primeni kovanog gvoždja u dekorativne svrhe. Mada je Basile uneo u pokret Art Nouveau elemente svog dekoratibog stila, njegove forme nameštaja bile su u suštini provincijalnog karaktera i istorijski derivativne u dizajnu. Njegov stil dizajna bio je sadržan u tradicionalnim masivnim formama, sa bogato izrezbarenim detaljima i referentnim na istorijske stilove, čak vodeći do uzora u etrurskoj arhitekturi. On se može smatrati za prethodnika pretencioznog, grandioznog ukusa koji je vladao u periodu režima Mussolinija tokom 1920-tih i 1930-tih.

BASILE, GIOVANNI BATTISTA FILIPPO Italijanski arhitekt (Palermo, 1825 – 1891) Studira u Palermu i u Rimu. Profesor arhitekture na univerzitetu u Palermu i Rimu. Proučava sicilijanske istorijske spomenike. Dobitnik prve nagrade na konkursu 1864 za Teatro Massimo u Palermu (1897 ga dovršio njegov sin Ernesto). Primenjivao arhitektonske elemente istorijskih stilova, pre svega visoke renesanse.

BASS, SAUL (1920 – 1996). Studirao na Art Students League u New Yorku (1936-39), pre nego što je počeo da radi kao grafički dizajner na umetničkom odeljenju kompanije Warner Brothers. U to vreme, reklamiranje filmova je pre svega obuhvatalo davanje celokupnih informacija vezano za jedan film, umesto davanja suštine filma. Nezadovoljan ovim pristupom, on napušta Warner Brothers 1946 i odlazi u Los Angeles gde radi za razne reklamne agencije. God. 1949 njegova minimalističkia novinska reklama za film »Champion«, donela je prekretnicu u reklamnim kampanjama u filmskoj industriji. Njegova kreativnost vodila ga je prena novom području dizajna – rada na corporate identity, koji će na mala vrata ući u svet dizajna 1970-tih.

BASSEN, BARTHOLOMEUS VAN Holandski slikar i graditelj (oko 1590 – Hag, 1652). Kao graditelj, izradio nacrte za restauraciju Gradske većnice u Arnheimu (1634), a 1638 preuzeo nadzor nad gradskim gradjevinskim radovima u Hagu. Izgradio 1649 nacrte za Nieuwe Kerk, koja je ostala nedovršena.

BASSI, MARTINO (1542 – 91) Milanski arhitekta. Nasledio je Alessija na izgradnji Santa Maria presso San Celso, a od 1573 je radio na rekonstrukciji i pregradnji ranohrišćanske rotonde San Lorenzo, Milano. Takodje je radio na milanskoj katedrali od 1587, kao i na Sacro Monte, Varallo, od 1578.

BASTARD BRAĆA (JOHN i WILLIAM) John (1688 – 1770) i William (oko 1689 – 1766). Engleski arhitekti – graditelji koji su radili u Dorsetu i rekonstruisali Blandford Forum u vernakularnom baroknom stilu od 1731 nakon što je taj grad bio uništen u požaru. Koristili su arhitektonske elemente – kapitele sa volutama okrenutim na unutra (Borrominijev kapitel), koje je takodje koristio Archer, a koji vode poreklo od Borrominija; takodje su eksploatisali motive rokokoa. Medju njihovim najznačajnijim gradjevinama su Gradska većnica (1734), crkva (1735-9) i dve gostionice (1734-5).

BATIKLO (grč. Baquclhz, Bathykles) Grčki skulptor iz Magnezije na Meandru (VI v.p.n.e.). Za bronzanu statuu Apolona u Amikleji (juž. od Sparte) visoku oko 14m, izradio prestolje, koje je opisao Pauzanije, a koje je bilo ukrašeno reljefima koji su prikazivali mitološke scene.

BATRAH I SAURA (BATRACHUS I SAURAS) Grčki majstori iz Lakonije, verovatno dekorativni skulptori, pomoćnici Hermodora, graditelja iz Salamine, koji je po narudžbini Cecilija Metela nakon pobede nad Makedoncima sagradio ili pregradio Jupiterov hram u Rimu (147 g.p.n.e.). To je prvi rimski hram izgradjen upotpunosti od mermera, a gradili su gaisključivo grčki majstori. Plinije spominje Batraha i Saura u vezi sa dekoracijom stubova u hramovima Jupitera Statora i Junone Regine na Porticus Octaviae u Rimu. Oni su, umesto svojih imena, uklesali u podnožju stuba likove žabe i guštera (grč. batracoz, batrahos žaba; saura, saura gušter). Inače su baze stubova sa životinjskim ukrasom iz helenističkog doba nepoznate.

BAUD, BENJAMIN (oko 1807 – 1875) Engleski arhitekta. Bio je asistent kod Wyatville-a za vreme remodelovanja Windsor Castle-a, Berkshire (1826-40). God. 1838 pobedio je na konkursu za projekat groblja West of London and Westminster Cemetery, Brompton, London, koje sadrži više gradjevina za sahranjivanje u katakombama, a koje nikada nisu uspele da povrate sredstva uložena u njih. Nakon strašnog sporenja sa upravom groblja, Baud je radio vrlo malo i proizveo veći broj crteža i slika. Projektovao je escentričan mauzolej u dvorištu crkve, Lowther, Westmorland (1857) za Williama, 2. Earla od Lonsdale (1787-1872). Zajedno sa Michaleom Gandy objavio je »Architectural Illustrations of Winsor Castle« (1842), za koju je tekst napisao John Britton.

BAUDOT, JOSEPH-EUGÈNE-ANATOLE DE (1834 – 1915) Francuski arhitekta. Učenik Labrouste-a i Viollet-le-Duca, zabeležen je prvenstveno po svojoj crkvi St-Jean de Montmartre, Pariz (1894-1902) u kojoj je Baudot upotrebio armirani beton i opeku u konstrukciji zajedno sa čeličnim gredama. Ova koncepcija slobodno može da bude smatrana uspešnom demonstracijom spoja i jedinstva starog i novog u arhitekturi, a predstavio ju je Viollet-le-Duc u svojoj studiji »Entretiens«. Treba naglasiti da stvarno izveden prednapregnuti beton nije realizovan na ispravan način, a da su rebra realizovana od opeka koje su probijene i medjusobno povezane čeličnim šipkama. Gradjevina je nastala pod uticajem »Entretiens« Viollet-le-Duca (1863-72) i demonstrira Baudotovo traganje za racionalnom arhitekturom u kojoj struktura neće biti izražena. Čak i takva, St-Jean duguje umnogome srednjovekovnim gotičkim prototipovima. Baudotova ranija crkva, St-Lubin, Rambouillet (1865-9), bila je po duhu gotička, medjutim, imala je željezne stubove. Kao pionir konstrukcija od armiranog betona, Baudot ima izuzetno mesto u istoriji gradnje.

BAUDOUINE, CHARLES A. (1808 – 1895) Američki proizvodjač nameštaja u stilu rokoko preporoda. Preklom iz Francuske, živeo je u New Yorku i u tom gradu je imao prodavnicu nameštaja od 1830. Izradjivao je nameštaj od savijenih ploča palisnadrovog drveta slično radovima Johna Henry Beltera, za čije patentirane metode je ponekad Baudouine optuživan da ih je »piratisao«. Njegov prodavnica je u stvari bila mala fabrika, koja je proizvodila velike količine nameštaja. Medjutim, on je takodje uvozio i prodavao francuski nameštaj i mebl.

BAUER, LEOPOLD Austrijski arhitekt (1872 – Beč, 1938). Studirao u Beču kod K. Hasenauera i O. Wagnera. Profesor na akademiji u Beču 1913-18. U svojim delima naglašava funkcionalnost, polazeći od zahteva koje uslovljavaju namena i enterijeri pojedinog objekta. Bavio de pregradnjom i restaurisanjem dvoraca, većinom u Moravskoj.

BAUHAUS (Staatliches Bauhaus, Hochschule fuer Gestaltung, "Hochschule fuer Bau und Gestaltung") (1919-33). Visoka škola za gradnju i umetničko oblikovanje. Nastala 1919.g. u Weimaru spajanjem Hochschule fuer bildende Kuenste i Kunstgewerbeschule. Vođstvo Bauhausa preuzima arhitekt W. Gropius; njegova je osnovna ideja ostvarenje jedinstva likovnih umetnosti pod vođstvom arh., te povezanost arh. s praktičnim životnim potrebama. Gropius je još kao predsednik Werkbunda oko 1914.g. tezio za sintezom mašinske produkcije i umetničkog zanatstva, a kao saradnik P. Behrensa (1907-10) učestvovao je u pionirskim pokušajima ovog arhitekte, da se oslobodi od tereta prošlosti i stvori nov arhitektonski izraz. Gropiusova je osnovna pretpostavka, da arhitekt mora prići objektu sa stajališta njegove funkcije i podrediti se toj funkciji: “Konačni je cilj nove arhitekture, iako dalek, potpuno i nerazdvojivo delo umetnosti - velika zgrada, u kojoj bi zauvek nestale granice između konstrukcije i dekoracije.
Nepostredno posle prvog svetskog rata Gropiusove široko zasnovane stvaralačke i organizatorske sposobnosti dolaze do izražaja preuzimanjem uprave nad Bauhausom u Weimaru - nekadašnjem van de Veldeovom učilištu za primenjene umetnosti. U Bauhausu, sa Gropiusom tesno su sarađivali umetnici A. Meyer, Moholy-Nagy, V. Kandinski, J. Itten, G. Marues, L. Feininger, a u fazi daljeg razvoja i drugi. Bauhaus je bio sjajna zamisao - prilagođena problematici vremena - za korenito i ogledno izučavanje teorije i svih osnova nove umetnosti. U delokrugu tehničkih škola udruženih u B. vršeni su značajni opiti, usko vezani za uslove i prirodu industrijske proizvodnje. Program tog novog shvatanja Gropius je sazeo rečenicom: “Novo jedinstvo umetnosti i industrije”. Radilo se o jednoj vrsti spajanja svih likovnih umetnosti u svrhu ispunjavanja neke više kulturne uloge - arhitekture. Bauhaus je postao, u smislu ovako usmerenog rada, škola novog tipa, visokog industrijskog i umetničkog stvaralaštva. B. je, novim radnim programom u nastavi, postao žarište savremenog međunarodnog pokreta u arhitekturi. Nije više ni po čemu ličio na Loosovu peripatetičnu školu sa besplatnom nastavom, već je to bila državna ustanova utemeljena tehnički i idejno pod neposrednim rukovodstvom vanrednih misaonih i stvaralačkih jedinki različitog kova, struka i temperamenta. Škola je nastala ujedinjenjem akademije umetnosti i škole primenjene umetnosti kojom je do prvog svetskog rata upravljao van de Velde. Ideologija b. je bila ispočetk opterećena ponešto unutrašnjom nejasnošću osnovnog programa. Spajanje umetnosti i zanatstva, moglo je školu lako da odvede u neko udaljeno strodstvo s ruskinizmom.
Posle četiri godine svoga rada, B. iznosi svoja postignuća pred međunarodnu javnost. Izložba međunarodne arh., održana 1923.g., predstavljala je za evropsku javnost jednu od prvih kulturnih manifestacija međunarodnog pokreta posle prvog svetskog rata. Veliki album radova pod naslovom “Staatliches Bauhaus in Weimar 1919-1920” označava važnost tog događaja. Uz izložbu je postavljena i uzorna kuća za stanovanje po zamisli G. Muche i A. Meyera. Ona je u stvari pokušaj moderne primene pompejanske osnove u vidu prizemne kuće sa opremom moderne industrije i nameštaja i u mnogo čemu liči na Rietveldovu apstraktnu plastiku. Mnogi kritičari smatrali su da se u umetnosti B. u to doba mnogo šta izrodilo u dekorativizam poslednje mode i da je stvoren u neku ruku “Bauhausstil”. Arhitektura, najzrelija od svih umetničkih postignuća i najsposobnija za dalji razvoj, zadrzala se dugo na oblicima kvadrata, kruga i oblica.
Delatnost B. dostize svoj vrhunac u drugoj etapi razvoja, u razdoblju od 1925-1927.g., poslepreseljenja u Dessau. Novi Bauhaus, otvoren 1925.g. iz političkih razloga u Dessau, izgrađen je zajedno sa domovima nastavnika i učenika po planovima samog Gropiusa. Cilj nove nastave Gropius je prilikom otvaranja nove ustanove u Dessau, označio ovako:
1. Duhovno - stručno, zanatsko i tehničko vaspitanje stvaralački obdarenih ljudi za izdelavanje oblika, naročito građevinskih;
2. Praktični radovi u svrhu ispitivanja, posebno za potrebe domaćinstva i opremu domova, kao i za razvoj tipskih uzora za industriju i zanatstvo.
Radionice Bauhausa postale su uskoro laboratorijeza projektovanje novih artikala i modela masovne proizvodnje. U njima su nastale ideje za mnoga praktična rešenja, koja su i danas u upotrebi (različiti tipovi stojećih i zidnih svetiljki, metyalno pokućstvo, novi oblici kuhinjskog posuđa i dr.). Naročita je zasluga Bauhausa u tome, što je inicirao i izvršio standardizaciju velikog broja građevinskih elemenata. Građevine, ostvarene upotrebom tipiziranih građevinskih delova, lišene su svake suvišne dekoracije postaju simbol novog mašinskog doba.
Bauhaus postaje centralna umetnička institucija, te vrši odlučujući uticaj na formiranje novog arh. izraza; eksperimenti, vršeni u njegovim radionicama iz različitih struka - štamparstva, fotografije, izrade nameštaja, keramike, tekstila - podigli su zanatsku proizvodnju na umetnički nivo. Značajnu su ulogu odigrala izdanja Bauhausa; ona u početku imaju karakter prigodnih publikacija, a od 1923.g. izlaze redovno. Posebno se ističe serija od četrnaest publikacija pod naslovom Bauhausbuecher, koja je imala za cilj da prikaze rezultate Bauhausa u nastojanju za integracijom umetnosti. God. 1926-31 izlazi poseban časopis “Bauhaus”.
Napadan od konzervativnih krugova B. je 1925.g. bio prisiljen da napusti Wemar te se preselio u obliznji Dessau. U novosagrađenom kompleksu zgrada, koji je projektovao sam Gropius, našli su se konačno na okupu sva odeljenja Bauhausa. Celokupni kompleks predstavlja jedinstvo, u kojem je povezano nekoliko zasebnih celina; utisak celine postignut je prvenstveno ritmičkim kontraprostiranjem masa. Čisti stereometrijski oblici i apsolutna dominacija horizontala i vertikala toga objekta upravo demonstrativno naglašavaju teze arhitekte-konstruktora. Premeštanjem u Dessau započinje druga faza rada Bauhausa. Ukida se dvostruka nastava, jer je već stvorena generacija umetnika, koji su podjednako vešti u zanatstvu. Uticaj Bauhausa sve više raste; akademije i umetničke škole u Breslau, Stettinu, Halleu, Hamburgu i dr. prihvataju i razrađuju njegove pedagoške principe. Postepeno nekoliko istaknutih ličnosti napušta B.; 1928. odlazi Gropius, a snjim i M. Breuer, L. Moholy-Nagy i H.H. Bayer. Vođstvo preuzima isprva H. Mayer, a od 1930. na predlog W. Gropiusa, istaknuti berlinski arhitekt L. Mies van der Rohe. Dolaskom nacizma na vlast (1933) prestaje rad Bauhausa.

BAURSCHEIDT, JACOB VAN Flamanski graditelj i skulptor (aktivan u XVIII v.), nemačkog porekla. U Antwerpenu gradio: kraljevsku palatu (1745) u rokoko stilu, ali uz umerenu primenu dekorativnih elemenata; Hôtel Osterrieth (1745); Banque d’Anvers (oko 1750). Glavno mu je delo Antwerpenska palata Roose (kasnije kraljevski dvorac) sa unutrašnjom dekoracijom u stilu rokokoa. Radio statue i crkvenu skulpturu, gradio palate i dvorce, kao što je Gravenwezel nedaleko od Antwerpena.

BAURSCHEIT (BAUERSCHEIT, BOUWERSCHYT, BAIRSCHEIT), JAN PIETER VAN, ML. Skulptor i graditelj (Antwerpen, 1699 – 1768). Sin i učenik Jacoba van Baurscheidta, jedan od najtalentovanijih dizajnera koji su radili u stilu rokokoa u Holandiji. Prvobitno pod uticajem Marota, koji je uveo stil Louis Quatorze u Hag, razvio je sopstveni arhitektonski jezik u kojem su pomešani flamanski i južnonemački dekorativni elementi. Njegovi radovi uključuju: Gradsku većnicu, Vlissingen (1730), Hotel de Fraula, Antwerpen (1737), Gradsku većnicu, Lier (1740-4) i Hotel der Grooten Robijn, Antwerpen (oko 1749).

BAUTISTA, FRANCISCO (1594-1679) Španski jezuitski sveštenik koji je gradio crkve za svoj red u Madridu i Toledu. Ona u Madridu, S. Isidoro el Real (1626-51) je najinteresantnijaa, zasnovana na planu crkve Gesù iz Rima, sa strogom fasadom. Ova crkva imala je značajan uticaj na crkvenu arhitekturu u Španiji i predstavlja uzor kasnijim crkvama u Španiji i Latinskoj Americi tipa Gesù.

BAWA, GEOFFREY MANNING (1919 – 2003) Smatra se za najznačajnijeg arhitektu iz Sri Lanke. Njegov rad je imao ogromnog uticaja na arhitekturu Azije i poznat je na svetskoj arhitektonskoj sceni. Bawa je rodjen 1919 u tada britanskoj koloniji Cejlon. Otac mu je bio bogat i uspešan advokat, poreklom Musliman i Englez, dok mu je majka bila mešavina doseljenika poreklom Nemaca, Škota i Sinhaleze-a. God 1938 otišao je da studira engleski na Cambridge-u, pre nego što će upisati prava u Londonu. Posle Drugog svetskog rata, radi u Colombu u advokatskoj kući, medjutim, 1946 napušta posao i putuje po Dalekom Istoku, sve do SAD i konačno do Evrope. U Italiji se zanimao idejom ostanka u Evropi i kupovine vile na obali jezera Garda. Medjutim, 1948 se ipak vraća u Ceylon, gde kupuje imanje u Lunuganga. God. 1951 uči kod H.H. Reida, jedinog preživelog partnera firme iz Colomba Edwards, Reid and Begg. Kad je Reid iznenada umro, Bawa odlazi u Englesku, gde, nakon jedne godine provedene na Cambridge-u upisuje arhitekturu na Architectural Associacion u Londonu. Nakon diplomiranja 1957, u svojoj 38 godini, Bawa se vraća na Ceylon da preuzme Reidovu firmu. Okupio je grupu mladih ik talentovanih dizajnera, medju kojima su bili umetnik batika Ena de Silva, dizajner Barbara Sansoni i umetnik Laki Senayake, koji će imati značajnu ulogu u njegovim gradjevinama. God. 1959 pridružio mu se Ulrik Plesner, mladi danski arhitekta, koji mu je doneo uticaj skandinavskog dizajna i detalja. 1967 Ulrik se vraća u Evropu, a Bawi se pridružuje K. Poologasundram, koji će raditi s njim narednih dvadeset godina. Bawin prestiž je naglo porastao 1979, kad ga je pozvao predsednik Jayawardene da projektuje zgradu Novog parlamenta Sri Lanke. Tokom 1980-tih, Bawa je takodje projektovao Ruhunu Univerzitet, kod Matare, na kojem je pokazao svoje vanredno umeće integracije gradjevine u okolinu. Ova dva objekta donela su Bawi medjunarodnu reputaciju. Nakon povlačenja iz partnerstva sa Poologasundramom 1980-tih, Bawa je nameravao da se potpuno povuče iz posle, medjutim, još jednom, grupa mladih arhitekata ga inspiriše za rad i oni zajedno projektuju više hotela na Baliju i Bintanu, kuće u Delhiju i Ahmedabadu, kao i Cloud Centre u Singapuru. Nijedan od ovih projekata nije realizovan; medjutim, nešto od ovih ideja je doživelo procvat u projektima tri hotela u Sri Lanki 1990-tih: kandalama; Lighthouse u Galle-u i Blue Water u okolini Colomba. 1998 Bawu je pogodio snažan moždani udar, nakon čega je ostao paralizovan Mala grupa kolega, na čelu sa Channom Daswatte nastavila je da radi na projektima koje je on započeo pre bolesti – na zvaničnoj rezidenciji za Predsednika, kući u Bombayu, hotel u Panadura-i. Umro je 2003.

BAYER, HERBERT (1900-85) Rodjen u Haagu, Austrija, studirao arhitekturu u Linzu 1919 i Darmstadtu pre nego što će preći da studira zidno slikarstvo kod Wassilyja Kandinskog na Bauhausu (1921-23). Nakon perioda bavljenja slikarstvom, koje je uključio put u Italiju, vraća se na Bauhaus da preuzme radionicu za štampanje 1925, predajući vizuelne komunikacije i tipografiju. Kao učenik Bauhausa, on je već artikulisao svoje interesovanje za tipografiju, predstavivši ideju novog alfabeta zasnovanog na predstavljanju zvukova. Dizajnirao je omot knjige »Bauhaus 1919-23«. Kao predavač, Bayer je dizajnirao i predstavio novi tip slova sans-serif, koji je postao stil za sva izdanja Bauhausa. Takodje je imao veliki uticaj uvodjenjem predmeta reklamnog dizajna u program škole Bauhaus. God. 1928 napušta Bauhaus i nastavlja da radi samostalno; postaje direktor reklamne agencije Dorland u Berlinu. Narednih godina, u dizajn unosi elemente upotrebe fotografije, retuša, montaže i slike stila nadrealizma u reklame, čime je učinio snažan uticaj na reklamiranje u periodu 1930-tih.
Godine 1938 organizuuje i oblikuje izložbu Bauhausa u Museum of modern art u New Yorku, nakon čega ostaje u SAD, zadržavajući mesto direktora Dorland International design company sve do 1945, nakon čega radi na arhitektosnkim projektima. Iz ove faze rada najznačajniji je objekat Aspen Institute of Humanic Studies. Radio je kao vizuelni konsultant za mnoge velike kompanije, medju kojima i General Electric Company i Container Corporation of America.

BAYEU Y SUBIAS, FRANCISCO Španski slikar (1734 – Madrid, 1795). Šurak F. Goye, koji ga je portretisao. saradnik R. Mengsa na dekorativnim radovima u kraljevskoj palati u Madridu; isvojivši njegov klasicistički način rada, konvencionalno ga primenjuje u svojim mnogobrojnim freskama, koje je izveo u španskim dvorcima i crkvama. Od 1788 direktor madridske akademije S. Fernando.

BAZHENOV (BAŽENOV), VASILIJ IVANOVIČ (1738-99) Rano neoklasicistički arhitekt, verovatno jedan od najistaknutijih vizionara ruske arhitekture svih perioda. Nesrećan u svojoj karijeri, a o njegovom geniju je moguće suditi jedino na osnovu nekolicine realizovanih objekata i više projekata. Rodjen u skromnim uslovima, počeo je da se bavi arhitekturom kod Ukhotomskog u Moskvi i Chevakinskog u Petrsburgu, kasnije studira u Parizu i Italiji (rane 1760-te). Godine 1767 Katarina II ga poziva da projektuje veliku palatu koja uključuje postojeće spomenike na moskovskom Kremlju. Ova grdjevina neće nikad izaći izvan svojih snažnih temelja, ali projekti i maketa pokazuju zrelost projektanta: velike jonske kolonade nose etaže iznad koje su rusticirane. Ovaj projekt će Bazhenovu doneti reputaciju vrhunskog arhitekte. Njegov sledeći projekt bio je takodje osujećen u svom nastanku – remodelovanje Katarinine palate i park u Caričino, kod Moskve, u najinventivnijem lažno-gotičkom stilu, sa klasičnim i staroruskim elementima. Donja struktura gradjevine je opstala, ali je projekt palate umnogome promenjen, a njegovo završavanje je prepušteno Kazakovu. Još jedan verovatno njegov projekt u gotičkom stilu je crkva u Čerkizovo-Starki (osnovana 1759).
Bez daljeg posla na dvoru, Bazhenov se okreće privatnim patronima iz Moskve; medju značajnim projektima iz ovog perioda su: kuća Paškov (1784), kružni zvonik Skorbjaščenskaja crkve i kuća Juškov sa drfamatično zakrivljenim i kolonadom završenim uglom. Njegova možda najekstravagantnija gradjevina je jarkom opasana neo klasicistička tvrdjava, dvorac »St. Mihael« u Petersburgu, koji nije nikada dobio naklonost ali je bez sumnje fascinirajuć. Njegove snažne forme danas su u nekom smislu maskirane dekorativnim dodatim gradjevinama koje je izradio Vincenzo Brenna 1745-1820. Bazhenovljevo remek delo je veliki detašovani paviljon ovog kompleksa.

BAZZANI, ALESSANDRO (ZVAN BAZZANONE) Italijanski scenograf (Odesa, 1846 – Rim, 1911). Učenik i saradnik svog oca scenografa Carla Bazzania. Od 1870 radi samostalno nacrte za opreme u rimskim teatrima (Apollo, Argentina, Constanzi), u drugim italijanskim gradovima za družine pojedinih dramskih umetnika. Inscenirao opsežan repertoar drama, opera i baleta. Stilski predstavnik poslednje faze iluzionističko – romantične scenografije, pri čemu obraća pažnju na istorijsku vernost scenskih ambijenata; u ustaljene sheme unosi fantaziju i bogatiju primenu kolorističkih sredstava i rasvetne efekte.

BAZZANI, CESARE (1873 – 1939) Italijanski arhitekta koji je radio u Rimu i tu kreirao Museo d'Arte Moderne za Izložbu 1911. Njegov stil bio je eklektičan istoricistički u pristupu, a medju njegove značajnije gradjevine pripadaju Biblioteca Nazionale, Firenza (1907-35) i Ministero dell'Educazione Nationale, Rim (1913-28).

BBPR Grupa arhitekata osnovana u Milanu 1932. godine. Grupu su osnovali Gianluigi Banfi (1910-45), Lodovico Barbiano di Belgiojoso (1909), Enrico Peressutti (1908-76) i Ernesto Nathan Rogers. Kao i mnogi italijanski modernisti BBPR je podržavala fašizam, nadajući se da će jednom prerasti u pokret koji sadrži progresivnu arhitekturu, tako da su mnogi rani radovi ove grupe bili pridruženi idejama fašizma. Njihov objekat Klinike za helioterapiju, legnano (1937-8, srušen), bio je inteligentan i senzitivan dizajn, dok je restauracija klostera manastira San Simpliciano, Milano (1940), uključivala elokventnu naklonosti istorijskim gradjevinama koja je istovremeno skretala prema ortodoksnom modernizmu. Kada je fašistička Italija ušla medju Sile osovine, svaka »progresivna« tendencija u Italiji nestaje; i u takvoj klimi, BBPR je uspela da napravi svoja remek dela.
Poznati objekti grupe BBPR bili su: kompleks Centralne pošte u Eur-u u Rimu (1940), monumentalno groblje u Milanu, Cimitero Monumentale (1946), posvećeno žrtvama genocida (Banfi je sam bio zatočenik u koncentracionom logoru Mauthausen) . Godina 1954-6 radili su na rekonstrukciji dvorca Sforza u Milanu i njegovom pretvaranju u muzej. Najznačajniji objekat svakako je Torre Velasca, Milano (1954-8), koji predstavlja reminescenciju na srednjovekovnu kulu i demonstrira odbacivanje rigidnih dogmi internacionalnog modernizma. Sledstveno tome, mogućnosti izlaganja čelične konstrukcije i stakla dale su veliki vizuelni efekat na zgradi Chase Manhattan Bank u Milanu (1969).

BEATI, GIUSEPPE Italijanski graditelj iz Venecije (XVII – XVIII v.). Izradio planove i model za monumentalnu crkvu u Perastu u Boki Kotorskoj. Pročeljem dominira monumentalan portal. U potpunosti je podignut 1691 samo zvonik (radovima rukovodio domaći majstor I.K. Škarpa) a od crkve je sagradjena samo apsida i prostor glavnog oltara.

BEAUDOUIN, EUGÈNE – ÉLIE Francuski arhitekt (Pariz, 1898 - 1983) Studirao na École nationale supérieure des Beaux Arts. Nosilac Grand Prix de Rome. Specijalizovao se za niskobudžetnu stambenu gradnju. Šef arhitekt na izradi urbanističkih osnova za Pariz i okolinu, arhitekt udruženja za izgradnju jeftinih stanova departmana Seine. Profesor slobodnog ateljea za arhitekturu École des Beaux Arts; vodi gradnju naselja Cité da la Muette u Drancyu kod Pariza (1933). Gradi škole u Suresnesu, stambene objekte za francusko diplomatsko osoblje u Ottawi (Kanada) i Moskvi. Medju njegovim ostalim radovima značajni su Maison du Peuple, Clichy (1937-9, zajedno sa Prouvéom) i proširenja Palais des Nations, Ženeva (1967-73, zajedno sa Nervijem i ostalima).
Od 1943 glavni nastavnik Visoke škole za arhitekturu u Ženevi.

BEAUREGARD, GUYOT DE (umro 1551) Francuski arhitekta koji je zaslužan za renesansnu fasadu na Hôtel de Savoie, Mechelen, Belgija (1517-26). V. Kelderman.

BEAZLEY, SAMUEL (1786-1851) Engleski arhitekta dramski pisac, novelista i mislilac. Bio je vodeći projektant pozorišta svoga doba. Medju njegovim radovima su Royal Lyceum, london (1816, pregradjen 1831-4, rekonstruisan 1902); Theatre Royal, Birmingham (1820, srušen 1956); County Library sa čitaonicom, Leamington Spa, Warwickshire (1820-1); Drury Lane Theatre, London (1822, zajedno sa dodatom jonskom kolonadom iz 1831), kao i veći broj pozorišta u Belgiji, Latinskoj Americi i Indiji. Izradio je planove za novi grad Ashford, Kent, za radnike North Kent Railway (1851), takodje i Lord Warden hotel, Dover (1848-53). Zaslužan je za brojne kuće u prirodi, komercijalne zgrade i tekstove na različitim poljima, koje je objavio.

BECCAFUMI, DOMENICO (zvan MECHERINO I MICARINO) Italijanski slikar i skulptor (Cortine kod Siene, 1486 – Siena, 1551). Uči kod G.B. Tozzaa, a 1510 studira u Rimu dela Rafaela i Michelangela. U Sieni je izradio freske na pročelju palate Borghese, u oratorijumu S. Bernardino i gradskoj većnici. Glavno su mu delo nacrti za mermerni mozaik na podu katedrale.

BECERRA, FRANCISCO (oko 1545 – 1605) Španski graditelj druge polovine XVI veka, sin graditelja Alonsa Becerre. Doselio se u Mexico City 1573, gde je radio na katedrali Puebla, verovartno po projektima Claudio Arciniega-e. Zaslužan je za planove katedrale u Cuzco-u (1682-1654) i Limi (1582-1662), obe u Peruu, koje su gradjene od 1598. Becerra je usvojio jednu vrstu snažnog preovladjujućeg stila Španije iz sredine XVI veka, mada fasada na katedrali u Cuzco-u odaje razigran ali nezgrapan barokni stil. Takodje, gradio kuće u Guevari, kapelu manastira u Guadelupeu, a u Latinskoj Americi više crkava i manastira (manastirska crkva S. Domingo y S. Agostino u Quitou).

BECERRA, GASPAR Španski slikar i skulptor (oko 1520 – 1570). Formirao se pod uticajem Rafaela i Michelangela u Rimu, gde je bio pomoćnik Vasarijev kod dekorisanja palate Cancelleria. Po povratku u Španiju radi u Valladolidu, u dvorcu Prado (freske s mitološkim motivima) i u madridskom Alcazaru. Za crkve slika oltare i radi plastiku u drvetu. Njegova uloga u razvoju španske umetnosti značajna je po tome, što je u nju uneo elemente italijanske visoke renesanse.

BECCHI, ALLESSANDRO (rodjen 1946 - ) Savremeni italijanski dizajner nameštaja. Becchi je poznat po serijama konvertibilnih sofa-kreveta izradjenih bez čvrste strukture, koje je dizajnirao u periodu 1970-tih. Tapacirana podloga načinjena od poliuretanske pene može da se presavije da bude kauč ili da se uvije i spakuje. U različitim pozicijama ostaje upotrebom kaiševa za vezivanje.

BECK, HENRY C. Poznat kao HARRY BECK (1903 – 1974). Projektovao je diagramatički plan londonske podzemne železnice. Ovaj plan je predstavljao grafičku inovaciju limitirajući rute linija metroa na horizontalne, vertikalne i pravce pod uglom 450. Na taj način je prekinuo sa dotadašnjim tipom dijagramskog grafičkog predstavljanja. Smatra se zaslužnim za razvoj dijagramskog grafičkog prikazaa od 1933 do 1959 godine.

BECKER, FRITZ Nemački arhitekta (Worms, 1882 - 1973) Studirao na visokoj tehničkoj školi u Münchenu. Od 1919 profesor na umetničkoj akademiji u Düsseldorfu. Gradio javne zgrade i stambene kuće u Düsseldorfu i okolini.

BEČKA ŠKOLA Godine 1894. je Otto Wagner (1841-1918) naimenovan za profesora arh. na Bečkoj Akademiji. U ono doba izgledalo je da je Akademija izgubila svoju privlačnu snagu za mlađu generaciju i u Wagneru se video čovek koji je bio sposoban da joj da novi sjaj. Wagner je 1894.g. napisao malu knjigu za svoje studente pod naslovom Moderna arhitektura, koja je postala udzbenik novog pokreta, u kojoj je zapisao da se “naša polazna tačka za umetničko stvaranje može naći samo u modernom životu” Ali, upravo u to vreme nastaje reakcija na njegovo rano teoretsko delo, te njegovi novi projekti završavaju nerealizovani. Ipak, delo Wagnera je imalo veliki uticaj na stvaranje tzv. Bečke škole, koje je nastavilo da zivi u radovima: Josef Hoffmanna, Joseph Olbricha, kasnije Adolfa Loosa. Josef Hoffmann je bio osnivač Wiener Werkstaette, a Joseph Olbrich je rano umro (1867-1908.).
Mnogo više od Wagnera, na bečku školu su mnogo više uticali Charles Rennie Mackintosh i njegova glazgovska grupa. Ovo važi naročito za Hoffmanna i krug Wiener Werkstaette. Drugim rečima, u Austriji je pokret išao od arhitekture prema umetničkom zanatu, a ne od umetničkog zanata prema arhitekturi. Iz ovoga je nastalo preterano naglašavanje dekorativnoga koje se osetilo u bečkoj “Secesiji” Josepha Olbricha. Adolf Loos je najoštrije napao ovakav razvoj. Ovaj bečki arhitekt je dugo živeo u Engleskoj i Americi i shvatio značaj anonimne proizvodnje predmeta za svakodnevnu upotrebu u tim zemljama, od odeće do kade za kupanje.
Podsticaji Otta Wagnera za budućnost osećali su se i izvan Austrije. Njegove ideje su bile produžene i proširene na sasvim drugom mestu: u Italiji, i to u projektima koje je radio Antonio Sant’Elia (1888-1916.).

BEDFORD, FRANCIS OCTAVIUS (1784 – 1858) Engleski arhitekta. Zajedno sa J.P. Gandy-jem i Williamom Wilkinsom bio je angažovan od strane Društva Dilettantija da se pridruži Sir Williamu Gellu na njegovom putu u Grčku i Malu Aziju, radi sakupljanja gradje. Njihova istraživanja dovela su do objavljivanja (1817) »The Unedited Antiquities of Attica« i (1840) do objavljivanja trećeg toma »The Antiquities of Ionia«. Mnogo kasnije (1912), objavljen je i peti tom, koji sadrži radove Bedforda, Gandyja i Gella, a objavio ga je Lethaby.
Kao arhitekta, proizveo je jedan od najlepših eseja u stilu grčkog preporoda, koji obuhvata crkve St John, Waterloo Road, Lambeth (1823-4); St Goerge, Camberwell (1822-4); Holy Trinity, Southwark (1823-4, danas Henry Wood Hall, preprojektovan od strane Arup Associates) i St Luke, West Norwood (1823-5, preradio Street (1870-9)), sve u Londonu.

BEER, FERDINAND Švajcarski graditelj (Au kod Bregenza, 1731 – 1789). Prema njegovom planu sagradjeno je 13 crkava u području St. Gallena. Godine 1761 sagradio župnu crkvu u Bernhardszellu, jedinu centralnu gradjevinu u istočnoj Švajcarskoj. God. 1761-67 radio na gradnji crkve u St. Gallenu, uz koju je podigao dom sa reprezentativnim unutrašnjim sadržajem. Jedan od graditelja, koji variraju barokne sheme.

BEER, GEORG Nemački graditelj (1527 – Stuttgart, 1600). Od 1575 u službi vojvode Ludwiga Württemberškog i radi uglavnom u Stuttgartu. Tu je izgradio, uz saradnju svog učenika H. Schickardta, svoje najznačajnije delo Neues Lusthaus, koje zauzima istaknuto mesto medju gradjevinama nemačke visoke renesanse (1580-93, srušena 1845). Sačuvano je oko 300 crteža njenih gradjevinskih delova i ukrasa. Oko 1586 sagradio dvorac Hirsau. U Tübingenu podigao Collegium illustre (1588-92), takodje uz saradnju Schickardta.

BEER, JOHANN MICHAEL Švajcarski graditelj (Au, oko 1700 – Bildstein, 1778), sin Franza Beera. Izmedju 1732-35 nastalo je njegovo glavno delo, manastirska crkva u St. Katharientalu kod Diessenhofena. U Konstanci sagradio 1733 gradsku većnicu, 1758 hor crkve u Fischingenu, a u periodu 1761-66 župnu crkvu u Niederbürenu. saradjivao sa Ferdinandom Beerom na gardnji crkve u St. Gallenu.

BEER, MICHAEL (umro 1666) Rodjen u Au-u u Bregenzerwaldu, bio je osnivač voralberške škole arhitekata, koja je uključivala, pored porodice Bregenzerwald, porodice Mosbrugger i Thumb. Velika serija gradjevina koju je podigla ova škola, uglavnom benediktinski manastiri u tadašnjoj Nemačkoj i Švajcarskoj pokazuje arhitektonski trijumf nemačkih arhitektonskih elemenata nad italijanskom baroknom arhitekturom tog podneblja. Michael Beer je poznat po radu na opatijskoj crkvi u Kemptenu do 1654, a verovatno je zaslužan za njene projekte koji nose u sebi fuziju longitudinalnih i centralnih tipova plana crkve. Ova crkva ima karakterističnu kupolu postavljenu na oktagonu izmedju broda i oltara. Njegov sin Franz Beer (1659-1726) postao je jedan od vodećih arhitekata voralberške škole. Karijeru je započeo na opatijskoj crkvi u Obermarchtalu, gde su on i Christian Thumb preuzeli radove nakon smrti Michaela Thumba 1690. Uticaj Thumbovih je još uvek prisutan u sledećem Beerovom objektu, manastiru Irsee (1699-1704). Medjutim, on sam dostiže svoj individualan stil koji odražava elegantnost i lakoću u projektu opatijske crkve u Rheinau, Švajcarska (1704-11), gde naglašava vertikalnost putem postavljanja galerija povučeno u odnosu na završetke pilastera unutrašnjih podupirača, što je kompozicija tipična za crkve voralberške škole. Beerov stil kulminira na cistercitskoj opatijskoj crkvi St. Urban u kantonu Lucerne (1711-15) i benediktinskoj opatijskoj crkvi u Weingartenu (1715-23). Mada, je njegovo puno učešće u porlednjem projektu neizvesno, jer je odbio da upravlja radovima na izgradnji ovog objekta, a projekt je verovatno nastao iz saradnje sa Johann Jakob Herkommerom (1648č-1717) i verovatno Caspar Mosbruggerom. Godine 1717 rekonstruisao je premonstratensijsku opatijsku crkvu u Weissenau, kod Ravensburga. Dva neizvedena plana opatijske crkve u Einsiedelnu se pripisuju njemu.
Johan Michael Beer (1696) i Ferdinand Beer (1731-89) su projektovali administrativni blok manastira St. Gallen.

BEHAGLE (BEHAGEL), PHILIPPE Francuski majstor tkalac (Audenarde, 1641 – 1704/5). Po odluci Colberta, ponovo osnovao manufakturu tapiserija u Beauvaisu, koju je uspešno vodio 1684-1704. Imao je i sopstveni atelje u Parizu. Pod njegovim stručnim vodjstvom izradjen je niz tapiserija prema kartonima Jeana (I) Berraina.

BEHEIM (BEHAIM, BEHAM, BEHEIMB, PEHEM), HANS, ST. Nemački graditelj i klesar (1450/1460 – 1538). Prvi put se spominje u jednom dokumentu u nürnberškom arhivu iz 1491. U doba prosperiteta nürnberškog gradjanskog staleža i cehova jedan od najznačajnijih majstora graditelja. Pod njegovim nadzorom su nastale mnoge do danas sačuvane zgrade. Pouzdano mu se pripisuju radovi na Kaiserstallungu (1493-95), na Mautgebaüde (1499-1502), na Landauerschule Zwölfbrüderhausu, na kapeli sv. Sebastijana i na pregradnji bolnice sv. Duha. Remek delo mu je Gradska većnica u Nürnbergu. Radio je takodje i u drugim gradovima južne Nemačke. U periodu kada u Nemačku prodiru uticaji italijanske renesanse, on ostaje veran kasnogotičkim tradicijama, koje u njegovim delima doživljavaju poslednji procvat na nemačkom tlu.

BEHNE, ADOLF (1885 – 1948) Nemački arhitekta, teoretičar i kritičar. Blizak avangardi pre i posle perioda rata 1914-18, bio je uključen u Deutscher Werkbund, Arbeitsrat für Kunst i Gläserene Kette, pokrete koje je promovisao u svojoj »Die Wiederkehr der Kunst« (Povratak umetnosti, iz 1919). Upotrebio je termin Reklamerarchitektur (Reklamna arhitektura) da bi opisao radove Mendelsohna i ostalih. God. 1920 objavio je »Ruf zum Bauen« (Poziv na gradnju), a 1923-5 svoju najpoznatiju knjigu, »Der Moderne Zweckbau« (Moderna funkcionalna gradnja), koja je promovisala funkcionalizam i moderan pokret. U svojoj »Entartete Kunst« (Izopačena umetnost) opisao je umetnost i arhitekturu u raljama nacizma, a nastavio je da objavljuje mnoge članke i polemike sve do svoje smrti.

BEHNISCH, GÜNTER (1922 - ) Behnisch je jedan od najprominentnijih arhitekata predstavnika dekonstruktivizma. Nemac, rodjen u Dresdenu, studirao na Tehnische Hochschule u Stuttgartu. Ima arhitektonske firme u Stuttgartu, od 1952 i u Los Angelesu, Ca, SAD, od 1999. Medju njegovim izvedenim projektima, ističu se: Olimpijski stadion u Münchenu (1972); Kompleks Nemačkog Parlamenta, Bonn (1992); Državna Clearing Banka, Landesgirokasse, Stuttgart (1997); Severnonemačka Državna Clearing Banka, Hannover (2002); Genzyme Center, Cambridge, Massachusetts, SAD (2003).
Na Olimpijskom parku u Münchenu (1967-72) koji je projektovan za Olimpijske igre 1972, dat je spektakularan šatorski krov koji pokriva stadion, sportske hale i bazen, a konstruisao ga je Frei Otto.

BEHRENDT, WALTER CURT (1884 – 1945) Američki arhitekta i pisac na polju arhitekture, rodjen u Nemačkoj. Radio je za nemačko Ministarstvo stanovanja i gradskog planiranja (1919-26) kao i u Ministarstvu finansija (1927-33) na kojim pozicijama je promovisao moderan pokret u projektima javnih gradjevina u Prusiji i tokom Weimarske republike. poput ostalih predstavnika avangarde, bio je uključen u Deutscher Werkbund a kasnije se pridružio grupi Der Ring. Napustio je Nemačku 1934 i došao u SAD, gde je predavao u Buffalo-u, NY (1937-41), Darmouth College, Hanover (1941-5) i na drugim školama. Postao je pristalica F.L. Wrighta. Medju njegovim tekstovima, značajni su: »Vereinigten Städtebau und Wohnungswesen in den Vereinigten Staaten« (Gradsko planiranje i stanovanje u SAD – 1926), »Der Sieg des neuen baustils« (Pobeda novih arhitektonskih stilova – 1927), »Modern Building: Its Nature, Problems, and Forms« (1937) (Moderne zgrade: njihova priroda, problemi i forme).

BEHRENS, PETER (1868 - 1940) Karijeru je počeo kao slikar, medjutim, nakon 1890 svoje interesovanje usmerava na dizajn i umetničke zanate, pod diredtnim i indirektnim uticajem Morrisa. Dizajnirao je ugledne uzorke, bio jedan od osnivača Vereinigte Werkstätten u Münchenu, za koje je dizajnirao mnoge proizvode. Godine 1900 Ernst Ludwig, Veliki Vojvoda od Hessena, poziva ga u Darmstadt. Kuća koju je Behrens projektovao za sebe u Darmstadtu 1901 je originalna, izražajna i beskompromisna. Godine 1907 imenovan je za glavnog arhitektu i konsultanta firme A.E.G. u Berlinu, za koje je projektovao fabrike, prodavnice, dizajnirao proizvode, čak i birotehnički materijal. Ova kompanija je jedna od prvih koja je ozbiljno prihvatila arhitekturu i dizajn kao sastavni element ukupnog poslovanja, bez ikakvih predrasuda i ograničenja. Za reprezentativnije poslove, Behrens je koristio i odgovarajući reprezentativan stil, koji je sam nazivao »ogoljeni klasicizam«. Medju projektima radjenim u tom maniru su: poslovne prostorije u Düsseldorfu za Mannesmann, 1911-12; zgrada nemačke ambasade, St. Petersburg, 1911-12. Nakon Prvog svetskog rata njegov stil plaća danak pre svega tada nastalom ekspresionizmu (poslovne prostorije za I.G. Farben, Höchst, 1920-24), a zatim internacionalnoj moderni (skladište za državnu duvansku administraciju, Linz, Austria, 1930). Godine 1925 projektuje »New Ways«, 508 »Wellington Road, Northampton – najraniji primer stila XXv. u Engleskoj. Zgrada uključuje i sobu koju je dizajnirao Mackintosh 1907.
Peter Behrens se smatra za pionira modernog dizajna. Dizajnirao je nameštaj i druge predmete u bogatom nemačkom Art Nouveau stilu. Kao član Deutsche Werkstätten pokreta postao je jedna od najznačajnijih ličnosti savremenog industrijskog dizajna i arhitekture. Iako je dizajnirao vrlo mali broj komada nameštaja u periodu nakon 1901, značajan je kao učitelj trojice najzapaženijih arhitekata i dizajnera epohe modernog dizajna: Le Corbusiera, Waltera Gropiusa i Ludwiga Miesa van der Rohe-a.

BEINE, KARL ANDREJEVIČ Ruski arhitekt (Petrograd, oko 1815 – 1858). Studirao na akademiji u Petrogradu kao učenik A.P. Brjulova, a kasnije je bio njegov saradnik. Saradjivao na izgradnji crkve u predgradju Petrograda Pargolovo, prilikom restauracije Zimskog dvorca i izgradnji palate štaba Gardijskog korpusa. Na putovanjima po Maloj Aziji, Palestini, sevrenoj Africi, Grčkoj, Italiji, Španiji, Engleskoj, Francuskoj, Nemačkoj, kada nastaju njegove brojne arhitektonske slike i skice. Po povratku u Rusiju, gradi mnogobrojne projekte, medju kojima je najznačajniji projekat cehovskog doma u Rigi (1854-58).

BEL GEDDES, NORMAN V. Geddes, Norman Bel

BÉLANGER, FRANÇOIS-JOSEPH (1744 - 1818) Verovatno najelegantniji arhitekt Louisa XVI i vodeći francuski vrtni pejsažista. Učio u Parizu, a posetio Englesku 1766. Narednih godina pridružio se Menus Plaisirs i 1777 projektuje svoje remek delo, izuzetnu neo-klasičnun Bagatelle u Bois de Boulogne, Pariz, koju je sagradio za kraljevog brata za svega šezdeset četiri dana, dabik dobio opkladu protiv Marie Antoinette. Vrt, podignut izmedju 1778 i 1780, bio je najpoznatiji jardin anglais toga perioda. Nakon njega, sledi 1784 jardin anglo-chinois u sastavu njegovog novog paviljona, Folie Saint James u Neillyju, a 1786 nastaje poslednji njegov veliki vrt, Mérévile. Takodje je projektovao izuzetan paviljon u vrtu Hôtel de Brancas, Pariz (1771) kao i neke veoma elegantne enterijere, kao na primer, Hôtel de Mlle Desvieux, Pariz (1788). Godine 1803 projektovao je izuzetnu kupolu načinjenu od stakla i željeza za Halle aux Blés u Parizu, kao zamenu za isto tako veličanstvenu kupolu načinjenu od drveta, koju su projektovali Legrand i Molinos 1782.

BELCHER, JOHN (1841 – 1913) Jedan od najistaknutijih kasnoviktorijanskih i edvardijanskih britanskih arhitekata, pridružio se svom ocu, Johnu (oko 1816-90) u njegovom birou u Londonu 1865, gde je ostao sve do 1875. Svoje ime je načinio svojom gradjevinom koja je inspirisana genoveskim baroknim manirističkim stilom, Hall Incorporated Chartered Accountants, Great Swan Alley, City of London (1888-93), koji je projektovao u saradnji sa Arthur Beresford Pite-om. Ideali preporodjenih stilova klasicizma i pokreta Arts and Crafts spojeni su u gradjevini u istoj onoj meri u kojoj su sastavni deo Belcherove karijere, zbog čega se smatra jedinim onovremenim predstavnikom duha italijanske renesanse (posebno genoveskih palazzi). Bio je član osnivač Art Workers gilde. God. 1898-1902 njegov biro je projektovao Gradsku većnicu u Colchesteru. Od 1897 Belcheru se pridružuje John James Joass, a postaje njegov partner 1905. Firma je radila projekte u robusnom baroknom stilu, koji je kulminisao u masivnom Wrenaissance stilu na Ashton Memorial, Lancaster (1904-9). Belcher je objavio knjigu »Essentials in Architecture« (1893), a zajedno sa Mervyn E. Macartneyem kolekciju fotografija i crteža »Later Renaissance Architecture in England« (1901), koja je imala značajan uticaj na onovremenu arhitekturu.

BELGIOJOSO, LODOVICO BARBIANO DI (1909 - 2004) V. BBPR

BELL GEDDES, NORMAN (1893 – 1958). Rodjen u Michiganu, SAD, studirao kratko na Art Institute of Chicago. U vreme ranih 1920-tih radio kao pozorišni scenograf i aranžer izloga prodavnica u New Yorku. Godine 1927 počeo je da radi kao industrijski dizajner. Njegove ideje koje su imale značajne pomodne i futurističke karakteristike i koje u većini slučajeva nisu bile realizovane, uključuju prototipove automobila za Graham Paige Company od 1928, uključujući i one za vagone, lokomotive i avione (ka na pr. Suer Airliner 4, 1929). Dizajnirao je paviljon General Motorsa za Svetsku izložbu u New Yorku, 1939. Medjutim, nakon Drugog svetskog rata, njegov rad prestaje kao posledica finansijskog bankrota i nemanja naručilaca posla. Bell Geddes je izvršio značajan uticaj na popularizaciji aerodinamičnih oblika, pre svega putem svojih knjiga, ka na pr. »Horizons« (1932). God. 1940 objavio je »Magic Motorwys« u kojoj je iskoristio puno materijala sa svog paviljona za General Motors. Za ove dve knjige smatra se da su uticale na razvoj sistema američkog saobraćaja.

BELL, HENRY (1647 – 1711) Rodjen u King's Lynn, Norfolk, Bell, engleski gentleman-architect pojavljuje se kao delimično zaslužan za replaniranje i rekonstrukciju Northamptona nakon požara1675 i kao projektant crkve Svih svetih (All Saints', 1677-80), takodje nekolicine fasada kuća na Market Place u tom gradu. Njegovi ostali radovi nalaze se u King's Lynnu, a medju njima je Customs House (1683), podignuta kao menjačnica; Market Cross (1707-10, srušena), kao i nekoliko stambenih kuća. Takodje je zaslužan za gradnju North Runcton crkve, Norfolk (1703-13.

BELL, JOHN (aktivan 1478 – 88) Engleski majstor mason. Radio je gornje etaže tornja na ukrsnici katedrale u Durhamu (1483-90). Moguće je da je isti Bell koji je radio u Yorku na Minsteru 1472, na King's College kapeli, Cambridge 1480-tih i na Great St Mary's crkvi, Cambridge, do 1503.

BELLANGÉ, ALEXANDRE-LOUIS (1799 – 1863) Francuski proizvodjač nameštaja, sin Pierre-Antoine Bellangé-a. Nastavio je razvijeni posao svog poznatog oca nakon njegovog odlaska u penziju 1827, A.-L. Bellangé je nastavio da izradjuje nameštaj na način svoga oca za drugu generaciju korisnika. Takodje je postao rani proizvodjač reprodukcija nameštaja u stilu Louis XV.

BELLANGÉ, PIERRE-ANTOINE (1758 – 1827) Francuski proizvodjač nameštaja koji je radio u stilovima ampir (empire) i restauracije (restauration). Bellangé je postao »maître ébéniste« 1788, neposredno pred Francusku revoluciju. Pod Napoleonom je radio pod imperijalnim patronstvom, a nakon restauracije monarhije 1815, postao je ébéniste Louisa XVIII i Charlesa X. Njegov rad reflektuje stilsku evoluciju tog doba, u rasponu od ampira (empire) do gotičkog »trubadour« stila. Povukao se 1827, kada je posao preuzeo njegov sin, Alexandre-Louis Bellangé.

BELLANO, BARTOLOMEO Skulptor i graditelj (Padova, oko 1431 ili 1434 -1496 ili 1497). Učenik i saradnik Donatella u periodu svog boravka u Padovi (1443-53). Prvo njegovo poznato delo je mermerni reljef Bogorodice sa detetom i andjelima iz 1461. 1466 odlazi na poziv pape Pavla II u Rim, gde postaje arhitekt vatikanske palate i učestvuje u gradnji palate San Marco. Godine 1469 radi u crkvi S. Antonio u padovi nadgrobni spomenik humaniste Antonia Rosellia. 1479 odlazi s Gentileom Bellinijem na poziv Muhameda II u Carigrad, ali njegov tamošnji rad nije poznat. 1484 vraća se u Padovu, gde nastaju njegova najbolja skulptorska dela.

BELLING, RUDOLF Nemački vajar (Berlin, 1886 -1972) Učenik P. Breuera u Berlinu. Posle Prvog svetskog rata unosi u nemačko vajarstvo ekspresionističke elemente s postepenim prelazom na apstrakciju. Ideolog tzv. »apsolutne plastike«. God. 1930 napušta Nemačku i postaje prof. skulpture na akademiji u Carigradu. Izradio spomenik revolucije u Erzurumu i vajarske radove na mauzoleju Kemala Ataturka u Ankari.

BELLINI, MARIO (rodj. 1935 - ). Jedan od vodećih italijanskih dizajnera, takodje radi i kao arhitekta. Rodjen u Milanu, i poput većine svoji savremenika, studirao arhitekturu na milanskoj Politehnici, gde je diplomirao 1959. Naredne dve godine radi u birou za dizajn Rinascente, a zatim se pridružuje firmi Olivetti kao konsultant. U periodu 1960-tih, njegov dizajn proizvoda za Olivetti, istovremeno i dizajn nameštaja za Cassinu, sadrži karakteristične forme objekata tretiranih kao skelete, pokrivanih »kožom« koja im daje ekspresivan ton. Bellini je poznat po dizajnu koji je umnogome uticao na oblikovanje predmeta tehničkog karaktera: računara, kalkulatora i pisaćih mašina, pre svega za Olivetti; potom radi stilizacije dizajna automobila za fabriku Renaul; lampe, električne aparate i ostale proizvode. Na polju nameštaja, daje ingeniozne i elegantne forme, često modularne i fleksibilne, koje su primale uticaj mainstream modernizma prethodnih perioda (internacionalni stil, funkcionalizam). God. 1970-tih, medjutim, njegove forme postaju više rektilinearne. Antropometrika je dominantna u njegovoj teoriji, kao ideal postizanja univerzalno prihvaćenih standarda oblikovanja. Najpoznatije su njegove modularne »Chair 932« (1967) i »Cab« stolica (1977), jednostavna stolica sa bočnim stranama izradjenim od čelika, obložena zip-on kožom. Sto »Colonato« (takodje 1977) sadrži ploču od stakla ili mermera postavljenu, bez pričvršćivanja, na noge od mermernih stubova, koje mogu da budu aranžirane po želji. Ostali njegovi stolovi se sastoje od staklene ploče postavljeje na nepravilne tripode napravljene od rektilinearnih drvenih greda, u aranžmanima koji mogu da budu u vidu apstraktne skulpture. Bellini je takodje zapažen po dizajnu sistema poslovnog nameštaja za firmu Cassina, 1970-tih.

BELLORI, GIOVANNI PIETRO Italijanski istoričar umetnosti i arheolog (Rim, oko 1615 (1613) – 1696). Papinski bibliotekar, a verovatno i čuvar biblioteke i zbirke umetnina švedske kraljice Kristine. Važan kao biograf svojih savremenika, italijanskih slikara i graditelja XVII veka.

BELLOT, DOM PAUL (1876 - 1944) Francuski arhitekta i benediktinski sveštenik, pristalica Choisy-ja i Viollet-le-Duca, učio (1894-1901) na École des Beaux-Arts, Pariz. Projektovao je mnoge gradjevine u Belgiji, Francuskoj, Holandiji i Portugalu. zaslužan je za izgradnju benediktinskog manastira St-Paul-de-Wisques, Oosterhout, Brabant, Holandija (1906-20), koji je impresionirao Berlagea. Njegova Quarr opatija, Isle of Wight (1907-14), izuzetno arhitektonsko postignuće, predstavlja remek delo ekspresionizma u opeci, sa potpuno originalnom crkvom iz 1911-12, verovatno delimično inspirisanom mavarskom arhitekturom iz Španije. Bellot je osnovao studio u Oosterhoutu, kasnije (od 1928) u St Paul opatiji, Wisques, kod Saint-Omera, Francuska, gde je istraživao arhitektonske mogućnosti paraboličnih lukova, tvrdeći da su ove forme više vezane za srednjovekovni duh crkvene arhitekture od onih koje nosi u sebi striktno primenjen gotički preporod. Medju njegovim značajnim crkvama su: Notre-Dame-des-Trévois, Troyes (1931-4); manastirska crkva Ste-Bathilde, Vanves (1933-6), obe u Francuskoj i ljupka crkva u Blomendaalu (1923-4) u Holandiji. 1934 je držao predavanja u Kanadi u kojima je napadao modernu arhitekturu, posebno Le Corbusiera, kojeg je predstavio kao »boljševičkog militantnog arhitektu«. Iz ovih predavanja rodio se novi stil u projektovanju crkava, poznat kao »Dom Bellot stil«, koji karakterišu parabolični luci, polihroman rad u opeci, snažna geometrija. Ovaj stil je prenosio Bellotov učenik Adrian Dufresne (1904-82) u Kanadi.

BELLUSCHI, PIETRO Italijanski arhitekt (1899 - 1994). Arhitekta i inženjer rodjen u Italiji, doselio se u SAD 1920-tih. Od 1927 živi u Portlandu, Ore. (SAD) i radi kao projektant arhitektonskog biroa Alberta Ernesta Doyle-a (1877-1928) od 1925, kojeg je reorganizovao pod svojim imenom 1943. Tokom 1930-tih Belluschi je izgradio svoju reputaciju arhitekte na brojnim komercijalnim, domaćim i religioznim gradjevinama, medju kojima su: Art Museum (1931-8), Finley Mortuary (1936-7), Sutor House (1937-8) i crkva St Thomas More (1939-41), sve u Portlandu. Svojom US National Bank of Oregon, Salem (1940-1) pokazao je okrenutost prema internacionalnom modernizmu, a tu tendenciju je pojačao na projektu za Equitable Life Assurance Building, Portland (1944-8), koja je jedan od prvih primera zida zavese načinjenog od aluminijuma i stakla, koji zatvara kulu od betonske konstrukcije; ovaj tip gradjevine postaće veoma omiljen u narednom periodu. Od 1951 imenovan je za dekana na School of Architecture and Planning na Massachusetts Institute if Technology (MIT), a njegovu praksu preuzimaju Skidmore, Owings & Merrill (SOM). Bila mu je omiljena fraza »eliminiši, oplemeni i integriši« (eliminate, refine and integrate). saradjivao je sa više arhitekata, medju kojima i sa Eduardo Catalanom (1917 - ) i Holge westermann na projektima za Juilliard School of Music i Alice Tully Hall u Lincoln Centeru, New York (1955-70). Radio je Simphony Hall, San Francisco (sa SOM, 1980) i Baltimore Simphony Hall, Maryland (sa Jung, Brannen, Associates, 1982). Samostalno projektovao Equitable Savings Building u Portlandu (1948). Poslednjih godina projektuje u saradnji sa drugim arhitektima stambene i poslovne zgrade, robne kuće i crkve.

BELLUŠ, EMIL Slovački arhitekt i stručni pisac (1899 - 1979). Studirao u Pragu 1919-23 (A. Engel). Od 1940 profesor na fakultetu u Bratislavi. Član slovačke akademije od 1954. Izveo pregradnju nove većnice u Bratislavi, projektovao škole (Nove Mesto, Kopčani, Bratislava), upravne i ugostiteljske objekte (Pieštany, Bratislava) i sudske palate (Prešov, Zvolen). Autor je nekoliko regulacionih planova za mesta u SLovačkoj.

BELTER, JOHN HENRY (1804 – 1863) Proizvodjač nameštaja iz New Yorka, vodeći američki praktičar stila preporoda rokoko-a. Rodjen je kao Johann Heinrich u Nemačkoj, gde je učio za stolara, Belter je došao u New York oko 1840 i vrlo brzo uspostavio praksu nezavisnog proizvodjača nameštaja. Razvio je više mehaničkih procesa koji su mu omogućili da proizvede visoko inovativan nameštaj. Lepio je listove šper-ploče u laminatne slojeve i usavršio tehniku njihovog spajanja u krivim oblicima. Nakon dvostrukog spajanja ploča duž dve različite osovine, proizveo je trodimenzionalne kompozicije, koje je nazivao »činijastim oblicima«. Ovi elementi su potom rezbareni u bogatim naturalističkim motivima koji su karakteristični za američki stil preporoda rokokoa. Za ovu svrhu Belter je takodje izumeo mehaničku testeru koja je mogla da seče komplikovane arabeske na ovim površinama. Ove zakrivljeni i rezbareni drveni listovi bili su snažni i jednostavni, tehnološki napredniji od tradicionalno spajanih stolarskih elemenata, a takodje su dozvoljavali izradu mnogo bogatijih i dublje modelovanih ornamenata, koji do tada još nisu bili vidjeni. Nadalje, neki Belterovi komadi su sadrželi površine uradjene u vrlo visokom reljefu koji je bio izveden putem lepljenja drvenih komada na površinu oblikovane forme. Ovu vrstu nameštaja su veoma mnogo imitirali, a termin »Belter furniture« koji je bio u upotrebi nije se odnosio samo na Beltera, već na sve američke komade u stilu preporoda rokokoa.

BELTRAMI, LUCA Italijanski arhitekt, konzervator i pisac o umetnosti (Milano, 1854 – Rim, 1933). Nakon studija u rodnom gradu i Parizu postao u Milanu 1880. professor arhitekture na akademiji i politehnici, zatim konzervator za Lombardiju (1882) i arhitekt katedrale (1907). U Milanu sagradio Izložbenu palatu, banke, trgovačke kuće, grobne kapele i dr., primenjujući u svojim projektima renesansne oblike. Izvršio konzervatorske zahvate na kastelu Sforza, crkvi S. Maria delle Grazie, Certosi di Pavia i katedrali u Monzi, a u Veneciji koncipirao temelje za obnovljeni kampanil sv. Marka (1903). Izdao niz radova i monografija o spomenutim gradjevinama, o Leonardu da Vinciju i dr.

BELTRÁN, FÉLIX (rodj. 1938). Rodjen u Concepciónu, Kuba, studirao dizajn marketinga na školi vizuelnih umetnosti, New York (1956-60). Takodje je studirao slikarstvo i grafiku, istovremeno radeći kao dizajner kod American Publishing Co. i Cypress Books, sve do 1962. Tada se vraća revolucionarnoj Kubi, predajući prvi osnovni kurs dizajna 1964, a potom odlazi na godinu dana na Círculo de Bellas Artes (Društvo lepih umetnosti) u Madrid (1965-66). Vraća se u Havanu 1966, gde postaje upravitelj za dizajn na Comisión de Orientación Revolicionária (Komitet za revolucionarnu upravu). Bio je predavač skoro na svim kubanskim visokoškolskim ustanovama a 1981 je postao profesor na Nacionalnoj školi za dizajn u Mexico Cityju. Široko objavljivan i izlagan, njegov rad je uticao na mnoge dizajnere pre svega zbog karakteristične primene kombinacija boja, revolucionarnog sadržaja i evropskih formi dizajna.

BEMBÉ, ANTON (akt. 1840-tih – 1860-tih) Nemački proizvodjač nameštaja. Radio je u Mainzu, gde je bio vodeći umetnički stolarski zanatlija u periodu sredine XIX veka, na polju stilova preporoda. Posebno je značajan jer je bio pionir stila preporoda rokokoaa u zemljama nemačkog govornog područja.

BENCI DI CIONE DAMI Italijanski graditelj, rodom iz okoline Coma (? – Firenca, 1388). Obrazovao se u radionici graditelja firentinske katedrale, možda kod Andrea Pisana. 1349-50 radio na gradnji Palazza del podesta (Bargello), a zatim s Neriem di Fioravante na loggi-i crkve Or San Michele. Godine 1357 spominje se medju graditeljima katedrale. Bio je saradnik Simona Talentia kod gradnje Loggie de'Lanzi. Veličina njegovog dela u stilskom formiranju ovih gradjevina ne može se tačno utvrditi. Smatra se da je pretežno rešavao zadatke tehničko – konstruktivne prirode. Njegova pojava je usko povezana sa poslednjom fazom firentinske gotike.

BENDER, TOM Postao poznat 1970-tih kao arhitekta, autor i strategijski urbanista. Takodje je bio prisutan kao pisac na razvojnom planu »zelene ekonomije«. Smatra se za jednog od osnivača američke »zelene arhitekture« i »pokreta održivosti«. Njegova istraživanja, pisanja i arhitektonski projekti iz perioda 1970-tih obuhvatili su tada relativno novo polje solarnog arhitektonskog projektovanja. Bio je profesor na University of Minnesota, a njegov »Project Ouroboros« u Minnesoti predstavljao je ranu demonstraciju tzv. »resource-self-reliant houses« (energetski samonapajajuće kuće).

BENEDETTO DA MAIANO (1442 - 1497) Mladji brat Giuliano da Maianoa, radio zajedno sa njim na kapeli Fini u Collegiata, S. Gimignano (1468). Mada je prvenstveno bio skulptor, projektovao je tdva ranorenesansna remek dela na polju arhitekture: Palazzo Strozzi, Firenza (poč. 1489 u saradnji sa Cronacom (Simone del Pollaiuolo) 1454-1508) i portik SSS. Maria delle Grazie, Arezzo (1490-91). Palazzo Strozzi sa rusticiranim zidovima od prizemlja pa sve do isturenog venca, potiče iz arhitekture Michelozzove Palazzo Medici-Ricardi. (Završio ju je Cronaca, koji je projektovao cortille). Portik S. Maria delle Grazie u Arezzou je uzvišeno elegantan i vazdušast, umnogome različit po izrazu od eksterijera Palazzo Strozzi.

BENEDETTO DA ROVEZZANO (BENEDETTO DI BARTOLOMEO DE'GRAZINI) Italijanski graditelj i skulptor (Pistoia, 1474 – Vallombrosa kod Firence, posle 1552). Učitelj mu je verovatno bio toskanski renesansni majstor Matteo Civitali. Prvo veće delo bili su reljefi na ogradi pevnice u crkvi S. Stefano u Genovi, ou 1499. Značajni su njegovi dekorativni radovi u palatama i kućama, medju kojima se naročito ističu bogato skulpturisani kamini sa figuralnim reljefima. Posle 1520 odlazi u Englesku, gde dobija narudžbine za nadgrobne spomenika; u mermernom sarkofagu, namenjenom Henriku VIII, kasnije je sahranjen Nelson (crkva sv. Paul, u Londonu). Od 1543 ponovo je u Firenci, a medju kasnim radovima ističe se bogat oltar u crkvi SS. Trinità.

BENEDIKT Z PíSTEN (B. RIED VON PIESTING) Češki klesar i graditelj (oko 1454 – Prag, 1534). U izvorima se spominje kao Meister Benedikt, Beneš Riet (ili Rejt), Pistovsky i netačno Beneš z Loun. U službi Vladislava II učestvovao na izgradnji Hradčana u Pragu, gde je bio glavni graditelj Vladislavljevog krila (1484-1502), ostvarivši remek delo kasne gotike Vladislavljevu dvoranu (1486-1502). Radio i na katedrali Sv. Vita u Pragu (kraljevski oratorijum, 1493), na gradnji empora na bočnim brodovima i na presvodjenju glavnog broda crkve sv. Barbare u Kutnoj Hori (1511-20), kao i na mnogim drugim crkvama i dvorcima u Češkoj, Moravskoj i Šleskoj. Uticao na šleske i saske graditelje. Predstavnik kasne bogate dekorativne gotike, unosi u svoja kasnija osrtvarenja renesansne elemente.

BENEMAN, GUILLAUME (akt. 1784, rodj. 1750 – 1811) Francuski stolar neoklasičnog stila, rodjen u Nemačkoj. Doselio se u Pariz 1784 i postao ébéniste kralja Louisa XVI iste godine. Izradjivao je manje bogat, više samosvesan i uzdržan nameštaj u odnosu na svog prethodnika J.-H. Reisenera. Nakon Revolucije, Beneman je postao vodeći dizajner u stilovima directoire i empire.

BENEMAN, WILHELM Francuski majstor stolar nemačkog porekla, radio u poslednjoj četvrtini XVIII veka. U Parizu je 1785 maítre ébéniste i dvorski dobavljač Louisa XVI. radio nameštaj pompeznih i raskošnih oblika, bogatijih nego što su čuveni proizvodi Riesenera. Izradio nameštaj za dvorac St. Cloud, koji se danas nalazi delimično u Louvreu, a delimično u Fontainebleau-u, i koji se smatra za najlepše proizvode francuskog umetničkog stolarstva stila Louis Seize. Spominje se 1793 u vezi sa radovima u palati Nesle.

BENJAMIN, ASHER (1773 – 1845) Američki arhitekta rodjen u Massachusettsu, koji je objavio »The Country Builder's Assistant« (1797) i »The American Builder's Companion« (1806), koje su, medju ostalim izvorima, bile izvor i uzor dizajna u području New England. Radio je kao arhitekta u Bostonu od 1803, gde se i danas nalaze mnoge njegove zgrade, uključujući African Meeting House (1805), West Church (1806) i Charles Street Meeting House (1807). radio je na području Massachusettsa, Vermonta, Connecticuta, Rhode Islandaa i New Hampshire-a. Njegova »Practical House Carpenter« iz 1830 bila je najpopularnija arhitektonska knjigaa XIX veka u SAD i izvor ogromnog broja gradjevina i urbanog mobilijara. Takodje je objavio »Elements of Architecture« (1843).

BENKERT (BENCKERT), JOHANN PETER Nemački vajar (Neustadt a.d. Saale, 1709 – Potsdam, 1769). Učio kod K. Eygena u Eichstadtu, kasnije se usavršavao u Münchenu. Kao dvorski vajar Fridrika Velikog odlazi u Potsdam, gde radi grupa Apolona i Minerve za dvor, a 1759-60 alegorijske figure u mermeru za galeriju Sanssoucija. U Berlinu je izradio plastičan ukras na palati princa Heinricha. Njegovi radovi imaju kasnobarokna obeležja.

BENNETT, WARD (rodj. 1917 - 2003). Američki dizajer nameštaja i enterijera. Rodjen u New Yorku, studirao slikarstvo u Firenci (1937), skulpturu kod Constantina Brancusija u parizu (1937-38) i slikarstvo kod Hansa Hoffmanna u New Yorku (1943). U periodu 1940-tih radio je na dizajnu nakita, odeće i enterijera prodavnica, takodje učio kod Le Corbusiera (1948-50). Od 1950-tih radio je kao samostalan dizajner u New Yorku. Njegov rani dizajn za nameštaj karakteriše konzervativna elegantnost koja često zahteva visoke standarde zanatstva. Medjutim, god. 1970-tih, smatran je za začetnika high-tech dizajna.

BENOÎT-LÉVY, GEORGES (1880-1971) Francuski teoretičar, osnivač Association Française des Cités-Jardins (1903), koja je bila zasnovana na idejama Ebenezera Howarda u Engleskoj o vrtnim gradovima. Postigao je par prijatnih vrtnih predgradja, ali ne više od toga. Benoît-Lévy je bio profilisan pisac, a njegovo učenje je imalo širok uticaj.

BENONI, GIUSEPPE Italijanski graditelj (Trento, 1618 – Venecija, 1684). Vodio radove na uredjenju laguna. Godine 1675 pobedio na konkursu za izgradnju Dogana di mare (carinarnica) u Veneciji, u konkurenciji sa B. Longhenom, A. Cominelliem i G. Sardiem. Gradnju je izvodio 1676-82. U prizemlju Dogane je loggiato, na kome je globus i figura Fortune.

BENSON, WILLIAM (1682 – 1754) Engleski arhitekta. Projektovao je Wilbury House, Wiltshire (1710), prvi primer preporoda stila domaće arhitekture Inigo Jonesa u Engleskoj u XVIII veku. Benson je napravio sistem za snabdevanje vodom za Shaftesbury, Dorset (1715) i projektovao vodene radove za vrtove Herrenhausen, kod Hanovera, za kralja George I (1714-27). God. 1718 imenovan je za rukovodioca odeljenja za gradjevinske radove (Works), gde mu je pomoćnik bio Colen Campbell. Njih dvojica su planirali da rekonstruišu zgradu Parlamenta (Houses of parliament) u nameri da projektuju novu palladijansku gradjevinu, medjutim, njihova namera nije prihvaćena i oni su otpušteni 1719. Prethodno, započeli su gradnju State Rooms u Kensington Palace (1718-20), verovatno po Campbellovim nacrtima. Hawksmoor je tvrdio da je Benson za godinu dana rada na mestu upravnika odeljenja za kraljevske gradjevinske radove (King's Works) napravio veću konfuziju nego što je to učinio prethodno otpušteni Wren u periodu 40 godina »poštenih napora«.

BENSON'S, S.H. (osnovana 1893). Osnovao ju je Samuel Herbert Benson, reklamni agent, po sugestiji Johna Johnstonea, vlasnika Bovril Ltd., koji mu je ponudio da vodi posao firme Bovril. Ekspanzija agencije predstavljala je rezultat Bensonovog dinamičkog pristupa poslu, koji se nije zadovoljio osnovnom ulogom marketinga, već je poslovni pristup proširio na širok delokrug aktivnosti u britanskom marketingu. Medju najznačajnijim klijentima bili su, pored Bovrila, Colman's, Guinness and Rowntree chocolate, za koje je radio tokom dugog perioda. Medju najistaknutijim umetnicima koji su radili za Benson's bili su: John Gilroy, H.H. Harris, John Hassal, Louis Weirter, Abram Games, Tom Eckersley i dr. Bensonovi posteri i reklamni panoi bili su lako prepoznatljivi i postali su deo svakodnevnog jezika u Britaniji. Tokom 1920-tih i 1930-tih njihov humor ih je učinio da dugo ostanu upamćeni u javnosti.

BENŠ, ADOLF (1894 – 1982) Češki arhitekta. Projektovao je brojne objekte u tadašnjem stilu internacionalne moderne, uključujući zgradu Administracije elektrike, Holešovice oblast, Prag (1926-35, zajedno sa Josefom Křižem), vilu u Troji, Prag (1928) i sopstvenu kuću u oblasti Baba, Prag (1937). Njegov najpoznatiji rad je Praški aerodrom (1931-5). Bio je profesor arhitekture na Školi za industrijsku umetnost u Pragu, od 1945 do 1970.

BENTHEIM (BENTHEM), LÜDER VON Nemački klesar (Bremen, posle 1550 (1555) - 1612 ili 1613). Radio na fasaadi gradske većnice u Leidenu. Glavno mu je delo obnova fasade gradske većnice u Bremenu (1608-13); stare gotičke oblike zamenio je novim, renesansnim i načinio jedan od najinteresantnijih objekata nemačke renesansne arhitekture.

BENTI, DONATO DI BATTISTA DI MATTEO Italijanski skulptor (Firenca, 1470 – oko 1536). Prvobitno radi dekorativnu crkvenu plastiku u Toskani i Genovi. Na poziv Louisa XII odlazi 1502 u Pariz, gde saradjuje kod izvodjenja nadgrobnog spomenika njegovih predaka, koji se nalazi u opatiji St. Denis. U ovom delu, unosi u Francusku elemente firentinske renesansne skulpture. Od 1507 ponovo je u Italiji. Bio je u vezi sa Michelangelom, kojem je dobavljao mermer iz Carrare za grobnicu Julija II.

BENTLEY, JOHN FRANCIS (1839 - 1902) Učenik Henry Cluttona. Preobraćen u katolicizam 1861, osamostaljuje se 1862. Nakon nekoliko godina tokom kojih je projektovao uglavnom crkveni maneštaj i dodatnu opremu, on gradi Convent of the Sacred Heart u Hammersmithu (1868 pa nadalje) sa skrupuloznom jednostavnošću gotovo sirotinjskom skromnošću. Uspeh u karijeri doživljava mnogo kasnije. Medju najzapaženijim gradjevinama su Holy Rood, Watford, bogata gotička crkva ali možda i medju napromišljenijim u pogledu plana (1883-90) i St. Francis, Bocking, Essex (1893). Godine 1894 je odabran da projektuje Westminster Cathedral u Londonu (1895-1903). Stil gradjevine je vizantijski, materijal od koje je sagradjena je opeka sa oblogom od kamena, dok su kupole izvedene u betonu. Željezo nije korišćeno; Bentley ovaj materijal naziva »kletvom moderne konstrukcije«. Kampanile, postavljen asimetrično predstavlja najviši crkveni toranj u Londonu. Unutrašnjost je prostrana, monumentalna, bez mnogo arhitektonskih detalja, mada je sam Bentley smatrao da je potrebno oblaganje unutrašnjih zidova mozaikom., što je delimično i učinjeno. Ipak, Philip Webb ju je smatrao nedovršenom iznutra, što je i bila.

BÉRAIN, JEAN STARIJI (1637 (po nekim izvorima 1638, 39 i 40)– 1711) Značajan dizajner nameštaja stila Louis XIV i prethodnik stila Régence. Bérain je radio za Charles Le Bruna u umetničkim radionicama Gobelins, gde je postao direktor 1683. Takodje je bio glavni dizajner pozorišnih scenografija, kostim i vatrometa za česte kraljevske festivale. Njegov nameštaj se najviše pominje zbog izuztene dekoracije, mada je on učestvovao u trendu koji je naginjao upotrebi zakrivljenih nogu i nosača koji su načinili kasnije komade stila Louis XIV lakšim. Bérain je takodje izradio crteže za marketerije André-Charles Boulle-a.
Bérainov stil dekoracije bio je lakši i manje kapriciozan u odnosu na stil Le Bruna ili Jeana Le Pautre-a. Dok je zadržao osnovnu simetriju i klasični red na svojim prvobitnim radovima, uneo je snažan element idiosinkratičke fantazije u svoje arabeske, inkorporisane vinjete, trake oslikane majmunima u imitiranju karaktera »commedia-e dell' arte« i kapriciozne baldahine koje nose fantastične karijatide. Ova lakoća duha anticipirala je stil rokokoa, a putem njegove pozicije i »knjige uzoraka« koja je objavljena 1711, godine kada je umro, preneli su Bérainov uticaj na naredne dizajnere nameštaja. Njegov sin, Jean Bérain Mladji (1678-1726), nasledio je oca i bio njegov učenik, a nakon očeve smrti, radio je u njegovom stilu i maniru.

BÉRARD, CHRISTIAN Francuski slikar, scenograf i grafičar (Pariz, 1902 – 1949). Slika portrete i ističe se kao crtač osnova za pozorišne dekoracije i kostime i kao ilustrator. U prvo vreme pripada Nabistima, a zatim neohumanistima. Radi inscenacije i kostime u Comédie Française i drugim pariskim teatrima za dela J. Cocteaua, J. Giraudouxa, Shakespearea, Molièrea i za mnoge balete.

BERECCI, BARTOLOMEO Italijanski graditelj i skulptor (kod Lombrosa, 1480 ili 1485 – ubijen u Krakovu, 1537). Posle smrti arhitekte Francesca della Lore (1516) pozvao ga je kralj Sigismund u Poljsku. Tamo je gradio dvorce, gradjanske kuće, nadgrobne spomenike i kapele, koje se ubrajaju medju najbolja arhitektonska ostvarenja izvan Italije, načinjena u duhu rane renesanse. Njegovi radovi znatno su uticali na razvoj poljske arhitekture onog vremena.

BERG, MAX Nemački arhitekt (Stettin, 1870 – Baden Baden, 1947). Studirao na visokoj tehničkoj školi u Charlottenburgu (K. Schäfer). Gradski gradjevinski savetnik u Breslau-u (Wroclawu), gde je sagradio Jahrhunderthalle (1913) s velikom kupolom od čelika i armiranog betona prečnika 65m i visine 40m; bila je to prva gradjevina gde je izvršena primena velikih mogućnosti armiranog betona u širokom planu. Gradjevina je zamišljena da bude postavljena kao centralni motiv unutar ogromnog parka sa funkcijom komemoracije stogodišnjice pobede Napoleona u Bici kod Leipziga, zbog čega je i dobila ime (Hala stogodišnjice). Bila je to jedna od najnaprednijih, avanturističkih struktura koja je sagradjena pre 1914. Berg je takodje projektovao brojne gradjevine u i okolo Breslau-a koje su nastale usled povećanja populacije, kada je tzv. Poljski koridor doveo mnoge Nemce u Silesiju. Značajna je njegova zgrada Messehof (1925). Jedan od predstavnika funkcionalističkih shvatanja u nemačkoj arhitekturi. God. 1925 se povukao iz posla i doselio u Berlin.

BERKEL, BEN VAN (1957 - ) Holandski arhitekta, aktivan u Amsterdamu. Osnivač i suvlasnik arhitektonskog biroa UN Studio, zajedno sa Caroline Bos. Ben van Berkel je učio na Rietveld Akademie u Amsterdamu i na Architectural Association School u Londonu, gde je 1987 zaključio svoje studije. Nakon toga, kraće vreme radi za Zahu Hadid i Santiago-a Caltrava, nakon čega je osnovao sopstveni biro u Amsterdamu. Svoj prvi rad je realizovao u Amersfoortu, medju ostalima je radio projekt fabrike (1990-91) i spoljašnjost transformatorske kuće (1989-93). Van Berkelsov najveći projekat je nacrt za Erasmusbruecke u Rotterdamu (1990-95).

BERLAGE, HENDRIK PETRUS (1856 - 1934) Arhitekta rodjen u Amsterdamu, jedan od najuticajnijih figura u Holandiji, koji je sam radio pod uticajem Sullivana i Wrighta. Studireo na Politehnici u Cirihu, a zatim radio kod Cuypersa. Ušao je u partnerski odnos sa inženjerom Theodorusom Sandersom 1884, a otvorio je sopstveni biro 1889. Njegovi rani radovi bili su u suštini u stilu renesansnog preporoda, a 1890-tih je izradio brojne grafičke radove u stilu Art Nouveau-a, koji kulminira u njegovim projektima na vili Henny, Hag (1989), rascvetaloj Art Nouveau arhitekturi, sa nameštajem koji je izradjen pod uticajem filozofa dizajna Morrisa i Pugina. Projekat koji ga je načinio poznatim a holandsku arhitekturu vinuo u nebo velikih arhitektonskih sredina izvan istoricizma XIX veka, svakako je zgrada amsterdamske Berze (početa 1897). Ovaj objekat ne označava toliko prekid sa prošlošću, medjutim tretiranje perioda porekla forme koja derivira, kako iz romaneskne arhitekture tako i iz arhitekture XVIv., je toliko slobodno a u detalju toliko originalno, da uzdiže arhitektonsku profesiju tog doba do novih nezavisnih i budućih kategorija. Pojedini detalji su toliko individualni, primevalni, dok drugi nose jasne elemente ekspresionizma. Berlageov stil, nastao ovim projektom, smatra se da je prethodio i pripremio put ekspresionizmu takozvane Amsterdamske škole (v. Oud). Berlage, poput Behrensa, projektovao je nameštaj, radio grafike i sve vrste artefakata: takodje je bio značajan gradski planer. Mada je bio delegat u CIAM-u 1928, u suštini, nikad se nije pridružio grupi, a smatranje da je sam bio protomodernista je preterano. U suštini, kada ga je Rietveld pozvao da se pridruži grupi (koja je uključila Le Corbusiera, Lurçata, Hannes Meyer i druge moderniste) da se zajedno fotografišu na kongresu CIAM-a, Berlage je to odbio, rečima da sve ono što je sam izgradio godinama, bilo je uništeno za kratko vreme od ljudi koji su imali shvatanja poput predstavljenih članova CIAM-a. Berlage je projektovao i jednu zgradu u Engleskoj, poslovni objekat za Messrs Muller u Bury Street, London (1910-14)). Njegovo pslednje veliko delo, Gradski muzej u Hagu (1919-34) je manje ličan u stilu.
Na polju dizajna nameštaja, Berlage se zalagao za jednostavniji stil, poput pokreta Arts-and-Crafts u Britaniji. Njegov nameštaj je imao naglašene ali jednostavne linije i rektilinearnnu konstrukciju, sa ravnim površinama i obuzdanom dekoracijom komponovanom upotrebom apstraktnih motiva. Kao pisac i publicista, pomogao je da uvodjenju arhitektonskih teorija Frank Lloyd Wrighta u Evropu. njegove ideje i projekti uticali su na mnoge značajne moderniste, uključujući njegove učenike, medju kojima su bili Ludwig Mies van der Rohe, Gerrit Rietveld i škola De Stijl.

BERLEWI, HENRYK (1894 - 1967) Poljski grafički dizajner koji je uključen u moderni pokret putem veza sa radikalnim jevrejskim umetnicima i dizajnerima, uključujući El Lisickog, ranih 1920-tih. Od 1921 bio je član Novembergruppe, berlinske grupe levog krila avangardnih umetnika. Po povratku u Varšavu 1923 objavio je knjigu pod naslovom »Mechano-Faktur« (Mehanička proizvodnja), u kojoj je prikazao socijalnu ulogu umetnosti i njenu »mehanizaciju« kroz standardne geometrijske forme«. Rad Berlewija u to vreme bio je usredsredjen na komponovanje geometrijskih oblika crvene boje, crno belih, ponekad na ponavljanje istih oblika do skoro kinetičkog efekta. Mechano-faktur je bila primenjena u radu Reklama-Mechano (Mehaničko reklamiranje), dizajn biroa kojeg je osnovao 1924 Berlewi zajedno sa dvojicom pesnika futurista Aleksanderom Wat i Stanisłavom Bruczom, koji je izdavao brošure za komercijalne firme i koristio tipografske tehnike futurista. God. 1928 napustio je Poljsku i odlazi u Pariz, gde se bavi figurativnim slikarstvom. Vraća se temama Mechano-Fakture u Poljskoj, nakon Drugog svetskog rata.

BERLINGER, GEORG Nemački arhitekta (1910 - 1992). Diplomirao na Visokoj tehničkoj školi u Münchenu. Specijalizovao se za projektovanje crkava (Hammer, Mühldorf, Weissenstadt, Weissbach, Straubing, dve crkve u Dachau-u, tri crkve u Münchenu). Vodio restauratorske radove na Liebfrauenkirche u Münchenu.

BERNADOTTE, SIGVARD Švedski dizajner (1907 - 2002). Najistaknutiji švedski dizajner, veoma zaslužan za širenje naprednih koncepcija dizajna. Radio najpre za danskog proizvodjača srebrnog posudja Georga Jensena, a kasnije za mnoge švedske industrijske firme, naročito za firmu »Facit«, proizvodjača pisaćih mašina i elektronskih uredjaja.

BERNARD DE SOISSONS V. Soissons, Jean d'Orbais

BERNARDONI, GIAN MARIA (BERNARDONE) Italijanski graditelj (Como, 1541 - 1605.). Krajem XVI veka odlazi u Poljsku, gde je u stilu jezuitskog baroka sagradio isusovačke crkve u Kaliszu i Nieswiežu. Prema njegovim planovima podignuta je u Krakowu crkva kalwarja Zebrzydowska i jezuitska crkva sv. Petra. Na ovoj poslednjoj, najlepšoj baroknoj crkvi Poljske, vidljiv je uticaj rimske crkve Il Gesù od Vignole, posebno u osnovi. Rad Bernardonia u Poljskoj značajan je kao simptom prodiranja baroka u vezi sa protivreformacijskim delovanjem jezuita na krajnjem terenu katolicizma u istočnoj Evropi.

BERNHARD, LUCIAN (1883 – 1972). Rodjen u Beču, sam se obrazovao na području grafičkog dizajna. Boravi u Berlinu od 1905, gde radi postere na kojima koristi okrugla slova sa serifima; posteri su koncentrisani na ilustraciju predmeta koji se reklamira i imenu njegovog proizvodjača. God. 1920 postao je prvi profesor dizajna postera na berlinskoj umetničkoj akademiji. Učestvovao je u osnivanju časopisa »Das Plakat« (kasnije je ime promenjeno u »Gebrauchsgraphik«). God. 1923 odlazi u SAD gde je bio suosnivač firme za dizajn »Contempora«, zajedno sa Rockwellom Kent, Paulom Poiret i Brunom Paul.

BERNDL, RICHARD Nemački arhitekta (München, 1875 - 1955) Od perioda 1905 profesor na Visokoj školi za primenjenu umetnost u Münsteru. projektovao gradjevine u Münchenu (izložbeni, stambeni, hotelski objekti), Dresdenu, Salzburgu (Mozarteum 1912-14), Bad Gasteinu (hoteli), kao i u Madjarskoj i Brazilu (Sao Paulo, 1910-14). Radio osnove za unutrašnje uredjenje i objavio više stručnih dela o arhitekturi.

BERNINI, GIANLORENZO (GIOVANNI, GIAN, LORENZO) (1598 - 1680) Dominantna figura rimske barokne umetnosti. Prvenstveno skulptor, popu Michelangela, bio je gotovo univerzalni genije isto onoliko koliko i arhitekt. Bio je rodjen u Napulju od majke Nopolitanke i oca Firentinca, Pietro Berninija, kasnog drugorazrednog manirističkog skulptora. Porodica se doselila u Rim oko 1605. U Rimu je Bernini proveo ceo svoj radni vek, a nijedan drugi grad ne nosi toliko snažan pečat vizije i osobenosti umetnika pojedinca. Njegove gradjevine i skulpture savršeno izražavaju veličinu, plamenost i emotivnost kontra-reformacije. Već sa dvadeset godina on je bio slavan kao skulptor, medjutim, njegova uspešna karijera arhitekte počinje nakon izbora pape Urbana VIII (Barberinija) 1623. Kasnije, nakon šest godina, Bernini je postavljen za glavnog arhitektu crkve Sv. Petra. Medjutim, najveći broj njegovih značajnih objekata podigao je u svom zrelom dobu, uglavnom za vreme pontifikata Alexandera VII (Chigi, 1655-67). Od tada, njegova slava bila je toliko velika, da ga je Louis XIV molio da dodje u Pariz i preuzme radove na proširenju Louvrea. Nasuprot njegovom neurotičnom savremeniku i rivalu Borrominiju, on je bio dobro balansiranog i ekstrovertnog temperamenta, ugladjenih manira, nadasve, bio je duboko religiozan, sledbenik jezuitskog učenja.
Medju prvim Berninijevim poslovima (1624) bila je rekonstrukcija S. Bibiane i izrada baldahina u SV. Petru. Mada interesantan kao eksperiment, posao na S. Bibiani pati od nedostatka smelosti koji nije karakterističan za autora i predstavlja kontrast prema originalnoj koncepciji baldahina (1624-33) kojeg je podigao ispod Michelangelove kupole u centru crkve Sv. Petra. Sa gigantskim bronzanim stubovima uvijenom poput šećerleme i dinamičnom skulpturom, ovo remek delo predstavlja simbol epohe – njene grandioznosti, uzvišenosti i neobuzdanosti. Svojom glorifikacijom uvrnutih stubova koji su korišćeni u Constantinovoj bazilici i tradicionalne se povezuju sa Hramom u Jerusalemu, ova koncepcija slavi kontinuitet crkve i trijumf nad reformacijom.
Slede mnogi novi poslovi: fasada i stepenište na Palazzo Barberini, remodelovanje Porta del Popolo, kapela Cornaro u S. Marij della Vittoria. U poslednjoj, polihromna upotreba mermera, naglašena perspektiva, majstorska upotreba svetlosti i scenski iluzionizam, korišćeni su da uzvise i dramatizuju centralnu mermernu kompoziciju Ekstaza Sv. Terese, postavljenu iza proscenijumskog luka iznad oltara. Medjutim, Bernini tek u svom poznom dobu dobija mogućnost da pokaže svo svoje umeće u projektovanju crkava, prvo u Castelgandolfo (1658-61), zatim u Ariccia (1662-4) i na kraju, u realizaciji crkve S. Andrea al Quirinale u Rimu (1658-70), koja savršeno predstavlja njegovu koncepciju crkve kao jedinstva arhitektonskog okvira za religiozno misteriozno obraćanje ilustrovano skulptoralnom dekoracijom.
Medju njegova dva veća sekularna objekta u Rimu, Palazzo di Montecitorio (1650 pa nadalje) i Palazzo Odescalchi (1664 pa nadalje), poslednja je mnogo značajnija. Njena kompozicija se sastoji od bogato artikulisanog centralnog dela sa gigantskim kompozitnim pilasterima, postavljenim medju jednostavno rusticiranim povučenim krilima, predstavlja značajan pomak i raskid sa rimskom tradicijom. Ova koncepcija imala je veliki uticaj i postala je model za projektovanje aristokratskih palata po celoj Evropi. Na nesreću, kompozicija je uništena kasnijim prepravkama i dozidjivanjima. Berninijev dar za monumentalnošću i kolosalnošću došao je do punog izraza kod trga Sv. Petra (1656 pa nadalje). Koncepcija je ekstremno jednostavna i ekstremno originalna – ogromna ovalna površina uokvirena kolonadama slobodnostojećih stubova sa entablaturom iznad. Ova ideja nije samo pomogla da se koriguje fasada Maderno-a dajući joj impresiju veće visine, već je predstavljala odraz sveobuhvatnog autoriteta, dostojanstva i veličine Majke Crkve. Sam Bernini je uporedjivao kolonade sa majčinskim rukama crkve »koje grle katolike da pojačaju i učvrste njihovu veru«. Piazza je po planu trebalo da bude zatvorena trećim nizom stubova, koji na nesreću nikada nije sagradjen, predvidjeni efekat iznenadjenja i oduševljenja prilikom prolaska kroz kolonade je danas upropašćen otvaranjem via della Conciliazzione. Slobodnostojeće kolonade Piazzae su kopirane širom sveta, od Greenwicha do Sankt Petrsburga.
Berninijev poslednji veliki poduhvat, Scala Regia u Vatikanu (1663-6) predstavlja sadržaj njegovog stila – njegov osećaj prostorne razmere i pokreta, njegovu ingenioznost koja pretvara mane jedne lokacije u njene prednosti, njegovo majstorstvo stvaranja scenskih efekata (optičke iluzije, naglašene perspektive, upotreba svetla) a njegova briljantna upotreba skulpture dovodi do dramatičnog vrhunca arhitektonsku kompoziciju. Za Berninija se s pravom može potvrditi da je dostigao savršenstvo barokne sinteze u umetnosti.

BERNINI, PIETRO Italijanski slikar i skulptor (1562 – 1629) Prvobitno uči slikanje kod Cavalierea d'Arpina u Firenci; pripada krugu tamošnjih manirista. kao skulptor formira se saradjujući sa sa predstavnikom cinquecenta M. Niccariniem u Napilju na izradi dvaju fontana i crkvene skulpture. Od 1609 izvodi u Rimu skulptorske radove za S. Maria Maggiore i druge crkve. Bio je prvi učitelj svog sina Lorenza Berninija; u kasnijim radovima blizak je njegovom baroknom izrazu prve faze.

BERNOULLI, HANS Švajcarski arhitekta (Basel, 1876 - 1959) Studirao na Visokoj tehničkoj školi u Münchenu (F. Tiersch) i u Karlsruheuz (K. Schäfer). God. 1902-12 ima atelje u Berlinu i radi kao asistent na Visokoj tehničkoj školi. Od 1912 glavni arhitekta udruženja Basler Baugesellschaft u Baselu. Od 1927 urednik časopisa Werk. Projektuje pod uticajem P. Behrensa, A. Messela i B. Paula. Gradio trgovačke kuće u Berlinu i Baselu, porodične kuće u Zürichu i Winterthuru, škole, letnjikovce, crkve i dr.

BERNWARD (oko 960, po nekim izvorima 993 – Hildesheim, 1022). Od 992 do smrti biskup u Hildesheimu, čovek visokog obrazovanja, uticajna politička ličnost i odgojitelj cara Otona III. Njegovom zaslugom je Hildesheim postao značajno nemačko umetničko središte. Sakupljajući umetnike, osnivajući radionice, a prema svom biografu Thangmaru radeći i sam, B. je započeo široku delatnost, koja obuhvata sve umetničke grane od arhitekture (Sv. Mihajlo; Sv. Godehard) do iluminisanja rukopisa. Na delima ove škole, koja je obuhvaćena nazivom Bernwardska umetnost, pored srodnosti sa provincijskom saksonsko-westfalskom umetnošću, očut je uticaj bavarske i vizantijske umetnosti kao i antičkih spomenika, koje je Bernward upoznao na svom putovanju po Italiji. U Hildesheimu se pod njim razvila škola čiji rezultati idu medju najbolja dela romaničkog stilskog izraza u Nemačkoj.
Hildesheim je u Nemačkoj jedan od značajnijih centara u umetnosti livenja bronze, koje je unutar Bernwardske umetnosti dalo izuzetno važne rezultate.

BERRUGUETE, ALONSO Španski vajar, graditelj i slikar (oko 1486 (88) – Toledo, 1561). Sin i učenik slikara Pedra Berruguetea. Oko 1503 polazi u Italiju i u Rimu upoznaje Michelangela i Bramantea. Na formiranje njegovog izraza naročito je uticao Michelangelo. Okon 1520 vraća se u Španiju i u svojoj mnogostranoj delatnosti postaje jedan od glavnih pobornika primene kasnorenesansnih oblika. Njegov uticaj je došao do izražaja posebno u formiranju tzv. plateresknog stila, kod kog se ukrštaju renesansni elementi sa mavarskim dekorativnim oblicima. kao graditelj, izveo je portal na hospiciju S. Juan Bautista u Toledu, dvorište kolegia Iraca u Salamanki i toranj katedrale u Murci-i, a kao skulptor niz oltara i nadgrobnih spomenika; za oltare je osim plastičnih radova izvodio i slike, a drvenu skulpturu je polihromirao (tzv. estofado). Značajno je uticao na razvoj španske umetnosti XVI veka.

BERRUGUETE, INOCENCIO (1520 – 1575) Španski slikar i skulptor, koji je u XVI v. radio u Valladolidu. Sinovac, učenik i pomagač Alonsa Berruguetea, s kojim je radio horske klupe katedrale u Toledu (1539-48). Za Pedra Gonzalesa de Leon i njegovu ženu izradio je u Valladolidu nadgrobni spomenik od alabastera (1550-52). Povodio se za svojim stricem Alonsom; na njegov način primenjuje duh italijanske renesanse, a u plastici ornamentiku plateresknog stila.

BERTANI, CARLO Italijanski slikar i graditelj (1743 – Piacenza, 1801). Učenik A. Bibiene; posvećuje se scenografiji i radi 1779 za pozorište Scala u Milanu, a 1787-89 za pozorište u Parmi. Sledbenik barokno – iluzionističkog stila porodice Galli-Bibiena.

BERTANI, GIOVANNI BATTISTA DI EGIDIO Italijanski graditelj, skulptor i slikar (Mantova, 1516 – 1576). Učenik Giulia Romana i njegov naslednik kod dovršavanja arhitektonskih radova u Mantovi: dvorac Gonzaga, crkva sv. Barbare. Izdao 1558 traktat – komenta »Gli oscuri e difficili passi dell'opera jonica di Vitruvio«.

BERTINI, GIOVANNI Italijanski skulptor-graditelj (capomaestro) u XV veku. Sa Pierom da Firenze radio 1463 na kruni kampanila S. Pietro de' Cassinesi (Perugia). Pripisuju mu raskošnu renesansnu dekoraciju glavnog portala crkve S. Maria Novellaa u Firenci. G. Milanesi smatra da je Giovanni di Bettino, koji se spominje kao graditelj kapele u Firenci, identičan sa ovim umetnikom.

BERTOIA, HARRY Američki vajar, slikar, grafičar i dizajner (Udine, Italija 1915 - 1978). Studirao u Detroitu na Art and crafts school i na akademiji u Cranbrooku, Michigan (1937-39), gde kasnije predaje obradu metala (1939-43). Medju njegovim učiteljima i kolegama na studijama bili su Charles Eames, Florence Knoll i Eero Saarinen. Izradjuje proizvode od šper ploče modelovane u kalupu za ratne potrebe kompanije Evans Products, Venice, California (1943-46), za koju je takodje dizajnirao stolice zajedno sa Charleom Eamesom. Nakon rata, radio je za Florence Knolla. Godine 1950 osniva sopstveni studio u Pennsylvaniji uz podršku Knoll International, za koju je dizajnirao svoje najpoznatije delo, Bertoia stolicu, lansiranu 1951. Izradio je seriju hromiranih stolica čija se sedišta sastoje od krivolinijski oblikovane žičane mreže koja definiše sedište i naslon stolice. Jedna od najčuvenijih stolica iz serije bila je »Diamond« stolica (1952), čije su sedište, nasloni za ruke i ledja izradjene u multikurvinalnoj formi, od košaraste žičane mreže koja je postavljena na četvrtastu strukturu čeličnih žičanih nogu. Postojala je mogućnost fiksiranja dva položaja za sedenje na ovoj stolici. Fizička i vizuelna lakoće dizajna, učinili su da ova stolica postane klasik moderne, a ona je proizvedena u ogromnom broju. Nakon sredine 1950-tih, Bertoia se koncentrisao na izradu skulptura i nije više radio dizajn nameštaja.Njegov dizajn nameštaja karakteriše skulptualno razmišljanje, lakoća i vazdušastost – potpomognute upotrebom žičane mreže u kontrastu šper ploči i livenoj plastici koje favorizuje Eames. Tokom 1950-tih i 60-tih, njegove stolice su predstavljale ikone modernog dizajna.

BERTONE (osnovana 1912). Torinska fabrika vagona koju je osnovao Giovanni Bertone. Njegov sin, Nuccio – Giuseppe (1914 – 1997), pridružio mu se 1932 i pod njegovim vodjstvom kompanija se okreće dizajniranju automobila tokom 1950-tih. Ovaj razvoj moguće je delimično pratiti u bliskoj vezi sa firmom Alfa Romeo, medjutim, Bertone je radila i za druge proizvodjače automobila, medju kojima su: Ferrari, Lancia, Jaguar i FIAT, a u svoje projekte je uključila dizajnere poput Giorgietta Giugiaro.

BERTOTTI-SCAMOZZI, OTTAVIO (1719 - 1790) Vodeći arhitekta palladijanskog preporoda u Italiji. Sagradio je brojne kuće u Vicenzi i njenoj okolini, medju kojima su najznačajnije Palazzo Pagello-Beltrame (1780) i Palazzo Franceschini (1770, sada Questura), koje predstavljaju neo klasicističku verziju Palladia. Poznatiji kao izdavač Palladijevih dela: »Le fabbriche e i disegni di Andrea Palladio raccolti e illustrati« (1776-83) i »Le terme dei Romani, disegnate da A. Palladio« (1797).
Bio je u bliskoj vezi sa ličnostima kao što su bili Algarotti i Quarenghi. Njegovi radovi nalaze se u i oko Vicenze, radjeni pod snažnim uticajem palladijanizma. Njegova Casa Muzzi, Riello (1770) i jasno zasnovana na planu Villino Cerato di Montecchio Precalcino (1540-te). U poslednjoj dekadi života, njegov rad postaje snažniji i izražajniji, kao na pr. na Palazzo Braghetta sul Corso (1780) i Teatro Eretenio (1781-4).

BERTY, THOMAS (oko 1485 – 1555) Engleski master mason. Bio je angažovan na gradnji Priory St Mary Overie, Southwark, uključujući završnu etažu, od koje je danas načinjen toranj katedrale u Southwarku. Tokom 1530-tih radio je na svodovima prezveterijuma na katedrali u Winchesteru. Berty je bio uposlen od strane Kraljevskog odeljenja za gradnju na dvorcima Calshot i Cowes, Isle of Wight, a 1540-tih je sagradio dvorac Hurst. Smatra se da je bio ključna ličnost u transformaciji perpendikularnog gotičkog stila u stil tudorske renesanse, što se može videti na katedrali u Winchesteru, kroz stilske promene tokom 1520-tih i 1530-tih.

BESTELMEYER, GERMAN (1874 - 1942) Nemački tradicionalistički arhitekta, najviše poznat kao jedan od osnivača grupe Der Block i kao kritičar modernizma. Projektovao je brojne nove gradjevine i remodelovao postojeće, na Univerzitetu u Münchenu (1906-22) i bio je zaslužan za Nemački paviljon na Medjunarodnoj izložbi umetnosti u Rimu (1911). Njegov Germanic Museum (sada Busch-Reisinger Museum of Central and North European Art, Harvard University, Cambridge, Mass. (1914-17)) je vrlo poznat. God. 1916 pobedio je na konkursu za projektovanje Kuće prijateljstva, Istambul, Turska, a u medjuratnom periodu je projektovao više velikih projekata, uključujući i Luftwaffe Oblasnu upravnu zgradu, München (1933-9), sve u simplifikovanom neoklasicističkom stilu.

BETTINO, ANTONIO (aktivan 1650 – 80) Italijanski arhitekta koji je projektovao crkvu San Filippo Neri, Chieri (1664 – 73) i Santi Maurizio e Lazzaro, Torino (1679-1704), za koje se opšte smatra da su njegova najbolja dela. Takodje je zaslužan za San Filippo Neri, Torino (početa 1675), ali nju je kasnije preuzeo Guarini.

BETTO, JEAN (1647 – 1722) Porodica Betto je dala arhitekte koji su delovali u i okolo Nancyja, Lorraine u XVII i XVIII veku. Jean je najproslavljeniji član, poznat po dizajnu enterijera katedrale (1699-1736), madjutim, njegov sin Jacques, kao i unuk, takodje Jacques (rodj. 1714), realizovali su projekte za razne crkve u Nancyju.

BEUGHEM, LOUIS VAN (BODEGHEM, BOEDEGHEM, BOEGHEM) Flamanski graditelj i skulptor (Bruxelles, oko 1470 – 1540). Dovršio je kraljevsku kuću (Brood Huis) u Bruxellesu služeći se renesansnim elementima; fasada gradjevine razrešena je dvostrukom galerijom. Za Margaretu Austrijsku sagradio je 1513-32 crkvu Notre Dame du Brou (Bourg-en-Bresse) i izradio nacrte (1516-22) za Margaretinu grobnicu i grobnicu njenog muža Filiberta Savojskog (obe u istoj crkvi, radove izveo C. Meyt 1526-31). Godine 1532 izveo plan za kapelu sv. Sakramenta u crkvi S. Gudule u Bruxellesu. Po njegovim nacrtima izvedeni su nadgrobni spomenici Franje Austrijskog te don Diega Guevarre i njegove žene u crkvi Notre-Dame au Sablon u Bruxellesu.

BEURDELEY, LOUIS-AUGUSTE-ALFRED (1808 – 1882) Francuski proizvodjač nameštaja, prominentan u stilu drugog ampira. Beurdeley je bio specijalista u reprodukciji nameštaja iz XVIII veka i dizajnu u stilu preporoda Louis XVI. Nasledio je od oca razradjen posao sa nameštajem, a njegov sin, Alfred-Emmanuel-Louis Beurdeley ga je nasledio, usredsredivši se upotpunosti na reprodukcije, sve dok nije prodao firmu 1895.

BEVERLEY, ROBERT OD (OF) (aktivan 1253 – 85) Engleski master-mason. radio je na horu i transeptu minstera u Beverleyu, Yorkshire (dovršen oko 1260), a od 1253 bio je angažovan na radovima na opatiji i palati u Westminsteru. God. 1260 postao je Kraljev master-mason i glavni mason na Westminsterskoj opatiji. God. 1271 postao je nadzornik na Kraljevskim radovima na gradnji Tower of London, dvoraca Windsor, Rochester i Hadleigh, kao i na gradnji velikih imanja Guildford, Kempton i Havering. Projektovao je Byward i Middle, kule na Tower of London, koje je dovršio prelepim unutrašnjim svodovima. Ovi radovi i njegov doprinos na opatiji Westminster (uključujući prva četiri polja broda) obezbedili su mu sigurno mesto u istoriji engleske arhitekture. Bez sumnje je bio i skulptor, a zaslužan je za lik kralja Henryja III (1276).

BEYAERT, HENRI (1823 – 1894) Belgijski arhitekta koji je, poput svog savremenika Alphonse Balata, načinio eklektički doprinos razvoju fin-de-siècle arhitekture u Bruxellesu, pre svega po svojoj harmonijskoj upotrebi belog, plavog kamena i opeke. Bio je posebno zainteresovan za upotrebu željeza u arhitekturi, a izvršio je značajan uticaj na svoje asistente, Paula Hankara i Victora Hortu. Njegov najpoznatiji klasični rad je Banque Nationale, Bruxelles (1860-5), medjutim, u kasnijoj fazi je eksperimentisao sa stilovima gotičkog i renesansnog preporoda.

BEYER, CHRISTOPH FRIEDRICH WILHELM ( takodje JOHANN CHRISTIAN WILHELM) Nemački vajar, slikar i graditelj (Gotha, 1725 – Schönbrunn kod Beča, 1806 (ili 1796)). Studirao slikarstvo i vajarstvo u Parizu i Italiji, gde upoznaje J.J. Winckelmanna i oduševljava se za baštinu antike. U Nemačkoj prima zaposlenje u Stuttgartu i u manufakturi porcelana u Ludwigsburgiu (Würtemberg), za koju izradjuje figuralne modele. Prekida sa tadašnjim manirom rokokoa i ostvaruje klasicistički način izražavanja. Godine 1770 prelazi u službu bečkog dvora i radi nacrte za skulpturu u schönbrunnskom parku (mitološki likovi), koji su ostvareni samo delimično. Radio je skulpturu i za park dvorca Belvedere i druge parkove (Kaunitz, Eszterhazy). Njegovim radovima, koji su izraz formalističkog klasicizma, obeležen je početni period klasicističkog kretanja u austrijskoj skulpturi.

BEZERÉDI, GYULA Madjarski skulptor (1858 – Budimpešta, 1925). Učio u Beču, gde izvodi plastične radove na Hofburgu i muzejima. Od 1882 radi u Budimpešti skulpture za fasade i unutrašnjost javnih gradjevina (Parlament, Opera, Reduta) i spomenike. Izraz mu je akademski, a u sitnoj plastici realistički.

BEZOLD, GUSTAV VON Nemački arhitekta i istoričar umetnosti (1848 – Frankfurt na Majni, 1934). Od 1887 deluje na Visokoj tehničkoj školi u Münchenu, 1892-1900 prvi je direktor Germanskog muzeja u Nürnbergu. Zajedno sa G. Dehio-om izdao »Die kirchliche Baukunst des Abendlandes« (1884-1901). Njegovo je delo »Die baukunst der Renaissance in Deutschland, Holland, Belgien und Dänemark« (1900). takodje, objavio je više dela u stručnim časopisima.

BIANCHI, FRANCESCO Italijanski graditelj. Oko 1703 radio u Rimu. Sagradio sa P. Carratoliem lepo oblikovanu palatu Antinori-Gallenga u Perugi-i, koja spada medju značajne primere barokne arhitekture u Umbriji.

BIANCHI, PIETRO (1787 – 1849) Italijanski neoklasicistički arhitekta iz područja Ticino. Učenik Luigija Cagnola, zaslužan je za projekte crkve San Francesco di Paola, Napoli (1817-31), sa njenim visokim tamburom i kupolom nalik pantheonu. Pod velikim uticajem francuskih prethodnika, njena zakrivljena kolonada sa obe strane portika zasnovana je na Berninijevoj Piazza di San Pietro, Rim. Kolonadu su projektovali Leopoldo Laperuta i Antonio de Simone od 1808.

BIANCO, BACCIO DEL Italijanski slikar i graditelj (Firencaa, 1604 – Madrid, 1656). Slikanje učio kod G. Bilivertia, a arhitekturu kod G. Parigia. Barokni majstor bez većih umetničkih mogućnosti, ali vešt u mnogim zanatima. Pomaže G. Pieroniu u fortifikacionim radovima u Češkoj, radi i samostalno na različitim toskanskim utvrdama. U Pragu slika u Wallensteinovoj palati i franjevačkom manastiru, u domovini radi dekorativne freske u vilama i palatam i kartone za tapiserije i mozaike. Crtao karikature, slikao pejsaže, bavio se scenografijom, izradjivao sprave za pozorišta i svečanosti, a bio je i vrtni arhitekt (neke vrtove u Madridu je uredio na italijanski način).

BIANCO ili BIANCHI DA COMO, BARTOLOMMEO (oko 1590 – 1657) Italijanski arhitekta rodjen u Como-u, radio u baroknom stilu u Genovi. Njegov jezuitski Collegio, danas Univerzitet (1630-6), podignut na dramatičnom strmom terenu sadrži stepenište koje se uzdiže od zasvedenog ulaznog vestibila do arkadiranog cortille-a, podižući se u punoj visini gradjevine. Najveći uticaj na Bianco-a učinio je Galeazzo Alessi, koji je takodje konstruisao palazzi na strmom terenu.

BIARD, COLIN Francuski graditelj (Amboise, 1460 – 1520 (1516)). Prema arhivskim podacima učestvovao u svim velikim savremenim gradjevinskim poduhvatima: dvorac Amboise, Gaillon, Verger, most Notre-Dame u Parizu, zvonici katedrala u Rouenu i Bourgesu. Služi se gotičkim gradjevinskim oblicima, u kojima se javljaju renesansni ornamentalni detalji.

BIBIENA V. Galli da Bibiena

BICKNELL, JULIAN (1945 - ) Britanski arhitekta, studirao na Cambridge University. Medju značajnim projektima su: Henbury Rotunda, Cheshire (1983); Upton Viva, Warwickshire (1990). Objavio: »Rehabilitation and Conversion«, London, 1980. Njegov rad karakterišu stilovi Arts and Crafts, klasičan stil i vernakularne tradicije, u koje je uključio saradnju sa umetničkim zanatlijama.

BIDLAKE, WILLIAM HENRY (1861 – 1938) Sin crkvenog arhitekte iz Wolverhamptona George-a Bidlake (1829-92). Godine 1887 osnovao je sopstvenu praksu zajedno sa Johnom Cottonom (1844 - 1934) u Birminghamu, iz koje je razvio veliki projektni biro. Projetovao je više lepih kuća u kasnom stilu Arts and Crafts, medju kojima je (njegova lična) »Woodgate«, Sutton Coldfield, koja je objavljena u Muthesiusovoj »Das Englische Haus« (Engleska kuća).

BIDUNIUS Italijanski skulptor i graditelj iz druge polovine XII veka. Pretpostavlja se da potiče iz Bidogna kod Coma. Pripada krugu komaska. U doba početka društvene stabilizacije na italijanskom tlu jedan od majstora koji se iz anonimnosti uzdiže do značajne figure. U njegovim radovima prisutni su prodori toskanskih elemenata u tradicionalne oblike lobardijske dekoracije. Prva njegova dela pokazuju uticaje najranijih predstavnika pisanske plastike Guglielma i Graumontea, dok su kasniji radovi robustniji i teži. Poslednja dela ukazuju na uticaje Bonanna, autora pizanskih bronzanih vrata, koja u ranoj romanici imaju značenje prototipa za slične radove.

BIELENBERG, RICHARD Nemački arhitekt (1871 – 1929). Radio najviše u Berlinu, često uz saradnju J. Mosera. Gradio uglavnom banke, hotele, berze (Duisburg) i trgovačke kuće (ukupno oko 200 velikih objekata).

BIENNAIS, MARTIN-GUILLAUME (1764 – 1843) Umetnički zanatlija u metalu i proizvodjač nameštaja, radio u stilu francuskog ampira (Empire). Bio je Napoleonov zlatar, medjutim, najviše je poznat po svom radu u metalu. Takodje je izradjivao nameštaj, posebno male komade, često po dizajnu Perciera i Fontaine-a, kao i Barona Denona.

BIGARELLI, GUIDO (ZVAN GUIDO DA COMO, zvan GUIDETTO) Italijanski vajar (XIII v.). Došao je iz Lombardije u Toskanu u vreme, kada su na severu Italije radili sledbenici B. Antelamia. 1246 izradio školjku krstionice u Pisi, a 1250 propovedaonicu u crkvi u Pistoi-i.

BIGELOW, JACOB (1786 (7) – 1879) Profesor medicine na Harvard University, zaslužan za projektovanje Mount Auburn Cemetery, Cambridge, Mass., sa vratnicama i ložama u stilu egipatskog preporoda (1825-42)..

BIGIO, NANNI DI BACCIO (umro 1568) Firentinski arhitekta koji se doselio u Rim 1540-tih. Projektovao je Porta del Pòpolo (1561-4), bez sumnje njegovo najbolje delo i bio je imenovan za arhitektu Papske palate 1567, a kao takav je nadgledao radove na konstrukciji kastela Sant'Angelo, brojne fortifikacije i izgradnju crkve San Martin degli Svizzeri.

BILL, MAX Švajcarski arhitekt, vajar, slikar i pisac (Winterthur, 1908 - 1994). Studira u Zürichu na školi za umetnost i zanatstvo (1924-37) i na Bauhausu u Dessau-u (1927-29). U svom radu sintetizuje ideje konstruktivizma, J. Arpa i bivšeg Bauhausa. Po povratku u Švajcarsku 1929 igra značajnu ulogu u primeni ideala konstruktivizma u švajcarskoj školi grafičkog dizajna 1930-tih. God. 1931 usvaja koncept »concrete art«, termin kojeg je predložio Theo van Doesburg 1930, kojim opisuje univerzalnu umetnost apsolutne čistote. Ovu estetiku Bill je izražavao u svojim radovima upotrebom mrežne strukture, geometrijske progresije i matematičkih formula. Ranih 1950-tih projektovao je naglašene istoricističke gradjevine za Ulm Hochschule für Gestaltung, čiji je rektor bio do 1956. Njegovi industrijski projekti izražavaju njegovu posvećenost efikasnosti materijala i oblika, omiljene u modernom pokretu. Bill je konstruktivista; istražuje zakone i odnose u arhitektonskom prostoru. Kod njegovih dela naglašena je težnja za balansiranjem oblika.
Na polju industrijskog dizajna, karijeru je započeo 1944, dizajnirajući proizvode, uključujući i nameštaj, u čistom, geometrijskom maniru, vezano za funkciju, ekonomiju i mogućnosti materijala. U periodu rada na Hochschule für Gestaltung, propagirao je ideale Bauhausa, privatajući funkcionalizam i matematički orijentisanu estetiku. Kroz ovu instituciju i putem svog rada, Bill je uticao na veliki broj nemačkih posleratnih dizajnera. 1957 vratio se u Zürich, gde se okrenuo slikarstvu i skulpturi.

BILLING, HERMANN (1867 – 1946) Nemački arhitekta, proslavljen kao dizajner kuća i lepih enterijera u periodu ranih godina XX veka, često u maniru Jugendstila. Razvio je masivan pojednostavljen Rundbogenstil kratko nakon toga. Medju njegovim gradjevinama nalaze se Rathaus, Kiel (1903-11); moćna Kunsthalle, Mannheim (1906-7) i nove zgrade Univerziteta u Freiburgu-im-Breisgau (1907-11). Tokom 1920-tih okrenuo se simplifikovanom neoklasicizmu.

BILLINGS, ROBERT WILLIAM (1813 – 1874) Engleski arhitekta više poznat po ilustracijama i crtežima u svojoj »History and Description of St Paul's Cathedral« (1837), »Churches of London« (1839) i »Durham Cathedral« (1843). Njegov najproslavljeniji rad je »Baronial and Ecclesiastical Antiquities of Scotland« (1845-52), značajna knjiga za škotsko antikvarstvo i glavni izvor škotskog Baronial stila. Takodje je objavio više radova o gotičkoj arhitekturi. Imao je raširenu praksu, koju je specijalizovao na polju restauracije. Projektovao je dvorac Wemyss, Renfrewshire, različite radove na dvorcu Dalziell, Motherwell, Lanarkshire (1859), crkvu St John, Crosby-on-Eden, Cumberland (1854) i monument na groblju u Carlisle-u u pomen Peteru Nicholsonu (1856).

BILJBIN (BILIBIN), IVAN JAKOVLJEVIČ Ruski slikar, ilustrator i scenograf (1876 – 1942). Učenik I. Rjepina, pripadao je grupi slikara okupljenoj oko revije »Mir iskustva«. Kao scenograf, blizak stilizatorskim koncepcijama i kolorizmu L. Baksta i A. Benoisa, radi od 1906 u moskovskoj Operi, radi za baletni ansambl, a 1918 inscenira u Lenjingradu opere Glinke i Rimski – Korsakova. Otišavši u emigraciju, radi za zapadnoevropske teatre, crta arheološke i umetničke spomenike u Egiptu, ali se nakon 20 godina vraća u SSSR i postaje profesor akademije u Lenjingradu.

BINAGO (BINAGHI), LORENZO (ZVAN LORENZO BIFFI) Italijanski graditelj (1556 – 1629). Godine 1602 počinje sa gradnjom crkve S. Alessandro in Zobedia sa osnovom u obliku grčkog krsta, reprezentativnu baroknu gradjevinu u Milanu.

BINDESBØLL, MICHAEL GOTTLIEB BIRKNER Danski neoklasicistički arhitekta (1800 – 1856). Primenjivao elemente istorijskih stilova. Boravio u Parizu tokom 1820-tih, gde je primio uticaje novih teorija klasične polihromije koje su u to vreme bile aktuelne. Nakon perioda rada kao asistenta i studiranja u Københavnu (1824-33), nekoliko godina je proveo putujući, pre nego što se vratio u dansku prestonicu gde će uraditi svoje remek delo muzej u Københavnu (1839-47) za dela Bertela Thorvaldsena (1770-1844). Projekti Bindesbølla su odabrani na konkursu 1839, a sheme su dovršene 1840. Gradjevina ima grčko-egipatske ili vitruvijanske otvore na ulaznoj fasadi, postavljene in antis. Portiko vodi poreklo iz sinteze Schinkelovog prvog projekta za Neue Wache (Kuća stražara), Unter den Linden (1816), pomešanog sa fronta muzeja u Lustgartenu, oba u Berlinu. Muzej je načinio značajan doprinos u debati koja se vodila tokom XIX veka na planu polihromije u klasičnoj arhitekturi. Bindesbøll je tadodje projektovao azil za mentalno bolesne kod Aarhusa (1850-1); još jednu mentalnu bolnicu u Oringa, Zeeland (1854-7); gradske većnice u Thistedu (1851-3), Flensburgu (1852), Stege (1853-4) i Naestvedu (1855-&); stambeni blok u Kobenhavnu (1853-5).
Njegov sin, Thorvald (1846 – 1908) bio je takodje arhitekta, a postao je profilisan dizajner u stilu Art Nouveau. On je takodje dizajnirao zaštitni znak za Carlsberg Lager-Beer. Godine 1844 primenjuje engleski cottage-style na kupalištu Klampenborg.

BING, SIGFRIED »SAMUEL« (1838 – 1905) Nemački preduzetnik koji je bio povezan sa pokretom Art Nouveau. U početku, Bing je bio trgovac umetninama u Hamburgu, Nemačka, potom je putovao na Daleki istok tokom 1870-tih a po povratku se doselio u Pariz, gde je radio kao trgovac japanskih i orijentalnih umetničkih predmeta. Godine 1893 francuska vlada ga je smatrala za arbitra zvaničnog ukusa i poslala ga u SAD da proučava nove trendove. Tamo je Bing posebno bio impresioniran radovima H.H. Richardsona i Louisa Sullivana. Bing je rano uočio da nekolicina evropskih umetnika i dizajnera pokušava da razvije novi stil dekoracije i savremenog dizajna koji nisu zasnovani na istorijskim stilovima. Godine 1895 otvorio je prodavnicu u Parizu u kojoj je promovisao radove ove grupe umetnika. Ime prodavnice bilo je »L'Art Nouveau«, a neovi stil, posebno u svojoj francuskojmanifestaciji, postao je poznat kao Art Nouveau. Medju dizajnerima nameštaja koji su aktivno promovisani putem ove prodavnice, bili su Georges de Feure, Edward Colonna i Eugene Gaillard, mada je Bing predstavljao mnoge druge značajne umetnike i dizajnere ovog stila, kako u Francuskoj, tako i izvan nje.

BIRKERTS, GUNNAR (1925 - ) Prominentni američki arhitekt, Rodjen u Rigi, Latvija, živi i radi na području jugoistočnog Michigana. Završio je Technische Hochschule, Stuttgart. Najznačajniji projekti su mu: University of Michigan Library, Flint (1986); University of California, San Diego (1992); College of Law, Ohio State University, Columbus (1993); Corning Museum of Glass, Corning, New York; Marquette Plaza, Minneapolis, Minnesota; Ambasada SAD, Caracas, Venecuela.

BIZES (grč. Buzhs, Byzes) Grčki klesar sa Naksosaa, koga pauzanija pogrešno smatra skulptorom i stavlja u VII v.p.n.e. Po nejasnom natpisu na osnovi nekih kipova na Naksosu ne može se sa sigurnošću zaključiti da li je on (kako misli Pauzanija) ili njegov sin Euerg (grč. Euergoz, Euergos) prvi počeo da izradjuje crepove načinjene od mermera. U prilog Pauzanijevom mišljenju govori sigla BY na crepu od naksoskog mermera, nadjenom na atinskom Akropolisu.

BLACK, MISHA Engleski arhitekta i dizajner (1910 - 1977). Rodjen u Rusiji, došao sa svojim roditeljima u Britaniju sa 18 meseci. Kratko je studirao na Central School of Arts and Crafts u Londonu, medjutim, umnogome je samouk u oblasti dizajne. Od 1928 radi na oblikovanju izložbenih prostora i štandova, pre no što će osnovati svoj Studio Z 1930. God. 1933 pridružuje se Bassett-Gray grupi umetnika i pisaca, iz koje je nastalo Industrial Design Partnership (1935-40), britanski prvi multidisciplinarni studio za dizajn. Za vreme Drugog svetskog rata radio je više projekata za propagandne izložbe ministarstva informacija. Godine 1945 osniva Design Research unit, kojom je uspostavio medjunarodnu reputaciju dizajnera izložbi. Vodi odeljenje za industrijsko oblikovanje na Royal College of art u Londonu (1959-75). Savetnik za dizajn u nekoliko industrijskih preduzeća. Projektovao mnoge britanske izložbe, objavio niz teorijskih radova, posebno o obrazovanju dizajnera. Od 1963 partner biroa »Black, Bayes and Gibson«; autor i koautor mnogih britanskih industrijskih proizvoda.

BLACK AND DECKER (osnovana 1910) Firmu su osnovali S. Duncan Black i Alonzo G. Decker kao malu prodavnicu mašina u Baltimoreu, Maryland, SAD. God. 1917 patentirali su pištoljsku ručku i prekidač obarač, inovacije koje su i danas standard u električnom alatu i opremi. Ubrzo, kompanija je postala najveća multinacionalna korporacija i svetski lider u proizvodnji alata, kućne opreme i druge opreme. Tokom 1960-tih i 70-tih dizajnirali su opremu za svemirski program NASA. 1979 izbacili su na tržište Dustbuster, bežični usisivač za prašinu, čime su uneli novu kategoriju kućnih aparata na tržište.

BLACK MOUNTAIN COLLEGE Koledž dizajna koji je 1933-58 osnovan od strane akademika koji su napustili Rollins College u Floridi. Koledž je vodio John Rice, a predstavljao je alternativni “idealni koledž”, blizu Asheville, North Carolina. Osnovni principi bili su demokratsko upravljanje i centralna uloga studija umetnosti. Osnivanje koledža koincidiralo je sa New Dealom u SAD, ali takodje i sa padom BAUHAUS-a u Nemačkoj. Medju predavačima, najznačajniji su: Walter Gropius, Josef Albers, Marcel Breuer, Xanti Chawinsky, isto kao Buckminster Fuller, John Dewey, Carl Jung, Max Lerner, John Cage i Robert Rauschenberg.

BLACKBURN, WILLIAM (1750 – 1790) Engleski arhitekta, svoje ime je izgradio kao projektant zatvora vezano za Penitentiary Act (1779) a bio je pionir radijalnog projektovanja. Medju njegovim radovima najznačajniji su: okružni zatvori: Oxford (oko 1785-1805), Ipswich, Suffolk (1786-90), Gloucester (1788-91), Monmouth (1788-90) i Dorchester, Dorset (1789-95).

BLACKET, EDMUND THOMAS (1817 – 1883) Arhitekta rodjen u Engleskoj, emigrirao u Australiju 1842, gde je dovršio anglikansku katedralu u Sydneyu (od 1845) i projektovao više crkava u stilu gotičkog preporoda, kao dijecezijski arhitekta. Projektovao je Univerzitet u Sydneyu (1854-60), esej u tudorskom gotičkom stilu, sa velikim holom uradjenim po ugledu na Westminster Hall u Londonu. Takodje je zaslužan za izgradnju katedralne crkve St George, Perth, Western Australia. Kasnijih godina, pridružio mu se njegov sin, Cyril (aktivan 1874-80).

BLASSEL, NICOLAS ML. Francuski skulptor i graditelj (Amiens, 1600 – 1659), sin Philippea Blassela. Izradjivao u baroknom maniru skulpture svetaca (za katedralu i crkvu Saint Rémy u Amiensu), nadgrobne spomenike i sarkofage. Godine 1657 u Abbevilleu radi nadgrobni spomenik porodice Rambures i crkvene statue.

BLAU, LUIGI (1945 - ) Savremeni austrijski arhitekta i dizajner nameštaja. Balu-ov nameštaj, medju kojim je većina dizajnirana za njegove arhitektonske projekte, postao je vredan pažnje zbog osobina elegantne funkcionalne jednostavnosti. Njegovi brojni dizajni modularnog i sklopivog nameštaja odražavaju stanje povećane tražnje, posebno nastale u posleratnom periodu, za mobilnim, višenamenskim nameštajem. Dok je njegov nameštaj jasan u duhu dizajnerskih ideala Bauhausa, Blau-ov rad je manje formalan i strog i favorizuje upotrebu drveta u odnosu na metal i druge industrijske materijale.

BLIN, PETER (aktivan oko 1675 – 1725) Proizvodjač američkog jakobinskog nameštaja. Blin, koji je živeo u Wethersfieldu, Connecticut, proizvodio je tzv. „Connecticut sunflower“ škrinje.

BLOCK, DER Grupa berlinskih arhitekata tradicionalista, osnovana 1928 sa namerom odupiranja modernističkoj grupi Ring (der). Poreklo grupe leži u ogorčenju koje je nastalo nakon što je Paul Bonatz pripremio plan po nalogu Deutscher Werkbunda za Weissenhofsiedlung u Stuttgartu u kojem su bile predvidjene kuće sa kosim krovovima. Sledile su rasprave a modernistička solucija Miesa van der Rohea bila je prihvaćena. Bonatz i njegov kolega Paul Schmitthenner (1884-1972) povukli su se iz projekta u znak protesta i, zajedno sa ostalim arhitektima, uključujući Bestelmeyera i Paula Schultze-Naumburga, osnovali asocijaciju koja je predlagala promociju arhitekture koja je bila zasnovana na ukusu i potrebama običnih ljudi, kao i na regionalnim i nacionalnim uslovima, pre nego na neželjenom nametanju populaciji novog arhitektonskog stila koji je tada nosila sa sobom samo elita. Ova grupa je kasnije postala bliska nemačkom nacionalizmu.

BLOM, HOLGER (1906 – 1996) Švedski arhitekta koji je, kao direktor Parkova u Stockholmu instituisao široki plan za pejsažno uredjenje celog grada (1937-72). Njegove ideje bile su široko prihvaćene od perioda rata 1939-45.

BLOM, PIET (1934 - 1999) Arhitekta rodjen u Amsterdamu, koji je postao jedan od najznačajnijih protagonista holandskog strukturalizma. Najviše je poznat po „Kasabah“ stambenoj četvrti u Hengelo-u (1965-73) i „Speelhuis“ centru i stambenoj četvrti u Helmondu (1975-8).

BLOMFIELD, SIR ARTHUR WILLIAM (1829 – 1899) Engleski arhitekta. Nakon putovanja po Kontinentu, osnovao je svoju uspešnu praksu u Londonu, tokom koje je realizovao brojne poslove na projektovanju crkava, privatnih kuća, škola i ostalih objekata. Njegovi najpoznatiji radovi su umešna rekonstrukcija broda i južnog transepta St Mary Overie (danas katedrala Southwark) u gotičkom stilu (1890-7) i italianate bazilika St Barnabas, Jericho, Oxford, sa finim gotičkim kampanilom.

BLOMFIELD, CHARLES JAMES (1862 – 1932) Najstariji sin Sir Arthura Blomfielda, učio kod svog oca i postao arhitekta na katedrali u Southwarku. Izveo je senzitivne restauratorske radove na St Cross, Winchester i St Mary, Redcliffe, Bristol. Medju njegovim novoprojektovanim gradjevinama su dogradnje na Eton College, Buckinghamshire i na Wellington College, Berkshire (1906).

BLOMFIELD, SIR REGINALD THEODORE (1856 – 1942) Rodjak C.J. Blomfielda, pridružio se birou svog ujaka, Sir Arthura Blomfileda 1881. Dve godine kasnije, osnovao sopstvenu praksu, u početku pišući i ilustrujući publikacije, da bi ubrzo bio uključen u osnivanje Art-Workers gilde. Projektovao je kuće u Hampsteadu; Talbot Building na Lady Margaret Hall, Oxford (1910-15); prvu zgradu United Universities Club iz 1906 (poznatu kao njegov stil Champs-Élysées). Medju njegovim pisanim radovima, značajni su: „The Formal Garden in England“ (1892); „A History of Renaissance Architecture in England, 1500-1800“ (1897), koja je bila izvorna knjiga za stilove Wrenaissance i Georgian preporod. takodje je napisao „A History of French Architecture, 1494-1661 and 1661-1774“ (1911 i 1921) i „Memoirs of an Architect“ (1932). Objavio je oštar napad na internacionalni modernizam koji je promovisan u časopisu „The Architectural Review“ (1934).

BLOMSTEDT, AULIS (1906 – 1979) Finski arhitekta i teoretičar, čija je arhitektura bila značajno uticajna. Njegovi apartmanski blokovi i terasaste kuće u Tapioli, Espoo (1962-5) su imali snažan odjek, projektovani jakim ritmičkim elementima kompozicije.

BLOND, JEAN-BAPTISTE-ALEXANDRE LE (1679 – 1719) Francuski arhitekta. Školovao se u Parizu, gde je sagradio Hôtel de Clermont, Rue de Varennes (1708-14). Njegova elegantna arhitektura možda se najbolje vidi na kući Reynault, Châtillon-sur-Bagneux (oko 1709-14). Tokom 1716-17 njega je angažovao Petar Veliki da nadzire radove u St Petersburgu, Rusija, gde je on uneo rokoko stil na palati Peterhof (kasnije proširena od strane Rastrellija). Suptilan crtač, izradio je ilustracije za Félibienovu istoriju Saint-Denisa (1706) i d’Auvilerovu „Cours“ u izdanju iz 1710.

BLONDEEL, LANCELOT (LANCELOOT) Flamanski slikar, crtač i graditelj (1498 (6) – Brugge, 1561). Radi pod italijanskim uticajima oltarske slike, crta kartone za tapiserije i vitraile, kao i predloške za drvoreze. Kao uvaženom restauratoru bilo mu je 1550 povereno da, zajedno sa J. van Scorelom restauriše Gentski oltar braće van Eyck, a zadatak je uzvršio sa najvećom pažnjom. Radio je takodje kao graditelj.

BLONDEL, JACQUES-FRANÇOIS (1705 - 1774) Arhitekta, rodjen u Rouenu, nevelikog značaja kao projektant (nije u vezi sa Nicolas-François Blondelom) ali imao je značajan uticaj kao pisac, predavač i teoretičar. Vodio je sopstvenu školu arhitekture u Parizu od 1743, dok nije postao profesor na Académie royale de l'Architecture 1762. Konzervativan po stavu, uzdiže francusku arhitektonsku tradiciju i njene predstavnike Mansartaa i Perraulta i na taj način pripremio put neo-klasicizmu. Njegovi objavljeni radovi uključuju »De la distribution des maisons...« (1783); »L'Architecture française (1752-6), poznatu kao »Grand Blondel« koja je pisana u osam tomova ali su objavljena samo četiri; »Discours sur la nécessité de l'étude de l'architcture« (1771-7) koja sadrži njegova javna predavanja i predstavlja suštinu njegovog učenja. Od njegovih zgrada nije mnogo preostalo, osim tri strane Place d'Armes u Metzu.

BLONDEL, JEAN – FRANÇOIS Francuski graditelj (Rouen, 1681 ili 1683 – Pariz, 1748 ili 1756). Sagradio u Rouenu berzu (1725-35); u Parizu izradio nacrt za glavni oltar i baldahin u Marijinoj kapeli crkve Saint – Sauver; u Versaillesu palatu garde, a u Ženevi više kuća.

BLONDEL, NICHOLAS-FRANÇOIS DE (1617 - 1686) Inženjer i matematičar, bio je više zainteresovan za teoriju nego za praksu arhitekture. Širio je rigidno klasičnu i racionalističku doktrinu francuske Akademije u knjizi »Cours d'architecture« (1675, prošireno izdanje 1698). Njegova najbolja gradjevina koja je opstala je Porte St Denis, Pariz (1671).
Na Blondela su uticali Vitruvije i italijanski arhitekti Vignola, V. Scamozzi i A. Palladio. B. spada u najkultivisanije Francuze XVII veka; u njemu su udruženi tradicionalan praktičar i preteča moderne teorije arhitekture. U francuskoj arhitekturi smatra se za pobornika nove struje protiv »starih«« (C. Perraulta i dr.).

BLORE, EDWARD (1787 - 1879) Topograf i antikvar crtač, pre nego što počinje da se bavi arhitektonskom praksom. Veliku poslovnu šansu dobio je 1816 nakon upoznavanja Waltera Scotta, kad učestvuje u rekonstrukciji Abbotsforda. Nakon prvog velikog posla, nastavlja da radi samostalno, uglavnom restauracije. Projektovao je i izvodio radove na Buckingham palati b(1832), postao glavni nadzornik na gradnji Westminsterske opatije (1827-49) i izveo radove na Hampton Courtu i Windsor Castle-u. Izgradio je veliki gradjevinsko arhitektonski biro, projektujući poljske kuće u svojim omiljenim stilovima Tudor i Elizabethan (Crom Castle, Co. Fermanagh, Irska (1838-41), je dobar primer), takodje je gradio i restaurisao crkve.
Medju njegovim originalnim objektima su delovi Lambeth Palace, London (1829-48), Pitt Press, Cambridge (1831-2) i dr. Objavio »Monumental Remains of Noble and Eminent Persons« (1824)

BLOUET, GUILLAUME-ABEL Francuski graditelj (1795 – Pariz, 1853), arhitekta i teoretičar iz perioda sredine XIX veka u Francuskoj. Učio kod P.J. Delespinea i u školi za arhitekturu u Parizu. Radio zajedno sa Gilbertom u Rimu a kasnije u Parizu, gde je bio imenovan zaa arhitektu Arc de Triomphe de l'Étoile 1831 (zajedno sa Gilbertom kao svojim zamenikom). Blouet je putovao u Grčku 1828 i pripremao studije dorskog hrama u Aegini (objavljene 1838), koje su pokazale ovu gradjevinu u svetlu njenih prvobitnih briljantnih boja, gde su dominirale crvena i plava. Zajedno sa Gilbertom i Hittorffom, Blouet je bio važan protagonista upotrebe boja u grčkoj arhitekturi. Njegova reputacija poznavaoca antičke arhitekture bila je još više učvršćena njegovim radom »Restauration des thermes d'Antonin Caracalla à Rome« (Restauracija Karakalinih termi u Rimu, iz 1828).
Blouet je predlagao upotrebu arhitekture u pravcu zadovoljenja socijalnih i moralnih potreba, a njegove ideje su razviji François-Marie-Charles Fourier (1772-1837) i Claude-Henri de Rouvroy, Comte de Saint-Simon (1760-1825). Godine 1836 otputovao je u Ameriku, gde je studirao arhitekturu zatvora. Postao je autoritet za arhitekturu zatvora. Njegove utilitarne ideje promovisao je u svojim predavanjima. Godine 1846 postaje profesor za teoriju arhitekture na École des Beaux-Arts u Parizu, nasledivši L.-P. Baltarda, a ovu poziciju zadržaće sve do smrti. God. 1848 imenovan je za arhitektu grada Fontainebleaua, gde je izveo više restauratorskih radova. Po njegovim planovima izradjeno je nokoliko spomenika na groblju Père-Lachaise u Parizu. God. 1847 započeo je rad na »Supplément à la traité théorique et pratique de l'art de bâtir de Jean Rondelet«, u suštini katalog postignuća na polju inženjerstva XIX veka.

BLOW, DETMAR JELLINGS (1867 – 1939) Arhitekta stil Arts and Crafts rodjen u Londonu , putovao po Italiji zajedno sa Ruskinom 1889 a potom radio za Philipa Webba na crkvi East Knoyle, Wiltshire. Član gilde Art Workers od 1892, postavio je radove u kamenu za dve poljske kuće koje je projektovao Gimson u Leicestershireu, potom radio kao nadzornik radova za Lethaby-ja na crkvi Brockhampton, Herefordshire. Projektovao je kuću u prirodi za izložbu Cheap Cottages Exhibition u Letchworthu (1905), a od 1906 (kada se pridružio kao partner arhitekti sa Beaux-Arts-a Fernandu Billerey-u) radio na brojnim gradskim i kućama u prirodi, uglavnom na imanjima Vojvode od Westminstera. Projektovao je Government House, Salisbury (danas Harare), Rhodesia (sada Zimbabve). Takodje je projektovao Happisburgh Manor, Norfolk. Bio je jedan od naviše nadarenih arhitekata svoje generacije.

BLUM, HANS (pojavljuje se 1550) Blum je objavio najuticajniji nemački traktat o redovima u arhitekturi: »«Quinque columnarum exacta descriptio atque delineatio...« (Cirih 1550) čime je uneo u nemačku arhitekturu prvi rečnik klasičnog jezika arhitekture. Traktat je zasnovan naa Serlijevom i često je reprintovan (»Ein kunstrych Buoch von allerly Antiquiteten...« Cirih 1652). Knjiga sadrži Blumove crteže crkava, trijumfalnih lukova itd.

BLUM, OTTO Nemački arhitekt (1876 - ?). Od 1906 nastavnik na Tehničkoj visokoj školi u Hannoveru. rešava probleme gradskog saobraća, urbanizma željezničkih stanica i luka. radi planove za generalnu regulaciju gradova (Veliki Berlin, Veliki Düsseldorf, Trelleborg, Barcelona i dr.).

BLUNTSCHLI, ALFRED FRIEDRICH Švajcarski arhitekta (Zürich, 1842 – 1930). Učio kod Gottfrieda Sempera i na École des Beaux.Arts u Parizu. Od 1881 profesor na politehnici u Zürichu. Gradio javne i privatne zgrade u Nemačkoj i Švajcarskoj. Takmičio se projektima za većnicu u Münchenu i Beču, reichstag u Berlinu, parlament u Bernu i dr. Eklektičar, predstavnik primene tzv. istorijskih stilova.

BMW (BAYERISCHE MOTOREN WERKE, BAVARSKA RADIONICA MOTORA) (osnovana 1916). Osnovana u Münchenu, u Bavarskoj, a plavo-bela boja na njenom grbu predstavlja boje bavarske zastave. U početku je radila motore za avione i brodove, od 1923 proizvodi motocikle, dok je svoj prvi automobil proizvela 1928. Model BMW 328 iz 1937 bio je izradjen po standardima koji su važili za proizvodnju aviona i predstavljao je olakšanu alternativu Mercedes-Benzu. Tokom posleratnog perioda Nemačke i oporavka privrede, BMW je proizvela Usetta seriju ekonomičnih automobila. Medjutim, u doba ekonomskog procvata Nemačke 1950-tih, BMW se okreće luksuznim modelima. Automobile dizajniraju Wilhelm Hofmeister, Paul Bracq i, od Claus Luthe, kada marka BMW postaje statusni simbol u Evropi. Kao rezultat ove popularnosti, dizajn BMW-a je postao tradicionalan u smislu kvaliteta proizvodnje i inženjeringa i kao takav, postao je visok standard u svetskoj automobilskoj industriji.

BOBERG, GUSTAF FERDINAND Švedski arhitekt (Falun, 1860 – 1946). Studirao na tehničkoj školi i umetničkoj akademiji (1882-84) u Stockholmu. Njegovi prvi projekti bili su pod uticajem teorija Viollete-le-Duca, a takodje i radovima H.H. Richardsona i Sullivana, medjutim, njegovi najznačajniji dometi bili su na polju projektovanja velikih javnih gradjevina, uključujući zgradu Centralne pošte, Stockholm (1898-1904). Projektovao je više izložbi, uključujući Baltic Exposition Building, Malmö (1914) i veliki broj privatnih kuća, medju kojima se ističe Villa Bergsgarden (1905-6). Njegovi zreli projekti bili su bogati u dekoraciji i materijalima, sa jednostavnim, naglašenim masama u švedskoj neoklasicističkoj tradiciji, ali sa egzotičkim, čak orijentalnim aluzijama u njegovim interpretacijama Art Nouveau-a. Nastojao da švedsku arhitekturu oslobodi od primenjivanja istorijskih stilskih oblika. U svojim koncepcijama gradjevinskih objekata naglašava funkcionalnost i pokazuje smisao za monumentalnost. Radio nacrte za nameštaj, tepihe i opremu knjiga.
Njegova reputacija je uveliko bila pomračena radovima Asplunda, Lewerentza, Ösberga i tengboma, medjutim, on je i dalje bio jedan od najvećih arhitektonskih figura u Skandinaviji od 1884 do 1915. Od perioda kada je zatvorio svoj biro 1915, on je zabeležio većinu primeraka švedske istorijske arhitekture u serijama portfolija.

BÖBLINGER (BOEBLINGEN, BEBLINGER) Porodica južnonemačkih zidara medju kojima su najpoznatija dvojica: Hans Senior i Matthäus. Hans (umro 1482) je bio pomoćnik u Konstanzu 1435, zatim postaje poslovodja kod Matthäusa Ensingera na crkvi St. Mary, Esslingen, a 1440 postaje majstor zidar ove crkve. Matthäus (umro 1505) je bio jedan od Hansovih sinova a verovatno je učio u Kölnu. Kasnije radi u Esslingenu sa ocem, a zatim u Ulmu, gde, nakon tri godine postaje majstor zidar Minstera (1480). Tamo je nasledio Ulricha i Matthäusa Ensingera i zamenio Urlichove projekte za zapadnu kulu svojim. Njegov toranj je dovršen 1881-90 i postao je najviši crkveni toranj u Evropi. Ipak, Matthäus je morao da se povuče iz posla i podnese ostavku nakon što se su se na tornju pojavile pukotine. Nakon tog dogadjaja, radi na nekoliko projekata kao konsultant, supervizor, ili radi projekte.

BÖCKLER, GEORG ANDREAS Nemački graditelj i pisac. Radio oko 1644-98 kao graditelj u Strassburgu, Frankfurtu, Nürnbergu i Ansbachu (pozorište). Napisao: »Compendium architecturae civilis« (1648), »Compendium architecturae militaris«, »Ars heraldica«; »Die Baumeisterin Pallas oder der in Teutschland entstandene Palladius«, Böcklerovo najznačajnije delo, 1698; prevod sa komentarom dveju prvih Palladijevih knjiga.

BODLEY, GEORGE FREDERICK (1827 - 1907) Poreklom Škot, rodjen u Hullbornu i prvi učenik George Gilbert Scotta (1845- oko1850). Uglavnom, ali ne i ekskluzivno, arhitekta crkava, radio uvek u gotičkom stilu. Na njegovim ranijim radovima evidentan je uticaj francuskih modela iz XIIIv., a kasnije i engleskih. Njegov stil sadrži kompetentnost i poznavanje poput onog Scottovog, ali se od njega razlikuje po istančanom ukusu i razradjenim detaljima, uključujući i detalje nameštaja i opreme. Medju njegovim ranim realizacijama su St. Michael, Brighton (1859-61); St. Martin, Scarborough (1861-2). 1869 ulazi u partnerstvo sa Thomasom Garnerom (1839-1906), drugim Scottovim učenikom; partnerstvo je trajalo do 1898, mada su već 1884 partneri radili odvojene projekte. Medju najraskošnijim radovima tog perioda je Holy Angels, Hoar Cross, Staffs. (1871-7). St. Augustine, Pendlebury (1874) predstavlja najmonumentalnije delo sa idejom jednostavnosti kao vrline. Bodley je takodje projektovao kapelu u Queen's College, Cambridge (1890-91) i zgrade za King's College, Cambridge (1893). Njegov zadnji posao bio je za Washington Cathedral, Washington D.C. za koji je pripremio projekte (1906-7).

BODLEY, SIR JOSIAS (oko 1550 – 1617) Vojni inženjer rodjen u Exeteru, brat osnivača Bodleian Library u Oxfordu. Služio je u Irskoj od 1598, u ratu protiv Hugha, The O'Neila, Drugog Velikog Earla of Tyrone (oko 1540-1616), koji se završio 1603. Ostao je u Irskoj, imenovan od strane Privy Councila kao vrhovni nadzornik gradnje dvoraca. God. 1609 povereno mu je mesto nadzornika u Plantation of Ulster, a 1612 postao je generalni direktor fortifikacija i gradjevinskih radova u Irskoj. Izgradio je mnogobrojne fortifikacije, medjutim, njegovi najveći radovi su bedemi i fortifikacije za grad London, odnosno, njegov novi grad Coleraine u posebno planiranom County of Londonderry.

BODT, JEAN DE (1670 - 1745) Hugenot, vojni inženjer i arhitekta koji je napustio Francusku nakon opoziva Nantskog edikta 1685. Učio je arhitekturu u Holandiji, a nakon odredjenog perioda rada u Engleskoj, nastanio se 1698 u Berlinu gde je vrlo brzo postao najznačajniji arhitekt posle Schlütera. Godine 1701 sagradio je Fortuna Portal na Potsdam Stadtschlossu (kojeg je zadržao Knobelsdorf prilikom rekonstrukcije 1744) i završio Neringov Arsenal u Berlinu (oko 1706) i Parochialkirche, prilagodivši oba projekta. Oko 1710 istočni front Wentworth Castlea, Yorkshire, je sagradjen po njegovim planovima za vojvodu od Strafforda (koji je tada bio ambasador kralja Prusije. Godine 1728 seli se u Dresden gde je bio imenovan za nadzornika kraljevskih radova, u kom svojstvu je vršio nadzor na Pöppelmanovim radovima na Japanskoj palati. Medjutim, svi njegovi ambiciozni projekti za gradjevine u Dresdenu i u ostalim mestima, ostali su nerealizovani, na papiru. Takodje je projektovao delove dvorca Königstein, kod Dresdena (1734-6).

BOEHMER (BOMER nakon 1915), EDWARD (1861 – 1940) Arhitekta rodjen u Pennsylvaniji, studirao u Stuttgartu, Hamburgu i Berlinu. Osnovao je svoju praksu u Londonu zajedno sa Percy Christian Gibbsom (1864-1904) godine 1889, projektujući Harley House, Marylebone Road (1904) i Portland Court, oba impresivna bloka velikih stambenih kuća. Njegova zgrada u 80 Portland Place (1909) ima izuzetnu klasičnu fasadu sa jaim francuskim i američkim uticajima.

BOET (grč. Bohqoz, Boethos) Grčki skulptor i teoretičar iz kalhedona (krajem III v.p.n.e. – prva polovina II v.p.n.e.). Njegova signirana bronzana herma sa glavom Dionisa, izvučena iz mora kod Mahdie (Tunis), radjena je u arhaizirajućem maniru. B. je posebno radio ukrašene ležaje. O njegovim teorijskim radovima govori i Plinije.

BOFFRAND, GABRIEL GERMAIN (1667 - 1754) Najveći francuski arhitekt rokokoa, počeo karijeru kao skulptor, studirajući kod Girardona u Parizu (1681), medjutim vrlo brzo se okreće arhitekturi. Postao je učenik, a kasnije saradnik J.H. Mansarta. Godine 1711 postaje Premier Architecte Vojvodi de Lorraine za kojeg je sagradio château Lunéville (1702-6) sa kapelom (1720-23). Skoro svi njegovi objekti u Nancyju su srušeni. Veliki uspeh načinio je svojim preduzetnim objektima pariskih hôtel-a (Hôtel de Montmorency, 1712; de Seignelay, 1713; de Torcy, 1714). Boffrand je imao veliki uticaj i izvan Francuske, posebno u Nemačkoj (kao na pr. na Residenz, Würzburg), Njegova virtuoznost jasno se vidi na objektu Hôtel de Montmorency, Paris, podignutom oko ovalnog dvorišta sa sobama različitih oblika i veličina. Jednostavni izgledi, koji prate planove Boffranda postavljeni su nasuprot luksuzno obradjenim enterijerima. Njegov najfiniji enterijer verovatno je onaj na dodatom paviljonu uz Hôtel de Soubise (oko 1737-40), Pariz. Njegovo rokoko ideal elegantne neformalnosti i sofisticirane jednostavnosti je realizovan ko Château de Saint Ouen, briljantna i originalna koncepcija koja se sastoji od paviljona koji ima tri prostorije, popu Trianona. Boffrand je objavio »Livre d'architecture contenant les principes généraux de cet art« 1745.

BOFILL, RICARDO (1939 - ) Španski arhitekta jevrejskog porekla. Rodjen je u Barceloni, gde je studirao Arhitektonsku školu, Escuela Tecnica Superior de Arquitectura, a nakon toga studirao u Ženevi. God. 1962 osnovao je Taller de Arquitectura, grupu koja je obuhvatala predstavnike različitih disciplina projektovanja. Ovaj arhitektonski biro ubrzo je postao uspešni kreator relativno jeftinih kuća, na kojima se video uticaj tradicije gradnje i tradicionalnih materijala. La Fabrica je bila stvorena pretvaranjem fabrike betona u Sant-Just Desvernu, Barcelona (1973-6), a sadržavala je brojne istorijske reference, uključujući arhitektonske elemente katedrala, fortifikacija, katakombi, pa čak i elemente romanesknog preporoda, sa venecijanskim lukovima. Sledile su serije ogromnih postmodernih stambenih blokova, kao rezultat formalnog studiranja klasicističkih oblika, medju kojima je značajan Les Arcades du Lac, St-Quentin-en-Yvelines, kod Pariza (1978-83). Arhitektura Bofilla predstavljala je ogoljeni neoklasicistički stil, a njegovi objekti su neretko konstruisani od prefabrikovanih betonskih elemenata.
Bofill je jedan od najznačajnijih predstavnika postmoderne arhitekture, sa snažnim uticajem istorijskih stilova, pre svega klasične arhitekture. Medju najznačajnija dela, ubrajaju se: El Sargazo apartmani (1962), Castelldefels, Barcelona; Walden 7 rezidencijalni kompleks (1974), San Just Desvern, Barcelona; Boffils Båge (ili Pa Soder Crescent), Stockholm; Prostori Abraxas (1982), Marne la Vallée, Francuska; Les Echelles du Baroque (1985), Pariz; Port Marianne (1986-1990), Montpellier, Francuska; Antigone District (1978-2000), Montpellier, Francuska; Place du Nombre d'Or (1984), Montpellier; Port Juvenal (1989), Mntpellier; Le Capitole (1996), Montpellier; Casablanca Twin Center (1998), Casablanca, Maroko; Crystal Carlin (2001), Prag; Toranj za kontrolu leta na International Airport, Barcelona (2004); Terminal 2 (2006), El Prat International Airport, Barcelona.
Objavio je »L'Architecture d'un homme«, 1978.

BOFINGER, HELGE (1940 - ) Nemački arhitekta, čiji rad karakteriše geometrijska čistota koja duguje mnogo prethodnicima iz 1920-tih, uključujući, nove poslovne prostorije u Wilhelmstrasse, Berlin (1992). Projektovao je upravnu zgradu BMW, München (1987) i željezničku stanicu u Mainzu (1988))), medju mnogim drugim gradjevinama.

BOGAERT, MARTIN VAN DEN (ZVAN DESJARDINS) Holandski skulptor (Breda, 1637 (1639 ili 1640) – Pariz, 1694). Školovao se u Antwerpenu i u Parizu, gde je nastavnik na Académie Royale. Pripada krugu vajara koji su za vreme vladavine Luja XIV po shemama francuskog dvorskog baroka dekorisali Versailles. Radeći spomenike i portrete BBogaert nije izgubio holandski odećaj za realizam.

BOGARDUS, JAMES (1800 - 1874) Rodjen u Catskill, NY, osnovao je 1848 livnicu u New Yorku i bio je pionir konstrukcija od livenog željeza. Pronalazač mnogih patenata na različitim poljima, Bogardus je za arhitekturu značajan prvenstveno po svojim fasadama komercijalnih zgrada načinjenim od livenog željeza. Najranija medju njima bila je realizovana na njegovoj sopstvenoj fabrici u New Yorku, 1848. Željezne fasade su igrale važnu ulogu u razvoju prefabrikovanih zgrada i njihovih elemenata. Veoma je interesantan Bogardusov projekt Kristalne palate za New York exhibition 1853, na kom dominira centralna kula sa koje su krovovi obešeni po principu obešenih konstrukcija mosta. Objavio je »Cast Iron Buildings: Their Construction and Advantages« (1853). Njegovi eksperimenti na polju poboljšanja livenog željeza doveli su do rada u čeliku, a Bogardus se smatra jednim od prethodnika prefabrikacije u zgradarstvu.

BOGDANOVIĆ BOGDAN (1922 - ) Arhitekta, umetnik, filozof. Austrijski autor i srpski teoretičar arhitekture, arhitekta srpskog porekla, koji je radio uglavnom na području zemalja bivše Jugoslavije. Završio je Arhitektonski fakultet u Beogradu 1950, gde je od 1973 bio profesor na katedri za urbanizam. Osnivač je »Nove škole« na Beogradskom Arhitektonskom fakultetu, eksperimanta koji je neslavno završio, nakon čega je Bogdanović bio prisiljen da drži predavanja i vežbe u podrumskim prostorijama kotlarnice Arhitektonskog fakulteta u Beogradu i u svom beogradskom stanu. U periodu 1964-68 bio je predsednik Saveza arhitekata Jugoslavije, a 1982-86 je bio gradonačelnik grada Beograda. 1981 napustio je članstvo u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Godine 1987. povlači se iz politike kao disident, istupa protiv tadašnje politike u Srbiji i srpskog nacionalizma; kritikuje antiurbanu sklonost razaranja u ratovima na području bivše Jugoslavije. Oštro napada politiku Slobodana Miloševića; 1990. godine isteran je iz ateljea i alternativne škole "Mali Popović" kraj Beograda, nakon čega slede pokušaji upada u stan, pozivi na linč i ispisivanje kleveta po stepenicama stana Bogdanovićevih. Od 1993.g. živi sa suprugom Ksenijom Bogdanović u egzilu u Beču. 2002. godine od austrijske vlade dobija nagradu za životno delo za nauku i umetnost. Značajni arhitekta i autor brojnih radova od međunarodne važnosti o arhitekturi grada, posebno o mitskim i simboličkim aspektima, te o "ljudskoj unutrašnjoj arhitekturi".
Bogdanović je realizovao više monumentalnih spomeničkih kompleksa, medju kojima su najznačajniji u Beogradu na Jevrejskom groblju, u Sremskoj Mitrovici, Jasenovcu, Mostaru, Prilepu, Kruševcu. U svojim projektima, borio se protiv sterilnosti funkcionalizma i težio sintezi moderne i klasične arhitekture. Njegova arhitektura poseduje snažan simboličan izraz, kojim dominira na polju memorijalne arhitekture, arhitektonske skulpture i land arta. Njegov arhitektonski koncept je univerzalan ali i individualan i nosi u sebi ličan stav autora, u korelaciji sa istorijskim i kulturnim uticajima. Njegova arhitektura je integrisana u prirodno okruženje i u sebi nosi osoben filozofski koncept prostora. Svojim radovima i arhitektonskim stavovima, uticao je na više generacija tzv. »Novog talasa« u arhitekturi Srbije u periodu 1980-tih, posebno na radove beogradske arhitektonske grupe »MEČ« (Mustafa Musić, Dejan Ećimović, Marjan Čehovin, Slobodan Maldini, Stevan Žutić).
Autor je oko 25 knjiga, medju kojima su najznačajnije: »Town and town mythology«, »Mali urbanizam«, »Zaludna mistrija«, »Urbs & Logos«, »Gradoslovar«, »Krug na četiri ćoška«, »Povratak grifona«, »Eseji, epistolarni eseji«, »Mrtvouzice«, »Der verdammte Baumeister« (izdanje na srpskom jeziku: »Ukleti graditelj«), »Knjiga kapitela«, »Sreća u gradovima«, »Grad kenotaf«, »Vergebliches Bauen«, »Architektur der Eerrinerung«, »Die Stadt und der Tod«, »Mesto in smrt«, »Mesto a démoni«, »Sprievodca labyrintom mesta«, »Rytualne zabijanie miasta«, »Die Stadt und die Zukunft«, »Die grüne Schachtel, Buch der Träume«, »Vom Glück in den Städten«. Javlja se svojim prilozima i u listovima kao što su: El Pais, Svenska Dagbladet, Die Zeit itd.

BOHIGAS, ORIOL (rodj. 1925). Jedan od španskih najznačajnijih teoretičara dizajna. Školovao se za arhitektu u Barceloni na Školi za arhitekturu 1951, od kada radi sa Josepom Martorell; u studio uključuje Davida Mackaya i 1961 formira sa ovom dvojicom studio MBM, u koji će 1974 uključiti Lluísa Pau. Bio je suosnivač Grupe R (1951-58), koja je bila značajna po obnovi modernističkih stavova iz perioda 1930-tih. Ranih 1960-tih bio je vodja Realista, pokreta u arhitekturi Catalonije, koji je kombinovao principe modernista zajedno sa lokanim vernakularnim metodama arhitektonske konstrukcije. U svojoj modifikaciji doktrina i stilova, on je postavio teorijske osnove za generacije budućih španskih dizajnera. Individualističke razmere projekata i osećaj za detalj koje ima, bili su uticajan element na području arhitekture Španije i šire. Njegova objavljena pisana dela uključuju: »Barcelona entre el Pla Cerdà i el Barraquisme« (1963), »Arquitectura Modernista« (1963), »Contra una Arquitectura Adjetivada« (1968), »Polèmica d'Arquitectura Catalana« (1970), »Reconstrucció de Barcelona« (1985). Od 1964 do 1966 bio je predavač na školi arhitekture univerziteta u Barceloni; medjutim, njegov politički odnos prema univerzitetskoj upravi bio je kritičarski, što je dovelo do njegovog povlačenja sa ovog mesta. God. 1970 on se vraća na univerzitet u Barceloni, medjutim, nakon nekoliko meseci biva otpušten, a njegov predmet koji je trebalo da vodi se transformiše u publikaciju »«Proceso y Erótica del disegño« (Proces i erotsko u dizajnu, 1972). Kao vodeći predstavnik kratkotrajne škole Barcelone od 1968-71), on je kristalisao svoje teorije koje su uključivale upotrebu i ponekad ironičnu igru vizuelnih jezika u dizajnu, što je bilo tipično za postmodernizam. Sa druge strane, on se odano držao principa modernista, pre svega u prikazima svojih projekata i pridavanju značaja urbanističkom planiranju. God. 1980 postaje predstavnik odeljenja za gradsko planiranje nove Barcelone (nasledio ga je Josep Acebillo 1984), kojim je izvršena revitalizacija grada. Primena njegovih urbanističkih koncepata izvršila je uticaj na gradsko planiranje u drugim zemljama. V. MBM Arquitectes.

BÖHM, DOMINIKUS (1880 – 1955) Rodjen u Jettingenu, kod Ulma, Böhm je važan arhitekta crkava iz perioda XX veka u Nemačkoj. Njegovi rani projekti sadrže pozivanje na istorijske stilove, medjutim, od 1920-tih, mada su njegove osnove ostale konvencionalne, njegov rad sadrži prve ekspresionističke elemente a potom i apstraktne gotičke (kao kod Freilingsdorf opatijske crkve, kod Kölna (1926-7)). Eksperimentisao je sa centralnim planom u nameri da unese kongregaciju bliže oltaru, upotrebivši eliptični plan. Od 1928 njegove gradjevine su postale više modernističke po karakteru, medjutim, on pada u nemilost nacista. Posle 1945 on i njegov sin Gottfried rekostruišu porušene crkve i grade nove.

BÖHM, GOTTFRIED (1920) Savremeni nemački arhitekta. Rodjen je 1920 u porodici arhitekata u Offenbachu, Hessen. Njegov otac, Dominikus Böhm, poznat je po tome što je sagradio nekoliko crkava u Nemačkoj. Njegov deda bio je takodje arhitekta. Nakon što je diplomirao na Tehničkom univerzitetu u Münchenu 1946, studirao je skulpturu na tamošnjoj Akademiji lepih umetnosti. Posle 1947, Böhm je radio kod svog oca sve do njegove smrti 1955, posle čega preuzima očevu firmu. Za vreme tog perioda, takodje je radio za »Društvo za rekonstrukciju Kelna«, kod Rudolpha Schwarza. God. 1951 putuje u New York gde je radio 6 meseci u arhitektonskoj firmi Cajetana Baumann. Za vreme putovanja u Ameriku, sreo je dvojicu svojih velikih inspiratora, nemačke arhitekte Ludwiga Mies van der Rohea i Waltera Gropiusa.
Naredne dekade, Böhm je projektovao mnoge objekte po Nemačkoj, uključujući crkve, muzeje, gradske centre, poslovne zgrade, kuće i apartmane. Spada u stilsku grupu ekspresionista i post-Bauhaus arhitekata, medjutim, najviše voli da sebe definiše kao arhitektu koji kreira »veze« izmedju prošlosti i budućnosti, izmedju sveta ideja i fizičkog sveta, izmedju gradjevine i njenog okruženja. U tom svetlu, Böhm naglašava formu, boju i materijale u odnosu na njihovo okruženje. Njegovi prvi objekti realizovani su najviše u livenom betonu, medjutim, kasnije sve više upotrebljava čelik i staklo.

BOICHOT, JEAN-GUILLAUME Francuski skulptor (1735 – 1814). Učio u Parizu i Rimu, gde usvaja klasicistički način izražavanja. Glavni radovi su mu skulpture i reljefi za javne gradjevine. Izveo reljef »Prava čovek« na glavnom portalu pariskog Panthéona (1792), deo spiralnog reljefa na Vendomskom stubu i dr.

BOILEAU, LOUIS-AUGUSTE (1812 - 1896) Francuski arhitekt. Jedan medju prvim koji je koristio željeznu konstrukciju na crkvenoj arhitekturi. Njegova St. Eugène u Parizu (1854-5) je radjena pre Baltardove St. Augustine i projekata Viollet-le-Duca u »Entretiens«. Medjutim, pre St. Eugène podignuta je biblioteka Ste Geneviève Labrouste-a. St. Eugène je bila model za crkvu u Vésinetu (1863). Boileau je takodje napisao knjige o upotrebi željeza u arhitekturi. Objavio je projekt željezne crkve u »La nouvelle forme architecturale« (Nova arhitektonska forma, od 1853), a 1881 je objavio »Les Principes et exemples d'architecture ferronière« (Principi i primeri arhitekture od željeza). Zajedno sa svojim sinom, Louis-Charlesom (1837-1910), sagradio je Magasins de Bon Marché (1869) i dodao kupolu sa željeznim rebrima na prethodnu crkvu sagradjenu od armiranog betona, St-Eugène Le Vésinet (Yvelines) 1863, za koju je Coignet konstruisao skelet.

BOINARD Porodica francuskih umetnika iz Le Mansa. Prvi njen predstavnik je Pierre B. (oko 1600 . 1649), umetnik u vezenju. Njegov sin Jean B. (1633 – 1711) učio je slikarstvo kod Nicolasa Loira i u Italiji. Radi dekorativne radove u Louvreu; nastanivši se u Versaillesu radi za tamošnje crkve.

BOISSERRÉE, SULPICE (SULPIZ) (1783 – 1854) Nemački graditelj francuskog porekla, poznavalac srednjovekovne arhitekture i arheolog. Godine 1808 počeo je da vrši merenja katedrale u Kölnu, a 1813 je predstavio rezultate svojih istraživanja princu Friedrichu Wilhelmu Pruskom (1795-1861 – kralj Friedrich Wilhelm IV od 1840), čiji je uticaj bio značajan da se završi gradjevina, počev od rekonstrukcije srednjovekovnih radova 1823. Boisserréeova knjiga »Domwerk« (Rad na katedrali) pojavila se 1821, pokazujući izvanredne izglede unutrašnjosti i spoljašnjosti katedrale u Kölnu, onanko kako bi trebalo katedrala da izgleda po završetku. Sulpiz, njegov brat Melchior (1786-1851) i Georg Moller pronašli su srednjovekovne crteže gradjevine na osnovu kojih su zasnovali svoje predloge, a Sulpiz je sam sproveo značajna istraživanja na polju srednjovekovnog zidarstva, vezano za originalne planove katedrale. God. 1833 arhitekta Ernst Zwirner je imenovan da nadgleda radove kao Dombaumeister (arhitekta katedrale). Boisserrée je objavio »Geschichte Beschreibung des Doms von Köln« (1823-32) sa tekstom na nemačkom i francuskom jeziku, zajedno sa različitim radovima na aspektima srednjovekovne arhitekture, uključujući i onaj vezan za hram Svetog Grala. Bio je značajna ličnost na planu stilova gotičkog i romanesknog preporoda.
On i njegov brat Melchior prvi su značajni istraživači i sakupljači dela starog nemačkog i holandskog slikarstva. S.B. je bio konzervator umetničkih spomenika Bavarske i profesor arheologije u Bonnu.

BOITO, CAMILLO Italijanski arhitekt, pisac, nacionalista, teoretičar i kritičar (Rim, 1836 – Milano, 1914). Deluje 48 godina kao nastavnik na milanskoj akademiji Brera. Glavna mu je struka istorija italijanske arhitekture. Bavio se problemima restauracije starih gradjevina, pod znatnim uticajem Viollet-le-Duca. Medju njegovim ranim radovima, najbolji su projekat groblja u Gallarate, severno od Milana (1865), u opeci sa akcentima u kamenu u polukružnom arkadnom stilu i projekt bolnice, realizovan šest godina kasnije, koji je dosta uzdržan. Više živosti, Boito je dao svom projektu Palazzo delle Debite, Padova (1872-4), u srednjovekovnom venecijanskom stilu kružnih lukova, koji je, po svom bogatstvu i modelovanju, nazvan Stile Boito, a predstavljao je italijanski ekvivalenat visokoj viktorijanskoj arhitekturi. Isti stil karakteriše Gradski muzej, Padova (1879), medjutim, u Milanu on je sagradio gotičku Il Ricovero dei Musicisti, ili Casa Verdi (1899-1913), sa koloritnom sobom-grobnicom kompozitora, čiji libretista je bio Boitov brat. Mešanje elemenata koji potiču iz različitih perioda i upotreba osnovnih boja ukazuju na uticaj stila floreale. Boito je takodje zaslužan za restauraciju velike crkve San Antonio u Padovi (1892-6).
Boito je tražio ispravno, da se stari arhitektonski spomenici poštuju u svim svojim vrednim stilskim izmenama kroz vekove. Time se suprotstavio krutim načelima škole Viollet-Le-Duca, koja traže, da se arhitektonski spomenik uspostavi u svom prvobitnom stilu. Objavio je više dela o italijanskoj arhitekturi i o restauraciji arhitektonskih spomenika.

BOIZOT, LOUIS – SIMON Francuski skulptor (1743 – 1809), sin slikara Antoinea Boizota. Živi u Rimu i u Parizu. Godine 1771 radi za Fontainebleau i Bourbonsku palatu u Parizu. Izradio reljefni friz na stubu Vendôme u Parizu.

BON ili BONO, BARTOLOMEO (BERGAMASCO) (oko 1463 – 1529) Lombardijski arhitekta (takodje zvan Bergamasco) koji je radio u Veneciji, gde je projektovao prizemlje na ranorenesansnoj Scuola di San Rocco (1516-24), koju su dovršili drugi. Projektovao je takodje gornje spratove kampanila na Piazza di San Marco (1510-14), koji su rekonstruisani 1905-11.

BON, BONO ili BUON, BARTOLOMEO (oko 1405 – oko 1467) Venecijanski arhitekta i skulptor koji je radio zajedno sa svojim ocem, Giovannijem (oko 1362-1443) na slavnoj gotičkoj palati poznatoj kao Ca d'Oro (1421-40), a potom i na zapadnom krilu (okrenuto Piazzetta-i) Duždeve palate (1424-43) na kojem je gotički stil dostigao perfekciju. Porta della Carta (1438-43), koja leži izmedju palate i bazilike, čini prelaz iz gotičkog stila ka ranoj renesansni. Bartolomeo je zaslužan za zapadne portale na santi Giovanni e Páolo (1458-63) i San Cristofero Martire (takodje poznat kao Madonna dell'Orto), oba u suštini klasična, poput njegovog istočnog završetka Porta della Carta, koji je poznat kao Arco Foscari (oko 1440-64/67). Počev od najnižih etaža na Ca' del Duca Sforza (danas Palazzo Corner) (1456-7), sve do njenog završetka, trebalo je da bude veoma napredna renesansna palata. Njemu su takodje pripisane vratnice na Arsenalu (1460), koje predstavljaju jednu od najranijih renesansnih struktura u Veneciji.

BON, GIOVANNI V. Buon

BONANUS (BONANNO DA PISA) Italijanski graditelj i skulptor iz XII veka. Za katedralu u Pisi izgradio 1180 bronzana vrata glavnog ulaza (uništena 1596). Godine 1186 izradio bronzana vrata za glavni ulaz na katedrali u Monrealeu na Siciliji. Na ovim delima vidljivi su različiti uticaji: helenistički, etrurski, vizantijski, posebno rajnski, koji su transformisani slobodnom fantazijom. Prema Vasariu, saradjivao je kod gradnje zvonika pisanske katedrale (krivi toranj).

BONASCIA (BONASCI, BONASIA), BARTOLOMEO Italijanski slikar, skulptor i graditelj (oko 1450 – 1527). Verovatno 1468 izradio freske u kapeli modenske katedrale. Pripadao krugu emilijanskih umetnika koji su bili pod uticajem Piera della Francesca.

BONATZ, PAUL (1877 – 1956).Nemački arhitekta, rodjen u Solgne, Lorraine. Završio studije 1900 u Münchenu, bio asistent kod T. Fischera, a 1907 postao profesor na tehničkoj visokoj školi u Stuttgartu, 1908 nasledio T. Fischera. Kasnije, radio kao profesor na tehnici u Istambulu. Na njega su uticali T. Fischer i moderna engleska arhitektura. U razdoblju izmedju dva svetska rata B. zastupa odredjeni smer u projektovanju logične i funkcionalne arhitekture oslobodjene dekora, suzdržljive u akcentuiranju konstrukcije i smirene u kompoziciji čistih kristalnih arhitektonskih korpusa.
Bio je u partnerskom odnosu (1913-27) sa Friedrichom Eugen Scholerom (1874- oko 1940), sa kojim je projektovao Stadthalle (gradska hala) u Hannoveru (1911-14) i Hauptbahnhof (glavna željeznička stanica), Stuttgart (1911-28). Oba projekta duguju ponešto Saarinenovom velikom terminusu u Helsinkiju i AEG zgradama Behrensa. Ovaj partnerski biro je takodje projektovao inženjerske gradjevine, mostove i druge strukture na kanalu Necker (1926-36); Graf Zeppelin hotel, Stuttgart (1929-31); Memorijalnu kapelu, Heilbronn (1930-6) kao i mnoge druge gradjevine, uključujući više privatnih kuća. Kasnije, Bonatz je bio konsultant kod Fritza Todta na projektu za Autobahnen (autoputevi) i njihove privlačne mostove (1935-41). Bio je potpisnik manifesta grupe Block, a većina njegovih projekata porodičnih kuća sadrži tradicionalne forme. Od 1943 radio je u Turskoj, je su ga nacisti smatrali za staromodnog arhitektu. Vratio se u Stuttgart 1953. Objavio je »Leben und Bauen« (Život i gradjevine) 1950, a radio je na rekonstrukciji opere u Düsseldorfu 1950-tih.

BONAVIT, SANTIAGO (GIACOMO BONAVIA) Italijanski graditelj i slikar (1705 – Aranjuez, 1758, po nekim izvorima 59). Došavši u Španiju deluje kao glavni graditelj katedrala u Sevilli i Toledu. Delimično je preuredio dvorac Aranjuez nakon požara 1748. Njegova dela su crkva S. Antonio u Aranjuezu (završena 1768), crkva S. Justo y Pastor u Madridu i pozorište u Buen Retiru. Radio u stilu baroknih graditelja, naročito G. Guarinia. U madridskoj akademiji S. Fernando bio rukovodilac odeljenja za arhitekturu.

BONETO, RODOLFO (1929 - 1991) Savremeni italijanski industrijski dizajner i dizajner nameštaja. Najpoznatiji po svom širokom spektru industrijskog dizajna, Bonetto je takodje dizajnirao nameštaaj u manje angularnoj verziji internacionalnog stila, upotrebljavajući najnovije sintetičke materijale i prateći zahteve funkcionalizma. Njegov »Quattroquarti« sto (1969) je dobro poznat, a sastoji se od četvrtugaonih modula koji mogu da budu rearanžirani u različite formacije. Tokom ranih 1960-tih, predavao je na Max Billovoj Hochschule für Gestaltung.

BONGEN, ANDRIES (aktivan 1770-tih) Holandski proizvodjač nameštaja neoklasičnog stila i stila rokoko-a. Bongen, koji je radio u Amsterdamu, proizvodio je nameštaj sa dekoracijama u vidu marketerija, modelovanim po francuskim uzorima, počev od stila Louis XV a kasnije u neoklasičnom stilu Louis XVI.

BONINO DA CAMPIONE Italijanski skulptor (umro oko 1397, aktivan od 1350 do 1390). Nakon 1357 izveo u Cremoni sarkofag Folchina de Schizzia. Najpoznatije mu je delo nadgrobni spomenik Arca di Consignorio della Scala u Veroni, sa gotičkim baldahinom na vrhu, koji je smatran pretečom velikih konjaničkih spomenika quattrocenta.

BONNEUIL, ÉTIENNE DE (aktivan 1287-8) Francuski graditelj iz Pariza; 1289 počeo je sa gradnjom katedrale u Uppsali (Švedska), koja je po shemi podsećala na katedrale u Amiensu i Beauvaisu. Ta crkva je zidana od opeke. Poznat je kao graditelj ambulatorijuma i zrakastih kapela katedrale Svetog Trojstva u Uppsali (od 1287), koja je tada bila najveća crkva u Skandinaviji.
E. de B. je sa svojim pomoćnicima prvi uneo u Švedsku elemente zrele francuske gotike.

BONO V. Bon

BONOMI, IGNATIUS (1787 - 1870) Engleski arhitekta i gradjevinski nadzornik, čvrsto vezan uz Durham u severoistočnoj Engleskoj. Bio je sin arhitekte i crtača Josepha Bonomi (1739-1808), koji je radio sa Robertom i Jamesom Adamom, dok je njegov brat Joseph Bonomi Mladji bio poznati umetnik, skulptor i egiptolog.
Medju Ignatiusovim radovima nalazi se jedan od prvih željezničkih mostova u Belikoj Britaniji (preko reke Skerne, kod Darlingtona), za Stockton i Darlington željeznicu, iz 1824. Takodje je zaslužan za više projekata crkava, uključujući predlog plana katedrale u Durhamu. Ostale istorijske zgrade koje je projektovao izvedene su u gotičkom i neo-klasičnom stilu, uključujući Durham Castle, lambton Castle (nastavak radova koje je započeo njegov otac), zatvor u Durhamu, Elvet Hill House (1820), Burn Hall i Eggleston Hall, sve u County Durham.
Njegov brat Joseph (1796—1878) projektovao je Temple Mills u južnom Leedsu, modelovan po uzoru na hram Horusa u Edfu u Egiptu. Medju Ignatiusove značajne radove ubrajaju se: Marton House u blizini Appleby-in-Westmorland, Cumbria (1822); Blagdon Hall (1830) u Stanningtonu kod Morpetha, Northumberland; crkva St John Baptist u Leemingu, North Yorkshire (1839). Njegov brat Joseph, koji je takodje proketovao kuće, izgradio je »The Camels« u Wimbledone,London.

BONOMI, JOSEPH (1739 - 1808) Italijanski arhitekta i crtač, značajan po svom radu u Engleskoj. Rodjen u Rimu, gde se školovao i gde je postigao prvobitnu reputaciju, došao u Englesku 1767 na poziv braće Adam za koje je prvenstveno radio. Medjutim, od 1780-tih nastavlja da radi samostalno. Njegovo remek delo je mala ali impozantna crkva St. James, Great Packington, Warwickshire (1789-90). Ova gradjevina je ekstremno stroga po arhitekturi: spoljašnjost je obložena jednostavnom opekom, dok je unutrašnjost grčko dorska. Predstavlja jedinstvenu gradjevinu u Engleskoj koja može da bude uporedjena sa tadašnjim radovima Ledouxa u Francuskoj i Gilly-ja u Pruskoj. Bonomijevi ostali radovi su manje originalni. Njegova velika kuća u prirodi Roseneathb(1803-6) izvan Glasgowa je nedavno srušena.
Njegov sin, Ignatius (aktivan 1809-49) bio je arhitekt u Durhamu, projektujući kuće u prirodi kao i nekoliko neo-mormanskih crkava u Northumberlandu. Njegov drugi sin, Joseph Bonomi Mladji (1796-1878), postao je eminentni skulptor, umetnik i egiptolog.

BONSIEPE, GUI Nemački dizajner proizvoda i teoretičar (rodj. 1934). Studirao je u Ulmu na Hochschule für Gestaltung (1955-59) a potom je na njoj predavao (1960-68). nakon što je škola zatvorena 1968 radi samostalno u Santiagu de Chile u Dominikanskoj Republici (1968-74), Buenos Airesu (1974-81) a potom u Brasiliji od 1981. Bio je značajna ličnost u razvoju industrijskog dizajna u Južnoj Americi, a njegova metodologija, koju je dao u svojim pisanim delima, nastavlja liniju modernista ulmske škole. Suočen sa problemima naglog rasta potrošačkog društva nekih zemalja Južne Amerike, on je dao ogroman doprinosu u sagledavanju i rešavanju ovog problema. On se zalaže za direktan pristup dizajnu na »periferiji«, pod kojom on podrazumeva zemlje koje se nalaze na granicama zapadnog kapitalizma, poput onih u Južnoj Americi, a koji ne treba da sadrži visoke stilske karakteristike niti vrhunske dizajnerske vrednosti, već treba da na što jednostavniji način odgovori potrebama potrošač i korisnika.

BONTEMPS, PIERRE Francuski skulptor (1506 (7)– oko 1570 (1568)). Od 1536 jedan od saradnika F. Primaticcia na dekorativnoj skulpturi u dvorcu Fontainebleau. Najznačajnije njegovo delo je skulpturalni ukras na grobnici Françoisa I u St. Denisu, koji je izveo F. Marchandom. Njegovi dekorativni radovi su obeležili gracioznošću fontainebleaušku školu.

BONY, JEAN – FRANÇOIS Francuski crtač i slikar (1754 (oko 1760) – 1825). Radio u Parizu kao crtač uzoraka za tkanine, čipke i nameštaj. Po njegovim nacrtima izradjen je empire – nameštaj za dvorac Malmaison. Zbog veštine i fantazije u primeni boja zvan je i Virtuose de la broderie.

BONZANIGO, GIUSEPPE MARIA (1745 – 1820) Italijanski skulptor, duorezac i proizvodjač nameštaja u neoklasičnom stilu. Bonzanigo je rodjen u Asti-ju, doselio se u Torino 1773 i tamo radio za sardinijsku kraljevsku porodicu tokom nekoliko dekada, izradjujući skulpture, zidno panelovanje i raskošno izrezbaren nameštaj zasnovan na francuskom stilu Louis XVI. Njegova virtuozna drvorezbarska tehnika omogućavala mu je da izradjuje delikatne, duboko urezane slike krhkih oblika i venaca cveća i lišća (festona), često vrlo malih dimenzija. Kada je Napoleonova vojska okupirala Severnu Italiju, Bonzanigo je promenio svoju ikonografiju i u nju uneo napoleoničke motive, medjutim, priklonio se na taj način prerevolucionarnom francuskom stilu koji je bio izašao iz mode. Godine 1815, kad je restaurisana Kuća Savoy u tron Sardinije, on je zadržao svoju poziciju na dvoru, medjutim, fokusirao se uglavnom na izradu portretnih bista.

BORRA, GIOVANNI BATTISTA (1713 – 1770) Pijemontski arhitekta i crtač detalja, učenik Vittonea a poznat kao Il Torquelino. Pratio je Roberta Wooda (1716-71) i Jamesa Dawkinsa (1722-57) na njihovim ekspedicijama u Maloj Aziji (1750-01), kao crtač. U Engleskoj je boravio od 1751, gde je pripremao crteže za »The Ruins of Palmyra« (1753) i »The Ruins of Balbec« (1757). Bio je verovatno projektant (1755) glavnih odaja u kući Vojvode od Norfolka na St James's Square (projektovao Brettingham), koje su sadržale motive uzete iz »Antique Remains of Palmyra« pomešane sa italijanskim rokoko temama. Slične karakteristike pojavljujuse na palati Racconigi, Torino (1756-7), a takodje na Stratfield Saye, Hampshire i na Stowe-u, Buckinghamshire. Borra je ponovo dekorisao State Bedroom i Dressing Bedroom na Stowe-u i neoklasicizovao više vrtnih gradjevina (napravio je projekte za Temple of Concord i Victory, dekorisao Rotondu (1752), projektovao Boycott paviljone (1758), Oxford Gate (oko 1760), kao i Lake paviljone (oko 1761). Bio je član ekspedicije (1764-6) nakon koje je objavljena publikacija »«Ionian Antiquities« 1769.

BORROMINI, FRANCESCO (1599 - 1667) Svakako jedan od najoriginalnijih genija rimskog visokog baroka u arhitekturi i ljubomorni rival svog savremenika Berninija. Usamljenik, frustriran i neurotičan, zbog čega je moguće i izvršio samoubistvo. Rodjen u Bissoneu, na jezeru Lugano, sin zidara, radio je u Milanu pre nego što će da ode u Rim 1619. U Rimu je proveo ostatak života. Prihvaćen od strane Maderna, pronašao je posao kao kamenoklesar na crkvi Sv. Petra, uglavnom na izradi dekorativnih putti-ja, festona itd. Nakon smrti Maderna (1629) nastavlja da radi pod upravom Berninija, kasnije postavši njegov glavni asistent i kao takav dajući doprinos planovima crkve Sv. Petra i Palazzo Barberini. Medjutim, njihov medjusobni odnos bio je komplikovan. Sam pre svega zanatlija, Borromini je prezirao Berninijeve tehničke nedostatke. Na sreću, ova dvojica se razilaze 1634, kad je Borromini dobio veliku priliku na poslu za S. Carlo alle Quattro Fontane. Uprkos minijaturnoj veličini, S. Carlo (1637-41) predstavlja jednu od najingenioznijih prostornih kompozicija koje su ikad načinjene i prikazuje Borrominijevo umetničko majstorstvo kao i njegovo revolucionarno neprihvatanje konvencija. Ovalan plan, naglašen saćastom kupolom, zasnovan je na geometrijskim jedinicama (ekvilateralnim trouglovima), ali ritam koji se smenjuje i skulptoralni efekat talasastih nemirnih zidova daju raskošan i bogat utisak. Konkavno-konveksno-konkavna fasada je započeta 1665. S. Carlo je vrlo brzo praćen novim projektom – S. Ivo della Sapienza (1643-60). Borrominijev trijangularan sistem projektovanja ovde je proizveden u zvezdasto-heksagonalan kojeg je realizovao vertikalno dobijajući dinamičan efekat. Fantastična kupola kulminira u izuzetnu spiralnu formu nalik ziguratu.
Njegov stil dostiže vrhunac na crkvi S. Ivo. Kasnije gradjevine bile su ili ostavljene nedovršene ili inhibirane kompleksnošću mesta gradnje ili činjenicom da su planovi nasledjeni od prvobitnih graditelja. U nedovršene radove ubraja se S. Maria dei Sette Dolori (1642-7); remodelovanje enterijera S. Giovanni Laterano (1646-9), kojem i dalje nedostaju predvidjeni svodovi broda; kao i S. Andrea delle Fratte (1653-65), kod koje je kupola i dalje bez lanterne mada postavka u obliku tambura i trospratna kula prevazilaze po fantaziji čak i S. Ivo. Borromini preuzima posao na S. Agnese na Piazza Navona (1653-7) od Carla Rainaldija, menjajući karakter njegovog plana enterijera i kompletnim redizajnom fasade na konkavan plan. Dramatično grupisanje visokog tamburaa i kupole uokvirene elegantnim kulama predstavlja jednu od njegovih najboljih karakterističnih kompozicija, bez obzira što je otpušten kao arhitekt pre završetka a na njegovim planovima su načinjene dalje izmene (pre svega na pedimentu). Nezgrapan teren ograničio je njegov stil projektovanja na oratorijumu St. Philip Neri (1637-50), značajnom zbog njegove dvonamenske fasade koja sjedinjuje kapelu i manastirske zgrade. Njegova domaća arhitektura je fragmentarno ali ne manje zapanjujuće trompe l'oeil arkada na Palazzo Spada, rečni front i loggia na Palazzo Falconieri, veliki salone u Palazzo Pamphili i biblioteka u Sapienzi. Poslednja je bila prototip za mnoge značajne biblioteke XVIII v. Njegova Villa Falconieri u Frascatiju (oko 1644) je promenjena od straneFuga-e.
Borromini postaje sve više nepravoveran, a njegov poslednji rad, Collegio di Propaganda Fide (oko 1660) pokazuje značajne promene u odnosu na monumentalnost, samouzdržavanje. Kapiteli su, na primer, redukovani u nekoliko paralelnih udubljenja. Fasada na via di Propaganda – snažna, opresivna, košmarna – daleko je od bilo čega vidjenog pre ili posle. Kritikovan zbog sopstvene izutenosti i talenta, Borromini je imao malo neposrednog uticaja na arhitekturu u Italiji, osim površno u ornamentaciji. Njegovi revolucionarni prostorni koncepti tek će mnogo kasnije procvetati u Centralnoj Evropi. Borrominijev stil bio je previše personalan i ekscentričan, posebno u svojoj kombinaciji gotičkih i postrenesansnih elemenata. Njegovo mešanje arhitekture i skulpture kao i raskošno modelovanje prostora i masa, povezujući prostor sa antropomorfnim shvatanjima, stavljaju ga u vrh ikada dostignutih arhitektonskih ciljeva.
Nakon smrti svog patrona, Pape 1655, Borrominijeve narudžbine su prestale. Uprkos provedenoj relativno uspešnoj dekadi, izvršio je samoubistvo 1667. Njegov stil, koji je objedinio elemente gotike i kasne renesanse, bio je nekonvencionalan, medjutim, njegovi eksperimenti sa slobodnim formama zidova i uvodjenje konstrukcije elipse u arhitektonske planove, izvršili su snažan uticaj na arhitekturu u Centralnoj Evropi u XVIII veku. Njegovo uspešno mešanje plivajućih vormi i snažne, izražajne skulpture, takodje se pokazalo kao moćan podsticaj arhitekturi na područu severno od Alpa.

BOSBOOM, SIMON Holandski graditelj i klesar (1614 – 1662). U Amsterdamu radi kao gradski klesarski majstor. Objavio stručno delo o arhitekturi »Cort onderwys van de Vyf Colommen«.

BOSIO, FRANÇOIS – JOSEPH Francuski skulptor (1768 - 1845). U parizu učenik A. Pajoua, a u Rimu A. Canove, od kojega poprimaa sva obeležja formalističkog klasicizma i rutinski ih primenjuje u svojim radovima. Izradio konjanički spomenik Luja XIV na pariskom Place des Victoires, deo reljefa na Vendômskom stubu, skulpture u Versaillesu, Trianonu i dr.

BOSSAN, PIERRE-MARIE (1814 – 1888) Arhitekta rodjen u Lyonsu, učenik Labrouste-a. Bio je imenovan za crkvenog arhitektu grada Lyonsa 1844 i projektovao je više gradjevina u stilovima preporoda, uključujući crkvu St-Georges (1844). Od 1852 proizveo je seriju crkava u vizantinesknom i neogrek stilovima, uključujući one u Couzonu (1854-6), Ste-Philomène, Ars (1862-5), St-Jean-François, Régis, Lalouvesc (1865) i masivnu Notre-Dame-de-Fourvière, Lyons (1871-96), koju je dovršio Perrin.

BOSSE, ABRAHAM Francuski bakrorezac, crtač, slikar i graditelj (1602 – 1676). Jedan od najplodnijih francuskih grafičara svog vremena. Na njegov razvoj uticalo je grafičko delo J. Callota, a prisne veze sa matematičarem Desarguesom dale su mu podsticaj za dublje ulaženje u studije perspektive. Pisao rasprave o perspektivi i geometriji.

BOTTA, MARIO (1943 - ) Švajcarski arhitekta, medjunarodno poznat zbog visoko originalnih projekata u kojima kombinuje moderne arhitektonske stilove sa lokalnim graditeljskim tradicijama. Dok odražavaju osećaj reda i čistote, njegove gradjevine takodje odgovaraju zahtevima prirode i životne sredine. Botta je rodjen u Mendrisio-u, švajcarskom kantonu Trisio. Radi u Luganu, gde uči u gradjevinskoj firmi od 1958 do 1961, a od 1961 do 1964 studira dizajn na Liceo Artistico, Milano, Italija. Od 1964vstudirao je arhitekturu na Instituto Universario di Architectura u Veneciji, gde je diplomirao 1969. Radio je kratko sa Le Corbusierom 1965 i američkim arhitektom Louis I. Kahnom, 1969. Kahnovo naglašavanje simetrije duž centralne ose objekta kao i geometrija Le Corbusierovog rada posebno se vide na ranim radovima Botte. Njegovi prvi radovi su uglavnom na polju projektovanja porodičnih kuća. Tipičan predstavnik je Casa Bianchi (1971-1973, Riva San Vitale, Švajcarska), jednostavnih geometrijskih oblika. Poput mnogih Bottinih kuća, Casa Bianchi se uklapa u teren na kojem je podignuta, sa ulazom na gornjem spratu i donjim nivoima koji padaju po kosini brda. Botta je pažljivo birao teksture i prirodnu boju kamena i drugih materijala da uklopi objekat u okolni teren. Postepeno, izrazita jednostavnost njegovih ranih objekata ustupaju mesto mnogo kompleksnijem i ekspresivnom stilu koji je karakterističan po asimetričnim strukturama i jakim bojama.
Kako je njegova reputacija rasla, Botta je primao narudžbine za veće poslove, projekte, koji su mu omogućili da odgovori na zahteve razvijene urbane sredine.
Medju ovim narudžbinama bile su: administrativna zgrada, Banque de l'État, Fribourg, Švajcarska (1977-1982); Banca del Gottardo, Lugano, Švajcarska (1982-1988); katedrala u Evryju, Francuska (1988 – 1994); Museum of Modern Art, San Francisco, Ca. (1989-1994), kao i Art Museum, Tokyo, Japan (1990). Nastavio je da projektuje jednoporodične kuće, medju kojima je značajna Casa Rotunda, Stabio, Švajcarska (1981-1982).

BÖTTGER (BOETTGER, BÖTTCHER), JOHANN FRIEDRICH Nemački keramičar (1682 – 1719). August Jaki, izborni knez saski, naložio mu je da proizvede zlato i kineski porcelan. Prilikom hemijskih eksperimenata proizveo je tvrdu smedju kameninu (Böttcherporzellan). Godine 1709 usavršio je postupak proizvodnje belog tvrdog porcelana. Njegov uspeh na eksperimentima doveo je do osnivanja manufakture u Meissenu.

BÖTTICHER, KARL (1806 – 1889) Nemački arhitekta i teoretičar. Njegova »Hilzarchitektur des Mittelalters« (1835-40) bila je važna rana studija srednjovekvonih gradjevina podignutih od drveta, dok je njegova »Tektonic der Hellenen« (1844-52 i 1869) bila veoma značajna za razumevanje grčke arhitekture.

BOUCHARDON, EDME Francuski skulptor (Chaumont, 1698 – Pariz, 1762). Uči kod oca skulptora i kod G. Coustoua, a u Rimu (1723-32) studira i kopira dela antičke skulpture. U službi Louisa XV, gde radi skulpture, konjaničke spomenike (Louis XV), nadgrobnu plastiku i dekorativne figure za kraljevske rezidencije. U njegovom maniru odražava se duh rokokoa, kojeg B. nastoji da prevlada reminescencijama na antičke forme.

BOUCHER, JUSTE-FRANÇOIS (1736 – 1781) Francuski dizajner nameštaja u stilu Louis XVI. Boucher, sin čuvenog rokoko slikara Françoisa Bouchera, bio je zapažen po dugim serijama graviranih crteža za izradu nameštaja, skulptura i arhitektonskih elemenata, koje su objavljene početkom 1765. Njegov nameštaj, izradjen pod uticajem radova J.-F. Neufforge-a, bio je u teškom, rektilinearnom stilu, koji je nazivan »à la moderne«.

BOUDIN, THOMAS Francuski skulptor (1575 – 1637). Godine 1610 radio bareljefe za hor katedrale u Chartresu. Jedan je od prvih francuskih skulptora u čijim delima dolazi do izražaja duh ranog baroka.

BOULARD, JEAN BAPTISTE (oko 1725 – 1789) Francuski proizvodjač stolica u stilu Louis XV. Boulard, koji je ponekad saradjivao sa J.-B. Sené-om, radio je u strogom, obuzdanom maniru. Njegov sin je nastavio porodični posao, izradjujući komade nameštaja u stilu ampir (Empire) do 1832.

BOULLE, ANDRÉ – CHARLES Francuski majstor enterijera i nameštaja (1642 – 1732). Jedan od umetnika – stolara, koji je zanatsko izvodjenje podigao na nivo umetnosti. Od 1672 u službi Louisa XIV kao Ébéniste du Roy radi nameštaj i enterijere u Versaillesu, Louvreu, St. Cloudu i Fontainebleau-u. Njegov nameštaj je jednostavnih i masivnih oblika, radjen od skupocenog drveta (abonovina), bogato rezbaren, sa reljefnim sitnim figurama i ornamentima od metala, a ukrašen intarzijama od kornjačevine, sedefa, slonovače i dr. Ovaj stil nameštaja dobio je naziv po njemu Boulle. Nakon zatvaranja kraljevskih radionica 1694, otvorio je sopstvenu prodavnicu-radionicu, u kojoj je nastavio da dizajnira i izradjuje uspešan nameštaj u stilovima Régence i Louis XV. Nakon njegove smrti, njegovi sinovi su nastavili da izradjuju nameštaj zasnovan na očevim crtežima, upošljavajući mlade umetnike koji će kasnije postati poznati majstori, medju kojima su bili Jean-François Oeben i Étienne Levasseur.

BOULLÉE, ÉTIENNE-LOUIS (1728 - 1799) Vodeći neoklasicistički arhitekt, verovatno je izvršio veći uticaj od Ledouxa, mada je malo objekata realizovao. Pariski arhitekta i učitelj (od 1747), čiji značaj leži u njegovim teorijskim radovima i vizionarskim crtežima, u učenju generacija učenika, uključujući Chalgrina, Brongniarta i Duranda. On je sam sebe uneo u veliku francusku klasičnu tradiciju XVII i XVIII veka, od Blondela i Le Geaya, a u periodu od 1762 do 1778 projektovao je više privatnih kuća, medju kojima većina danas ne postoji. Zajedno sa Ledoux-om, Peyre-om i de Wailly-jem, Boullée je bio pionir strogosti u domaćoj arhitekturi: on je monumentalizovao glavni blok zgrade upotrebom gigantskog arhitektonskog reda i prikrio krila objekta iza treliza ili zidova da bi naglasio centralni deo kompozicije. Kao prethodnik anti-rokoko dekoracija, imao je reputaciju unutrašnjeg dizajnera, koristeći efekte osvetljenja sa značajnim uspehom.
Jedan od najinteresantnijih njegovih preživelih objekata je Hôtel Alexandre, Pariz (1766-8). Njegovo tretiranje arhitekture ostalo je neobjavljeno sve donedavno, 1953, mada je iza sebe ostavio mnogo značajnih učenika, medju kojima je J.N.L. Durand, koji je napisao najuticajniji traktat iz perioda empire. Od 1778 do 1788 proizveo je veliki broj vizionarskih crteža Njegovi nabolji ctreži predstavljaju, ako ništa drugo, veće megalomanske projekte čak i od Ledouxa. Grandiozan monument Newtonu je projektovan sa neverovatno visokom kupolom (500 stopa). Gotovo svi crteži, poput Ledouxovih su snažni, ekspresivni ili parlantes, bez obzira što su u osnovi apstraktni i geometrizovano jednostavni. U svom traktetu on se zalaže za osećajnu isto onoliko koliko i za razumnu arhitekturu, kao i za njen karakter, grandioznost i magičnost.
Njegova najuspešnija idejna rešenja na polju vizionarske arhitekture (mada nerealizovana) su ona za grobnice, mauzoleje, kenotafe i groblja, uključujući kenotaf Newtona. Njegov traktat »Architecture, Essai sur l'art« koji je napisao 1790-tih, nije objavljen sve do XX veka.

BOUMANN, JOHANN A. Holandski graditelj (Amsterdam, 1706 – Berlin, 1776). Njegov Rathaus (Gradska većnica), 2 Am Alten Markt, Potsdam (1753) je zasnovana na Palladijevoj Palazzo Angarano i predstavlja lep primer njegovog vrlo čistog klasicizma. Na poziv Friedricha Wilhelma I dolazi 1732 u Berlin, gde postaje vrhovni gradjevinski upravnik. Radio je zajedno sa Büringom na St Hedwig rimskoj katoličkoj katedrali, Berlin (1772-3), medjutim, njegovo remek delo je zakrivljena fasada na Kraljevskoj biblioteci, Forum Friderecianum, Berlin (1774-80. Takodje je projektovao Schloss Bellevue, Berlin (1785), u neoklasicističkom stilu. U Potsdamu je podigao Holandsku četvrt, Berlinska vrata i većnicu, učestvovao u gradnji dvorca Sanssouci. U Berlinu je sagradio tzv. staru katedralu 1747-50 (koju je preuredio 1817 Schinkel) i od 1748-53 univerzitet, a takodje i još neke crkve i kasarne. Bio je vrlo plodan graditelj, medjutim, bez invencije, koji je sledio Palladijev klasicizam.

BOURGEAU, VICTOR (1809 – 1888) Francusko-kanadski arhitekata koji je radio za crkvu u Montrealu. Izvršio je veća renoviranja na crkvi Notre Dame (1872-80) kreirajući prikladniji enterijer u stilu gotičkog preporoda. Bilo je to samo jedno od 23 remodelovanja postojećih crkava koje je on izvršio. Takodje, projektovao je preko 20 novih crkava, medju kojima je najgrandioznija St-Pierre-Apôtre, Montreal, u stilu gotičkog preporoda (1851-3). Postepeno, njegovi planovi postaju sve manje gotički, moguće zbog uticaja koji su na arhitekturu imali engleski protestanti u Kanadi. Njegova crkva St-Barthélémey, Berthier, Quebec (1866-7), na primer, bila je klasicistička, podsećajući na radove Thomasa Baillargé-a. God. 1854 katedrala u Montrealu je izgorela, a biskup je predložio ideju o gradnji bazlike, nalik onoj Sv petra u Rimu. Sledstveno tome, Bourgeau je poslan u Evropu da proučava različite crkve, medjutim, vratio se nakon samo jedne nedelje provedene u Rimu, ubedjen da bi reprodukcija velike rimske crkve bila greška. Biskup je kao zamenu, na poslu projektovanja bazilike imenovao drugog arhitektu, oca Josepha Michauda (1823-1902) da izradi repliku. Medjutim, nedostatak iskustva Michauda, vratilo je Bourgeaua nazad na posao, a katedrala Saint-Jacques-le-Majeur (danas Marie-Reine-de-la-Monde) je završena 1894.

BOURGEOIS, VICTOR Belgijski arhitekta (1897 – 1962). Rodjen u Charleroi-u, studirao na akademiji u Bruxellesu 1914-19; profesor na Državnoj visokoj školi za arhitekturu. Postao je vodeći belgijski sledbenik Le Corbusiera. Kao potpredsednik CIAM-a bio je značajan predstavnik internacionalnog modernizma u Belgiji. Pisao o socijalnim aspektima arhitekture i izvršio znatan uticaj na savremenike. Projektovao Cité Moderne u Bercehm-Ste- Agathe kod Bruxellesa (1922-25), pod uticajem Cité Industrielle Tony Garniera i radova Frank Lloyd Wrighta. Projektovao poštansko čekovni biro u Bruxellesu i poslovne zgrade za fabrike G. Boël i Baume & marpent. Takodje, izradio planove za kuću na Weissenhofsiedlung u Stuttgartu (1927). Bio je aktivan arhitekta i gradski planer sve do smrti, projektujući mnogobrojne industrijske objekte.

BOUVARD, JOSEPH – ANTOINE Francuski arhitekta (1840 - 1920). Studirao na pariskoj École des Beaux-Arts. Postaje glavni arhitekta grada Pariza i gradi paviljon Pariza na Svetskoj izložbi 1878. Projektovao niz većih gradjevina, medju kojima i parisku Bourse du Travail.

BOUVIER, MICHAEL (akt. 1819 – umro 1874) Proizvodjač nameštaja iz Philadelphia-e, poreklom iz Francuske. Radio je u američkom stilu ampir. Nakon što je služio u Napoleonovoj vojsci, Bouvier je imigrirao u SAD 1815. Od 1819 bavi se poslom vezanim za nameštaj u Philadelphiji, izradjujući komade u američkom ampir maniru Anthony Quervelle-a, tada vodećeg stolara u Philadelphiji. Bouvier je takodje vodio pilanu i uvozio egzotično drvo, mermere i druge materijale.

BOVÉ (BEAUVAIS), OSIP (JOSEPH) IVANOVIČ Ruski graditelj (1784 – 1834). Njegov otac, italijanski slikar Vincenzo Giovanni Bova, iselio se u Rusiju, gde mu je sin od 1812 studirao arhitekturu. Nakon požara Moskve 1812 dolazi Bove na čelo komisije za ponovnu izgradnju grada, gde je odigrao značajnu ulogu u moskovskoj arhitekturi u periodu izmedju 1813 i 1825. Njegova glavna dela su sva u Moskvi: Veliki teatar (1819-24), projekat Aleksandrovog parka (1820-21), trijumfalni slavoluk, prva gradska bolnica i dr. Njegove gradjevine imaju klasicistična obeležja ruskog empirea (portici sa kolonadama, timpani).

BOX, JOHN (aktivan 1333 – umro 1375) Engleski zidar. Radio je na Westminsterskoj palati i na Hristovoj crkvi, Canterbury, Kent. Verovatno je projektovao lepu kapelu arhibiskupa u Stratfordu, u katedralu u Canterbury-ju (oko 1350) a takodje je radio zajedno sa Yveley-em na kapeli Black Prince u kripti katedrale (posle 1363).

BOYEN (BOYENS, BON), GUILLAUME Flamanski skulptor i graditelj (oko 1520 – 1592). Poznat po svojim delima u Švedskoj kao jedan od najznačajnijih umetnika – stranaca, koji su u toj zemlji proširili renesansni stilski izraz. God. 1557-58 boravio na dvoru Gustava Vase kao portretista. kao graditelj, ukrasio je renesansnim arkadama, raskošnim stepeništima i svečanim dvoranama mnoge dvorce u Stockholmu i Svartsjöu. Na tim radovima vidljiv je uticaj Vignole i S. Serlia. Gradio je i crkve, a često se spominje i kao zlatar.

BOYTAC (BOYTACA, BOUTACA), DIEGO (DIOGO), DIOGO DE BOITACA (oko 1460 – 1528 (?), aktivan 1490 – 1525) Portugalski graditelj, verovatno francuskog porekla (druga polovina XV v. – pre 1528). Sagradio jezuitski manastir u Setubalu (1490-99) i Hristovu crkvu (1494-8), koja komemoriše portugalska putovanja preko okeana. Pripisuju mu projekt crkve Dos Jeronymos u Belému i plan za belémsku kulu. Radio je na crkvi Santa Maria, Belém, Lisabon (početa 1502), jednoj od najlepših primera manuelinskog stila u Portugaliji. U dva navrata gradio u severnoj Africi (utvrdjenja, gradovi). Služio se dekorativnim oblicima kasne gotike, a smatran je jednim od osnivača manuelinskog stila, kojim je u Portugaliji obeležena prelazna faza iz gotike u renesansu.

BRACCI, PIETRO Italijanski skulptor (1700 – 1773). Sledbenik kasnobarokne Berninijeve škole, koji se usmeruje prema klasicističkom izrazu. Radio dekorativne figure na rimskoj Fontana Trevi i restaurisao antičku skulpturu.

BRACHUM (BRECHUM), LAURENTZ (LAURENTZ VON WESEL) (? - umro 1586) Nemački graditelj i kamenoklesar (XVI vek). Sagradio, obnovio i plastikom ukrasio više tvrdjava i dvoraca (dvorac Horst, okrug Recklingen; dvorac Geiss, kod Oelde, od 1650; dvorac na vodi Assen, oko 1564; dvorac Hovestadt kod Oestinghausena, okrug Soest, 1562-72) i kuća u Nemačkoj. U prvo vreme pod uticajem holandske arhitekture, kasnije primenjuje nemačke renesansne oblike (kombinacije neomalterisane opeke i klesanog kamena).

BRADLEY, WILL H. (1868 – 1962) Američki grafički umetnik; jedno vreme je dizajnirao nameštaj u stilu Art Nouveau-a. Godine 1901 Bradley je predstavio projekte za svoj nameštaj, koji je privukao veliku pažnju i objavljen je u časopisu »The Ladie's Home Journal« 1902. Mada je Bradley imao uticaja na američke dizajnere stila Art Nouveau, njegov nameštaj nije nikad ušao u proizvodnju.

BRAGAGLIA, ANTON GIULIO Italijanski režiser i scenograf (1890 - 1960). U njegovoj širokoj umetničkoj aktivnosti, prožetoj tendencijama za reformisanjem likovnog, književnog i teatarskog izraza, zauzima značajno mesto i scenografija, bazirana na primeni savremenih tehničkih sredstava. B. vodi u Rimu od 1923 avangardistički Teatro degli Indipendenti, a zatim deluje u Veneciji, Napulju, Palermu i dr.

BRAILOVSKI (BRAILOVSKIJ), LEONID Scenograf (Harkov, 1862 – Rim, 1937). Nakon završene akademije umetnosti putovao po Rusiji i izučavao staro slikarstvo i arhitekturu. Godine 1920 odlazu iz zemlje i 1921 postavljen u Beogradu za glavnog slikara Narodnog pozorišta. Godine 1925 preselio se u Rim.

BRAMANTE, DONATO (DONATO DI ANGELO DI PASCUCCIO D'ANTONIO) (1444 - 1514) Prvi medju velikanima italijanske visoke renesanse u arhitekturi. Jedini arhitekta visoke renesanse (sa izuzetkom Raphaela) koji je bio poštovan od strane sebi ravnih, svojih naslednika, u jednakoj meri kao što su poštovani antički majstori; on je, nadasve, bio taj koji je otkrio snagu, emocionalne mogućnosti i težinu antičke rimske arhitekture. Rodjen kod Urbina, učio je za slikara i verovatno je poznavao Piero della Francesca (oko 1410/20-1492) i Francesco di Giorgio-a - kome prvenstveno duguje svoje interesovanje za probleme perspektive - na dvoru Federigo da Montefeltro-a (vladao 1444-82) u tom gradu. Karijeru je započeo pod senkom Albertija i Michelozzo-a, a na njega je veliki uticaj izvršio Leonardo da Vinci od kojeg potiče njegovo interesovanje za projekte crkava sa centralnim planom. U Rimu je proširio klasičan stil snažne monumentalnosti koji je imao dubok i dugotrajan uticaj na razvoj italijanske arhitekture. Palladio je objavio da je Bramante »bio prvi koji je izneo dobru arhitekturu na svetlo«.
Prvi put se pominje 1477 na naslikanim perspektivnin dekoracijama na fasadi Palazzo del Podestà, Bergamo, a kasnije (1481) načinio je crtež koji je izgraviran kao perspektivni modell za slikare. Počeo je da radi za vojvodu Ludovico Sforzaa (oko 1479), za kojeg radi u Vigevanu ujedno kao dekorativni slikar i arhitekta. Njegova prva značajna gradjevina je S. Maria presso S. Satiro, Milano (početa 1482). Ovde je zatvorio sićušnu Capella della Pietà iz IXv. Albertijev uticaj je svidentan u dizajnu fasade (koja nije nikad dovršena), u upotrebi plitkih pilastera na bočnom zidu i brodu zasvedenim obličastim svodom. Budući da nije bilo prostora za oltar, postavio je lažno svetilište uz upotrebu trompe l'oeil slikanja i reljefa. Sagradio je ztakodje oktagonalnu sakristiju dekorisanu duborezom. 1488 je postavljen za konsultanta izgradnje katedrale u Paviji, medjutim, samo je kripta izvedena prema njegovim predlozima. Projektovao je centralan plan istočnog završetka gotičke crkve S. Maria delle Grazie, Milano, prostrane unutrašnjosti. Za S. Ambrogio, Milano, projektovao je kanonski kloster (iz 1492, izgradjeno je samo jedno krilo) i grupu od četiri klostera (1497, dva završena nakon 1576, prema njegovim planovima). U kanonskom klosteru upotrebljava vitke korintske stubove sa visokim frizovima i snažno isturenim impostnim blokovima.
Godine 1499 francuska invazija Lombardije i pad Sforza nagnao ga je da predje u Rim, koji je u to vreme bio umetnički centar Italije. Pored rada na nekoliko fresaka, njegov rad u Rimu odnosio se na kloster S. Maria della Pace (1500), iznenadjujuće različit od svega ostalog što je projektovao do tada. Karakterišu ga snažni stubovi nosači i pridodati jonski stubovi koji vode poreklo sa Colosseuma na prizemnoj etaži i otvorena galerija na prvoj etaži sa naizmenično postavljenim stubovima i stupovima (nosačima) koji ne nose lukove već arhitrave. Ukupan efekat je upotpunosti rimski sa naglašenom stabilnošću sistema. Njegova naredna zgrada bio je kružni Tempietto crkve S. Pietro in Montorio, Rim (1502), prvi veliki monument visoke renesanse čija veličanstvenost prevazilazi stvarne dimenzije objekta. Uokviren u osnovi toskanskom dorskom kolonadom sa korektnom klasičnom entablaturom, ovaj objekat nema površinsku dekoraciju osim metopa i školjki u nišama. Namera je bila da gradjevina bude postavljena u centar cirkularnog peristila poput grčkog hrama. U ovom slučaju, renesansa se približava duhu antike nego u bilo kojem drugom objektu.
Izbor Pape Juliusa II 1503 omogućilo je Bramanteu novog, naklonjenog patrona koji ga poziva da nacrta veliki i ambiciozni plan za Vatikan i crkvu Sv. Petra. Izveden je niz zgrada inkorporisanih u Cortile di S. Damaso. Mada velikih dimenzija, ovaj plan je skroman u poredjenju sa planom za Cortile del Belvedere, ogromno dvorište na tri nivoa flankirano arkadnim gradjevinama sa teatrom na donjem završetku i muzejem za klasične antikvitete sa centralnom eksedrom koja zatvara gornje dvorište. Radovi su započeli sa muzejem, ali je samo prvi sprat završen prema Bramanteovim planovima. Samo jedan njegov rad u Vatikanu je ostao nepromenjen i nedodirnut, to je privlačna spiralna rampaa postavljena u kuli Belvederea (oko 1505). Za Sv. Petra, on je predlagao crkvu koja će biti ne plus ultra u centralizovanom planiranju – grčki krst sa četiri manja grčka krsta na krajevima, zasvedeni centralnom kupolom i četiri manje kupole, kao i sa četiri ugaone kule, sve postavljeno izolovano na ogromnoj piazzi. Kamen temeljac je postavljen 1506 a gradnja je započela; medjutim, malo je dovršeno pre smrti pape 1513, što je dovelo do zastoja radova. Hor za S. Maria del Popolo, Rim (1505-9) je mali po dimenzijama ali veliki po koncepciji, sa masivno izvedenim koferovanim svodom i školjkasto završenom apsidom. Santa Casa u Loretu (početa 1509) je rimska skoro u istoj meri kao i Cortile del Belvedere, mada bogatije i izdašnije dekorisana, sa skulpturama Andrea Sansovina, Tribolo-a, Baccio Bandinellijaa, G.B. della Porta i drugih. Bramante je takodje projektovao i započeo Palazzo Caprini, Rim (oko 1510) sa jako rusticiranim prizemljem i pet pedimentalnih prozora postavljenih izmedju polustubova gornjeg sprata, a ovaj plan će naširoko biti imitiran. Ova kuću je kasnije preuzeo Raphael, koji je učvrstio svoju poziciju glavnog arhitekte u Rimu.

BRAMANTINO V. Suardi

BRANCA, ALEXANDER, FREIHERR VON (1919 - ) Nemački arhitekta rodjen u Münchenu. Zasnovao je sopstvenu praksu u bavarskoj prestonici 1950 i proizveo je mnogo izuzetnih gradjevina u kojima se ogleda i izražava njegovo verovanje u neophodnost kontinuiteta tradicije i simboličke vrednosti »supertemporalne« arhitekture. Njegove religiozne gradjevine, uključujući mortuarijum-kapelu i manastir Schönstatt (1980-2) su snažne i pokrenute, dok su njegovi konzervatorski radovi U Regensburgu (od 1981) bili senzitivni i široki. Dva muzeja se izdvajaju po kvalitetu: onaj u Vaduzu, Liechtenstein (iz 1978) i Neue Pinakothek, galerija slika, München (1973-81), oba snažno modelovana, sa izvanrednim osvetljenjem za posmatranje slika.

BRANCA, GIOVANNI (1671 – 1645) Italijanski graditelj i konstruktor, radio na izumu parne mašine. Spominje se u periodu pre 1616 u Loretu kao graditelj tzv. Santa Casa. Radio i u Assisiu i u Rimu (1622). Napisao »Manuale di architettura« (1629) i tehničko delo »Le Macchine«.

BRANCUSI, CONSTANTIN Rumunski vajar, graditelj i slikar (Vlaška, 1876 – Pariz 1957). Učio na umetničkoj školi u Craiovi (1894-98), u Bukureštu (1898-1902), boravio u Münchenu, Zürichu i Baselu. 1904-07 studira na École des Beaux-Arts u Parizu, radi kod A. Merciea. Brancusijeva razvojna nilija vodi od imitativne skulpture do ne-objektivnosti, od arhaiziranja do najslobodnije kubističke koncepcije. U nastojanju da pojednostavi oblik, napušta naturalističke i impresionističke tradicije, redukuje viziju do geometrijskih kombinacijaa, do kugli, jajolikih oblika i poliedara. U arhitekturi, projektovao je Hram izbavljenja u Indoreu (Haydarabad u Indiji), u periodu 1937-38, ali projekat nije nikada izveden. Takodje, B. se inspirisao skulpturom zapadne i centralne Afrike, a uticao je na mnoge vajare i plastičare savremenog izraza, uključujući i H. Moorea.

BRANDON, DAVID (1813 – 97) V. Wyatt, T.H.

BRANDT, EDGAR (1880 - 1960) Najprominentniji medu francuskim Art Deco umetničkim zanatlijama koji su radili u metalu. Brandt je dizajnirao i izradio veliki opus nameštaja – uključujući pregrade, konzolne stolove, pedestale, povremene stolove, radijatorske maske i lampe – u livenom gvoždju u drugim metalima. Posebno je poznat po svojim standardnim lampama na kojima su vertikalni nosači izradjeni u obliku zmije.

BRANDT, MARIANNE (1893 - 1983) Rodjena u Chemnitzu, Nemačka, započela studije slikarstva i skulpture u Weimaru 1911. God. 1923 pristupa u Bauhaus, gde radi u radionici za obradu metala, a potom u ateljeu László Moholy – Nagyja. God. 1928 preuzima radionicu za kratak period. 1929 odlazi u Berlin da radi kao dizajner u studiju Waltera Gropiusa. Tu je radila uglavnom na oblikovanju komada nameštaja za masovnu produkciju i dekoraciji enterijera na jednoj od kuća na Izložbi gradjevina u Karlsruhe-Dammerstocku. Mada su svi njeni radovi na polju dizajna predmeta za domaću upotrebu bili na nivou prototipova, u svojoj beskompromisnoj geometrijskoj čistoti njih karakteriše estetika koja će brzo prevladati u svetu dizajna. Jedan od njenih najznačajnijih projekata je mala metalna stona noćna lampa postavljena na fleksibilan sistem, koju jen proizvodio Körting und Mathiesen u Leipzigu 1928. Körting und Mathiesen je proizvela oko 50.000 lampi zasnovanih na prototipovima radionice za obradu metala Bauhausa, koje su izradili studenti i zaposleni u periodu izmedju 1928 i 1932. Nakon Drugog svetskog rata Brandt predaje na školi lepih umetnosti u Dresdenu (1949-51) i u školi za industrijski dizajn u Istočnom Berlinu (1951-54), pre nego što se povukla 1954. Brandt pepeljara iz 1926 je reeditovana 1985 od strane firme Alessi.

BRANGWYN, FRANK (1867 – 1956) Engleski slikar i dizajner koji je radio pod uticajem pokreta Arts-and-Crafts i Art Nouveau-a. Tokom 1880-tih Brangwyn je bio asistent Williamu Morrisu i sledbenik A.H. Mackmurdo-a. 1890-tih usvojio je Art Nouveau stil i radio je za Samuela Binga, dizajnirajući nameštaj, tekstil i tepihe.

BRANSON COATES Firma koju su osnovali Doug Branson i Nigel Coates. Doug Branson, britanski arhitekta, rodjen 1951, diplomirao na Architecture Association, London. Nigel Coates, britanski arhitekta, rodjen 1949, završio Architectural Association, London. Najznačajniji projekti firme su: Bohemia Jazz Club, Tokyo (1986); Caffè Bongo, Tokyo (1986); Nishu Azabu Wall, Tokyo (1990).

BRANZI, ANDREA (rodj. 1938). Studirao arhitekturu u Firenci; predstavlja jednog od vodećih intelektualaca u italijanskom dizajnu. Bio je osnivač i član grupe Archizoom i direktor za obrazovanje Akademije Domus. takodje je radio sa grupama Studio Alchymia i Memphis.. U njegovoj knjizi »The Hot House: Italian New Wave Design« (1984), on izlaže teoriju o tome da dizajn predstavlja zajedno praktičan i filozofski projekat, koji obuhvata sve ono praktično u arhitekturi do filozofije semiotike. U periodu 1980 on je bio pobornik Novog dizajna, a ovo učenje je obnovilo shvatanje dizajna kao sredstva za zadovoljenje potreba individua, što je tipično za postindustrijalizam.

BRAUN (formirana 1921) Nemačka kompanija koja proizvodi kako tehnička sredstva za domaću upotrebu tako i instrumente za naučne potrebe, koju je osnovao u Frankfurtu Max Braun. Kompanija je isprva proizvodila patentirano sredstvo za spajanje prenosnih kaiševa za pogonske mašine, medjutim, vrlo brzo se okreće plastičnim materijalima, komponentama za radio i gramofonske uredjaje, a potom na njihove setove. Firma je nastala iz konteksta rekonstrukcije Nemačke nakon Drugog svetskog rata, i rasta njenih potreba, pre svega na polju novih tehnologija kućnih električnih uredjaja. Max Braun je umro 1951, a njegova dva sina Artur i Erwin su preuzeli kompaniju i uposlili Dr. Fritza Eichlera 1954 da rukovodi novim programom dizajna u saradnji sa Ulm Hochschule für Gestaltung. Eichler je doveo Hansa Gugelota i Otla Aichera iz Ulma i kasnije, 1955 Dietera Ramsa. Zbog ovih dizajnera, proizvodni stil je razvijan paralelno od strane Ulma i Brauna, a bio je zasnovan na davanju posebne pažnje detalju i geometrijskoj jedinstvenosti. Ova estetika je za mnoge komentatore predstavljala paradigmu internacionalnog stila i »dobar dizajn«. Kada je 1956 Braun osnovao sopstveno odeljenje za dizajn, sa Ramsom kao glavnim dizajnerom 1960, skoro sve aktivnosti dizajna ove kuće bile su usmerene u stvaranju nove »corporate identity«. Uprkos odličnom menadžmentu na polju dizajna, kompanija ipak nije postigla veliki komercijalni uspeh, a nju je preuzeo američki Gillette 1967. U periodu ranih 1990-tih kompanija ponovo prolazi kroz komercijalne teškoće zahvaljujući činjenici da je njen hladni dizajn izašao iz mode i da se kompanija suočila sa brzo razvijajućom svetskom konkurencijom na polju proizvodnje električnih kućnih aparata.

BRAUN VON BRAUN, MATHIAS BERNHARD Austrijski vajar (1684 – Prag, 1738). Studirao u Italiji; od 1704 radi u Češkoj dekorativnu skulpturu za dvorce i parkove u pokrajini. Od 1710 živi u Pragu, gde radi skulpture i reljefe za pročelja palata praške aristoktatije, skulpture za most na Vltavi, kao i crkvenu i nadgrobu plastiku. Njegovi radovi dali su u znatnoj meri barokno obeležje praškim arhitektonskim spomenicima i parkovima.

BRAUWERS, JOSEPH (aktivan 1800 – 1820) Američki stolar koji je učio u Parizu, a radio je u stilu ampir. Brauwers je radio u New Yorku u francusko inspirisanom maniru koji je bio sličan onom u kojem je radio C.-H. Lannuier.

BREGNO, ANDREA (ANDREA DA MILANO) Italijanski vajar i graditelj (Osteno kod Coma, 1421 (ili 1418) – Rim, 1506 (ili 1503)). Potiče iz porodice lombardijskih klesara (lapicidae) koja je radila u Veneciji. 1460 dolazi u Rim, gde radi u periodu pape Siksta IV. Tu formira renesansni tip crkvenog mauzoleja u kojem kombinuje arhitektonske i dekorativne elemente sa plastičnim figurama. Izradio je verovatno pročelje crkve S. Maria del Popolo.

BRENNA, VINCENZO (1745 – oko 1820) Italijanski arhitekta rodjen u Firenzi, doselio se u Rim 1767, gde je, zajedno sa Franciszekom Smuglewicz (1745-1807), proizveo crteže rimskih zidnih slika i ostalih iskopina, koje je objavio kao »Vestigia delle terme di Tito« (Ostaci Titusovih termi, 1776-8). God. 1777 zaposlio ga je grof Stanisław Potocki (1755-1821) i on se seli u Poljsku, gde je slikao neoklasične groteske za princezu Lubomirsku, Potockog i kralja Stanisława poniatowskog (1764-95). Neki od njegovih poljskih enterijera uradio je u Lańcut-u za Aignera. Potom je otišao u St Petersburg, gde je radio kao dekorativni slikar po shemama Camerona, od kojih je naučio arhitektonske veštine i kojeg je nasledio na mestu dvorskog arhitekte 1796. Njegovi najznačajniji radovi su u Gatčini, gde je projektovao više neoklasičnih enterijera, razvivši snažan imperijalan stil koji vodi poreklo iz njegovih ranijih arheoloških studija. Prešao je u Dresden 1802, gde je i umro.

BRENNER, ANTON Austrijski arhitekt (Beč, 1896 - 1957). Studirao na akademiji u Beču (J. Frank, O. Strnad, C. Holzmeister). Gradi u Beču i Frankfurtu na Majni. Jedno vreme nastavnik na gradjevinskom odseku Bauhausa u Dessau-u.

BRENNER (BRUNNER, BRÖNNER, BRÜNNER), MELCHIOR Nemački skulptor i graditelj iz Dresdena. Glavno delo mu je: pregradnja renesansnog dvorca u Merseburgu (oko 1605) u oblicima ranog baroka. Na isti način je sagradio delove dvoraca u Torgau, Moritzburg i Sitzenroda.

BRETON, GILLES LE (1506/10 umro 1558 (1553)) Majstor zidar u službi kod Françoise I, na radovima u Fontainebleau-u. Medju projektima za Fontainebleau koji su sačuvani do danas nalazi se porte Dorée, sa superimponovanim loggie (1528-40), ulazom u Cour Ovale (iz oko 1531 – takodje sa portikom i stepeništem koje je uradio Le Breton) i severnom stranom na Cour du Cheval-Blanc. Njegov, relativno kruti i pravilni renesansni klasicizam, bio je pod uticajem Serlia a na kraju je prethodio radovima Lescota.

BRETTINGHAM, MATTHEW (1699 - 1769) Ne mnogo istaknuti arhitekt, ali je imao veliki broj izvedenih objekata, medju kojima je izgradio Holkham Hall, prema planovima Kenta. Kasnije je tvrdio da je sam načinio planove. Opstalo je samo nekoliko njegovih objekata: Langley Park (oko 1745) je verovatno najbolji. U Londonu je projektovao više značajnih gradskih kuća: Norfolk House (1748-52, srušena 1938), York House, Pall Mall (1761-3, srušena) i No5, St. Jame's Square (1749).

BRETTINGHAM, MATTHEW JR. (1725 – 1803) Sin prethodnog, bio je zaslužan za neoklasicistički rad na Charlton House, Wiltshire (1772-6).

BRETTINGHAM, ROBERT WILLIAM FURZE (oko 1750 – 1820) Unuk starijeg Matthew Brettinghama, projektovao više objekata zatvore, uključujući plemeniti front za zatvor Downpatrick, Co. Down (1789-96) a bio je zaslužan (zajedno sa S. Wooleyem) za restauraciju gotičkog hora u katedrali Holy and Undivided Trinity, Downpatrick (1795). Za markiza od Downshire izveo je proširenja Hilsborough House, C. Down (oko 1795-7), a njegovi crteži za ovaj projekat bili su izlagani na Royal Academy 1797. U njegovom birou učio je arhitekta George Smith.

BREUER, MARCEL LAJOS (1902 - 1981) Značajan arhitekta i dizajner modernista. Rodjen u Pécsu u Madjarskoj. Studirao u školi BAUHAUS od 1920. Godine 1925 upravlja odeljenjem za stolarstvo na weimarskom BAUHAUSU i iste godine dizajnira svoju prvu fotelju sa čeličnim cevima. God. 1928 osniva sopstvenu arhitektonsku praksu u Berlinu, kada realizuje Harnischmacher Haus u Wiesbadenu i (zajedno sa braćom Roth) elegantne apartmane Doldertal u Zürichu (1935-6), za Giediona. God. 1935 odlazi u London gde je bio partner sa F.R.S. Yorke, medjutim, ubrzo odlazi u SAD, na Harvard 1937, a ulazi u partnerstvo sa Gropiusom (1937-40). Medju njegovim studentima u to vreme bili su Edward Barnes, John Johansen, Philip Johnson i Paul Rudolph. God. 1941 otvara ofis u Cambridgeu, Mass., a 1946 seli se u New York. Sopstvenu nezavisnu praksu u Americi započeo je efektivno tek nakon Drugog svetskog rata. Bio je prvi arhitekta koji je naimenovan da projektuje privatne kuće u New Englandu. Naklonost prirodnim materijalima (drvo), koje vodi poreklo verovatno iz perioda školovanja u BAUHAUSU, vidljiva je na nekim njegovim radovima u Engleskoj. U periodu poslednjih dvadeset godina njegovog rada, angažovanje je proširio na druge zemlje (Bijenkorf, Rotterdam, sa Elzasom, 1953: Unesco, Pariz sa Zehrfussom i Nervijem, 1953), a njegov stil je pratio pre manje racionalan i više samovoljan trend u arhitekturi generalno (Abbey St. John, Collegeville, Minnesota, 1953 i Lecture Hall na New York University, University Heights, Bronx, N.Y., 1961). Medju njegovim kasnijim radovima ističu se IBM Research Centre, Le Gaude, Var, Francuska (zajedno sa Gatje, 1961). Njegov najznačajniji objekat iz kasnije faze je Whitney Museum of American Art, New York, 1963-1966, zajedno sa H. Smith.
Marcel Breuer je takodje bio jedan od najznačajnijih dizajnera nameštaja XX veka. Većina njegovog nameštaja kreirana je u Evropi; u Americi je radio uglavnom kao arhitekta. U svojoj mladosti, Breuer je pratio stilGerrita Rietvelda i komplikovanu formalnu estetiku De Stijla. U ranom periodu svoje karijere, proizveo je čuvenu »Wassily« stolicu, izradjenu od čeličnih cevi i kože, a bila je namenjena i nazvana po slikaru Wassilyju Kandinskom. Breuer se razvio izvan uticaja De Stijla i pokazao je svoju karakterističnu kombinaciju praktičnosti i jednostavne elegancije svojom verzijom (1928) »konzolne stolice« (cantilevered chair) koju je izumeo Mart Stam. Ram stolice bio je načinjen od jedne zakrivljene čelične cevi i bio je pričvršćen na zadnjem delu sedišta stolice, koje je bilo izradjeno od drveta. Njegova stolica je postale izuzetno uticajan komad nameštaja i proizvodi se i prodaje čak i danas. U Britaniji, tokom kasnih 1930-tih, Breuer je dizajnirao nameštaj načinjen od aluminijuma ili laminirane šper ploče, medju kojima su najznačajnije serije sofa. Breuer je načinio uticaj na skoro sve dizajnere nameštaja od 1930-tih, delom putem upotrebe materijala kao čeličnih cevi, tkanine ili laminirane šper ploče, medjutim, najviše putem svog ingenioznog stila dizajna, koji je kombinovao funkciju sa elegancijom i jednostavnošću.

BREUHAUS DE GROOT, FRITZ AUGUST Nemački arhitekta (1883 - 1960). Privatni arhitekt u Düsseldorfu, Bremenu i Berlinu. Gradio dvorce, letnjikovce, industrijske objekte (Thyssen – Konzern); opremao prekookeanske brodove (Bremen, 1928). Napisao »Bauten und Räume: Neue Landhäuser«, 1957.

BREWER, CECIL CLAUDE (1871-1918) V. Smith, Arnold Dunbar

BREYTSPRAAK, CAREL (aktivan 1795 (6) – umro 1810) Holandski umetnički stolar u stilu francuskog ampira. Radio je uglavnom za Napoleonovog brata, Louisa Bonaparte-a, kralja Holandije, a pratio je francuske modele, mada, poput većine dizajnera tog vremena, bio je pod uticajem relativno jednostavnih projekata Pierre de La Mésangère-a u najmanju ruku onoliko koliko i pod uticajem grandioznih imperijalnih radovaa Perciera i Fontaine-a. Bio je naklonjen glatkim prelazima visoko sjajno oblikovanog furnira mahagonijuma, uramljenog u jednostavne rektangularne modele ornamentisane elegantnim pozlaćenim bronzanim okovima.

BRIDGEMAN, CHARLES (umro 1738) Engleski pejsažni arhitekta koji je imao ogroman uticaj na oblikovanje neformalnog engleskog vrta, uvodeći elemente koji su prethodili slobodnim planovima Browna i Kenta. Zaslužan je za uvodjenje francuskog »ha-ha« u Englesku 1719 na Stowe, Buckinghamshire, što je kasnije korišćeno u jednostavnom obliku tokom XVIII veka. Takodje je upotrebljavao francuski »pattes d'oie« (literarno »guščje stopalo«, sa značenjem medjusobno ukrštenij avenija), što je privlačilo pažnju korisnika i usmeravalo je prema prostornim akcentima (»eye catchers«). Bridgeman je prvi put skrenu na sebe pažnju pre 1709 kada je radio kod Vanbrughaaa i Henry Wise (1653-1738) u Blenheimu, Oxfordshire. God. 1714 počeo je da radi kod Lorda Cobhama (oko 1669-1749) na Stowe-u, Buckinghamshire, najslavnijem pejsažnom vrtu tog doba, sa svojim »neformalnim« stazama, upotrebom vode i brojnim »fabriques«, ponajviše sa literarnim, mitološkim, političkim ili istorijskim aluzijama. Saradjivao je sa mnogim arhitektimaa, uključujući Gibbsa i Kenta i radio za mnoge vrtove, uključujući: Claremont, Surrey, Eastbury, Dorset, Rousham, Oxfordshire i Wimpole Hall, Cambridgeshire (svi iz 1720-tih). Moguće je da je savetovao Pope Alexandera (1688-1744) na njegovom vrtu u Twickenhamu. 1727, zajedno sa Wiseom, počeo je da radi kao upravnik na Royal Gardens i nasledio je Wisea kao kraljevski vrtlar kralja Georgea II (1727-60), 1728.

BRIDGEN, ROBERT (aktivan 1830-tih) Britanski dizajner nameštaja koji je radio u stilu elizabetanskog preporoda. Godine 1838 Bridgen je objavio knjigu uzoraka »Furniture with Candelabra and Interior Decoration« koja jen uticala na mnoge proizvodjače takozvanog »elizabetanskog nameštaja«.

BRIERLEY, WALTER HENRY (1862 – 1926) Engleski arhitekta. Vodeći protagonista stila Wrenaissance na severoistoku zemlje. Njegovu predivnu kuću u stilu Arts and Crafts, Cloce, Northallerton, Yorkshire (1895-1904) pominje Muthesius.

BRIGHT, GEORGE (1727 – 1805) Bostonski stolar, koji je radio nameštaj u američkom Chippendale stilu kao i u neoklasičnom stilu federalnog perioda. Bio je jedan od vodećih bostonskih umetničkih zanatlija tog vremena, Bright je vodio poreklo od više generacija proizvodjača nameštaja.

BRINKMAN, JOHANNES ANDREAS (1902 – 1949) Arhitekta, rodjen u Rotterdamu, koji je bio u partnerskom odnosu od 1925-1936 sa Leendert Cornelius ven der Vlugtom (1894-1936), a od 1937 do 1948 sa van den Broekom. Firma je izvela proslavljenu van Nelle fabriku duvana, Rotterdam (1926-30), na čijem projektu je takodje radio Mart Stam. Smatrana za jednu od najčistijih konstruktivističkih gradjevina tog perioda, istovremeno i za pionirski primer moderne arhitekture, bila je to struktura od pečurkastih stubova i armiranog betona, sa velikim površinama prekrivenim zidom zavesom. Brinkman i van der Vlugt su saradjivali sa Willemom van Tijenom (1894-1974) na dizajnu Bergpoldera, visoko uzdignutog rezidencijalnog blokaa u Rotterdamu (1933-4), jednoj od najranijih gradjevina koja je fundirana na pilotima, jakim stubovima koji nose zgradu a koji su bili omiljeni motiv Le Corbusiera.

BRION VEGA (osn. 1945). Kompanija koja je osnovana u Milanu od strane porodice Brion, u prvo vreme za proizvodnju radio uredjaja. Dolaskom prve televizijske mreže u Italiju, kompanije se orijentiše na proizvodnju prvih tv aparata u Italiji 1952. Tek ranih 1960-tih kompanija počinje da saradjuje sa dizajnerima, medju kojima su najznačajniji: Marco zanuso, Richard Sapper, Achille Castigloioni i Mario Bellini. God. 1962 proizvela je prvi potpuno tranzistorski italijanski televizor, kojeg su dizajnirali Zanuso i Sapper, kojeg je pratio 1964 Algol II tv set, koji je doneo ove dizajnere u bližu vezu sa modernističkim kutijastim formama koje su označavale stil ove kompanije u periodu dekade i stavile njene prouzvode u konkurenciju nemačkim.

BRITTON, JOHN (1771 – 1857) Britanski pisac na polju arhitekture i topografije, čija su knjige »Architectural Antiquities of Great Britain« (1807-26) i »Cathedral Antiquities« (1836) bile glavni izvor stila gotičkog preporoda. Učio je R.W. Billingsa. V. Pugin, A.C.

BRIX, JOSEPH Nemački arhitekt (1859 - 1943). Član pruske akademije gradjevinarstva, profesor na Tehničkoj visokoj školi u Berlinu. Specijalista za gradske asanacije, puteve i gradske higijenske uredjaje. U tom svojstvu saradjivao je kod izrade urbanističkih planova mnogih gradova, pored ostalih Beograda i Sofije (kanalizacija).

BRJULOV (BRJULLOV), ALEKSANDAR PAVLOVIČ Ruski arhitekta (Petrograd, 1798 – 1877). Potiče iz francuske porodice (Bruleleau, Brullo), koja je preko Nemačke došla u XVIII veku u Rusiju. Učio u Petrogradu, boravio u Rimu, gde je izradio projekat rekonstrucije termi u Pompejima. Po povratku u Rusiju postaje dvorski arhitekt i profesor petrogradske akademije. U svojim projektima suprotstavlja se klasicističkom maniru koji je preovladjivao u ruskoj arhitekturi u prvoj polovini XIX veka; traži uzore u romanici i ranoj renesansi. Većina njegovih radova nalazi se u Sankt Petersburgu: bivši Mihajlovski teatar (1831), Luteranska crkva sv. Petra i Pavla (1832), pregradnja enterijera Zimskog dvorca (1837) posle požara i dr.

BRJULOV, NIKOLAJ FJODOROVIČ Ruski arhitekt (Petrograd, 1826 – 1885). Sinovac Aleksandra Pavloviča Brjulova. Studirao na petrogradskoj akademiji i u inostranstvu. U Petrogradu gradio palate i projektovao enterijere.

BRODOVICH (BRODOVITCH), ALEXEY (1898 – 1971). Bio je umetnički direktor »Harper's Bazaar-a« u periodu 25 godina (1934-58) i imao je značajan uticaj na dizajn ovog magazina. Rodjen je u Rusiji, medjutim, nakon Prvog svetskog rata i ruske Revolucije odlazi u Pariz 1920. Tu počinje da radi kao dizajner za Arts et Métiers Graphiques i Cahiers d'Art, osvaja pet medalja za svoj dizajnerski rad na Paris exposition des arts décoratifs et industriels, 1925. 1930-tih emigrira sa porodicom u Philadelphiju, SAD, gde je pozvan da organizuje odeljenje dizajna za reklamiranje na Pennsylvania Museum School of Industrial Design. Njegov dolazak na mesto direktora magazina »Harper's Bazaar« koincidira sa promenom koncepcije magazina od modnog časopisa prema magazinu »stila«. Brodovichev rad karakterišu nekonvencionalno isecanje ilustracija magazina, upotreba »belog prostora« kao elementa dizajna i upotreba klasičnih oblika slova. Za fotografije angažovao je inovatore poput Henri Cartier-Bressona, a takodje i Man Raya i Richarda Avedona. U New Yorku je osnovao Design Laboratory na New York school for Social Research (1941-49), koju je revitalizovao 1958.

BRODRICK, CUTHBERT (1822 - 1905) Arhitekt iz Yorkshirea, čije je kapitalno delo Leeds Town Hall (1853-8), grandiozno zdanje sa višestubnom kupolom, nastalom pod uticajem Cockerella i naravno Wrena. Originalnija je zgrada berze Leeds Corn Exchange (1861-3), eliptične osnove, u stilu italijanske renesanse. Takodje je projektovao čudesno velik i masivan Grand Hotel u Scarboroughu u stilu koji odaje poštovanje francuskoj renesansi (1863-7), kao i zgradu većnice, Town Hall u Hullu (1862-6).

BROEBES, JEAN – BAPTISTE Francuski graditelj i bakrorezac (Pariz, oko 1660 – posle 1720). Učio kod J. Marota. Godine 1686-92 graditelj u Bremenu, potom profesor za arhitekturu na berlinskoj akademiji, 1720 u Barbyju dovršava gradnju dvorca Henrika Saskoga. U nemačko graditeljstvo unosi elemente francuskog baroka. U Augsburgu je 1733 izašla zbirka, sastavljena od 47 njegovih nacrta i crteža u bakrorezu »Vues des Palais et Maisons de Plaisance de S.M. Roy de Prusse«..

BROEK, J.H. VAN DEN Holandski arhitekta (1898 - 1978). Profesor na visokoj tehničkoj školi u Delftu. Od 1948 vodi zajednički atelje sa J.B. Bakemom. Njihov rad vezan je uz posleratnu izgradnju u Holandiji (Rotterdan). Nizom pojedinačnih arhitektonskih kao i urbanističkih rešenja nastoje da usaglase kolektivni značaj arhitekture, stvarajući zaštićene pešačke površine i prostore ambijentalnog ugodjaja. Projektovali su holandski paviljon na Svetskoj izložbi u Brucellesu 1958, trgovački centar Lijnbaan u Rotterdanu (1953), većnicu u Marlu, Modernu galeriju u Rotterdamu (1956) i niz poslovnih objekata, škola, industrijskih pogona i trgovačkih kuća u gradovima u Holandiji.

BROEUCQ (DU – BROEUCQ), JACQUES, DU Flamanski skulptor i graditelj (oko 1500/1510 – 1584). Oko 1535 boravi u Italiji, gde studira dela Michelangela, Rafela i A. Sansovina, a vraća se u domovinu kao pobornik italijanske i antičke umetnosti. Godine 1535-48 ukrašuje hor crkve Ste. Waudru u Monsu (srušen 1797); izradio horske klupe, pregradu i oltare u crkvama sv. Waudru i sv. Magdalene (1550). God. 1544-50 bio je učitelj Giovannia da Bologna u Monsu. Pregradio je dvorac Boussu (1539), sagradio dvorac Binche (1545-49) i lovački dvorac Mariemont (1548), kao i gradske većnice u Bavaiu 1544 i Beaumontu (1548).

BROGGI, LUIGI Italijanski arhitekta (1851 – 1926). Studirao na Scuola superiore d'architettura u Milanu (C. Boito). Profesor arhitekture na Academia di Brera. Radio u Milanu na uredjenju trga Cordusio i ulice Dante, gde projektuje staru berzu (1900), paltu »Credito Italiano«, pal. »Istituto Nazionale delle Assicurazioni«; zajedno sa C. Navom sagradio pal. »Banca d'Italia« (1907-12) i koncertnu dvoranu u konzervatorijumu Verdi. Restaurisao pal. Bellini u Novari (1907), »Casa di risparmio« u Alessandriji (1909), projektovao hotele u Genovi i Salsomaggioreu.

BROKOV (PROKOFF), JAN Češki skulptor (1652 – 1718) Izveo je više plastičnih dekoracija za dvorce i parkove, najviše u severozapadnoj Češkoj (Manetin kod Plzena, oko 1695; Klašterec, 1685-87). Njegova kasnija dela imaju sve crte češkog baroka iz vremena protivreformacije na kraju XVII veka.

BRONGNIART, ALEXANDRE-THÉODORE (1739-1813) Prominentni neo-klsicistički arhitekt, rodjen u Parizu, a školovao se kod J.-F. Blondela i Boullée-a. Godine 1765 počeo je sopstvenu vrlo uspešnu karijeru projektujući pozorište u Caenu (srušeno) i Hôtel de Montesson, Pariz. Za svoje privatne kuće usvojio je elegantan neoklasicistički stil, koji je najbliži ekvivalent u arhitekturi skulpturama Clodiona, koji je više puta bio angažovan na dekoracijama njegovih gradjevina (na pr. Hôtel de Condé, Pariz, projektovan 1780). Medjutim, za projekt kapucinskog manstira u Chaussée d'Antin, sada Lycée Condorcet (1780-82, fasada rekonstruisana 1864), razvio je mnogo stroži manir, projektujući kolonadu dorskih stubova sa hrana u Pestumu za manastir. Godine 1804 povereno mu je projektovanje za groblje u Parizu Père-Lachaise, a njegov plan za jardin anglais jeimao značajan uticaj u to vreme. Njegovo poslednje važno delo je zgrada Pariske berze, odgovarajuće korintska grandiozna gradjevina u rimskom imperijalnom stilu (početa 1807, proširena 1895).

BROOKS, JAMES (1825 - 1901) Jedan od engleskih najistaknutijih arhitekata crkava u stilu gotičkog preporoda, čija je direktnost pristupa uporediva sa onom Butterfielda; medjutim, dok je Butterfield ekscentrično nastran, Brooks pleni jednostavnošću. Rodjen je u Berkshire-u, a osnovao je sopstvenu praksu 1851. Njegov omiljeni materijal je bunjasta opeka, a omiljeni stil je onaj iz ranog XIIIv., sa lansetnim prozorima i apsidom. Njegove osnovne crkve su u Londonu, prvo u siromašnim severoistočnim predgradjima, a zatim, nešto rafiniranije, tri individualna remek dela koja su podignuta izvan grada: Ascension, Lavender Hill, 1874; Transfiguration, Lewisham, 1880 i All Hallows, Gospel Oak, 1889.
Bio je u partnerskom odnosu sa svojim sinom, Jamesom Martin Brooks (1852-1903).

BROOKS, THOMAS (1811 – 1887) Proizvodjač nameštaja iz New Yorka, Brooklyn, u stilu renesansnog preporoda. Bio je aktivan u više stilova od 1841, a najpoznatiji je po svom visoko eklektičnom, bogato ornamentisanom radu u stilu renesansnog preporoda iz perioda 1850-tih do 1870-tih.

BROSSE (DEBROSSE), SALOMON DE (1571 - 1626) Francuski arhitekta, značajna ličnost prelaska iz manirizma u klasicizam. Rodjen u Verneuilu-sur-Oise, gde je njegov deda po majci Jacques Androuet Du Cerceau gradio chateau. Njegov otac je takodje bio arhitekt. Seli se u Pariz oko 1598, gde je bio naimenovan arhitekta Krune 1608. Nasuprot odnosima sa porodicom Du Cerceau i njihovog prethodnika Bullanta, on je shvatao arhitekturu u odnosima masa, a ne samo po dekoraciji površina. Ovaj plastični sens je evidentan kod tri njegova velika châteauxa: Ccoulommiers (1613); Luxembourg (počet 1615, proširen XIXv.) i Blérancourt (1612-19, ostao je samo jedan paviljon). Poslednji je najbolji, revolucionaran za svoje doba, u vidu slobodnostojećeg simetričnog bloka projektovanog tako da bude vidljiv sa svih strana. Godine 1618 započeo je radove na Palais du Parlement u Rennesu, kojeg izdvajaju poseban osećaj za izoštreno definisanje masa i delikatnost klasičnog detalja. 1623 je podigao protestantski hram u Charentonu. Njegov klasicizam francuskog karaktera naglašen je na fasadi St. Gervais, Pariz (1623), koja kombinuje Vignolinu Gesù u shemi sa fronspisom Delormea na Anet sa tri superimpostna reda. Smatra se za najznačajnijeg prethodnika François Mansarta.

BROWN, JOSEPH (1733 – 1785) Američki arhitekta amater, koji je projektovao više značajnih gradjevina u Providence-u, RI, uključujući First Baptist Meeting House (1774-5), čiji je toranj zasnovan naa ilustracijama iz Gibbsove »Book of Architecture« (1728). Medju njegovim ostalim radovima su University Hall (1770-1), Market House (1773-7) i Brown House (1786-8).

BROWN, LANCELOT (zvani CAPABILITY) (1716-83) Rodjen u Northumberlandu, jedan medju najuticajnijim engleskim pejsažnim arhitektima ikada, istovremeno i arhitekta. Postao je glavni vrtlar u Stowe-u, Buckinghamshire, 1741, gde je, zajedno sa Bridgemanom i Williamom Kent realizovao »naturalizovanje« parka. Ovaj cenjeni rad omogućio je Brownu da osnuje sopstvenu praksu, tako da je tokom perioda od trideset godina kreirao mnoge pejsažne vrtove sa artificijelnim jezerima, sa naoko slučajno posadjenim grupacijama drveća i velikim travnatim površinama koji su činili dostojnu sredinu za podizanje palladijanskih gospodarskih kuća u prirodi.
Arhitekt više palladijanskih kuća u prirodi, medju kojima su: Croome Court (1751-2) i Claremont House (1771-4). Medjutim mnogo je značajniji kao pejsažni i vrtni arhitekta. 1749 postaje pejažni vrtni konsultant. Vrlo brzo razvija sopstveni artistički neformalni manir koji je sadržao tendenciju organizovanja velikih površina livada, grupacija drveća, jezera slobodno zavojito oblikovanih, što je pružalo savršen pejsaž neo-palladijanskim vilama. Priroda nije sputavana kao kod formalnih shema Le Nôtrea, već je samo »pripitomljena«, »ukroćena«, što je za rezultat imalo stvaranje idiličnih pejsaža i parkova. Njegovi parkovi su bili manje alternativa formalnim vrtovima nego što su predstavljali alternativu samoj prirodi, što je omogućilo njihovu široku primenu ne samo u Engleskoj već i u kontinentalnom delu Evrope. Njegovi najbolji parkovi koji su se zadržali do danas su: WWarwick Castle (oko 1750), Croome Court (1751), Bowood (1761), Blenheim (1765), Ashburnham (1767), Dodington Park (1764) i Nuneham Courtenay (1778).

BROWN, RICHARD (aktivan 1804 – 1845) Verovatno iz Devona, Brown je osnovao svoju arhitektonsku praksu, medjutim, njegov osnovni značaj je kao učitelja crtanja i pisca. Medju njegovim učenicima bio je M.A. Nicholson, a napisao je »The Principles of Practical Perspective« (1815), eklektičku knjigu »Domestic Architecture« (1842), »Sacred Architecture« (1845) i »The Rudiments of Drawing Cabinet and Upholstery Furniture« (1822 i 1835) jednu od najprivlačnijih knjiga uzoraka engleskog nameštaja iz perioda XIX veka.

BROWNE, GEORGE (1811 – 1885) Arhitekta rodjen u Belfastu, koji je radio u Kanadi od 1830. Njegovi najpoznatiji radovi su crkve St George, Kingston, Ontario (1859), varijanta Gibbsove St Martin-in-the-Fields, kao i City Hall i Market Building, takodje u Kingstonu (1842-4) u robusnoj mešavini neoklasicizma i kasno georgijanskog stila, koja se, možda, vraća u prošlost prema baroku Hawksmoora i Vanbrugha.

BRUANT (BRUAND), LIBÉRAL (oko 1635/7-97) Sagradio Hôtel des Invalides u Parizu (1670-77), značajan po arhitekturi rimske ozbiljnosti i snage zasvedenih arkada, kao i po visoko originalnoj Salpêtrière kapeli u Parizu (oko 1670). Projektovao je palatu za Vojvodu od Yorka, kasnije Jamesa II, u Richmondu, oko 1662. Bio je arhitekta velikog dara, ali nikada nije dostigao uspeh koji je zasluživao. Njegov brat Jacques (umro 1664) projektovao je Hall za Merchand Drapiers (oko 1655-60), čija fasada se nalazi na Musée Carnavalet, Pariz.

BRUCE, SIR WILLIAM (oko 1630-1710) Osnivač klasičnog stila arhitekture u Škotskoj. Postao istaknuti arhitekta nakon restauracije, za koju se energično zalagao, te je bio nagradjen. 1668 dobija zvanje baroneta a 1671 je imenovan za kraljevog nadzornika, a postaje i Master of Works u Škotskoj. Njegov rad na Holyrood House, Edinburgh (1671nadalje) nosi elemente francuskog stila. Kinross House (1686-93) i Hopetoun House, West Lothian (1699-1703) su radjene u tradiciji Pratta. Projektovao je crkvu Lauder, Berwickshire (1673), Town House, Stirling (1703-5) i (verovatno) Hope Aisle, Abercorn Church, West Lothian (1707-8).

BRÜCKWALD, OTTO (1841 – 1904) Saksonski dvorski arhitekta i projektant Festspielhaus-a (Festivalski teatar), Bayreuth, Bavaria, za Richarda Wagnera (1813-83), pod velikim uticajem radova Sempera i samog Wagnera. Projektom dominira ogromna pozornica, a sedišta u auditorijumu su aranžirana u obliku kružnog segmenta, sa orkestrom, postavljenom izvan vizuelnog dometa i delimično ispod pozornice. Bila je to značajna inovacija u dizajnu pozorišta.

BRUDER, WILL (1946 - ) Američki arhitekta najviše aktivan na američkom jugozapadu. poseduje sposobnosti prilagodjavanja arhitekture zahtevima mesta, korisnika, zanatlija na gradnji objekta i očuvanja energije, uz istovremeno projektovanje formalno ispunjene i prelepe gradjevine, što je neobična odlika arhitektonske profesije. Studirao je umetnost i inženjerstvo, medjutim, nije imao formalno školovanje na polju arhitekture. Nakon postizanja nivoa zvanja Bachelor of Arts za skulpturu na University of Wisconsin 1968, radio je i studirao kod Paolo Solerija, kod kojeg je dobio iskustvo na radu u drvetu, metalu i zidanju. Kroz ovo učenje, Bruder je uspeo da dobije registraciju arhitekte i otvorio je sopstvenu praksu 1974.
Bruderova najveća struktura i veliki poduhvat je Burton Barr Central Library, Phoenix, Arizona, gradjevina koja inkorporiše obešene strukture Buckminstera Fullera na krovu, a gde motorizovani elementi na južnoj strani kontrolišu upad svetlosnih zraka. Medju ostalim radovima, značajni su: Cholla Branc Library, Phoenix, Arizona; Rock Valley Art Center, Deer Valley, Arizona (1994); Temple Kol Ami, Scottsdale, Arizona (1994); Townsend Residence, Paradise Valley, Ar. (1997); Scottsdale Museum of Contemporary Art (aneks), Scottsdale, Ar. (1999); Nevada Museum of Art, Reno, Nevada (2003); Portland Main Library, Portland, maine (2006-07).

BRUKALSKI, STANISŁAW (1894 – 1967) Poljski arhitekta. On i njegova supruga Barbara (1899-1980) bili su pioniri internacionalnog modernizma u svojoj zemlji. Specijalizovali su se za projektovanje i razvoj stambenih objekata i bili su članovi CIAM-a. Takodje su dizajnirali enterijere butničkih brodova, uključujući Batory, Piłsudsky, Sobieski i Chrobry (1927-38). Medju njihovim arhitektonskim radovima značajno je stambeno naselje Kooperativna stambena kolonija VII, Wasawa-Žoliborz (1930-4).

BRUNEL, ISAMBARD KINGDOM (1806 - 1859) Jedan od najistaknutijih i imaginativnih inženjera XIX veka, rodjen u Portsmouthu. Sin Sir Marc Isambard Brunela (1769-1849) koji je rodjen u Normandiji, Isambard se školovao na Lycée Henri Quatre u Parizu. God. 1823 se pridružio birou svog oca, u kojem je učestvovao na projektovanju Thames Tunnel od Wappinga do Rotherhithe-a (1824-43). God. 1829 projektovao je Clifton Bridge u Bristolu, jedan od najistaknutijih engleskih obešenih mostova. Takodje je zaslužan za Great Western Line od Londona do Bristola.
Značajan je za projektovanje Temple Meads Station, Bristol (1839-40) i Paddington Terminus, London (1850-5 na kojem su učestvovali M.D. Wyatt i Owen Jones), kao i Royal Albert Bridge preko Tamara u Saltash-u (1857-9), koji je njegova najslavnija željezna struktura. Projektovao je naselje za Railway Company u Swindonu, Wiltshire (ponovo sa Wyattom); Monkwearmouth dokoce (1831); prefabrikovanu bolnicu za Renkioki u Crimea-i (1855), nakon uspeha Kristalne palate na Izložbi 1851, čiji je on bio veliki promoter. Bavio se i projektovanjem i gradnjom parobrodova, koji su bili tehnički mnogo napredniji od tada projektovanih brodova.

BRUNELLESCHI (BRUNELLESCHO), FILIPPO (1377 - 1446) Prvi renesansni arhitekt i jedan od najvećih, elegantan i rafiniran. Manje dogmatičan i antikvaran po koncepciji od svojih neposrednih naslednika, na primer Albertija i Michelozzo-a, manje je bio okrenut preporodu antičke tradicije a više rešavanju praktičnih problema konstrukcije i upotrebe prostora. Više nego bilo ko drugi, on je zaslužan za formulisanje zakona linearne perspektive i razradu linearnih zakona prostora koji su karakteristični za njegovu arhitekturu. U svojim gradjevinama horizontale je naglašavao tankim linijama koje kao da su pratile imaginarne vodilje perspektivnog okvira, dok su vertikale, stubovi i pilastri sadržavali paučasto, linearno slabljenje.
Rodjen u Firenzi, počeo je da radi kao zlatar i skulptor, pridružujući se Arte della Seta 1398, a zatim radi za jednog zlatara u Pistoia-i (srebrni oltar katedrale u Pistoia-i, oko 1399), a 1401-02 učestvije u konkursu za realizaciju drugih bronzanih vratnica na Baptisterijumu u Firenzi (pobedio je zajedno sa Ghibertijem, ali je odbio da s njim saradjuje). 1404 je imenovan u majstora gilde zlatara. Nešto posle 1402 prvi put putuje u Rim zajedno sa Donatelom, da studira antičku skulpturu. Jedno vreme nastavlja da radi kao skulptor, medjutim, vrlo brzo se okreće arhitekturi. 1415 vrši popravku Ponte a Mare u Pisi; 1417 postaje savetnik za izgradnju kupole na firentinskoj katedrali. Njegovi prvi radovi, svi u Firenzi, datiraju od 1418 nadalje – kupolno zasvedena kapela u S. Jacopo sopr'Arno (srušena), kapela Barbadori u S. Felicità (delimično srušena), Palazzo di Parte Guelfa (većinom promenjena, ali je predstavljala prototip rane renesansne palate) i S. Lorenzo. 1420 počinje da radi svoje remek delo, kupolu firentinske katedrale, a 1419 realizuje Ospedale degli Innocenti u Firenzi.
Na S. Lorenzu počeo je da radi sakristiju (dovršena 1428) sa vrlo elegantnom kupolom tankih rebara koja se zrakasto protežu od centralne lanterne, tip konstrukcije koju je on nazvao »a creste e vele« (»sa grebenima i jedrima«), koja daje utisak platna razapetog preko rebara. Ceo enterijer je obojen u belo, dok su okvirne trake načinjene od sivog »pietra serena«, tako da su istaknuti osnovni arhitektonski elementi; ovo je prva faza razvoja njegove dekorativne sheme. Sama crkva je projektovana sa planom bazilike sa dodatim transeptima i kapelama. Medjutim, on inspiraciju za nju nije imao u imperijalnoj rimskoj arhitekturi u onoj meri u kojoj je bio inspirisan proto-renesansnom arhitekturom XI i XII veka.
Brunelleschi je bio pozvan da sagradi kupolu katedrale zajedno sa Ghibertijem, koji se postepeno povlači sa scene. Kupola je gotička u nacrtu sa elegantno zakrivljenim belim rebrima koja se uzdižu do centra, ali je u suštini renesansna po svom inženjersko – tehničkom rešenju sa radom u opeci slogom »ribla kost« što pripada rimskom maniru. Kostur je dovršen 1436 a za projekt lanterne je raspisan dodatni konkurs, na kojem je pobedio Brunelleschi, ovog puta sam. On je projektovao izuzetan mermerni oktagon koji je možda najuspešniji deo celokupne kompozicije. Godine 1438 projektovao je polukružne tribine sa škojkoliko zasvedenim nišama i korintskim stubovima postavljenim ispod tambura.
Ospedale delli Innocenti u Firenzi (projektovana 1419, sagradjena 1421-44) često se smatra za prvu renesasnu gradjevinu. Sastoji se od niza arkada vitkih korintskih stubova sa umetnutim elementima izmedju lukova od plavo-belo glazirane terakote. Prvi sprat sadrži široke prostrane prozore postavljene iznad centra svakog luka. Široki lukovi nose u sebi tradiciju toskanskog rada iz XI i XII v., ali detalj je izrazito rimski.
1429 počinje kapelu Pazzi u manstiru S. Croce, Firenza. Plan je kompleksan u odnosu na sakristiju S. Lorenzo: atrijum u odnosu 1:3; glavna zgrada 2:3 i kvadratni oltar. Unutrašnja dekoracija je mnogo snažnija u odnosu na S. Lorenzo, sa polukružnim lukovima od »pietra serena«, korintskim pilastrima i glaziranim reljefima na spandrelima. Fasada je neobična, bliže tribinama bazilike nego što izražava portik hrama – vitki korintski stubovi nose čistu atiku sprata sa plitko izdubljenim rektangularnim panelima i pilastrima. Gradjevina nije završena još dugo nakon smrti Brunelleschija i moguće je da je on nije celokupnu projektovao. Godine 1433 on odlazi ponovo u Rim da proučava antičku arhitekturu, a neposredan rezultat bila je S. Maria degli Angeli u Firenzi, njegov projekt koji u najvećoj meri sadrži uticaj arheološke arhitekture Rima. Izgradnja je zaustavljena nakon tri godine, a sačuvani su samo donji delovi gradjevine. Bila je to prva crkva perioda renesanse radjena sa centralnim planom (oktagon sa osam kapela koje okružuju centralni prostor, spolja podeljen na šesnaest segmenata, sa ravnim zidovima i dubokim nišama). Kod crkve S. Spirito (započete 1436) on se vraća bazilikalnom planu u obliku latinskog krsta, ali mu daje potpuno novi centralizovan naglasak propuštanjem krila okolo cele crkve (zapadna sekcija nije nikad sagradjena). Još jednom je posebna pažnja obraćena na proporcije - kompozicija kubusa, polukubusa i duplih kubusa – stvara balans i osećaj mirnoće, što se smatra gotovo glavnim dostignućem renesansnih arhitekata. Klasična ornamentacija je korektna i izražajna mada ponekad korišćena na neispravan stilski način. Mnoge druge gradjevine i projekti pripisani su Brunelleschiju, pre svega Palazzo Pitti, Firenza, koju je možda projektovao neposredno pred smrt. Mada stilarna, ona je jasna ranorenesansna gradjevina sa masivnim rusticiranim kamenim radom inspirisanim rimskim uzorima i sa proporcijama u vidu jednakih serija srazmera.
Brunelleschi je postao prvi renesansni arhitekta gotovo slučajno. Moguće je da je uzore iz antičkog Rima preuzimao manje zbog estetskog a više zbog praktičnog, konstruktivnog sadržaja. Eklektički empiricista, on se rukovodio instinktom realizujući ideje koje će kasnije razviti njegovi naslednici. Možda je njegova najveća zasluga u tome što je sačuvao ranorenesansnu arhitekturu od suve pedanterije i jačanja arheoloških uzora.

BRUNETTI, GAETANO (aktivan oko 1736) Dizajner nameštaja u stilu italijanskog rokokoa koji je radio u Britaniji. Godine 1736 Brunetti je objavio knjgu uzoraka »«Sixty Different Sorts of Ornament« koja je sadržala neke medju najranijim rokoko crtežima koji su bili vidjeni u Britaniji.

BRUNOV, NIKOLAJ IVANOVIČ Ruski istoričar arhitekture (rodj. 1898). U ranijim radovima obraćao naročitu pažnju na vizantijski uticaj na starorusko graditeljstvo, čiju je istoriju proučavao. Objavio niz radova u kojima ukazuje na izvornost drevne ruske arhitekture.

BRUNSBERG (BRAUNSBERG), HEINRICH (HINRICH) Nemački graditelj (1350 - 1428). Prema natpisu iz 1401 završio crkvu sv. Katarine u Brandenburgu a.d. Havel; to je jedna od najlepših kasnogotičkih nemačkih gradjevina od opeke, koja je uticala na ostalu tamošnju crkvenu gotičku arhitekturu od opeke.

BRUSTOLON, ANDREA Italijanski skulptor i drvorezbar (Belluno, 1662 – 1732). Jedan od predstavnika kasnobaroknog izraza u plastici i dekoraciji; radi crkvenu skulpturu, nameštaj (seggioloni), relikvijarijume, tabernakle i oltare. Uz fantaziju, pokazuje i izuzetnu tehničku veštinu. Za njegov razvoj bio je važan boravak u Rimu (1678-80) gde su na njega uticala dela G.L. Berninija i F. Borrominija. Bio je takodje jedan od vodećih italijanskih proizvodjača nameštaja tog doba, kao i uspešan skulptor. Njegovi radovi na polju nameštaja su izuzetno maštoviti, poput naslona za ruke na stolicama koji su uradjeni u formi tri grane sa umetnutim figurama ljudi i božanstava, grupama puta (putti) i bogato izradjenim festonima. Ove kompozicije su aranžirane u komadima na kojima se videla Brustolonova superiorna tehnika rezbarenja.

BRUNT, VAN V. Ware & van Brunt

BRUYERE, ANDRÉ (1912 - 1998) Savremeni francuski arhitekta i dizajner nameštaja. Bruyere-ove kurvilinearne forme predstavljaju skromnu reakciju protiv angularnosti dizajna internacionalnog stila. Koristi obuzdane ali neobične forme, a povremeno se približava bizarnom – kao na primer na stolu za kafu sa blago zatalasanom feomorfnom pločom.

BRUYN (BRUIN), WILLEM DE Flamanski graditelj (1649 – 1719). Glavna ličnost na ponovnoj izgradnji Bruxellesa nakon požara 1695. Vodio dogradnju gradske većnice; 1696-1719 izgradio preko polovine cehovskih kuća koje okružuju Grand' Place; medju njima se ističe: Maison des Ducs, zgrada koja zauzima celu istočnu stranu trga, a ukrašena je na pročelju sa 19 pilastara sa poprsjima brabantskih vojvoda. Takodje se ističe cehovska kuća pivarâ Maison des Brasseurs (1698) kao i pregradnja bivše gradske klanice u Rue du Poivre. Za njegov način gradnje karakteristični su pilastri na fasadi i bogata barokna dekoracija. Putujući po Italiji upoznao je dela A. Palladija, pa se u njegovim delima vezuju palladijevske reminescencije sa dekorativnim motivima brabantskog baroka.

BRYANT, GRIDLEY JAMES FOX (1816 – 1899) poznati bostonski arhitekta i graditelj iz perioda XIXv. Medju njegovim radovima nalaze se kuće, vladine zgrade, crkve, škole i privatne rezidencije po celim SAD.
Rodjen od oca Gridley Brianta, poznatog pionira američke železnice. Učio je u očevom inženjerskom birou i kod Alexandera Parrisa, a zatim je otvorio sopstveni arhitektonski biro u Bostonu. Njegov prvi poduhvat bio je projekat za Broadway Savings Bank, South Boston, tanih 1830-tih. Bryant je bio vodeći predstavnik bostonskog tzv. »granitnog stila« i zajedno sa Arthurom Gilman predložio mrežni plan ulica za Back Bay u Bostonu. Neke ideje o njegovoj popularnosti modu mogu da se vide iz činjenice da je 152 objekta koje je on projektovao srušeno u bostonskom požaru 1872, a da je on dobio narudžbine da rekonstruiše njih 110.
Medju njegovim projektima, značajni su: Quincy School (1847), druga dogradnja Massachusetts State Capitola (1853-1856, srušen 1889); Wharf Building (1857); stara Gradska većnica (1862-65, zajedno sa Arthurom Gilmanom) i dr.

BRYCE, DAVID (1803 – 1876) Škotski arhitekta, učenik i asistent Williama Burna. Projektovao je broj izuzetnih gradjevina, uključujući Royal Infirmary u škotskom baronial stilu (1870-9); Fettes College (1863-70); upravnu zgradu Bank of Scotland (1864-71); St George's West Church (1867-9); kao i British Linen Bank, St Andrews Square (palatu iz 1846-51), sve u Edinburghu. Najpoznatiji je po svojim kućama u prirodi, koje su većina projektovane u škotskom Baronial stilu, pod uticajem Billingove »Baronial Antiquities« (1845-52); jedna od naboljih njegovih kuća u tom stilu je Kinnair Castle, Brechin, Angus (1853-7). Projektovao je ogroman mauzolej Classical Hamilton Palace, Lanarkshire (1848-51), koji nosi u sebi grandioznost antičke rimske arhitekture.
Njegov brat John (1805-51) radio je u Glasgowu, gde je projektovao monumente na Necropolisu, uključujući spomenik McGavinu (1830-te) i više kuća u klsičnom stilu, uključujući Queen's Crescent (1840).

BRYDON, JOHN MC KEAN (1840 - 1901) Škotski arhitekta, rodjen u Dunfermline-u, učenik Davida Bryce-a. Pridružio se J.J. Stevensonu i Campbell Douglasu (1828-1910) u Glasgowu (oko 1863-6) pre nego što se doselio u London, gde je radio zajedno sa Edenom Nesfieldom i Normanom Shawom naredne tri godine. God. 1880 osnovao je sopstvenu praksu sa Williamom Wallace. Pobedio je na konkursu 1898 za projektovanje nove zgrade Government Offices na Parliament Square, Westminster (1898-1912), na kojoj se vide uticaji Chambersa, Wrena i Webba. Mnogo skromniji je njegov Town Hall u Chelsea, projektovan pod uticajem Wrena. Privukao je pažnju serijama svojih predavanja i članaka koji su se zalagali za preporod klasičnih disciplina u arhitekturi kao protivdejstva arhitekturi kasno-viktorijanskog doba i promovisali preporod palladijanizma i elemenata engleskog baroka, što je vidi na njegovoj Guildhall u Bathu (1890-te).

BRYGGMAN, ERIK (1891-1955). Finski arhitekta, rodjen u Turku. Završio 1916 Politehnikum u Helsinkiju. Od 1923 vodi atelje u Turku-u. Saradjivao kraće vreme sa Alvarom i Aino Aaltom. Rani su mu objekti u znaku funkcionalizma; kasnije se prikanja organskoj koncepciji arhitekture. Značajni su mu radovi u periodu 1930-41: sportski institut u Vierumäkiju, grobna kapela u Parainenu, kao i bioskop, biblioteka i grobna kapela u Turku-u. Posle 1945 projektovao naselje Pansio kod Helsinkija (1947), zgradu studentskog saveza u Turku-u (1950), vodotoranj u Riihimäkiju (1952).

BUCHSBAUM, HANS VON (oko 1390 – oko 1456) Nemački arhitekta koji je radio u području Podunavlja, prvo u Ulmu (1418), potom u Štajerskoj (1440-tih), gde je sagradio Pfarrkirche (Parohijsku crkvu). Verovatno je radio na Stephansdomu (katedrala Sv Stefana), Beč, u periodu 1430-tih, pre nego što je imenovan za Majstora radova na njoj 1446. Izgleda verovatno da je nadzirao konstrukciju svodova nad brodom katedrale.

BÜCKER, WILHELM Nemački arhitekta (1842 – 1888). Studirao u Darmstadtu, Münchenu i Karlsruheu. Od 1863 nadinženjer u namesništvu u Grazu. Glavna dela: novogotička manastirska crkva u Admontu (1865-70), palata Apfaltrern u Grazu, realka u Mariboru i dr.

BUCKLAND, WILLIAM (1734 – 1774) Arhitekta koji je projektovao u kolonojalnom Marylandu i Virginiji. Medju njegovim delima su: Gunston Hall (oko 1755-1760) i Hammond-Harwood House (oko 1774).

BUCKLER, JOHN CHESSEL Engleski graditelj, crtač i bakropisac (London, 1793 – Oxford, 1894). Živeći preko sto godina razvio je opširnu delatnost radeći idejne projekte za arhitektonske objekte. Primenjivao je istorijske gradjevinske forme i elemente (tudor-stil u dvorcu Costessy Hall u Norfolku). Restaurisao zgradu parlamenta u Londonu i nekoliko koledža u Oxfordu.

BUCKLIN, JAMES C. (1801 – 1890) Rodjen na Rhode Island, SAD, ostao je zapamćen kao arhitekta monumentalnih gradjevina u stilu grčkog preporoda, uključujući front prema Westminster Street na Providence Arcade (1828) i Manning Hall, Brown University (1833), obe u Providence-u, Rhode Island.

BUFFINGTON, LEROY SUNDERLUND (1847 – 1931) Rodjen u Cincinnatiju, Ohio, otvorio je praksu u Minneapolisu 1873. Njegov »mansion« (velika kuća) za Charlesa Pettit (1874) u tom gradu, bila je pod velikim uticajem stila Viscontija i Lefuelovih dogradnji Louvrea u parizu (1852-7) i Huntove kuće za Wetmore porodicu, Newport, RI (1872-3). U periodu izmedju 1877 i 1888 projektovao je više velikih kuća i drugih gradjevina uključujući West Hotel (1881-4) i Pillsbury »A« mlin (1880-2), koji su privukli pažnju. Buffington je pronašao sistem metalne skeletne konstrukcije, koji je omogućio stvaranje oblakodera. God. 1888 on je sistem patentirao, ali izgleda da on nije nigde bio primenjen.

BUGATTI, CARLO (1856 – 1940) Italijanski dizajner nameštaja koji je radio u stilu Art Nouveau. Školovao se da bude slikar i arhitekta, medjutim, vrlo rano se opredelio za dizajn nameštaja: 1888 je pokazao svoje prve komade u ekcentričnom stilu u kojem je kombinovao slobodno interpretirane elemente islamskog i japanskog dizajna. Radio je u umetničkoj zanatskoj radionici u Milanu i razvio idiosinkratički stil kao varijantu na narasli pokret Art Nouveau. Upotrebljavao je stilistička sredstva poput izrade pergamentnih paravana, umetanje slonovače, drveta i livenog metala; kao i bojene dekoracije po uzoru na egzotične, uglavnom tradicije Srednjeg Istoka. Forme njegovog nameštaja bile su ponekad konvencionalne a ponekad bizarno kurvilinearne. Njegov nameštaj pod imenom »Puž soba«, koji je predstavio na Torinskoj izložbi 1902, posebno je privukla pažnju. Linije njegove »Sobe zmije« su u pokretu, u obliku neprekinutih lukova i krivih; drveni ramovi komada bili su upotpunosti pokriveni pergamentom koji je bio obojen meometrijskim, islamskim dekoracijama. Nakon 1907 Bugatti je prestao da se bavi nameštajem i preselio se u Francusku, gde je dizajnirao srebrno posudje i bavio se likarstvom Njegov sin Ettore Bugatti, dizajnirao je poznate automobile.

BUGLIONI, SANTI Italijanski vajar (Firenca, 1494 – 1576). Učio kod Benedetta Buglionia, od kojeg je preuzeo ime i način modelovanja u polihromnoj terakoti. God. 1525 saradjivao sa Giovannijem della Robbia pri izradi plastičnog ukrasa u Ospedale del Ceppo u Pistoi-i. Sa N. Tribolom modelovao u Firenci konjaničku statuu Giovanni delle Bande Nere.

BULFINCH, CHARLES (1763-1844) Rodjen u Bostonu, jedan od prvih profesionalnih arhitekata rodjenih u SAD. Potiče iz bogate, kultivisane bostonske porodice. Završio je na Harvardu, a u periodu 1785-7 putuje po Evropi po savetu Jeffersona. U svojim radovima nastojao je da kombinuje kolonijalni, Georgian i Adam stil u umerenom stilu neoklasicizma, kojeg je proučavao na svom putovanju po Evropi. Njegovi osnovni radovi su Beacon Monument (1789) u Bostonu, dorski stub visok oko 20m; State House u Bostonu (1793-1800) i Court House, takodje u Bostonu. Ovo su verovanto najveličanstvenije javne gradjevine Amerike tog perioda. U Bostonu, Bulfinch je takodje učestvovao u gradskom urbanom planiranju, kao i u projektovanju terasatih kuća sa unificiranim fasadama. U njegovim planovima crkava (Holy Cross, Boston, 1805; New South Church, Boston, 1814) vidi se uticaj Wrena, kod njegovih sekularnih radova Chambersa i Adama. Od 1817 do 1830 Bulfinch je bio angažovan na radovima na Capitolu u Washingtonu.

BULLANT, JEAN I Francuski graditelj (Lucheux, krajem XV v. - ?). Predstavnik gotičkih tradicija u doba, kad se u Francuskoj već javlja renesansa. Godine 1528 restaurisao crkvu sv. Petra u Doullensu i verovatno sagradio južni bočni brod (gotički stil sa nekim renesansnim detaljima). Godine 1524-40 učestvuje na izgradnji katedrale u Amiensu.

BULLANT, JEAN II (oko 1515 - 1578) Njegov rani, više pedantan klasičan stil, zasnovan je na Delormeu i studijama antike (posetio je Rim oko 1540-5), medjutim, brzo je prihvatio manirističke elemente i konačno, njegovi kasni radovi koje je radio za Catherine de' Medici, pokazuju fantaziju sličnu onoj koju je izražavao njegov rival Du Cerceau. Mnogi njegovi objekti iz tog perioda su srušeni. Njegove dogradnje dvorca Écouen predstavljaju ranu ilustraciju njegove karakteristične tačnosti i pedantnosti izrade klasičnih detalja, i ne manje karakterističnog nerazumevanja duha koji se nalazio iza njih, što je očigledno kod njegove uglavnom neklasične upotrebe kolosalnog reda. Manirističke osobine su veoma izražene kod njegovog mosta i galerije na Fère-en-Tardenois (1552-62) i Petit Château u Chantilly-ju (oko 1560). Na njegovim objektima radjenim za Catherine de' Medici ostale su samo dogradnje dvorca Chenonceaux – zapadna strana predvorja i galerija iznad mosta (oko 1756). Objavio je »Reigle générale d'architecture« (1563) i »Petit traicté de géométrie« (1564).

BULLET, PIERRE (1639 - 1716) Francuski arhitekta, učenik F. Blondela, počeo u klasičnoj akademskoj tradiciji i nije pokazivao naročitu originalnost sve do pred kraj karijere, kod Hôtels Crozat i d'Évreux na Place Vendôme, Pariz (1702-7). Sagradjeni na nepravilnim ugaonim lokacijama, nagoveštavaju slobodu i fantaziju arhitekata rokoko perioda u pogledu oblika i dispozicije prostorija objekta. Napisao je teorijski traktat »L'architecture pratique« (1691).

BULLET DE CHAMBLAIN, JEAN-BAPTISTE (1665 - 1726) Sin prethodnog, asistirao kod svog oca na konstrukciji kuća na Place Vendôme, Pariz, medjutim, samostalno je projektovao Hôtel Poisson de Bourvalais (1703-7). Njegov Château de Champs (1703-7) imao je salon eliptičnog oblika izložen istureno na vrtnoj fasadi, dok njegov Hôtel Dodun, Pariz (posle 1715), je bio lepa kreacija, sa enterijerom u stilu rokokoa.

BUNNEY, MICHAEL FRANK WHARLTON (Venecija, 1873 (ili 5) – 1926) Engleski arhitekta. postao je asistent Horace Fielda pre nego što je osnovao sopstvenu praksu 1902. Od 1905 bio je u partnerskom odnosu sa C.C. Makinsom. Bunney je ostao zapamćen po svojim skromnim kućama, posebno onima koje je projektovao za vrtno predgradje Hampstead (1907-14). Sve one bile su zasnovane na vernakularnim kućama XVII veka u Hertfordshireu. Bunney i Field su saradjivali na »English Domestic Architecture of the XVIIth and XVIIIth Centuries« (1905 i 1928).

BUNNING, JAMES BUNSTONE (1802 – 1863) Londonski arhitekta koji je bio uključen u rad mnogih organizacija, kao što su Cemetery Company i The Haberdashers' Company. Projektovao je aveniju u stilu egipatskog preporoda kao i druge strukture na groblju Highgate i klasične grčke lože i vratnice na groblju Nunhead (1839-43). God. 1843 imenovan je za »službenika Gradskih radova« (funkcija je 1847 promenjena u zvanje Gradskog arhitekte) a kao takav je zaslužan za više rekonstrukcija ulične mreže. God. 1848 pripremio je prve planove za vijadukt Holborn. Njegovo remek delo (srušeno 1962) bila je London Coal Exchange (Berza uglja), rotonda sa unutrašnjom galerijom od livenog željeza sa italianate klasičnim eksterijerom. Takodje je projektovao u italianate stilu Metropolitan Cattle Market (Stočna tržnica), Caledonian Road (1855) i kastelirani zatvor Holloway (1849-52). Bio je autor knjige »Designs for Tombs and Monuments« (1839).

BUNSHAFT, GORDON V. Skidmore, Owings & Merrill. Američki arhitekta (1909 - 1990). Studirao na Massachusetts Institute of Tecnology. Od 1937 saradnik, od 1946 glavni projektant i partner firme »Bunshaft, Skidmore, Owings and Merrill« u New Yorku. Odgovorni je projektant većine značajnih gradjevina koje firma izvodi posle 1946.

BUON (BON, BONO) Porodica italijanskih skulptora igraditelja XIV – XVI veka u Veneciji. Nastavlja rad graditelja Dalle Masegne i održava venecijansku tradiciju u doba prodora toskanskih umetnika u Veneciju, primajući od nih neznatne uticaje. Suvereno vlada arhitekturom Venecije u celoj prvoj polovini XV veka, na prelazu iz gotike u renesansu i priprema put renesansi.

BUON ili BON, GIOVANNI (oko 1355-oko 1443) i BARTOLOMEO (oko 1374-oko1467) Otac i sin, vodeći skulptori-graditelji u ranom XV veku u Veneciji. Poznato je da su radili na SS. Maria dell'Orto (1392), Ca' d'Oro (1427-34) i na Porta della Carta na Duždevoj palati (1438-42). Verovatno su zaslužni za planove kao i za klesane dekoracije.

BUON, BARTOLOMEO (oko 1405 – oko 1467) V. Bon, Bartolomeo

BUON, BARTOLOMEO, MLADJI (ZVAN BARTOLOMEO BERGAMASCO) Graditelj i skulptor (1463 – 1529). Učio kod M. Coduccia. Spada u red najplodnijih renesansnih graditelja severne Italije. Radio gotovo isključivo u Veneciji. Crkcu S. Rocco sagradio 1495; za crkvu Madonna dell'Orto izgradio kupolastu kapu na kampanilu (1503). Sa Guglielmom Bergamascom gradio Pal. Trevisan – Cappello, za Francesca Sforzu počeo da gradi Corte del Duca Sforza, izveo tornjić (toricella) u Duždevoj palati, nastavio gradnju Torre dell'Orologio.

BUONAMICI, AGOSTINO (zvan TASSI) Italijanski slikar (Perugia, 1566 – Rim, 1644). Radio arhitektonsko – iluzionističke zidne dekoracije i dekorativne pejzažne motive u rimskim palatama. Dostigavši u ovoj oblasti naročitu veštinu saradjuje sa G. Lanfrancom, Guercinom i drugim slikarima rimskog baroknog kruga. Prilikom izvodjenja dekorativnih radova u Bagnai-i kod Viterba 1619 bio mu je pomagač mladi Claude Lorrain.

BUONAROTTI V. Michelangelo

BUONO DI BONACCOLTO Italijanski graditelj i vajar iz XIII veka, poreklom iz Firence. Spominje se u Pistoi-i 1260-72. Dok su u Firenci u delima Arnolfa di Cambia bili već utvrdjeni glavni oblici toskanske gotike, B. je u Pistoi-i još uvek radio u duhu toskanske romanike. God. 1260 radio sa majstorem Cenniem u katedrali S. Zenone, a 1265 s Olivieriem vršio u njoj popravke. Jedan od prvih graditelja koji je u crkvenim gradjevinama Pistoie uveo konstrukciju svoda. S drugim majstorima izveo 1272 nov korniš na srednjem portalu katedrale, koji je ukrašen ornamentom od lišća i lozice.

BUONTALENTI, BERNARDO (zvan DELLE GIRANDOLE) (oko 1536-1608) Firentinski arhitekta manirista, slikar i skulptor, a takodje i plodan modelar maski, vatrometa (od čega potiče njegov nadimak »delle Girandole« i veliki organizator zabava na toskanskom velikom vojvodskom dvoru. Bio je više sofisticiran i bolji stilista od svog savremenika Ammanatija, kao na primer na fantastičnoj trompe l'oeil oltarskom stepeništu na S. Stefanu (1574-6), perverznoj Porta delle Suppliche u Uffizi (oko 1580) i grotama u vrtu Boboli (1583-8), sve u Firenzi. Medjutim, ova plemenitost rada i osećaj za fantaziju bili su obuzdani u njegovim većim radovima medju kojima su najznačajniji Villa di Artimino, Signa (1594), galerria i tribuna na Ufizzi (oko 1580), fasaada na S. Trinità (1592-4) i Fortezza del Belvedere (1590-95), sve u Firenzi, kao i Loggia de Branchi u Pisi (početa 1605). Buontalenti je takodje autor fantastičnog plana fasade katedtale u Firenzi (1587), a rukovodio je mnogim inženjeriskim radovima za Velikog Vojvodu, naročito je značajno njegovo angažovanje na luci Leghorn i kanalu izmedju Leghorna i Pise (1571-3). Njegova velika vojvodska vila u Pratolinu (1569-75) je srušena u XIX veku.

BURA (BUORA), GIOVANNI DI ANTONIO (zvan DA MILANO) Italijanski vajar i graditelj (Lago di Lugano, pre 1450 – Venecija, 1513). Pod snažnim uticajem Pietra Lombarda, kojem je pomoćnik pri izradi skulptura u crkvi San Giobbe u Veneciji (pre 1470). God. 1489-90 saradjivao je sa P. Lombardom i B. di Domenicom Duca na gradnji Scuola Grande di San Marco u Veneciji. Učestvovao na gradnji dormitorijuma S. Giorgio Maggiore u Veneciji, manastira S. Michele in Isola na ostrvu Murano (1491) i na brojnim venecijanskim palatama. Godine 1510 izradio je zajedno sa B. di Domenicom Duca dvanaest statua apostola za hor crkve S. Margherita u Trevisu.

BURCHARTZ, MAX (1887-1961) Nemački grafički dizajner, studirao u Düsseldorfu, Münchenu i Berlinu (1908-9). Nakon Prvog svetskog rata živeo u Hannoveru, gde je bio u kontaktu sa Kurtom Scheittersom i El Lissitzkyjem; potom odlazi u Weimar, gde upoznaje Theo van Doesburgaa, Paul Kleea i Wassilyja Kandinsky. Osnovao je agenciju Werbebau u Bochumu, Nemačka 1920, gde je napisao brojne pamflete koji su se odnosili na probleme na polju reklamiranja i grafičkog dizajna.

BURCKHARDT, ERNST FRIEDRICH Švajcarski arhitekta (1900 – 1958). Studirao i radio u Londonu; od 1924 vodi sopstveni biro u Zürichu. Bavio se, pretežno teoretski, pitanjem novih oblika i tehničkih rešenja za pozorišne zgrade. Njegovi objekti odlikuju se umerenošću i opreznom primenom savremenih rešenja. Projektovao Johanneskirche u Baselu (1934), Corso-Theater (1934; s K. Knellom), kupališta Oberer Letten (1951) i Unterer Letten (1955; sa A. Mügglerom) u Zürichu, kao i prvu fazu školskog kompleksa »Pestalozzi« u Dietikonu (1958; s A. Mügglerom).

BURCKHARDT, JAKOB CHRISTOPH Švajcarski istoričar umetnosti i kulture (Basel, 1818 – 1897). Osnivač formalno-analitičke metode u istoriji umetnosti. Izvanredno je poznavao opštu, a zatim i kulturnu istoriju; kod vrednovanja umetničkih dela oslanjao se na posmatranje njihovih likovnih kvaliteta. Još u doba studija, napisao je »Die Kunstwerke der belgischen Städte«. Godine 1893 postaje profesor istorije i istorije umetnosti na bazelskom univerzitetu. Putovao je nekoliko puta po Italiji. Medju njegova najznačajnija dela ubraja se »Der Cicerone, eine Anleitung zum Genuss der Kunstwerke Italiens« (1855). Kulturnu istoriju italijanske renesanse dao je u delu »Die Kultur der Renaissance in Italien« (1860). Arhitekturu renesanse obradio je u »Geschichte der Renaissance in Italien« (1867). Značajno je uticao na razvoj nauke o likovnim umetnostima u XIX veku.

BURGAT, CLAUDE-LOUIS (1717 – aktivan do 1782) Francuski proizvodjač nameštaja. Radio je u stilovima Louis XI i Louis XVI, uglavnom u prvom stilu.

BURGEE, JOHN (1933 - ) Američki arhitekta značajan za postmodernu arhitekturu. God. 1956 diplomirao na University of Notre Dame School of Architecture, gde je kasnije bio član upravnog odbora od 1988. U periodu 1968-91 bio je partner Philipa Johnsona, u kompaniji koju je 1968 osnovao sa njim, pod imenom Johnson/Burgee Architects na Manhattanu. Njihovi zajednički radovi uključuju: AEGON Center, Louisville, Kentucky; AT&T Building, New York; Crystal Cathedral, Garden Grove, California; IDS Center, Minneapolis, Minnesota; Lipstick Building, New York; Pennzoil Place, Houston, Texas; PPG Place, Pittsburgh, Pennsylvania; Puerta de Europa, Madrid, Španija; 500 Boylston Street, Boston, Massachusetts.

BURGES, WILLIAM (1827 - 1881) Engleski arhitekta rodjen u Londonu, jedan od nekolicine ograničenih na stil gotičkog preporoda, čija je filozofija bila pod jakim uticajem A.W.N. Pugina. Učio inženjerstvo, zatim radio kod Blore-a i M.D. Wyatta. Putovao je po Francuskoj, Nemačkoj i Italiji, oduvek se interesovao za francuske i engleske gotičke forme. Godine 1856 pobedjuje, zajedno sa Henry Cluttonom (1819-93), na konkursu za katedralu u Lilleu, ali u praksi, gradjevina nikad nije njemu dodeljena.1859 dogradjuje istočnu stranu Waltham Abbey, gde se po prvi put pokazuje izuzetna masivnost i težina njegovih detalja. Bio je veliki pobornik obilja duborezane dekoracije, a redje je radio eklezijastičke objekte u odnosu na njegove savremenike predstavnike gotičkog preporoda. Njegovi najznačajniji radovi su katedrala u Corku (1862-76), još uvek u čistoj francuskoj visokoj gotići; osnovna dogradnja dvorca u Cardiffu (oko 1865); predavaonica škole u Harrowu (1872) kao i njegova sopstvena kuća u Melbury Road, Kensington (1875-80). Hartford College, Connecticut, je takodje izveden po njegoovim planovima (1873-80).
Burges je prvenstveno bio arhitekta, medjutim, takodje je dizjanirao nameštaj za svoje potrebe i potrebe svojih klijenata. Sav njegov nameštaj je bogato ukrašen, inspirisan motivima gotičke arhitekture i načinjen od vrednih materijala. Njegovi projekti su bili idiosinkratički, a on je zauzimao nejasnu poziciju u promeni dizajna u to vreme. Burges je bio priklonjen pokretu Art furniture i imao je ukus za jednostavne, rektilinearne forme, takodje, izražavao je antipatiju prema stilu rokoko preporoda u nameštaju koji je vladaao tog perioda. Medjutim, njegova ekstravagantna ornamentacija i kompleksne dekorativne sheme povezuju ga bliže sa A.W.N. Puginom nego sa mladim figurama pokreta Art furniture, kao što su Bruce Talbert i Charles Eastlake. Burgesa karakteriše uvodjenje preporoda bojene dekoracije (oko 1856). Njegov nameštaj je često izuzetno bogato obojen, bilo slikama na panelima ili apstraktnim uzorcima koji naglašavaju liniju forme. Njegove komade su bojili poznati umetnici u to vreme, kao E.J. Poynter i Edward Burne-Jones; na taj način, njegovi radovi su imali elemente pokreta Artd-and-Crafts. Burges nije delio estetske stavove Williama Morrisa, a njegovi bogato ukrašeni komadi se razlikuju od jednostavnikradova predstavnika Arts and Crafts dizajnera, kao što je bio Philip Webb. Zajedno sa Williamom Godwinom i Tlabertom, Burges je bio rani poštovalac japanske umetnosti i na svojim radovima je koristio japanske motive.

BURGH, THOMAS (1630 – 1730) Irski vojni inženjer, koji je radio za glavnog nadzornika gradjevinskih radova Williama Robinsona, nasledivši ga na tom položaju 1700- Medju njegovim gradjevinama u Dublinu su Custom House (od 1704, srušena 1815), biblioteka u Trinity College (1709-33), Royal Barracks (1701-7), i razne druge gradjevine u Trinity-ju, kao i bolnica Dr Steevens (od 1718). Njegov jedini esej koji odražava uticaj palladijanizma izradio je na sopstvenoj kući u Oldtownu, Co. Kildare (oko 1715).

BURGHAUSEN, HANS VON V. Stethaimer

BÜRING, JOHANN GOTTFRIED (1723 – posle 1788) Nemački arhitekta rodjen u Hamburgu, zaslužan za: Neues Palais (Nova palata – 1763-8), sa glavnim izgledom koji je zasnovan na Vanbrughovoj Castle Howard, Yorkshire; kinesku Čajnu kuću (1754-7); kao i No.5, Am Neuen Markt (1753-5), zasnovanoj na Palladijevoj Palazzo Thiene, Vicenza, sve u Potsdamu. Takodje je radio zajedno sa Boumannom na gradjenju rimokatoličke katedrale St Hedwig, Berlin (1772-3) i dizajnirao izuzetnu galeriju slika u Sans Souciju, Potsdam (1755-63), jednoj od prvih u istoriji muzeja koja je podignuta sa jedinom funkcijom izlaganja slika.

BURKE, EDMUND (1729 – 1797) Britanski državnik i pisac. Njegova knjig »A Philosophical Enquiry into Origin of our Ideas of the Sublime and Beautiful« (1756) imala je ogroman značaj u kreiranju pokreta od klasicizma prema romanticizmu, a na polju istorije estetike imala je veliki uticaj na nemačke filozofe doba prosvećenja, pr svega na Immanuela Kanta. Njegove diskusije o estetici i njenim kategorijama Lepote i Uzvišenosti bile su posebno istaknute,

BÜRKLEIN, GEORG SCHRISTIAN FRIEDRICH Nemački arhitekt (1813 – 1872). Djak münchenske akademije, učenik i pomoćnik Fr. Gärtnera, sa kojim je 1839 radio na kraljevskom dvorcu u Atini. U svojim koncepcijama nastojao je da spoji stilske elemente nemačke romanike sa renesansnim, pa se po tome smatra glavnim predstavnikom münchenskog arhitektonskog oblikovanja, koji je prozvan Maksimilijanovim stilom. Primer toga shvatanja je njegova osnova Maksimilijanove ulice i izvodjenje Maximilianeuma po nacrtima W. Stiera. B. je projektovao kuće u Amalijinoj ulici, većnicu u Fürthu i željezničke stanice u Münchenu, Augsburgu, Bambergu, Hofu i Würzburgu.

BURLE MARX, ROBERTO (1909 – 94) Rodjen u São Paulo-u, Brazil, studirao je botaniku u Dahlemu, Berlin (1928) i postao direktor parkova u Recifeu, Brazil, od 1934. God. 1937 osnovao je sopstvenu praksu pejsažnog arhitekte. Kao poznavalac brazilske flore, u svojim projektima je koristio nativne vrste. Saradjivao je sa Niemeyerom i ostalima na projektima vrtova Ministarstva obrazovanja i zdravstva, Rio de Janeiro (1938), a sa Niemeyerom i Lúcio Costom na projektima za Brasiliju. Njegov front na Glória-Flamengo parku (1961) i projekti za parterno uredjenje duž Copacabana plaže (1970), obe u Rio de Janeiru, demonstriraju upotrebu brazilskog kamena i stenja zajedno sa nativnim biljkama. Njegovo duboko interesovanje za ekologiju je možda najbolje demonstrirano na njegovim ličnim vrtovima u Guaratibi, kod Rija, medjutim, njegova najslavnija kreacija je Odette Monteiro vrt, Petropolis (1947-8).

BURLING, THOMAS (aktiven pre 1772 – umro 1800) Američki umetnički stolar iz New Yorka, radio u federalnom periodu. Burling je učio zanat kod Samuela Prince-a i postao je poznat po svojim radovima nameštaja u neoklasičnom stilu u postrevolucionarnim godinama. George Washington ga ja pozvao da izradi nameštaj za prvu zvaničnu predsedničku rezidenciju.

BURLINGTON, RICHARD BOYLE, III EARL of i IV EARL of CORK (1694-1753) Bio je zaštitnik i visoki predstavnik engleskog Palladianizma, daroviti arhitekt na sopstveni način. Prvi put je posetio Italiju 1714-15, ali njegovo okretanje Palladianizmu došlo je nakon njegovog povratka u London, što je koincidiralo sa objavljivanjem Campbellove »Vitruvius Britannicus« i Leonijeve edicije Palladijevih »Četiri knjige arhitekture«. Odmah smenjuje Gibbsa i na njegovo mesto postavlja Campbella za arhitektu Burlington House, a zatim ponovo odlazi u Italiju da proučava arhitektonske uzore na licu mesta. Vraća se (1719) sa svojim protégéom Williamom Kentom i sledećih trideset godina dominiraće arhitektonskom scenom u Engleskoj. Široko proširena moda za Palladijem uveliko predstavlja posledicu njegovog uticaja. Finansirao je Kentove »Crteže Inigo Jonesa« (1727) a 1730 objavljuje Palladijeve crteže rimskih termi. Medjutim, postoji jasna različitost izmedju samog Burlington i njegovih sledbenika. Za njega, palladijanizam je imao značenje povratka arhitekture antici na način koji je objasnio i vršio Palladio, dok su njegovi sledbenici usvojili i neklasične maniristične osobine stila svoga učitelja. Hladan, intelektualan i aristokratski, njega je Pope opisao kao »pozitivnog« čoveka iz čije je opsednutosti proistekao palladianizam sa svim svojim pozitivnim karakteristikama, isto kao i manama. Burlingtonov purizam je pokušavao da dosegne apsolutne klasične standarde; njegov probirački, prezriv, ali dogmatični karakter je jednako evidentan kod njegovih gradjevina, koje su postajale sve više krute i pedantne. Njegovo životno delo sastoji se od desetak gradjevina koje je projektovao uglavnom za sebe ili svoje prijatelje, počev od 1717 sa vrtnim paviljonom – Bagno u Chiswicku (srušen), gde je takodje sagradio svoje najpoznatije delo – ornamentalnu vilu zasnovanu na Palladijevoj Rotondi (oko 1723-9). Njegovi ostali radovi koji su očuvani do danas su spavaonica u Westminster School, London (1722-30, rekonstruisana 1947), Northwick park, Worcs. (1730) i Assembly Room, York (1732-3). Poslednji predstavlja egzaktan model Palladijovog Egipatskog hola, zasnovanog na Vitruviusu.

BURNACINI Porodica italijanskih graditelja pozorišta i scenografa iz XVII i XVIII veka, savremenici porodice Bibiena, sa kojom ih vezuju stilska obeležja. Burnacini aktivno učestvuju u formiranju baroknog tipa pozorišne gradjevine i opreme u Italiji i srednjoj Evropi.

BURNACINI, GIOVANNI (početak XVIIv. – Beč, 1655). Radi u Mantovi, od 1641 u Veneciji, gde radi inscenacije u pozorištu S. Giovanni e Paolo, a od 1651 u Beču, kao graditelj i inženjer. Primenjujući metode iluzionističko – perspektivnog slikanja kulisa na način J. Torellija i G. Parigija inscenirao mnoge opere i konstruisao naprave za pozornicu i scenske efekte (fontane, vatrometi).

BURNACINI (BERNECINI, BORNACINI, BORNATINI, BORNAZINI, BUORNACINI), LUDOVICO (LODOVICO, LUDWIG) OTTAVIO (1636 – Beč, 1707). Sin Giovannija. Radi sa ocem u Veneciji, a 1652 dolazi u Beč, gde je u toku pola veka svoje delatnosti izveo veliki broj inscenacija, nacrta za kostime i svečanosti na dvoru, a projektovao je nekoliko pozorišnih zgrada. Njegov razvoj je prošao kroz tri perioda. U prvom (1652-59) pridržava se očevog linearno – perspektivnog načina; u drugom (1659-67) obogaćuje svoje inscenacije fantastičnim motivima, a u trećem (počevši od 1667), njegov smisao za bogato i raskošno oblikovanje doseže vrhunac. Zadržava tadašnju koncepciju pozornice, ali je ne rešava strukturalno, već s tendencijom prema maksimalnoj slikovitosti. Inscenirao je niz opera u Beču, Grazu, Linzu i dr. Od naročitog značaja su njegovi nacrti za kostime, orijentalne nošnje, likovi iz pastorala, groteske. Od njegovih oprema sačuvani su crteži, grafičke reprodukcije i slike.

BURNE-JONES, SIR EDWARD COLEY (1833 – 1898) Britanski slikar i dizajner; bliski saradnik Williama Morrisa. Burne-Jones, najviše poznat kao član Pre-Raphaelite grupe slikara, pridružio se Morrisu, Pjilipu Webbu i ostalima u pokretu reformisanja primenjenih umetnosti putem njihovog povratka i preindustrijske načine proizvodnje. Zajednom oni su osnovali proizvodnu kompaniju, Morris & Co., za koju se može reći da je označila rodjenje pokreta Arts-and-Crafts. Reprezentativne slike Burne-Jonesa dekorisale su mnoge komade nameštaja koji je izradjivan u kompaniji Morris & Co. Takodje je sam dizajnirao pojedine komade nameštaja, u jednostavnom neo-gotičkom stilu.

BURNHAM, BENJAMIN (1729 – 1799) Umetnički stolar iz Norwicha, Connecticut, koji je radio nameštaj u »country Chippendale« stilu. Burnham je bio posebno značajan po svojim visoko kvalitetnim »blockfront« komadima koji su nalikovali onima proizvedenim u stilu nameštaja »Newport Chippendale«, medjutim, bili su jednostavniji po detaljima i generalno su bili izradjeni od trešnjevog drveta, umesto uobičajenog mahagonija.

BURNHAM, DANIEL HUDSON (1846-1912) Potiče iz stare porodice iz Massachusettsa. Njegov otac se preselio u Chicago i tamo, nakon nekoliko propalih pokušaja, sin se zaposlio u arhitektonskom birou, gde sreće J.W. Roota. Njih dvojica postaju partneri kao idealan par: Root je bio poetičan i mnogostran, Burnham praktičan i iskusan administrator. Burnham i Root imali su značajnog udela u evoluciji onog što danas nazivamo Čikaškom školom. Njihovi najpoznatiji objekti su Monadnock Block (1889-91), još uvek sa load-bearing strukturom zidova, mada vrlo neposredna zgrada, bez ornamenata; Masonski hram (1890-92, srušen) sa svoja dvadeset dva sprata predstavljao je svojevremeno najvišu zgradu na svetu, sa kompletin skeletnim sistemom konstrukcije (koji je ušao u upotrebu nešto pre sa Holabirdom & Rocheom); kao i Flat-iron zgrada u New Yorku (1902). Burnham postaje direktor za konstrukciju na World's Columbian Exposition u Chicagu, koja je održana 1893. Objekte na izložbi projektovali su Hunt, Mc Kim, Mead and White, Post, Sullivan i drugi. Kasnije, Burnham se više koncentriše na gradsko i prostorno planiranje: njegovi planovi za područje Columbije (1901-02) predstavljaju početak širokog gradskog planiranja u Americi. Sledio je plan grada Chicaga i mnogih drugih.

BURON Porodica slikara vitraila iz Gisorsa u Francuskoj u XVI veku.

BURON, JEAN Radio vitraile za crkvu u Gisorsu sa sinom Romainom, sa Engrandom i Nicolasom Leprinceom.

BURON, ROMAIN Učio kod Engranda Leprincea. Na vitrailima u crkvi u Gisorsu izveo legendu o sv. Gervaziju i Protaziju; vitraile radi u crkvi Notre-Dame du Grand-Andely. saradjivao kod slikanja prozora u Saint Étiennu u Beauvaisu.

BURTON, DECIMUS (1800-1881) Sin James Burtona (1761-1837), uspešnog velikog graditelja Londona. Već 1823 projektuje Colosseum u Regent's Parku sa kupolom većom od one na St. Paulu i sa grčkim dorskim tremom u kojoj se nalazila panorama Londona. Godine 1825 započeo je rekonstrukciju Hyde Parka, uključujući Hyde Park Corner Screen. Projektovao je više stambenih područja (na pr. u Turnbridge Wellsu, 1828 i dr.), centar Fleetwooda (1836-43) velike Palm Houses u Chatsworthu (sa Paxtonom), mnoge vile (na pr. u Regent's Parku), Athenaeum, London (1829-30) i više kuća u prirodi.

BURTON, SCOTT (1939 - 1989) Savremeni američki skulptor i dizajner nameštaja. Burton začinje svoj rad kao skulptor, medjutim, uvek mu daje funkcionalne karakterisitke nameštaja, putem promišljenog dizajna. Medju njegove rane komade ubrajaju se bronzane replike istorijkog nameštaja – na primer, fotelja u stilu Queen Anne. Ovi radovi sadrže nešto od duha »pop nameštaja«, medjutim, takodje su zamišljeni mnogo ozbiljnije, kao konceptualna umetnost, jer privlače pažnju korisnika na prirodu samog rada, na oba aspekta – umetničkog predmeta i upotrebnog predmeta, komada nameštaja. Njegovi najpoznatiji radovi, načinjeni uglavnom od kamena su u geometrijskim formama jakih kontura, kao što su granitni stolovi u obliku preokrenute kupe ili stiluce koje su oblikovane od blago zakošenih isečenih kamenih blokova. Njegov dizajn je proizašao iz minimalističke estetike 1960-tih i generalno je prihvaćen kao uspešna apstraktna skulptura. Medjutim, njegovi komadi su takodje funkcionalni i ugodni, a forme su izradjene na taj način da imaju upotrebne karakteristike, u najboljem funkcionalnom smislu.

BUSATO, ANTONIO DI PIER PAOLO Venecijanski skulptor i graditelj (XV vek). Sa L. Pincinom saradjuje na gradnji šibenske katedrale u njenom prvom periodu (od 1435); pod upravom Jurja Dalmatinca rade prozore uz severna bočna vrata.

BUSBY, CHARLES AUGUSTIN (1786 – 1834) Engleski arhitekta koji je objavio »A Series of Designs for Villas and Country HHouses« (1808) i »A Collection of Designs for Modern Embellishments« (1810). Projektovao je brojne vile pre nego što je izgradio Commercial Rooms, Bristol (1810), sa klasičnim hramovskim frontom i enterijerom osvetljenim lanternama koje nose karijatide. God. 1817 otišao je u SAD, gde je projektovao pozorište u Virginiji, pre nego što se vratio u Englesku, gde je jedno vreme radio zajedno sa Goodwinom. Doselio se u Brighton, gde je osnovao partnerski biro sa Amon Henry Wildsom. Firma je postavila osnove za Kemp Town i Brunswick Estate; Busby je izradio planove a Wilds je radio kao ugovarač i izvodjač. Njihov najbolji rad je Sussex Square, Lewes Crescent, Arundel Terrace i Chicester Terrace (1823- oko 1850), Kemp Town i Brunswick Square, Brunswick Terrace i dr.

BUSCHETO (BUSCHETTO, BUSKETUS) (aktivan 1063 – 1110) Italijanski graditelj iz Pise (XI – XII vek). Prema nejasnom natpisu na njegovom grobu, može se smatrati da je Buscheto bio graditelj romaneskne katedrale u Pisi. To potvrdjuje i natpis na obelisku koji je B. podigao u Vatikanu. Medjutim, dva dokumenta – iz 1100 i 1105 nazivaju ga »procuratore« katedrale. U njegovo doba svakako nastaje pizanska romanička arhitektura za svim karakteristikama »pizanskog stila«.

BUSZKO HENRYK (1924 - ) Poljski arhitekta, koji je osnovao partnerski biro sa Aleksanderom FFranta (1925 - ) u Katowicama 1950, projektujući širok spektar tipova gradjevina. Firmin projekat za rimsku katoličku crkvu u Katowicama (1993) eksploatiše mogućnosti dramatično zakrivljenih formi.

BUTLER, JOHN DIXON (1861 – 1920) Londonski arhitekta koji je 1895 bio imenovani arhitekta i nadzornik za Metropolitane Police. Saradjivao je saa Normanom Shaw na proširenjimaa zgrade New Scotland Yard (1904-6) a samostalno je projektovao Police Court, Shoreditch (1906), manirističku gradjevinu sa baroknim centralnim motivom.

BUTTERFIELD, WILLIAM (1814-1900) Predstavnik gotičkog preporoda na polju crkvene arhitekture, uzdržan u svom životu i studiozan u svom radu. Rodjen u Londonu, jedno vreme radio zajedno sa inwoodsom i otvorio svoj biro 1840. Od 1842 bio je uključen u Cambridge Camden udruženje (kasnije Ecclesiological). Posebna agresivnost njegovih formi, boja i materijala (kamen i opeke različitih boja) u slobodnim ili geometrijskim oblicima, bila je tolerisana od strane purista Cambridge Camden pokreta i njihovog časopisa »The Ecclesiologist«, delimično što je sa njima bio u dobrim ličnim odnosima, a delimično zato što je imao snažnu moć ubedjivanja. Njegova najranija crkva od značaja bila je Coalpit Heath (1844). Nakon nje sledio je St. Augustine's College, Canterbury, mirniji od većine njegovih dela. Erupcija njegovog potpuno razvijenog ličnog stila došla je sa All Saints, Margaret Street, London (1849-59), nemilosrdnom kompozicijom crvene opeke na crkvi i pomoćnim zgradama oko nje. Toranj crkve je vitak, uzvišen, plemanit, u stilu gotike Severne Nemačke, postavljen asimetrično. Sledi St. Matthias, Stoke Newington, London (1850-52); zatim St. Alban's, Holborn, London (1863); Keble College, Oxford (1867-75). Skoro svi njegovi radovi, osim oni za koledže i škole, su eklezijastički. Izuzetak predstavlja robusno utilitarna bolnica u Winchesteru (1863).

BUTTON, STEPHEN DECATUR (1813 – 97) Američki arhitekta rodjen u Connecticutu, poznat po svojim radovima u Philadelphiji, Pennsylvania i Camdenu, New Jersey. Njegove State Capitol, Montgomery, Alabama (1847) i Pennsylvania Railroad Building (1856-8) danas ne postoje. Projektovao je mnoge kuće u i okolo Hobokena, NJ., luteransku crkvu u Spring Gardenu, Philadelphia (oko 1859) i City Hall, Camden (1874-5).

BUYSTER, PHILIPPE DE Francuski vajar lamanskog porekla (Antwerpen, 1595 – Pariz, 1688). Godine 1606 bio je u Antwerpenu učenik Gillesa van Papenhovena. Rano odlazi u Pariz, gde je u službi dvora, a od 1651 i član akademije. Najznačajnije delo mu je mauzolej kardinala La Rochefoucaulda u crkvi Sainte – Geneviève. Izradio mnoge dekorativne skulpture za Versailles i za crkvu Val-de-Grâce.

C & B ITALIA V. B&B Italia

CABEZAS, JOSÉ (FRANCISCO) Španski graditelj i dekorater (1709 – Valencia, 1773). Sagradio manastir Santa Barbara u Alciri. Po njegovom nacrtu i pod njegovim rukovodjenjem započeta je 1761 gradnja barokne crkve San Francisco el Grande u Madridu (dovršili su je A. Plo i F. Sabbatini).

CABOT, EDWARD CLARK (1818 – 1901) Američki arhitekta. Postao je vodeća figura u arhitekturi grada Bostona od vremena nastanka njegovog Athenaeumaa (1846-9). Ovo je njegov najveći rad, koji je nastao pod uticajem klupskih londonskih kuća Charlesa Barry-ja u italianate stilu. Tokom 1850-tih, njegov saradnike je bio Gilman. U periodu 1870-tih proizveo je više izuzetnih kuća u stilu Queen Anne, a neki od njegovih kasnijih projekata imaju elemente bliske onim H.H. Richardsona

CACCIATORI (CACCIATORE), BENEDETTO Italijanski skulptor (Carrara, 1794 – 1871). Uči u carrarskoj akademiji, a od 1810 u milanskoj Breri kod C. Pacettija, od kojeg prima neoklasičan manir. Glavna njegova delatnost vezana je za Milano, gde je 1860 bio nastavnik skulpture na akademiji. U Milanu je izveo skulpture za mnoge javne gradjevine (palata Brera i Ambrosiana), svetačke likove za katedralu i dr.

CADORIN, ETTORE Italijanski vajar (Venecija, 1876 - 1952). Studirao u Veneciji, Rimu i Parizu. Specijalizovao se za sitnu plastiku u mermeru i terakoti. Njegovi radovi većeg formata obuhvataju dekorativnu skulpturu u venecijanskim gradjevinama (palata Vendramin – Calergi, Mizički konzervatorijum, Biblioteka sv. Marka). Godine 1915 odlazi u SAD; u S. Barbari u kaliforniji izveo je dekorativne statue za palatu pravde.

CADORIN, VINCENZO Italijanski vajar (Venecija, 1854 – 1925). Otac Ettorea. Prvenstveno dekorator, koji je radio u drvetu, stilizujući na savremen način motive tradicionalnih mletačkih rezbarija. Ove motive je primenjivao kod izrade reprezentativnog nameštaja za palate i crkve. Obradjivao je alegorijske i sakralne teme u bronzi, drvetu, terakoti i slonovači.

CADY, JOSIAH CLEAVELAND (1837 – 1919) Arhitekta iz New Yorka, čije su najznačajnije sačuvane gradjevine American Museum of Natural History, na Upper West Side, New York. Radio je od 1870 u partnerstvu zajedno sa Miltonom See (1854 – 1920), u firmi Cady, Bird and See. Cady je takodje bio arhitekta originalne Metropolitan Opere, koja je otvorena 1883 a srušena 1966, dok je Cadyjev originalni auditorijum izgoreo u požaru 1892.
Cady i See su projektovali Prezveterijansku bolnicu u New Yerk City-ju, kao i nekoliko drugih bolnica i crkava. Projektovali su više koledža, petnaest gradjevina za Yale University i zgrade za Williams College, Trinity Collega u Hartfordu, Connecticut, kao i za Wesleyan University.

CAFFIERI Porodica italijanskih skulptora koja je radila u Francuskoj, u službi dvora od 1660 do Revolucije.

CAFFIERI, PHILIPPE (Rim, 1634 –Pariz, 1716). Naslednik baroknog manirizma G.L. Berninija, saradnik Ch. Lebruna pri dekoraciji palate Louvre i Tuileriesa, kao i na dvorcima Versailles, Trianon i Marly.

CAFFIERI, JACQUES (Pariz, 1678 – 1755) Sin Philippea. Izvodio dekorativne radove u bronzi; majtor umetnički izvedenog nameštaja u stilu rokokoa.

CAFFIERI, JEAN-JACQUES (Pariz, 1725 – 1792). Sin Jacquesa. Portretist, koji je tehnički virtuozno radio u mermeru; njegova dela imaju sva stilska obeležja rokokoa, ali sa elementima realizma.

CAFLISCH, MAX (rodj. 1916 - 2004). Švajcarski tipografski i slovni dizajner, koji je studirao zajedno sa Jan Tschicholdom na Školi za umetnost i zanatstvo u Zürichu (1936-38), na kojoj je kasnije postao instruktor za tipografiju (1962-81). Bio je jedan od vodećih eksponenata tzv »švajcarske škole«. Preveo je na nemački jezik i grafički opremio knjigu Stanley Morisona »First Principles of Typography«.

CAGNOLA, MARCHESE LUIGI (1762-1833) Neo-klasicistički arhitekt koji je igrao vodeću ulogu u napoleoničkim transformacijama Milana, projektujući strogu jonsku Porta Ticinese (1801-14) i mnogo bogatiji Arco della Pace (1806-38). Takodje je izradio projekte za nalik Panteonu parohijsku crkvu u Ghisalbi (oko 1830), fantastični kampanile krunisan kaneforama koje nose kupolu u Urgnanu (oko 1820), kao i sopstvenu villu u grčkom stilu sa mnogostrukim stubovima u Inverigu (početa 1813).

CAILLETEAU, JEAN (zvan JEAN L'ASSURANCE) Francuski graditelj (1690 – 1755). Studirao u Italiji. Od 1749 kraljevski arhitekta. Za markizu Pompadour sagradio dvorac Bellevue izmedju Meudona i Versaillesa, kao i razne palate u Compiegneu, Versaillesu i Prizu (Palata de l'Elysée).

CAILLETEAU, PIERRE (zvan PIERRE L'ASSURANCE) Francuski graditelj (1655 – 1724), otac Jeana; učenik J.-H. Mansarta. Izgradio mnogo palata u Parizu (Montmorency, Béthune, Noailles, Richelieu), nacrte za kapelu dvorca Clagny kod Versaillesa.

CAIN, AUGUSTE – NICOLAS Francuski vajar (1822 – 1894). Učenik F. Rudea, pretežno animalista. Glavni njegovi radovi nalaze se u pariskim parkovima, a konjanički spomenik Karla od Braunschweiga u Ženevi.

CAIUS, JOHN (1510 – 73) Ponovni osnivač Gonville and Caius College-a, Cambridge (1557), gde je sagradio (1560-tih i 1570-tih) tri vratnice: Honour, Humility i Virtue, značajne po rafiniranosti i korektnosti svojih ranih klasičnih detalja koji vode poreklo od Serlio-a. Njih je projektovao uz asistenciju arhitekte i skulptora Theodere de Havre, ili Haveus, iz Cleve (Clèves), u Nemačkoj.

CALATRAVA VALLS, SANTIAGO (1951 - ) Španski arhitekta i inženjer, čiji je rad postao izuzetno popularan u svetu. Rodjen je u Valenciji, Španija, gde je pohadjao delom studije na Escuela tecnica de Arquitectura. 1975 odlazi na Technische Hochschule, Zürich, gde je diplomirao na gradjevini. Calatraca je bio pod uticajem francusko/švajcarskog arhitekte Le Corbusiera, čija kapela Notre Dame du Haut utiče da Calatrava istražuje načine na koje kompleksne forme mogu da budu shvaćene i generisane u arhitekturi. Mnoge Calatravine strukturalne forme (parabolični lukovi, granajućistubovi) pojavljuju se inspirisane njegovim kolegom iz Španije Gaudijem, sa očiglednim omažom datim u njegovoj Bodegas Ysios i nerealizovanim crtežima za dovršenje St. John the Divine u Brooklynu. God. 1981, nakon izrade doktorske teze, Calatrava je počeo svoju arhitektonsku i inženjersku praksu.
Calatravin jedinstveni, kreativni i visoko uticajni stil kombinuje uzbudljiv arhitektonski stil koji je u harmoničnom medjuodnosu sa strogim inženjerskim principima. Njegov rad često zasniva na formi i strukturi nadjenim u svetu prirode i može često da bude opisan kao antropomorfni. Njegovi radovi obuhvataju i neke objekte sa područja gradjevinskih konstrukcija, kao što su mostovi; takodje, on je projektovao i brojne željezničke stanice, poznate po svojim otvorenim prostorima i smelim konstruktivnim rešenjima.
Dok je prvenstveno poznat kao arhitekta, Calatrava je takodje profilisan skulptor i slikar, uključujući u svojoj praksi sve umetnosti u jednu celinu.
Jedan od njegovih poslednjih radova je rezidentni oblakoder nazvan »80 South Street« po adresi na East Riveru, New York City, komponovan od 10 celina u obliku kubusa koji su komponovani jedan iznad drugog. Calatrava je projektovao nekoliko mostova; medju njima su i tri mosta koja treba da premoste Trinity River u Dallasu. Izgradnje prvog mosta permanentno se odlaže zbog visokih troškova gradnje, činjenice koja je izazvala mnogo kontroverze i kriticizma. Calatrava je nosilac nagrade u umetnosti Eugene McDermott, nagrade koju je osnovao McDermott, osnivač firme Texas Instruments.
Nekoliko karakterističnih radova iz Calatravinog bogatog opusa su: 1983-1990, Stadelhofen željeznička stanica, Zürich; 1983-89 Lucerne stanična hala, Luzerne, Švajcarska; 1984-87, Bac de Roda most, Barcelona; 1987-1992, BCE Place (atrijum), Toronto; 1992, Puente de Alamillo, Seville, Španija; 1992, Montjuic Communications kula, Barcelona; 1992, World's Fair, kuvajtski paviljon, Seville; 1994-97, Campo Volantin pešački most, Bilbao; 1998, Puente de la Mujer, Buenos Aires; 2000 novi terminal na aerodromu u Bilbao-i, Bilbao; 2001 Milwaukee Art Museum, Milwaukee, Wisconsin; 2003, James Joyce Bridge, Dublin, Irska; 2004, redizajn Atinskog olimpijkog kompleksa, Atina; 2004 tri mosta na glavnom kanalu Haarlemmermeer, Holandija; 2005, Turning Torso, Malmö, Švedska; 2006-07, Atlanta Symphony Center, Atlanta, Georgia; 2006-07, Chicago Spire, Chicago; 2006, Piazzale Roma, pešački most preko Canale Grande, Venecija.

CALDER, ALEXANDER Američki vajar (Philadelphia, 1898 - 1976). Diplomirao gradjevinarstvo na višoj tehničkoj školi u New Yorku. Izdao 1926 u New Yorku knjižicu sa skicama životinja. 1927 odlazi u Pariz, gde 1932 priredjuje svoju prvu izložbu »mobila«, pokretnih konstrukcija od žice, metalnih delova i drugog materijala. Medjunarodnu nagradu za skulpturu dobio je 1952 na Biennalu u Veneciji. U vezi sa aritekturom, značajno je da je jedan od njegovih mobila postavljen ispred nove palate UNESCO-a u Parizu.

CALDERINI, GUGLIELMO (1837 – 1916) Italijanski arhitekta. Studije završio u Perugi-i, gde su i nastali njegovi prvi radovi. U Rimu je po njegovim projektima podignuta 1910 Palata pravde, kao i pročelje bazilike S. paolo fuori le mura. Gradio je palate, javne ustanove, vile, stambene zgrade i restaurisao istorijske gradjevine. Primenjivao je arhitektonske elemente baroka i klassicizma. Napisao je studiju »Michelangelo Bionarroti e la ra moderna« (1875). Radio kao nastavnik arhitekture u Perugi-i i Pisi, kao i u Rimu, u Scuola Superiore di Applicazione degli Ingegneri. Medju njegovim ostalim gradjevinama vredne su pomena: grandiozna fasada na Duomu, Savona (1880-6) na kojoj se može videti uticaj Alessija; uadriportico na Sao Paolo fuori le Mura, Rim (1893-1910); kao i dve palazzi u Perugia-i (Bianchi i Cesaroni). Njegov uticaj je bio snažan (na pr. na glavnoj željezničkoj stanici u Milanu).

CALLICRATES (V v.p.n.e.) Bio je vodeći arhitekta u Atini doba Perikla i sa Ictinusom projektovao je Partenon (447-438 pne.) Verovatno je izradio projekte i podigao izvanredan mali jonski hram Atene Nike na Acropolisu, Atina (448- posle 421pne.) Takodje je podigao južni i centralni deo Dugog zida od Atine do Piraeusa i verovatno je rekonstruisao deo gradskih zidina.

CALLIMACHUS (radio oko 430 – 400 g.p.n.e.) Atinjanin, za kojeg Vitruvius tvrdi da je pronašao korintski kapitel.

CAMBELLOTTI, DUILIO Italijanski vajar, slikar, arhitekta i scenograf (1876 - 1960). Svoje obrazovanje u likovnim umetnostima primenjuje u scenografiji, kojom se bavi od 1905. Pripada avangardi, koja je prekinula sa konvencionalnom tradicijom uvodeći metode stilizacije. Naročito se bavio scenskim rešenjima izvodjenja u delimično sačuvanim antičkim grčkim i rimskim pozorištima (Siracusa, taormina, Ostia), gde je realizovao arhitektonsku scensku opremu.

CAMBIO, ARNOLFO DI (oko 1245 – oko 1310) V. Arnolfo di Cambio

CAMBRIDGE SEVEN Arhitektonska i dizajnerska pertnerska grupa koju su osnovali u Cambridgeu, Mass. i u New Yorku 1962 Louis J. Bakanowsky, Peter i Ivan Chermayeff, Alden B. Christie, Paul E. Dietrich, Thomas Geismar i Terry Rankine. Partnerska firma je projektovalaviše gradjevina, medju kojima se ističe Paviljon SAD na izložbi Expo 67, kao i projekti drugih izložbi, istovremeno i projekti na polju grafičkog dizajna i enterijera aviona. Medju kasnije radove ubrajaju se: North Carolina Museum of History, raleigh (1992) i Business Administration Center, University of Maine, Orono (1992).

CAMERON, CHARLES (1746-1812) Rodjen u Londonu u porodici Škotlandjana. Njegov značaj je u njegovoj primeni rafiniranog i razvijenog neoklasicizma i njegovom uvodjenju u Rusiju kroz stil grčkog preporoda i projekte naturalističkih engleskih vrtova. Radio je kod svog oca 1760, pre nego što je postao učenik kod Isaaca Ware-a. Nakon smrti poslednjeg 1766, Cameron je realizovao Wareov projekt za novu ediciju Burlingtonove »Fabbriche Antiche« (Antičke gradjevine, 1730) i otišao u Rim da koriguje i finišira nezadovoljavajuće crteže rimskih termi, po Palladijevom izvoru, a koje je koristio Burlington. God. 1772 objavio je »The Baths of the Romans Explained and Illustrated, with the Restorations of Palladio Corrected and Improved«, sa tekstom na francuskom i engleskom. Ova knjiga je bila važan izvor neoklasičnog ornamenta i doživela je nova izdanja 1774 i 1775.
Nije mnogo poznato o njegovom životu, jedno vreme 1770-tih moguće je da je boravio u Irskoj, medjutim poznato je da je pozvan u Rusiju 1779 od Katerine Velike i da je tamo živeo ostatak života. Za Katarinu je dekorisao više aprtmana u palati Rastrelli, u Carskojem Selu (sada Puškin) kod Sankt Petresburgaa (1780-85), a takodje je uradio projekte za Cameron galeriju palate. Za Velikog Vojvodu Pavla podigao je veliku palatu u Pavlovsku (1782-5) i kružni dorski peripteralni Hram Prijateljstva u Engleskom parku – prvom te vrste u Rusiji. Oko 1787 na mestu glavnog arhitekte zamenjuje ga njegov učenik Brenna, a kad je Katarina umrla 1796, otpušten je zajedno sa ostalim kraljevskim službenicima. Medjutim, on ostaje u Rusiji, gradeći za privatne patrone, kao na primer, palatu Razumovski u Baturinu u Ukrajini (1799-1802, nedovršena). Nakon smrti Pavla I, ponovo postaje prisutan na širem planu i 1805 projektuje pomorsku bolnicu u Kronštatu. Bio je veliki poštovalac i sledbenik Clérisseaua i Roberta Adama, posebno u unutrašnjoj dekoraciji, mada mu je nedostajala Adamova rafiniranost.

CAMESINI Graditelj u Štajerskoj. Sagradio 1720 – 40 dvorac Štatenberg kod Makola. Četiri povezana trakta zatvaraju pravougaono dvorište; glavni trakt je monumentalan a unutrašnjost je bogato ukrašena štukom i freskama.

CAMPAGNA, GEROLAMO Italijanski skulptor i graditelj (oko 1552 – Venecija, 1623). Učenik D. Cattanea, radio u Padovi, Veroni, a najviše u Veneciji. Radio u mermeru i bronzi figure sa obeležjima manirizma, a kasnije umerenog baroka. Jedan od prvih predstavnika barokne plastike u Veneciji.

CAMPBELL, COLEN (COLIN) (1676-1729) Škotski advokat i zemljoposednik koji je postao jedan od vodećih ličnosti palladijanizma i jedna od najizuzetnijih figura engleske arhitekture XVIII veka. Njegova metamorfoza u arhitektu je nejasna, medjutim, verovatno je da ima veze sa škotskim arhitektom James Smithom, koji ga je moguće je, učio. O njemu je malo poznato u periodu sve do 1715, kada je objavio prvi tom »Vitruvius Britannicus« i sagradio svoje prvu i najznačajniju kuću, Wanstead House (danas srušena), koja će da postane model većim engleskim palladijanskim kućama u prirodi. God. 1718 Campbell je bio imenovan za glavnog službenika i zamenika generalnog nadzornika gradjevinskih radova Williama Bensona, medjutim, narednih godina Campbell u Benson su obojica isključeni iz ofisa. Medjutim, Campbell je postao arhitekta Georgea Augustusa, Princa od Walesa (1683-1760). Svojim Baldersby Parkom, Yorks. (1720-28) on inicira projektovanje i gradnju neo-palladijanskih vila. Verovatno je zaslužan za okretanje Lorda Burlingtona palladijanizmu i bio je pozvan da remodeluje Burlington House, London (1718-19). Merewoth Castle je verovatno najbolja engleska verzija Palladijevog plana vile Rotonde. Houghton Hall (1721, realizovan sa prepravkama od strane Ripleya) je impozantna i grandiozna gradjevina, medjutim, Ebberston Lodge, kod Scarborougha (1718) i Compton Place, Eastbourne (1726-7) su elegantnije i prefinjenije po svom planu.
God. 1726 Campbell je bio imenovan za nadzornika radova na Greenwich Hospital, nasledivši na tom mestu Vanbrugha. Predstavio je verziju prve knjige Palladijevih »I Quattro Libri« 1728, koja je revidovana 1729 i objavljena kao »The Five Orders of Architecture« sa pet dodatnih ploča koje su predstavljale neke medju njegovim projektima.

CAMPEN, JACOB VAN (1596 - 1657) Bogati erudita, slikar i arhitekt, vodeći predstavnik holandskog Palladianizma i klasicizma. Nepretenciozne, mirne i ekonomične klasicističke forme karakterišu njegovu upotrebu opeke u kompoziciji sa kamenom, kao i neposredna, gotovo dijagramatička upotreba pilastera. Studirao je u Italiji i verovatno je poznavao Scamozzija koji je svakako na njega izuzetno uticao, u mnogo većoj meri nego Palladio. Van Campenov stil je epitomizovan u njegovom remek delu Mauritshuis, Hag (1633-35), upotpunosti palladijevskog plana sa gigantskim jonskim pilasterima podignutim na niskom prizemlju, noseći pediment, sa tipično holandskim uzvišenim krovom koji se uzdiže u blago konkavnoj liniji sa natstrešnica. Njegova velika Gradska većnica u Amsterdamu (sada Kraljevska palata: 1648-55), podignuta u potpunosti od kamena je vrlo masivna ali impozantna – najveća medju svim ostalim gradskim većnicama. Mnogo originalnija je Nieuwe Kerk u Haarlemu (1645) tipa osnove sa upisanim grčkim krstom. Takodje je projektovao kuću Coymans na Keizergracht, Amsterdam (1625), najraniji primer palladijanizma u Holandiji, kao i Noordeinde Palace, Hag (1640) i Accijnhuis i pozorište u Amsterdamu (1637). Zajedno sa Christianom Huygensom zaslužan je za izradu generalnog koncepta dekoracija koje su izradili Jordaens i drugi na Postovom Huisten-Boschu. Njegov domaći stil imao je veliki uticaj putem njegovih sledbenika Pietera Posta, Arend van 's-Gravesandea i Philipa Vingboonsa. Kasnije, stil će u Englesku preneti Hugh May i drugi.

CAMPI, GIULIO Italijanski slikar i graditelj (Cremona, oko 1502 – 1572). Jedan od članova mnogobrojne porodice slikara, koji su radili u Cremoni. Eklektik, pod uticajem Giulia Romana, Rafaele i venecijanaca. Radio freske, oltarske slike i portrete.

CAMPO BAEZA, ALBERTO (1946 - ) Španski arhitekta; studirao arhitekturu na Escuela Tecnica Superior de Arquitectura, Madrid. Najznačajniji radovi su mu: Fene gradska većnica, La Coruña (1980); škola S. Fermin, Madrid (1985); Ccasa Garcia Marcos, Madrid (1991); Casa Gaspar, Cadiz (1991); Gradska biblioteka, Orihuela, Alicante (1992); Javna škola, Cadiz (1992); CDER poslovne prostorije, Mallorca (1996-7); Caja General, upravna zgrada banke, Granada (1996-7).

CAMPORESE Porodica italijanskih kasnobaroknih i klasicističkih graditelja koji rade u Rimu u XVIII i XIX veku. Pietro (1726 -1781) izvodi fasade na rimskim crkvama, sa M. Simonettijem počinje gradnju vatikanskog muzeja i katedrale u Subiacu, koju završavaju sinovi Giulio (1754-1840) i Giuseppe (1763-1822). Giuseppe gradi mostove i puteve u Campagni i iskopava Forum Romanum i Forim Traiani. Gradi deo vatikanskog muzeja. Pietro mladji (1792-1873) bio je značajan poznavalac antikviteta i postao je član Komisije koja je osnovana da proučava probleme planiranja i proširenja grada Rima. Zaslužan je za palazzetto na Piazza Nicosia u stilu preporoda renesanse, za kolonadni Portico di Veio, Palazzo Wedekind koja gleda na Piazza Colonna (1838) kao i za fasadu na bolnici San Giacomo degli Incurabili (1843), u Rimu, medju ostalim radovima. Takodje, restauriše sa P. Bosiom baziliku S. Paolo fuori le mura i gradi Instituto di Belle Arti u Rimu.

CAMUS DE MÉZIÈRES, NICOLAS LE (1721 – 89) Francuski arhitekta velikih kružnih Halle au Blé, Pariz (1763-7) i autor »Le Génie de l'architecture; ou, l'analogie de cet art avec nos sensations« (Priroda arhitekture; ili, analogija ove umetnosti sa našim osećanjima – 1780) u kojoj nove ideje arhitekture treba da budu prihvatljive našim osećanjima i impresijama. Ovo je vodilo pojmu »architecture parlante« koji je prihvatio Boullée zajedno sa drugima, koji su osnovu tog verovanja, da na primer, arhitektonski karakter može da bude kreiran misterioznim efektima svetlosti, radili svoje projekte. Camus je takodje objavio »Le Guide de ceux qui veulent bâtir« (Priručnik za one koji žele da grade – 1781) i »Traité de la force des bois« (Traktat o jačini drveta – 1782).

CAMUS LE, LOUIS-DENIS Francuski arhitekta, aktivan krajem XVIII veka. Projektovao chinoiserie kulu (ili pagodu) u vrtovima dvorca (chateau) Chanteloup (1775-8), a takodje Colisée, Champs-Elysées, Pariz (1769-71), veliku i kompleksnu gradjevinu sa ogromnom kupolom u kojoj su postignuti spektakularni svetlosni efekti.

CANAVALE (CANEVALE), GIOVANNI DOMENICO Italijanski graditelj iz porodice klesara i graditelja u Comu. Radi na prelazu iz XVII u XVIII vek. Dvorski je graditelj u Pragu. Pripisuje mu se gradnja Pavlinske crkve (1684), a verovatno je izveo palatu Clam-Gallas prema projektu J.B. Fischera von Erlacha (1715-22).

CANDELA OUTERIÑO, FELIX (1910 - 1997) Rodjen u Španiji, u Madridu ali je živeo u Meksiku, gde je emigrirao 1939. i u Mexico Cityju osnovao, zajedno sa svojim bratom Antoniom, firmu pod nazivom Cubiertas. Njegovo zalaganje za ljuskaste svodove donelo mu je brojne poslove, uključujući Cosmic-Ray paviljon, University City, Mexico City (1951-2) sa svojim hiperboličko-paraboloidnim betonskim krovom, koji je uglavnom debeo svega 15mm, a postavljen je na nosače poput nogu.
Predstavlja jednog od najsnažnijih inženjera za beton cele epohe a takodje veoma značajan u arhitekturi. Inicijalno inspirisan Torrojom. Medju njegove najznačajnije radove ubrajaju se oni u Mexico Cityju: crkva Our Lady of Miracles (1953-5), ekstremni primer ekspresionizma sredine veka, kao i Institut za radijaciju, koji je projektovao zajedno sa José Gonzálesom (1954), koji je izveden sa prefinjenim paraboloidnim krovom. Kasnije Candeline gradjevine su kapela Misionara Svetog Duha u Coyoacánu (1956, sa Enrique de la Morom) sa jednostavnim baldahinom sedlastog oblika na grubim kamenim zidovima; restoran u Xochimilcu (1958, sa Joaquín Alvarez Ordóñezom) smešten medju bazene sa vodom poput cveta sa osam listova paraboloida; pijačna hala u Coyoacánu (1956, sa Pedro Ramírez Vásquezom i Rafael Mijaresom) sa pečurkasto oblikovanim kišobranom koji je Candela koristio takodje na projektu za skladište John Lewisa, Stevenage, Engleska (1963, sa Yorke, Rosenberg i Mardallom). Takodje je učestvovao u projektovanju Olimpijskog stadiona u Mexico Cityju, 1968.

CANDID, PETER; ILI PETER DE WIT, ILI DE WITTE (1548-1628) Slikar manirista i arhitekt, rodjen u Brugesu. Bio je sin flamanskog skulptora, Elias de Wittea, sa kim odlazi u Firenzu oko 1573. Studirao je slikarstvo u Italiji, moguće kod Vasarija, a radio je kao slikar u Firenzi i Rimu istovremeno. Godine 1586 doselio se u München, gde radi pod patronatom Vojvode Wilhelma V i Maximiliana I, koji su već u to vreme doveli Friedricha Sustrisa i skulptora maniristu Huberta Gerharda. Candid je verovatno radio kao arhitekta na kasnijim fazama gradnje Residenze u Münchenu, mada to nije zasigurno potvrdjeno.
Od 1611 bio je prepoznatljiv kao vodeći slikar na Dvoru, a kao takav je dizajnirao tapete i grotesques, a takodje je zaslužan za slikane dekorativne sheme na Altes Schlossu (Starom dvorcu), Schleissheim (1617) i u Goldener Saal (Zlatna sala) u Rathausu (Gradskoj većnici), Augsburg (1619).

CANDILIS, GEORGES (1913 - 1995) Rodjen u Azerbejdžanu, naturalizovan francuski arhitekta. Za vreme studija u Atini upoznaje Le Corbusiera, u čijem ateljeu kasnije radi u Parizu (1945-8) i Marseillesu (1948-50), gde je zastupao Le Corbusiera za vreme gradnje Unité d'Habitation (Jedinica za stanovanje). Ušao je u partnerski odnos sa Shadrach Woodsom (1923-73) i Vladimirom Bodiansky (1894-1966) pre nego što je osnovao sa Alexisom Josićem (1921 - ) kompaniju Candilis-Josic-Woods u Parizu (1955-63). Sa Bodianskym i Woodsom izradio je master-plan za Casablancu (1952-4), a sa Woodsom i Josićem je radio na novim gradovima Bagnols-sur-Cèze (1956-61) i Toulouse-le-Mirail (1960-77). Firma je proizvela više urbanističkih planova, uključujući master-plan za Slobodni univerzitet Berlin-Dahlem (1963-79). Njihov rad slagao se sa propozicijama Atinske povelj i CIAM-a.
Gradio je stambene zgrade u Maroku, sagradio francusku osnovnu školu u Ženevi, 1964. Glavni projektant (1964) razgranate turističke zone Agde na zapadnoj francuskoj rivijeri.

CANELLA, GUIDO (1931 - ) Italijanski arhitekta zaslužan za mnoge izražajne, monumentalne i kontroverzne gradjevine, uključujući Pieve Emanuele gradski centar, Milano (1971-81), kompleks koji izražava njegove ideje o odbrani, istorijske aluzije i predstavlja kompoziciju možnog dizajna kula, masivnih zidova i snažnog modelovanja.

CANEVALE, ISIDORE (1730 – 86) Arhitekta katedrale u Vác-u, Madjarska (1763-77), strukture bez krila u planu sa neukrašenom fasadom sa tornjem na koju je pridodat veliki korintski portik. iznad centra enterijera podignuta je velika kupola, a svodovi su koferovani. Ovo neoklasicističko delo je bilo ispred svih sličnih tog vremena u Evropi. Takodje je projektovao Josefinum, ili Vojnu školu hirurgije i medicine, Beč (1785) u rafiniranom francuskom klasičnom Louis Seize stilu.

CANINA, LUIGI (1795 – 1856) Italijanski neoklasicistički arhitekta. Zajedno sa Valadierom važan je kao protagonista arheološki korektnog neoklasicizma u Rimu za vreme prve dekade XIX veka. Nasledio je Aspruccija na gradnji vrtova vile Borghese, gde je dao dobar primer stila egipatskog preporoda na školski izvedenim Egipatskim vratnicama (završene 1828) sa kulama-pilonima (prve te vrste u Italiji) i obeliscima. Takodje je dizajnirao arheološki korektne jonske lodje in antis na Piazza Flaminia, bez sumnje pod uticajem Cagnolinom Porta Ticinese u Milanu (1801-14). Medju njegovim radovima na vrtovima Borghese značajna je Esculapiosova fontana i astilaran trijumfalni luk (oba 1818-28), poslednji podseća na Chalgrinove radove u parizu. Napisao je »Gli edifizi di Roma antica ...« (Gradjevine antičkog Rima – 1848-56) i »Le nuove fabbriche della Villa Borghese...« (Nove gradjevine vile Borghese – 1828), knjige koje su imale značajan istorijski uticaj. Takodje je zaslužan za veća arheološka iskopavanja na Forumu, Via Appia i u Campagni (1823-46).

CANO, ALONSO (zvan EL GRANADINO) Španski slikar, vajar i graditelj (1601 – 1667). Tokom 1620-tih asistirao je svom ocu na projektovanju oltara katedrale u Granadi. Kao glavni graditelj katedrale u Granadi projektovao njeno raskošno pročelje (1667), koje predstavlja jedno od najznačajnijih dela španskog baroka. U slikarstvu je bio eklektičar, a u vajarstvu je za njega karakteristična polihromna drvena skulptura.

CANONICA, LUIGI (kod Lugana, 1762 ili 64 – Milano, 1844) Italijanski graditelj, rodjen u Ticinu, učenik G. Piermarinija, doselio se u Milano. Ime je izgradio radeći prostorne grupacije grada, modernizujući gradski sistem ulica i podižući mnoge javne gradjevine u rafiniranom neoklasičnom stilu, uključujući Palazzo Brentani-Greppi (1829-31) i Palazzo Anguissola-Traversi (1829-30), ove u Via Manzoni. U službi kod Napoleona radio osnovu za Foro Bonaparte u Milanu, gde je podigao veliku arenu za 30.000 gledalaca, kod Castello-a (1806-13) sa neoklasičnim rimsko dorskim ulaznim vratnicama iz 1813 i zidom koji sadrži intervale polukružnih lukova. Ukupan efekat je snažan dostojan crteža Piranesija, medjutim, verovatnije je da je kompozicija podignuta pod uticajem Fischera von Erlachovih »Enwurff« ((81721) i projektima za javne prostore Giovanni Antonio Antolonija (1753 – 1841) i Giuseppe Pistocchija (1744-1841). Zajedno sa Innocenzo Giustijem, on je proširio operu La Scala 1814. Takodje je sagradio kraljevski dvorac, vilu Bonaparte, Porta Vercellina i Porta Marengo, tetro Carcano i Teatro Re. Kao graditelj pozorišta (Brescia, Cremona, Modena, Genova) smatran je glavnim predstavnikom ove struke u prvoj polovini XIX veka u Italiji.

CANONICA, PIETRO Italijanski vajar (1869 - 1959). Izgradio niz nadgrobnih spomenika u Torinu i grobnicu pape Benedikta XV u crkvi sv. Petra u Rimu. Pre Prvog svetskog rata izradio u Petrogradu spomenik Rusko-turske vojne, a izmedju dva rata konjanički spomenik Kemala Atataturka u Ankari, kralja Fejsala u Bagdadu i dr.

CANOVA, ANTONIO Italijanski skulptor (kod Bassana, 1757 – Venecija, 1822). Glavni predstavnik klasicizma. Školovao se u klesarskoj radionici svog dede a od 1768 u Veneciji. Već kao priznati umetnik dolazi u Rim 1779. Pojava Canove kao slavnog majstora, koji pola veka dominira u italijanskoj i evropskoj skulpturi, karakteristična je u aspektima opštih kulturno-istorijskih dogadjanja. U fazi raspadanja feudalnog apsolutizma u drugoj polovini XVIII veka i zamiranju baroka i rokokoa, javlja se u umetnosti težnja za smirenom formom, harmoničnim oblicima, prema uzorima antike – nastaje klasicizam. U toj atmosferi, Canova je ličnost koja majstorski vlada vajarskom tehnikom i donosi nove kompozicione mogućnosti likovnog stvaranja.
U arhitekturi, prema Canovinom nacrtu izveden je Tempio di Canova u Possagnu, rotonda inspirisana oblicima Panteona u Rimu, sa dorskim pronaosom, u kome je C. sahranjen.

CANTERBURY V. Michael of Canterbury

CANTERBURY, THOMAS OD (aktivan 1323 – 35) Majstor mason, koji je radio kod Waltera od Canterburyja na palati Westminster i na Tower of London 1323. Oko 1326 gradio je novu kapelu za Guildhall, London, a 1331 je bio majstor-mason angažovan na gornjoj kapeli na St Stephen's Chapel, Westminster, predstavniku engleske druge zašiljene gotike. Moguće je da je izradio planove za grob Johna Elthama, Westminster Abbey (oko 1334) i za brojne radove na Canterburyju, uključujući ulaznu partiju na opatiji St Augustine (oko 1308) i dr.

CANTERBURY, WALTER OD (akrivan 1319 – 27) Majstor mason. Pregradio je spoljašnju zid-zavesu na Tower of London pokraj Traitor's Gate (1324-5) i otprilike u isto vreme bio je angažovan na radovima niže etaže St Stephen's Chapel, u palati Westminster, gde je verovatno izradio svodove i prozorske kamene ukrase (dovršeni 1327). Njegovo remek delo je grob Aymera de Valance (umro 1323) u opatiji Westminster.

CAPORALI, GIAMBATTISTA Italijanski slikar i graditelj (oko 1476 – oko 1560), sin Bartolomea Caporalija. razvio se pod uticajem firentinskih i rimskih majstora. Po navodima Vasarija, delovao kao graditelj u Cortoni. Preveo na italijanski Vitruvijevo delo o arhitekturi (štampano 1536).

CAPPIELLO LEONETTO (1875 – 1942) Rodjen u Livornu, Italija, doselio se u pariz 1898. Postao je poznat kao karikaturista, medjutim, postepeno se okrenuo prema dizajniranju postera, potpisavši ugovor sa štamparem i izdavačem Vercassonom. Radeći tokom dve dekade, sa izuzetkom boravka u Italiji u periodu Prvog svetskog rata, načinio je značajan uticaj na dizajn postera u Francuskoj. Njegovim reklamni posterima dominiraju motivi kojiu privlače pažnju posmatrača, kao što su divlji konji, lavovi ili druga egzotična bića. Medjutim, sredinom 1920-tih njegov pristup je smatran od strane pariskih kritičara kao naivan i nesofisticiran u poredjenju sa radovima A.M. Cassandrea ili Jeana Carlu.

CAPRINA, MEO DEL (takodje AMADEO DI FRANCESCO, MEO FIORENTINO, MEO DA SETTIGNANO) Italijanski graditelj (1430 – 1501). U Rimu je pre Bramantea saradjivao na gradnji Petrove bazilike (oko 1470), na gradnji palate Venezia i izvodjenju fasade crkve S. Pietro in Montorio. Njegova su dela katedrala u Torinu i Ostiji i opatija u Grottaferrati kod Rima.

CARABIN, FRANÇOIS-RUPERT (1862 – 1932) Skulptor i umetnički proizvodjač nameštaja iz Alzasa, koji je radio u stilu Art Nouveau-a. Učio je za brusioca dragog kamenja, a bio je inspirisan radovima francuskih simbolista na polju nameštaja. Njegovi radovi bili su izradjeni od bogatih tamnih vrsta drveta, posebno od mahagonijum, u koje su bile urezane predstave erotičkog sadržaja, okružene dekorativnim elementima, kao što su groteskne maske i lisna ornamentika. Radio je u Parizu i saradjivao je sa Samuelom Bingom.

CARAMUEL DE LOBKOWITZ, JUAN (1606 – 82) Arhitektonski teoretičar, rodjen u Španiji. Posmatrao je arhitekturu kao deo širokog sistema, koji obuhvata sve grane znanja, a njegov glavni teorijski rad je »Architectura civil, recta y obliqua, considerada y dibuxada en el Templo de Ierusalem« (1678-81), takodje objavljen na latinskom jeziku kao »Templum Salomonis...« Solomonov hram je smatrao kao izvorište iz kojeg je izbila sva arhitektura, a knjiga je obuhvatala većinu matematičko-naučnih problema; smatra se da je načinila značajan uticaj na Guarinija. Medjutim caramuelov jedini arhitektonski rad bila je fasada na katedrali u Vigevano-u (1673- oko 1680) u Severnoj Italiji. Bio je to eklektičan projekat koji pokazuje odredjenu virtuoznost u geometrijskom tretiranju kvadrata.

CARATTI (CARRATE, CARATZ), FRANCESCO (1620 - umro 1677 ili 79) Rodjen u Bissoneu, kod Coma, a godine 1652 odlazi u Prag, gde je postao vodeći arhitekt. Njegovo remek delo je palata Černin (početa 1668), sa redom od trideset gigantskih korintskih stubova i rusticiranim podnožjem koje je istureno u polje da bi obezbedilo baze za stubove i načinilo središnji trem. Snažan chiaroscuro je kreiran ispadima u polje, što ovu fasadu svrstava medju najuzbudljivije tog vremena. Takodje je sagradio crkvu Marije Magdalene, Prag (započeta 1656) i istočno krilo palate u Rudnicama (1665). Njegova je palata Michna u Pragu, (oko 1640) sa predivno proporcionisanim centralnim blokom sa superimpostnim redovima.

CARBONEL, ALFONSO Španski graditelj i skulptor (oko 1590 – Madrid, 1660). Godine 1620 izradio oltar u crkvi Merced Calzada u Madridu. Godine 1633 započeo gradnju dvorca Buon Retiro (arkade na stubovima, veliko pozorište i dr.), koji je jedan od značajnih primera španske profane arhitekture na prelazu iz kasne renesanse u rani barok. Učestvovao u izgradnji Panteona u Escorialu (portal, stepenice i oltar), a 1664 započeo gradnju Gradske većnice u Madridu.

CARDINAL, DOUGLAS JOSEPH (1934 - ) Kanadski arhitekta, zaslužan za crkvu St Mary, Red Deer, Alberta (1965-8), koja je projektovana upotrebom monumentalnih zakrivljenih formi, smeštena na prirodnoj zaravni. Medju njegovim radovima nalaze se Grande Prairie Regiona College, Alberta (1972-6), Alberta Government Services Building, Ponoka (1977), St Albert gradski i kulturni centar, Alberta (1983) i Diamond Jenness škola, hay River, North-West Territories. Izmedju 1983 i 1989 projektovao je canadian Museum of Civilization, Hull, Quebec. njegove moćne zakrivljene forme, radjene pod uticajem Le Corbusierove kapela Ronchamp, dovele su da njegov rad bude opisan kao »Prairie Expressionism« po stilu.

CARL, LEISTER (akt. XIX v.) Bečki umetnički proizvodjač nameštaja iz perioda XIX veka. Verovatno je najpoznatiji kao prvi koji je uposlio, a kasnije uzeo za partnera Michaela Thoneta. Njihova firma je bila izuzetno uspešna a bila je u modi u periodu 1840-tih – 1850-tih. Izradjivao je nameštaj u raznim stilovima preporoda. Mada je ostao upamćem prvenstveno po radovima u neo-gotičkom stilu, takodje je izradjivano nameštaj i u stilu rokoko perioda kao i rane komade u stilu renesansnog preporoda.

CARLIN, MARTIN Francuski umetnički stolar (oko 1730 – 1785). Učio u radionici J.-B. Oebena, kasnije radio za njega, čiju je sestru oženio. Formalno je postao majtor »ébéniste« 1766. Po sopstvenim nacrtima ili po nacrtima J.-B. Cauveta izradjivao vredan nameštaj, posebno stolove i pisaće stolove u stilu Louisa XVI. Upotrebljavao najčešće abonovinu, sa ukrasima od mozaika, marketerije, laka, porcelana i cizeliranih bronzanih okova. Uglove često ukrašavaju vitki stubići koje je Carlin preuzeo sa pompejanskih slika. Izradjiveo je veliki broj tipova nameštaja, uključujući komode i sekretere, a specijalizovao se za izradu malih stolova i klupa, kao što je »bonheur du jour«. Upotrebljavao je »ormolu« okove.

CARLO, GIANCARLO DE (1919 - 2005) Italijanski arhitekta rodjen u Genovi, član CIAM-a i grupe Team X. Najviše je poznat po svojim radovima na Slobodnom univerzitetu u Urbinu (1973-9 i kasnije) – koji predstavljaju beskompromisna rešenja na izvanrednim lokacijama. Njegovu karijeru obuhvata angažovanje sa obe strane Atlantika, istovremeno angažovanje na arhitektonskom projektovanju i urbanističkom planiranju. Medju ostale radove, uključuju se Matteotti novo selo, Terni (1972-5), više škola, bolnica Mirano, Venecija (1979), zgrade za Univerzitet u Sieni (1982) i replaniranje Piazza-e della Mostra, Trento (1990).

CARLONE Italijanska porodica umetnika iz mesta Scaria, pored Luganskog jezera. Krajem XV veka jedna se grana odselila u Rovio. Obe grane porodice dale su u narednim vekovima veliki broj umetnika, koji su se afirmisali u Italiji i Srednjoj Evropi. Samo se u Štajerskoj javlja do 1800 više od 100 osoba tog imena. Pripadnici grane iz Scaria bili su graditelji, koji su najviše gradili u Austriji, Švajcarskoj, južnoj Nemačkoj, Češkoj i Šleskoj. Grana iz Rovia dala je pretežno slikare, koji su radili u Italiji. Imali su četiri centra delatnosti: Genovu, Beč, Graz i Loeben. Istakli su se kao graditelji manastira i crkava u doba baroka, pa su značajni za austrijski barok. Bili su takodje i štukateri, tako da je jedna vrsta ove dekorativne umetnosti dobila ime »carlonovski štuk«. Začetnik grane Carlonea u Loebenu bio je Peter Carlone. Najznačajniji umetnicima medju njima su: Sebastian C., koji je 1589 – 1612 sagradio mauzolej u Seckau-u i Joakim C., koji je krajem XVII veka gradio dvorac Eggenberg kod Graza i 1701-09 manastirsku crkvu u Pöllau-u u Štajerskoj, jednu od najznačajnijih baroknih austrijskih crkava.

CARLONE, A. SILVESTRO (oko 1610 – 71) Bio je arhitekta fasade na Jesuitenkirche (Jezuitska crkva) »Am Hof«, ili Neun Chören der Engel (Devet horova andjela), Beč (1662) sa njenim isturenim krilima i centralnim balkonom iza kojeg se uzdiže barokni front crkve. Ovakav aranžman je delimično derivirao iz Mansartove barokne crkve Minimes, Pariz, a integriše front crkve sa flankirajućim palatnim fasadama. Fasada se često pripisuje Carlu Antoniu Carloneu.

CARLONE, CARLO ANTONIO (umro 1708) Jedan od najznačajnijih predstavnika velike porodice italijanskih umetnika koji su radili u Austriji i Južnoj Nemačkoj. Njegovo remek delo predstavlja bogato štuko ornamentisan enterijer Italianate crkve St. Florian (1686-1705). Ostali radove uključuju Jesuitenkirche ze den Neun Chören der Engel, Beč (1662) sa više sekularnom uličnom fasadom i šarmantnu malu hodočasničku crkvu Christkindl (početa 1706), koju je završio njegov učenik Prandtauer, ali prvenstveno nosi odraz Carlonea.

CARLONE, CARL(O) MARTINO (1616 – 79) Arhitekta rezidencije porodice Esterhazy u Eisenstadtu (1663-72), velike barokne palate koja je podignuta oko court d'honneur i naglašena dvema kulama bliznakinjama. Takodje je radio na izgradnji Hofburga (Imperijalne palate) u Beču.

CARLONE (CARLONI) TADDEO Italijanski graditelj, skulptor i slikar (1543 – Genova, 1613). Radio u Genovi i okolini, gde je gradio crkve i palate, izradjivao skulpture, fontane, nadgrobne spomenike i arhitektonsko – plastične dekoracije.

CARLU, JEAN (1900 - 1997). Rodjen u Francuskoj, započeo studije arhitekture. Nakon gubitka svoje desne ruke u nasreći 1918, okreće se grafičkom dizajnu. Od 1918 do 1923 radio je pod uticajem kubizma, zajedno sa A.M. Cassandreom, uvodeći u svoje radove, odnosno u umetnost reklamiranja, geometrijsko tretiranje forme. Upotrebljavajući simbole pre nego realizam, on je radio jednostavne postere, sa koncentrisanim i kratkim tekstom. Više je voleo da primenjuje apstraktne principe, nego reprezentacione ili anegdotalne. Kada je 1940 Pariz okupiran, Carlu odlazi u SAD gde je ostao do 1953. Tamo je načinio prvi američki poster sa porukom odbrane 1941. God. 1953 vratio se u Francusku gde je nastavio da radi postere do 1974.

CARMONTELLE, LOUIS CARROGIS (1717 – 1806) Francuski ljubitelj umetnosti i projektant više vrtovaa, uključujući jardin anglo-chinois Parc Monceau, Pariz (1773-8), sa svojim različitim formama »fabriques«, uključujući i »ruine«, »holandsku vetrenjaču« i slične predstave. Jedna medju njegovim najneobičnijim karakteristikama bila je »Bois des Tombeaux« (»Šuma grobova«) koja je sadržala fabriques u formama grobnica (piramida, itd). Thomas Blaikie (1750-1838), škotski vrtni arhitekta bio je pozvan(oko 1781) da pojednostavi komplikovane Carmontelleove sheme, medjutim, ovi radovi su predstavljali prenosioce transformacije vrta ispunjenog monumentima u novi tip vrtnog groblja.

CARNARVON, GEORGE EDWARD Engleski egiptolog (1866 – Egipat, 1923). Godine 1906-22 vršio iskopavanja sa H. Carterom u blizini Tebe i pronašao u Dolini kraljeva grobove XII i XVIII egipatske dinastije. U novembru 1922 otkrio predvorje groba Tut-enkh-amona iz XVIII dinastije. pogrebna dvorana otkrivena je 1923, a sarkofag 1924, nakon smrti Carnarvona.

CARÖE, WILLIAM DOUGLAS (1857-1938) Rodjen u Liverpoolu, od oca Danca, postao je senior arhitekta za izgradnju crkava u Engleskoj (od 1895) i projektovao je više crkava, medju kojima je jedna od najboljih St David, Exeter (1897), sa krilima u obliku pasaža koja vode poreklo od Bodleyevih radova na Pendleburyju. Isto tako značajna je St Barnaba, Walthamstow (1902-23), koja predstavlja izuzetnu kompoziciju. Medju njegovim sekularnim radovima značajna je zgrada u Duke Street 75-83, London (1890-4), kao i elegantni biroi za Ecclesiastic Commissioners, 1 Millbank, London (1903). Njegovi projekti za crkveni nameštaj i opremu su često izuzetni.

CAROTTO (CAROTO, CAROTIS), GIOVANNI Italijanski slikar i graditelj (Verona, 1488/95 – 1563/66). Brat Giovannija Francesca Carotta, jedan od veronskih slikara u razdoblju visoke renesanse. U Rimu crta antičke spomenike. Glavni radovi su mu oltarske slike u veronskim crkvama. Jedan od njegovih učenika bio je paolo Veronese.

CARPEAUX, JEAN – BAPTISTE Francuski vajar i slikar (1827 – 1875). Učio kod F. Rudea, F. Dureta, kao dobitnik Rimske nagrade pet godina boravio u Italiji (1854-59). Jedan od glavnih predsatvnika francuskog vajarstva u XIX veku. Karakteriše ga jak temperament, koji se odriče klasicističke zatvorenosti plastične forme u korist slikarske kompozicije i obrade. U njegovim delima očigledni su uticaji baroka i savremenog slikarstva romantizma.

CARPENTER, RICHARD CROMWELL (1812-55) Engleski arhitekta. Prijatelj i poštovalac A.W.N. Pugina, bio je jedan od prvih arhitekata gotičkog preporoda koji je prihvaćen i odobren od strane ekleziologa, prvenstveno svojom crkvom Sv Paula, Brighton (1846-8) i St Mary Magdalene, Munster Square, London (1849-52), obe uzdržanog i školskog srednjeg zašiljenog stila. God. 1848 projektovao je anglikanski koledž St Nicjolas na Lancingu, Sussex, počet 1854 u različitim gotičkim stilovima, po uzoru na Kontinentalne prethodnike XIII veka; završio ga je njegov sin Richard Herbert Carpenter (1841-93), zajedno sa ostalim radovima koje je izradio sa svojim učenikom i partnerom Williamom Slaterom (1818/19-72), a kasnije, S.E. Dykes Bowerom.

CARR OF YORK, JOHN (1723-1807) Arhitekta, rodjen u Horburyju, kod Wakefielda, Engleska. Najstarije od osmoro dece, sin majstora masona, kod kojeg je učio graditeljski zanat. Počeo da radi samostalno 1748. Njegovi rani radovi predstavljaju mešavinu palladijanskog stila i rokokoa; potom, radi u antičkom rimskom stilu sa povremenim francuskim uticajima, a na kraju prihvata stil koji je blizak stilu Roberta Adama. Pred kraj života vraća se naglašenom palladijanskom stilu iz mladosti, ali sa detaljima koji nagoveštavaju arhitektonske elemente XIX veka. Radio je u Yorkshireu pre nego u Londonu, a nijedan posao za njega nije bio mali. Njegovo najveće delo, delimično završeno, je St Antonio bolnica u Oporto, portugalija. Njegov sopstveni najdraži rad bio je Crescent u Buxtonu, Derbyshire, Engleska, koji predstavlja rani primer multifunkcionalne arhitekture. Medju ostalim radovima bile su bolnice (Lincoln i York) pa čak i zatvori (Wakefield, Northallerton), mostovi, crkve.

CARRÈRE, JOHN MERVEN Američki arhitekta (Rio de Janeiro, 1858 – New York, 1911). Studiraou Lausannei i Parizu; od 1882 radi u New Yorku, gde je projektovao biblioteku (Public library), New theatre, zgrade Mail i Express, Manhattanski most i Hudson park. U Washingtonu je podigao Senate Office building i Carnegijev institut, a gradio je i u Portlandu. Koristio je jednostavne oblike italijanske renesanse, koje je prenosio u velike razmere američkih velegradskih gradjevinskih objekata.

CARRIER-BELLEUSE, ALBERT-ERNST (1824 – 1887) Francuski skulptor i umetnički proizvodjač nameštaja iz perioda drugog ampira. Prvenstveno je bio visoki modni akademski portretista i skulptor dekorativnih ženskih aktova, Carrier-Belleuse je takodje dizajnirao bogato razradjen nameštaj u stilu renesansnog preporoda, u koji je često inkorporisao plemenite metale.

CARSTENSEN, GEORG JOHAN BERNHARD (1812 – 57) Danski izdavač i preduzimač, rodjen u Alžiru; osnivač parka Tivolin(18142-3) i zgrade Casino (1845-7, prvog komercijalnog pozorišta u danskoj prestonici), oba objekta u Kopenhagenu. Na oba projekta radio je zajedno sa arhitektom Harald Conrad Stillingom, mada je jedinstvena Chinoiserie fantazija u Tivoli teatru pantomime projektovana od strane Jensa Vilhelma Dahlerupa i Ovea Petersena.
Carstensen je živeo u New Yorku, SAD u periodu 1852-1855, gde je projektovao polihromnu Crystal Palace (1853-4, izgorela 1858) zajedno sa nemačkim arhitektom Karlom (ili Charlesom) Gildemeisterom (1820-69).

CARTAUD, JEAN SILVAIN Francuski graditelj (1675 – 1758). U službi vojvoda de Berrya i Orleanskog, a konačno i u službi dvora. Od 1742 član pariske akademije. Izveo je u Parizu veliki broj gradjevina u kasnobaroknim oblicima (Hôtel Crozat, Hôtel Janvry, Hôtel du Chatel). U okolini Pariza sagradio je dvorce Enghien – Montmorency, Bournonville i D'Argenson.

CARTELLIER, PIERRE Francuski vajar (1757 – 1831). Od 1796 izlaže na pariskom Salonu. Za veliko dvorište u Versaillesu izradio spomenik Louisa XV na konju, preinačen u Louisa XIV. Cartellierovi dekorativni radovi nalaze se na slavoluku Carrousel i u Panthéonu.

CARTER, DAVID (rodj. 1927 - ) Osnivač DCA Design Consultants (1958), veliki studio za industrijski dizajn u Warwicku, koji je bio specijalizovan za inženjerski dizajn i ergonomiju. Radio je za različite proizvodne firme od 1943. Medju klijentima DCA bili su Stanley (1970) i London Transport.

CARTER, HOWARD Engleski egiptolog (1873 – 1939). Učenik W.M. Flinders Petriea i od 1892 njegov asistent na arheološkim iskopavanjima u Tell-el- Amarni. Poznat po istraživanjima u Dolini Kraljeva, gde je otkrio grobove Amenofisa I, kraljice hatšepsut i Tutmosisa IV. Godine 1922 zajedno sa lordom Carnarvonom pronašao je grob Tut-enkh.amona, što je bilo jedno od najvećih otkrića u dotadašnjoj istoriji egiptologije.

CARTER, JOHN (1748 – 1817) Engleski pionir školskog proučavanja gotike. Dobar crtač, doprineo je imaginativnim ilustracijama časopisa »The Builder's Magazine« (1774-86), a takodje je izradio crteže srednjovekovnih antikviteta za više publikacija, uključujući Gough-ovu »Sepulcral Monuments« (1786). Njegova knjiga »The Ancient Architecture of England« (1795-1814) je njegov najznačajniji rad, koji je izradio sa namerom da uspostavi »Arhitektonske redove u periodu britanske, rimske, saksonske i normanske epohe«. Tokom celog života imao je reputaciju antikvara: njegov monument Lordu Fredericku Campbellu u Sundridge Church, Kent (oko 1810) predstavlja rani primer gotičkog preporoda koji je zasnovan na arheološki korektno interpretiranim izvorima. Projektovao je Lea Castle, Worcestershire (1809-16, srušen) u »kasteliranom sub-romanesknom stilu«.

CARVALHO, EUGENIO DES SANTOS DE (1711 – 60) Portugalski arhitekta koji je zaslužan za privlačnu rekonstrukciju, na osnovi regularnog plana ulica, područja izmedju Terreiro do Paço (Praça do Commercio) i Rocío, Lisabon, nakon zemljotresa 1755. Gradjevine su u strogom, uzdržanom francuskom neoklasicističkom stilu, a radovi u Lisabonu spadaju u najimpresivnije medju svim shemana gradskog planiranja perioda kasnog XVIII veka. Radovi su realizovani za vreme Sebastião-a José de Carvalho e Mello, kasnike Marquess-a od Pombala (1699-1782).

CASAS Y NOVOA, FERNANDO Španski graditelj (Saantiago de Compostela, 1670 – 1750 (po nekim izvorima 1749)). Jedan od glavnih predstavnika španske barokne arhitekture u XVIII veku. Najznačajniji je njegov rad na katedrali u gradu Santiago de Compostela, gde je izveo donji deo fasade zvane Obradoiro. Ostala dela: kapela Bogorodice u katedrali u Lugu i isusovačka crkva u La coruñi.

CASSANDRE, A.M. (ADOLPHE JEAN-MARIE MOURON) (1901 – 68). Freancuski grafički dizajner. Studirao slikarstvo na Académie Julian (1918-21). God. 1920-tih Pariz je bio prevlavljen avangardnim krugovima, u kojima je Cassandre upoznao Roberta Delaunay, Guillaumea Apollinair, Fernanda Leger i Erika Satie. Upoznao je modernističko slikarstvo koje je uneo u dizajn postera, koje je signirao kao A.M. Cassandre od 1923. Na njima je vidan uticaj Georgesa Braque, Pabla Picasso i Andréa Derain, isto kao i kubiszma, purizma i machine-art. God. 1927 osnovao je Alliance Graphique, agenciju za advertising i dizajn, zajedno sa Charlesom Loupot i Mauriceom Moyrand. Takodje je radio za različite američke kompanije, uključujući Container corporation of America.

CASSELS takodje CASSEL, RICHARD ( ili RICHARD CASTLE) (1690 – 1751) Ubraja se zajedno sa Edwardom Lowett Pearce medju najveće arhitekte koji su radili u Irskoj u XVIII veku. Cassels je rodjen 1690 u Kasselu, Nemačka. Mada Nemac, njegova porodica je bila francuskog porekla, koja je poticala od francusko-holandske »Du Ry« porodice, čuvene po brojnim članovima koji su bili arhitekti. Rodjak Simon du Ry projektovao je Schloss Wilhelmshöhe u Kasselu. Richard Cassels se prvobitno školovao za inženjera, došao je u Irsku 1728 na poziv Sir Gustavusa Hume iz County Fermanagh da projektuje njegov dvorac u Lough Erne. Ubrzo po dolasku u Irsku, Cassels je osnovao svoju projektantsku praksu u Dublinu. Tu je radio na izgradnji Houses of parliament zajedno sa Edwardom Lovett Pearce-om, svojim mentorom i prijateljem. Casselov prvi samostalan posao bila je Printing House na Trinity College, koju je projektovao tako da podseća na dorski hram. Njegovo konačno remek delo u Dublinu je Leinster House, koja je sagradjena za Earl of Kildare-a u periodu izmedju 1745 i 1751. Prerana smrt Edwarda Lovett Pearce u njegovoj 34 godini, 1733, učinila je Ccasselsa vodećim irskim arhitektom koji je radio na talasu palladijanskog stila. Odjednom je nastavio da radi sve narudžbine na kojima je radio Pearce, projektujući seriju izuzetnih kuća u prirodi. Zajedno sa finalizacijom zgrade Parlamenta, Cassels je formirao stil koji je bio poznat pod imenom Georgian Dublin.

CASSIEN - BERNARD, MARIE JOSEPH Francuski arhitekt (1848 - 1926). Učenik Ch.-A. Questela i J.-L. Pascala na École des Beaux-Arts u parizu. Gradio pozorište u Montpellieru, most Aleksandra III u Parizu (sa G.-C. Cousinom), kao i Banque Suisse et Française (sa P. Frieseom).

CASSINA (osnovahna 1927). Italijanska kompanija koju je osnovao Cesare Cassina u milanskom predgradju Meda. Cassina je potekla iz rada niza stolara a u prvim godinama rada proizvodila je nameštaj u stilu XIX veka, u skromnim razmerama. U 1930-tim godinama kompanija se ubrzano razvija, zajedno da svojim najvećim kupcima Rinascente i Mobilificio di Fogliano. Mada je mehanizacija ubrzala proizvodne mogućnosti, atil firme u periodu pre Drugog svetskog rata ostao je konzervativan. Nakon rata, Cassina postaje prva medju italijanskim proizvodjačima nameštaja koja se okrenula proizvodnji modernog nameštaja za medjunarodno tržište. Ovaj razvoj bio je rezultat delimično velikih narudžbi od strane italijanske mornarice, izmedju 1947 i 1952, koja je primorala kompaniju na dodatnu racionalizaciju masovne proizvodnje. Razvoj je rezultovao tekodje saradnjom Cassine sa novom generacijom arhitekata – dizajnera, kao što su bili Franco Albini (1946-47) i Gio Ponti (od 1950), čovek koji je zaslužan za nastanak izuzetno uspešne Superleggera stolice. Medju ostalim dizajnerima koji su radili sa Cassinom bili su Mario Bellini, Paolo Deganello i Vico Magistretti. God. 1965 kompanija počinje da proizvodi chaise longue Le Corbusiera i Charlotte Perriand po njihovom originalnom dizajnu iz 1929 godine. Ova povezanost sa modernim pokretom uticala je na povezanost savremene proizvode kompanije sa autorima iz prethodno perioda. U 1980-tim firme proširuje manufakturu na radove klasika i »imena« dizajna, kao što je Gunnar Asplund, Marcel Breuer i Charles Rennie Mackintosh. Bio je to polemički potez u smislu vlasništva nad autorskim pravima pojedinih dizajnerskih komada.

CASSON, SIR HUGH MAXWELL (1910 – 99) Engleski arhitekta. Bio je direktor za arhitekturu na Festival of Britain (1948-51), a zajedno sa Neville Conderom (1922 - 2003) osnovao je Casson Conder Partnership 1952; povukao se iz posla 1985. Medju značajnije njegove radove ubrajaju se Royal College of Art, Kensington Gore (1962, zajedno sa Henry Thomas Cadbury- Brown-om (r. 1913), Elephant and Rhinoceros House, Londonski zoološki vrt (1964) i Ismaili Center, South Kensington, London (1984). Casson je bio predsednik na Royal Academy of Arts 1970-tih do 1984 i uživao je reputaciju slikara akvarela.

CASTELLAMONTE, CARLO DI (oko 1550/60 – 1639 ili 1640). Graditelj i inženjer, koji je radio u Pijemontu i Savoji u službi Carla Emmanuela I. Glavne njegove gradjevine nalaze se u Torinu (jednake fasade zgrada, što oktužuju trg S. Carlo). Učio u Rimu, medjutim, doselio se u Torino, gde je u prvo vreme radio zajedno sa Vizozzijem, postavši arhitekta – inženjer Vojvode od Savoye nakon smrti Vitozzija 1615, a preuzeo je rad na fortifikacijama od 1627. Castellamonte je načinio veliki doprinos razvoju Torina, gde njegove crkve San Carlo (1619) i Santa Cristina (1635-8) formiraju senzitivan ulaz u privlačnu Piazza San Carlo, veliki trg opkoljen elegantnim palatama. Takodje je projektovao Piazza San Giovanni (1630-te) i broj tvrdjava pod uticajem razvoja u Francuskoj. Proučavao je hidrauliku i uopšte inženjerske probleme. Njegov sin, Amedeo (1610-80), nasledio ga je na poslovima za Dvor i projektovao je kapelu SS Sindone 1656, koju je kasnije dovršio Guarini. Amedeo je takodje zaslužan za fasadu na Palazzo Reale, Torino (1658) i projektovao je kasno-manirističku Palazzo Beggiono di Sant'Albano (1665), kao i brojne crkvene oltare.

CASTELLAMONTE, AMEDEO DI Sin Carla, italijanski graditelj (1610 – 1683). U Torinu sagradio crkvu S. Salvario (1646) i svoje glavno delo, Palazzo Reale. Značajan je njegov doprinos kao i rad na fortifikacijama u Pijemontu (Avigliana, Cherasco). Za Carla Emmanuela II savojskog projektovao je lovački dvorac La Venaria. Opis tog dvorca, ilustrovan bakrorezima, publikovao je 1672.

CASTELLI (CASTELLO), GIOVANNI BATTISTA (zvan BERGAMASCO) Italijanski graditelj i slikar (kod Bergama, oko 1509 – Madrid, 1569). U Genovi sagradio palate Cataldi – Carega, Imperiali i Raggio – Podestà, u kojima je delimično izrazio freske sa mitološkim i grotesknim motivima. Odlazi u Španiju, postaje 1567 dvorski graditelj i slikar Filipa II i radi na Escorialu i Alcázaru u Madridu.

CASTELLI-FERRIERI, ANNA (rodj. 1920 - 2006) Rodjena u Milanu, gde je studirala arhitekturu; diplomirala 1943. Udata u porodici Castelli iste godine, započela je dugotrajnu karijeru dizajnera radeći za kompaniju muževljeve porodice, Kartell. Razvila je mnoštvo novih proizvoda upotrebljavajući plastične mase u istoj meri koliko i poliuretan, polistiren i polipropilen. Castelli-Ferrierin nameštaj se zasniva na upotrebi plastičnih materijala, posebno na polju dizajna polica i fijoka, a naglašeni su modularni stolovi i stolice. Većinu nameštaja proizvodila je firma Kartell, počev od 1966.

CASTIGLIONI, ACHILLE Italijanski dizajner (rodj. 1918 - 2002). Imao je veoma značajnu ulogu u istoriji italijanskog dizajna. Rodjen u Milanu, tu je studirao arhitekturu na politehnici, gde je diplomirao 1944. Saradjuje sa braćom Livio (do 1954) i Pierom Giacomo (do 1968) na različitim disciplinama dizajna uključujući dizajn proizvoda, nameštaja i unutrašnjeg uredjenja – enterijera. Dok se njegovo verovanje u reformatorski potencijal dizajna može smatrati za tipično neo-modernističko, njegov pristup je »integralan«: njegovi radovi nose jaku svest o formi, proizvodnji i korisniku proizvoda. Istoremeno, sami proizvodi nose svoju unutrašnju jedinstvenost, identitet. Njegovi radovi na polju osvetljenja (projekti za Flos) demonstriraju jasan tehno-funkcionalizam, u koji nije ništa uneto a da nema izrazito funkcionalan karakter. Istovremeno, on je značajan po svojim istraživanjima koja je radio pod uticajem Marcela Duchampa i ready made; godine 1957, na primer, iskoristio je sedište za traktor kao osnovu za dizajn stolice Mezzaro, koju je proizvodila Zanotta od 1971. Ova stolica postala je vrlo popularna u high tech enterijerima, mada izražava i senzibilitet pop dizajna. Stolicu je dizajnirao zajedno sa svojim bratom Piergiacomo Castiglionijem. Castiglioni je takodje dizajnirao nameštaj za Kartell i druge proizvodjače, a takodje je oblikovao radio aparate, televizore, keramiku i staklo.

CASTLE, RICHARD (oko 1690-1751), Nemac, prvobitno Cassels, koji se doselio u Irsku 1724. Radio je za Pearcea na realizaciji Parliament House, Dublin i postao je jedan od vodećih arhitekata svog vremena u Irskoj. Njegovi sačuvani radovi prilagodjeni su engleskom Palladijanizmu, bez ikakvog traga koji bi otkrivao njegovo strano poreklo: na primer, Tyrone House (1740-45) i Leinster House (1745) u Dublinu, kao i dve njegove velike kuće u prirodi, Carton (1739) i Russborough (1741).

CASTLE, WENDELL (1932 - ) Savremeni američki proizvodjač nameštaja; glavni američki predstavnik pokreta preporoda umetničkog zanatstva, (»handicraft revival«) perioda 1970-tih. Castle. koji je studirao industrijski dizajn i vajarstvo u University of Kansas, posebno je poznat po izradi nameštaja koji bukvalno jeste skulptura. Organske forme – izvajane od blokova laminiranog drveta, oslobodjene dekoracije – imaju oblike stolova, stolica i sofa u apstraktnim kurvilinearnim oblicima, koji predstavljaju čistu estetiku, pa tek onda funkciju. Njegovi radovi, proizvedeni u periodu 1960-tih i ranih 1970-tih, imaju uzore u botaničkim formama i dekoracijama Art Nouveau nameštaja, kojima se Castle uvek vraća. Medjutim, njegovi ekstravagantniji oblici predstavljaju odraz konceptualne slobode koja nije postojala dugo vreme pre njega, osim možda u delima Gaudija i Bugattija. Castleovi kasniji radovi nisu više idiosinkratički – na primer, dugi trougaoni sto sa dve zakrivljene noge na uglovima. Medjutim, ovi komadi su manje fluidni u glavnim crtama a više su tradicionalni u formi. Takodje su dekorisani egzotičnim drvetom izuzetnih koloritnih svojstava, a geometrijski motivi sugerišu na dekoracije Art Decoa, mada bez prominentnih floralnih motiva. U Castleovim radovima, nivo zanatstva je bez sumnje visok, a njegov rad, kao i njegova umetnička edukativna radionica koja je bila aktivna 1970-tih, imali su veliki uticaj na karakter američkog preporoda umetničkog zanatskog nameštaja.

CATEL, LUDWIG FRIEDRICH Nemački graditelj, brat slikara i grafičara Franca Ludwiga (1776 – 1819). Klasicista, radio u Berlinu i na izgradnji dvoraca u Weimaru i Braunschweigu. Izradjivao dekoracije u enterijerima. Objavio stručna dela o gradnjama pozorišta, utvrda, protestantskih crkava i o parnom grejanju.

CAUS ILI CAUX, ISAAC DE (radio 1612 – 55) Rodjen u Dieppe-u, sin ili nećak Salomona de Caux-a. Doselio se u Englesku i bio je prvenstveno vrtni arhitekta i hidraulički inženjer, medjutim, takodje je opisan i kao inženjer i arhitekta. Bio je u vezi sa Inigo Jonesom, projektovao je grotto u suterenu Whitehall Banqueting House (1623-4), i nadgledao je podizanje Jonesovih kuća oko »Piazza-e« na Covent Gardenu (1633-4). Projektovao je grotto-e u Somerset House (1630-3) i Woburn Abbey, Bedfordshire (1630). De Caux je potom prešao u službu grofa od Pembroke-a, za kojeg je rekonstruisao južni front Wilton House, Wiltshire i postavio vrtove (1635-7). Palladijaneskna kompozicija sa paviljonima kulama verovatno vodi poreklo od Scamozzijeve »Idea della Architettura Universale« (1615), a Jones je verovatno bio uključen kao konsultant. De Caux je takodje pripremio projekte za Stalbridge park, Dorset (1638) i objavio knjigu o hidraulici 1644.

CAUS ILI CAUX, SALOMON DE (oko 1577 – 1626) Francuski inženjer hidraulike i projektant vrtova. Postavio je vrtove u Heidelbergu (opisane u njegovoj »«Hortus Palatinus...« (1620) za Fredericka V. Izbornog Palatina od Rhine (umro 1632) i njegovu suprugu princezu Elizabeth od Velike Britanije (1596-1662).

CAUVET, GILLES-PAUL (1731 – 1788) Francuski arhitekta, dizajner i iuetnički zanatlija rada u metalu. Radio je u Stilu Louis XVI. Najpoznatiji po svojim radovima u srebru, Cauvet je takodje dizajnirao ornamentaciju za zidne panele, nameštaj i predmete. Njegova knjiga uzoraka neoklasičnog dizajna, objavljena 1777, ostala je uticajna sve do perioda ranog XIX veka.

CAVALCANTI, ANDREA DI LAZZARO (zvan IL BUGGIANO) Italijanski skulptor (1412 – Firenca, 1462). Saradjivao sa F. Brunelleschijem na radovima na sakristiji crkve S. Lorenzo u Firenci. Izradio propovedaonicu u firentinskoj crkvi S. Maria Novella i Brunelleschijevu bistu u katedrali. Pripisuje mu se portal crkve u Cercini kod Firence i oratorijum sv. Petra i Pavla u Pesciji.

CAVE, WALTER FREDERICK (1863 – 1939) Rodjen u Cliftonu, Bristol, Engleska, bio je vezan za A.W. Blomfielda, kod kojeg je učio. Osnovao je sopstvenu praksu 1889. Bio je nadzornik na izgradnji Gunter Estate u Bromptonu i postavio arhitektonske osnove za gradjevinu u Tamworth Street, Fulham. Projektovao je više kuća u prirodi u Walton-on-Thames, Surrey i izgradio više značajnih kuća u stilu Arts and Crafts, medju kojima su dve spomenute u Muthesiusovoj »Das Englische Haus« (Engleska kuća, 1904-5). Najproslavljenija Caveova gradjevina je Burberry na Haymarket, London (1912), sa privlačnim fronstom u stilu Beaux-Arts i superimponovanim redovima postavljenim na ramovsku strukturu.

CAYON DE LA VEGA, TORCUATO Španski graditelj (1727 – 1784). U Cádizu vodi gradnju katedrale (1753 – 62), gradi Casa de misericordia, pozorište, bolnicu S. José i Puerta di tierra. Završava kolegijatsku crkvu u Jerez de la Frontera. Jedan je od osnivača umetničke akademije u Cádizu, predstavnik kasnobaroknog stila, kojeg je poprimio kao učenik svog strica Gaspara Cayona.

CEDERSTROM, HJALMAR Švedski arhitekt (Stockholm, 1880 - 1953). Studirao na tehničkoj školi u Stockholmu i u inostranstvu. Bavi se posebno projektovanjem bolnica. Glavna mu je realizacija bolnica u Stockholmu, koja se smatra uzornim rešenjem objekata ove vrste.

CEDRINI (CITRINUS), MARINO DI MARCO Italijanski skulptor i graditelj iz XV veka. Radio u Veneciji i u pokrajini Marche. Glavno mu je delo portal katedrale S. Mercuriale u Forliu (1464), bogato raščlanjen i ukrašen; stilski pripada mešavini renesansnih i gotičkih elemenata. Slična obeležja ima i njegov portal crkve u Amendoli (1468), Radio je na fortifikacijama u Fermu, zatim u Fanu i Loretu, potom u mletačkoj crkvi Frari. U nekim dokumentima se pominje kao Marino de Marco de Jadrini.

CEINERAY, JEAN – BAPTISTE Francuski graditelj (1722 – 1811). Učenik pariske akademije. Za Nantes, gde boravi od 1752, izradio regulacioni i perspektivni urbanistički plan i sagradio niz privatnih i javnih zgrada s klasicističkim obeležjima.

CELER (radio 64) V. Severus

CELLÉRIER, JACQUES Francuski graditelj (1742 – 1814). Učenik J.-F. Blondela i A. Leroya. Radi u Parizu i Dijonu. Njegova dela imaju klasicistička obeležja. Restaurisao opatijsku crkvu Saint-Denis.

CENTRE DE CREATION INDUSTRIELLE Osnovan je u Parizu 1969. Godine, a osnivač je bila Union Centrale des Arts Decoratifs, a 1972. Godine je premešten u Pompideau Centre. U osnovi predstavlja centar informacija i komunikacija, koji u svom radu pokriva “prostor, objekte i znakove”, drugim rečima, arhitekturu i urbanizam, industrijski dizajn i izdavaštvo, medije, grafički dizajn i sve druge forme vizuelne komunikacije. Organizuje tematske izložbe, uklkjučujući i poznate Nouvelles Tendences, izložbu iz 1987. Godine, koja je izbacila i okupila avangardne dizajnere, poput Phillipe Starcka, Javiera Mariscala i Ron Arada. Centar se usredsredjuje na dizajn svakodnevnih objekata i shodno tome poseduje značajnu dokumentaciju kao i hronološki materijal vizuelne kulture modernog doba. Iz tog razloga, ima značajnu ulogu u fokusiranju umetničke teoretičarske debate u Francuskoj i Evropi.

CERCEAU, DU V. Du Cerceau

CERDÁ, ILDEFONSO (1815 – 76) Španski katalonski arhitekta. Rodjen u Centellas, Barcelona, studirao je gradjevinarstvo u Madridu (1835-41) i radio kao inženjer za Državu (1841-9). Od 1849 posvetio se teoriji urbanizacije i planirao je ekspanziju Barcelone na mrežnom planu (1859) na kojem je napravio intersekciju dve dijagonalne avenije. Prvobitno, svaki blok u mrežnom planu (dimenzija kvadrata oko 100m) trebalo je da bude izgradjen samo sa dve strane, ostavljajući centralnu zelenu površinu, medjutim, kao rezultat povećane vrednosti gradjevinskog zemljišta, neizgradjene blokovske površine su takodje izgradjene. Cerdá je uticao na Arturo-a Soria y Mata u njegovoj filozofiji ruralizacije grada i urbanizacije sela, integrišući oba područja u svom planu Linearnog grada. Bio je prvi koji je pokušao da primeni naučne principe na urbano i ruralno planiranje i bio je autor značajne »Teoría general de la urbanización« (1867). Njegov rad u Barceloni bio je model ostalim proširenjima gradova u Španiji, uključujući Madrid i Bilbao.

CÉSAR (rodj. CESAR BALDACCINI) (rodjen 1921 - 1998) Francuski skulptor i povremeno dizajner nameštaja koji se dovodi u vezu sa pop art nameštajem. Njegove najbolje skulpture su komadi koji sadrže presovane automobile. César je kreirao nekoliko namerno oblikovanih šaljivih komada nameštaja. Jedna stolica, na primer, ima naglašeno sedište izradjeno od meke pene, oblikovano da predstavi tobože oštru liniju onoga koji sedi.

CESARIANO, CESARE DI LORENZO Italijanski graditelj, slikar i pisac (1483 – 1543). Graditeljstvo učio kod Bramantea, a slikarstvo verovatno kod Leonarda. radio u Ferrari i Reggiu, a najviše u Milanu kao graditelj fortifikacija i inženjer u službi vojvoda Sforza. Glavna mu je zasluga što je na italijanski jezik preveo i štampao u Milanu 1521 delo M.P. Vitruvija »De Architectura Libri Decem«. Učestvovao u izgradnji milanske katedrale (1535-37).

CHADWICK, DON (1936 - ) Savremeni američki dizajner nameštaja i industrijskih proizvoda. Chadwick, koji živi i radi u Californiji, najviše je poznat po ingenioznom setu modularnih jedinica za sedenje koje je dizajnirao a proizvodila Herman Miller Furniture Co. Ove jedinice su napravljene od poliuretanske pene, koja je modelovana tako da formira platformu, sedište i naslon iz jednog komada, a koja je potom tapacirana. Postoje tri osnovna modula: jedan je rektangularan drugi sa zakošenim trapezastim (klinastim) stranama užim na prednjoj strani, a treći je sa zakošenim stranama pod istim uglom, medjutim užim sa zadnje strane. Ove bazne jedinice mogu da se medjusobno spajaju i na taj način formiraju različite oblike – prave linije, lučne ili raličite krive linije i meandere.

CHALGRIN, JEAN FRANÇOIS THÉRÈSE (1739-1811) Francuski arhitekta, rodjen u Parizu, studirao sa Servandonijem. Učenik Boulléea i rimski student (1758-63). Radio kao Inspecteur des Travaux de la Ville de paris (od 1763) pod Moreau-Desproux-om. Započeo je u epicenskom neo-klasičnom maniru koji je u to vreme vladao (na pr. u radovima Soufflota), ponovi uvodi bazilikalan plan na svojoj crkvi St. Philippe-du-Roule, Pariz (projektovana pre 1765, sagradjena 1772-84),pod uticajem Cordemoya, Laugiera i Contant d'Ivry-ja. Crkva je imala velikog uticaja na arhitekturu tog doba. Medjutim, njegovo remek delo, Arc de Triomphe (Trijumfalna kapija), Pariz (1806-35), je pre romantično-klasična po stilu Boulléa, sa imperijalnim simbolizmom i megalomanskom veličinom, koju je završio Blouet (1836). Kapija sadrži dve glavne osovine umesto samo jedne i astilarna je po strukturi. Nije doživeo da je vidi dovršenu a skulptoralna dekoracija Rudea i ostalih daje joj osobiti izgled arhitekture XIX veka. Rekonstruisao je Odéon, Pariz, godine 1807, prema originalnim projektima Joseph Peyrea i Charles De Wailly-ja.

CHAMBERLIN, POWELL & BON Londonsko arhitektonsko partnerstvo (Peter Hugh Girard Chamberlin, rodj. 1919, Geoffry C. Hamilton Powell, rodj. 1920 i Christopher Bon, rodj. 1921). Partneri su dobili nagradu na konkursu grada Londona 1952 za gradsku stambenu četvrt oko Golden Lane. Podigli su lepe objekte skladišta u Withamu, Essex (1953-5) i odličnu školu (Bousfield School, London) 1952-6. Njihova zgrada New Hall, Cmbridge (početa 1960) je nešto sasvim posebno po formi. Medju njihove najveće poslove ubraja se projekat za Univerzitet u Leedsu.

CHAMBERS, SIR WILLIAM (1723 - 1796) Najveći zvanični arhitekta njegovog perioda u Engleskoj, rodjen u Göteborgu, Švedska, sin škotskog trgovca. Sa šesnaest pristupa u Swedish East India Company i u periodu od devet godina putuje po Indiji i Kini. Njegovo arhitektonsko obrazovanje počinje 1749 u Parizu kod J.-F. Blondela, a nastavljeno je u Italiji od 1750 sve do 1755, kada se doseljava u London. Vrlo brzo postiže veliki uspeh. Njegovo imenovanje (1756) kao arhitektonskog tutora Princa od Walesa omogućilo mu je kraljevsku slavu, a odmah ubrzo postaje kraljevski arhitekta, zajedno sa Robert Adamom (1760). Bio je prvi rizničar na Royal Academy i imao je ključnu ulogu u njenom osnivanju.
Njegova karijera bila je izuzetno uspešna, a njegovi objekti su bili ekstremno prihvaćeni; profinjeni u ornamentaciji, precizni pri upotrebi arhitektonskih redova, medjutim, pre akademski, uprkos njegovoj čuvenoj pagodi u Kew Gardens, kao i manje spektakularni nego što su to bili objekti Roberta Adama. Njegov stil je školski ali eklektičan, zasnovan na engleskom palladijanizmu, umekšanom i rafiniranom neoklasicizmom Soufflota i njegovih savremenika, koje je upoznao u Parizu i sa kojima je i kasnije bio u vezi. Obično najbolji u detalju, na malim dimenzijama, njegova akademska rafiniranost je dobro ilustrovana sa njegova dva rana rada, Casino u Marinu, Dublin (1757-69), primer kombinacije striktno klasičnih elemenata koji se nuklapaju u plan grčkog krsta i Pagoda u Kew (1757-62) kod koje on pokazuje sličnu arheološku težnju, ali u drugom maniru. Postao je značajan po svom stepeništu u Gower House, London (oko 1769, srušeno), Melbourne House, London (oko 1772, srušena) i Somerset House, London. Njegove kuće u prirodi (country houses) su neo-palladijanske po planu i kompoziciji, kao na pr., Lord Bessborough vila, sada škola u Roehamtonu (oko 1760), dok je ulična fasada njegovog najvećeg i najpoznatijeg rada, Somerset House, London (1776-86) svesna imitacija palladijanske kompozicije sa Inigo Jonesom na terenu. Mada nikad nije bio toliko omiljen kao što je to bio Adam, Chambers je načinio veliki uticaj kako na samu arhitektonsku profesiju tako i na svoje brojne učenike. Njegova knjiga »Treatise on Civil Architecture« (1759) postalo je standardno delo.
Mada je uglavnom bio poznat kao arhitekta, Chambers je takodje izradjivao eklektički nameštaj upotrebljavajući neoklasične ornamentalne detalje i arhitekturalne forme. Nakon putovanja u Kinu sa Swedish East India Co., u svojoj mladosti, Chambers je objavio »Designs for Chinese Buildings« (1757) u kojoj se nalaze i projekti nameštaja. Ovaj rad nije imao uticaja na onovremeni dizajn, možda iz razloga šro je bio više autentičan nego što su bile kapriciozne »chinoiserie« tog doba. Budući da je studirao u Parizu i Rimu, Chambers se odricao od interesovanja za Orijentalan dizajn, nazivajući ga »interior to the antique«.

CHAMBIGES, MARTIN Francuski graditelj (1460 – 1532) Francuski gotički arhitekta. Sagradio poprečni brod katedrale u Sensu (oko 1494) u stilu cvetne gotike (flamboyant), poprečni brod katedrale u Beauvaisu (oko 1499) i portal katedrale u Troyesu (oko 1506). Izradio planove za dogradnju katedrale u Senlisu, koju su izveli njegov sin Pierre Ch. (umro 1544) i Jean Dizieult. Martin Chambiges je majstor – graditelj smele fantazije, jedan od poslednjih predstavnika kasne gotike u periodu kad se u Francuskoj već pojavljuje renesansa.
Njegov sin Pierre radio je zajedno sa ocem na Troyesu u Beauvaisu, radio na Hôtel de Ville, pariz (1533-4) i sagradio je Château u St-Germain-en-Laye od 1539.

CHAMBIGES, PIERRE I Francuski graditelj (' – Pariz, 1544). Nastavljao započete radove svog oca Martina na katedralama u Troyesu i Senlisu; 1527-30 radi na izgradnji dvoraca Chantilly za Anne de Montmorencya. Posle 1540 upravlja gradnjom dvoraca Saint Germain–en-Laye i Fontainebleau. Verovatno je radio i na gradskoj većnici u Parizu.

CHAMBIGES, PIERRE II Francuski graditelj iz perioda kraja XVI i početka XVII veka, sin Pierrea I. Učestvovao u izgradnji delova Louvrea i Tuillerija i velike galerije, koja je trebalo da spaja ove dve gradjevine.

CHAMOUST, RIBART DE (aktivan 1776-83) V. Ribart de Chamoust

CHAMPNEYS, BASIL (1842 – 1935) Engleski arhitekta rodjen u Londonu. Počeo je sa praksom 1867 i projektovao je više značajnih gradjevina, uključujući Selwyn Divinity školu, Cambridge (1878-9) u ranom tudor stilu, kao i Mansfield College, Oxford (1887-9) u stilu gotičkog preporoda. Na zgradi Indian Institute, Oxford (1883-96), on je pomešao detalje rane renesanse i stila gotičkog preporoda. Njegove najbolje gradjevine su biblioteka John Rylands, Manchester (1890-1905), dobar primer Arts and Crafts drugog zašiljenog gotičkog stila, kao i Newnham College, Cambridge (1874-1910), u crvenoj opeci, sa elementima Queen Anne i stila holandskog domaćeg preporoda.

CHAMPOLLION, JEAN – FRANÇOIS Francuski egiptolog (1790 – 1832). rano počinje da istražuje egipatske starine. Proučavanjem natpisa (pisanog paralelno hijeroglifima, egipatskim demotskim i grčkim pismom) na tzv. »kamenu iz Rosette« otkriva sistem hijeroglifskog pisma, koje prvi tumači. Napisao je gramatiku staroegipatskog jezika i rečnik, koji je kasnije, nakon njegove smrti, izdao njegov brat. začetnik je egiptologije i prvi profesor katedre egiptologije na pariskom Collège de France. Od 1826 direktor egipatskog odeljenja u muzeju Louvre.

CHANNON, JOHN (akt. 1733 – 1783) Britanski proizvodjač nameštaja u stilu rokokoa. Chanon se specijalizovao za nameštaj sa marketerijom koja inkorporiše bronzane umetke i razradjene ormolu okove, u maniru stila francuskog Louis XV.

CHANTRELL, ROBERT DENNIS (1793 – 1872) Engleski arhitekta rodjen u Southwarku. Bio je učenik Soane-a pre nego što se odselio u Leeds, Yorkshire 1819, gde je započeo uspešnu praksu serijom javnih gradjevina u stilu grčkog preporoda, od kojih je većina uništena. Takodje je značajan kao projektant više važnih crkavaa koje su podignute u periodu 1823-1850. St Peter's, Leeds, njegovo remek delo, predstavlja školski primer eseja o gotici, u to vreme neobično značajnoj po svojoj veličini i kvalitetu. Kao takav, njegov rad je opisan u »The Ecclesiologist-u« (1847).

CHAPIN, AARON (1753 – 1838) Umetnički stolar iz SAD, Connecticut, koji je radio u stilu federalnog perioda. Sin Eliphaleta Chapina (1741 – 1807), Aaron Chapin je radio zajedno sa svojim ocem na području East Windsora do 1783, kada se preselio u Hartford i počeo da radi u neoklasičnom stilu, prvenstveno po uzoru na primere George Hepplewhite-a. Njegov sin, Leartes Chapin, nasledio ga je u poslu, ali je umro 1847.

CHAPIN, ELIPHALET (1741 – 1807) Umetnički izradjivač nameštaja iz Connecticuta, koji je radio u stilu »country Chippendale«. Učio je u Philadelphiji, gde je i započeo karijeru. Godine 1771 vratio se u Conecticut i doselio u East Windsor. Tu je izradjivao nameštaj koji se razlikovao po svojoj kosmopolitenskoj razradjenosti, kao na primer po elegantnim jastučastim stopama i izvanredno duborezanim finialima, koji su još uvek bili jednostavniji i uzdržaniji od uporedivih primeraka nameštaja koji je u to vreme radjen u Philadelphiji. Njegov nameštaj je sadržao fine proporcije i estetski osećaj, mada je istovremeno zadovoljavao zahteve ruralnog tržišta. Njegov sin, Aaron Chapin (1753 – 1838) bio mu je partner pre nego što se odselio u Hartford 1783.

CHAREAU, PIERRE (1883 – 1950) Francuski arhitekta i dizajner nameštaja, rodjen u Bordeauxu. Postao je poznat javnosti nakon remodelovanja apartmana u ulici St-Germain, Pariz (1918-19), koje je uključilo i nameštaj (kod kojeg je karakteristična upotreba šper ploče, metalnih cevi i abonovine); enterijer je predstavljen na izložbi »Salon d'Automne« 1919. Takodje je izlagao nameštaj 1924-5 na Exposition International des Arts-Décoratifs, a 1928 je projektovao kuću u Rue St-Guillaume, Pariz, kod koje je upotrebio staklene blokove (pre nego što će početi da ih upotrebljava Le Corbusier). Svom radu dao ja naziv »Maison de Verre«; kuća je završena 1932 u saradnji sa Bernardom Bijvoetom (1889-1979), koji je bio njegov saradnik od 1925 do 1935. Kuća takodje ima izloženu čeličnu strukturu. God. 1940 Chareau je emigrirao u SAD gde je sagradio kuću za slikara Roberta Motherwella u East Hamptonu, NY, u periodu 1940-tih, medjutim, ovaj rad nije imao značajan uticaj.
Pored arhitekture, Chareau je bio značajan na polju dizajna nameštaja. Prvobitno, radio je u stilu Art Deco, a tokom 1920-tih i 1930-tih, bio je pod uticajem dizajnera Bauhausa i Le Corbusiera i gravitirao je prema internacionalnom stilu. Njegov kasniji nameštaj bio je jednostavan, rektilinearan po formi i nije sadržao ornamente. Chareau je bio član Union des Artistes Modernes, pariske organizacije koja je promovisala internacionalan stil. Posebno je bio poznat po serijama dizajna, koje je započeo 1924, za gvozdene radne stolove sa pločama koje su se izvlačile ili bile dodatno postavljene, u nameri da se obezbedi veća radna površina. Takodje je izradjivao stolice od čeličnih cevi.

CHARPENTIER, ALEXANDRE (1856 – 1909) Francuski dizajner nameštaja i medaljer, stila Art Nouveau. Prvenstveno je bio umetnički zanatlija specijalizovan za rad u metalu, medjutim, izradio je nekoliko filih komada nameštaja u dekorativnom pariskom Art Nouveau stilu, za Samuela Binga. Neki medju ovim komadima su imali umetnute bronzane panele (takodje njegov dizajn), na kojima su često predstavljani uvijeni ženski aktovi.

CHÂTEAUNEUF, ALEXIS DE (1799 – 1853) Arhitekta rodjen u Hamburgu u porodici Francuza iz visoke klase, učio kod Weinbrenneraa, Wimmela i ostalih. Živeo je u svom rodnom gradu, gde je projektovao gradjevine u kojima je kombinovao severnonemačku tradiciju arhitekture od opeke zajedno sa rundbogenstilom i elementima renesanse. Njgov rad duguje mnogo Percieru, Fontaineu i Schinkelu i po sebi je bio uticajan. Medju značajnijim gradjevinama je Gradska pošta (1830-te, srušena), fini objekat na Neu-Jungfernstieg (oko 1835, srušena), takodje i azil koji se sastoji od izdvojenih paviljona u parku u blizini Kiela (1842). Remodelovao je deo Hamburga u području oko jezera Alster nakon požara 1842 i projektovao je brojne strukture, uključujući zgrade za Gildu stolara, Hol za gildu krojača i crkvu Sv Petra. Zajedno sa njegovim asistentom, W. von Hanno-m, sagradio je Crkvu Sv. Trojstva, Oslo, Norveška (1850-8), gotičku centralizovanu gradjevinu na oktagonalnom planu sa isturenim tremom, transeptima i svetilištem. Medju njegovim publikacijama su »Architectura Domestica« i »TThe Country House« (obe iz 1843). Načinio je više nerealizovanih projekata za objekte u Londonu, uključujući predloge za Royal Exchange i Nelson Memorial.

CHEDANNE, GEORGES (1861 – 1940) Francuski arhitekta. Na École des Beaux-Arts. Pariz, skrenuo je pažnju na sebe crtežima za rekonstrukciju Pantheona, Rim (1887). Na polju arhitekture, neki medju njegovim projektima pokazuju uticaj Art Nouveau-a, dok drugi izražavaju mogućnosti izlaganja gvozdenih struktura i staklenih ispuna, kao na primer, elegantna poslovna zgrada Parisien Libéré, u 124 Rue de Réaumur (1903-4). Njegova Galeries Lafayettes u Parizu bila je jedna od najimpresivnijih i elegantnih robnih kuća, projektovana upotrebom ramovske strukture i gvoždja.

CHELLES, JEAN DE i PIERRE V. Jean de Chelles. (aktivni u XIII i XIV v.) Jean de Chelles je bio majstor graditelj koji je sagradio deo transepta na Notre Dame u Parizu; radove na severnom transeptu izveo je 1240-tih a na južnom transeptu 1258. Pierre de Montreuil je radio zajedno sa Chellesom i nasledio ga je na mestu glavnog graditelja ili arhitekte 1265. Rodjak Chellesa, Pierre de Chelles, bio je glavni graditelj na Notre Dame u periodu ranog XIV veka i radio je na katedrali u Chartresu.

CHÉRET, GUSTAVE – JOSEPH Francuski skulptor, porcelanski plastičar i keramičar (1838 – 1894). Mladji brat slikara i grafičara Jilesa Chéreta. Godine 1887 postao direktor umetničkog odeljenja u Manufacture Nationale de Sèvres. radio terakote i vaze, kao i ukrasne predmete i osnove za nameštaj.

CHERMAYEFF, IVAN (rodj. 1932) Američki arhitekta, grafički dizajner i dizajner izložbi, veoma cenjen u dugom periodu. Sin proslavljenog arhitekte Sergea Chermayeff, studirao je na Harvardu (1950-52), na Chicagi Institute of Design (1952-54) i Yale University School of Arrt and Architecture (1954-55). God. 1957 osnovana je Brownjohn, Chermayeff and Geismar, koja će prerasti u kompaniju Chermayeff & Geismar Inc. 1960. Od 1964 on je takodje član u Cambridge Seven Associates, erhitektonskoj i multidisciplinarnoj firmi u Massachusettsu. Širok krug njegovih radova uključuje postere, projekte za corporate identity, projekte ambalaže, omote za časopise i dr. Neki od najpoznatijih primera su sheme corporate identity za Chase Manhattan Bank (1959), Mobil Oil (1962) i Xerox (1965). Zaslužan je za dizajn američkog paviljona na Expo '67 i '70 i NBC televizijski simbol (1987). Mada većina njegovih radova ostaje u domenu modernog pokreta, oni imaju i izvesnu dozu humora ili ekscentričnosti.

CHERMAYEFF, SERGE IVAN (1900 – 1996). Rodjen u imućnoj porodici na Kavkazu, Rusija, školovao se u Londonu. Kao arhitekt, dizajner i slikar, u velikoj meri je bio samouk. U prvo vreme radi kao novinar za Amalgamated Press (1918-22), zatim živi u Buenos Airesu. Po povratku u London, zapošljava se u firmi za izradu enterijera E. Williams Ltd (1924-27), a potom kao direktor Modern Art Studija proizvodjača nameštaja Waring and Gillow. Kompaniju izvlači iz istoricističkog stila i usmerava je prema modernom, prvenstveno pod uticajem paris exposition des arts décoratifs et industriels, 1925. Od 1929 je pod snažnim uticajem Erica Gilla i Ericha Mendelsohna, a otvara samostalnu praksu 1930. Medju njegovim radovima iz tog perioda su enterijeri za Cambridge Theatre (1930) i za British Broadcasting Corporation (1932), oba u Londonu. Nakon perioda rada kao samostalnog arhitekte (1931-33) ulazi u partnerstvo sa Mendelsohnom (1933-36), zajedno sa kojim proizvodi više objekata u stilu modernog pokreta, uključujući De La Warr Pavilion, Bexhill-on-Sea, Sussex (1934-5), Nimmo House, Chalfont St. Giles, Buckinghamshire (1935) i još jednu kuću u 64 Old Church Street, Chelsea, London (1935-6). Njegova elegantna kuća u Bentley Wood, Halland, Sussex (1938-9) bila je veoma napredna i najavljuje novi period njegovog razvoja u Americi i njegovu upotrebu drvenih ramovskih struktura. U periodu 1930-tih je projektovao stolice od čeličnih cevi za Pela (1931-34) i vrlo uspešne Ekco radio kabinete u bakelitu (1933). God. 1940 emigrirao je u SAD, gde je predavao na Brooklyn Collegeu, New York (1942-46), a zatim od László Moholy Nagyja preuzima vodjstvo Institute of Gesign u Chicagu, 1947. Od 1951 predaje arhitekturu na MIT, Harvard i Yale univerzitetima. Bio je možda najenergičniji britanski predstavnik modernog pokreta i ima velike zasluge u prenošenju modernizma u SAD. Njegova kuća u New Havenu, Conn. (1962-3) verovatno je njegovo najuspešnije delo u SAD.

CHERSIPHRON V. Hersifron

CHEVAKINSKY, SAVA (ČEVAKINSKI) (1713-1770tih) Ovlašćeni arhitekt u Carskojem Selu 1745, zaslužan je (sa A. Kvasovim) za većinu radova, osim koje je izveo Rastrelli, tj. Rococo Hermitage. Njegov najveći rad koji je sačuvan je katedrala Sv. Nikole (1752) u Sankt Petersburgu, najuspešnija barokna crkva u Rusiji. Mada je radio pod senkom Rastrellija, sačuvao je i razvio sopstvenu artističku personalnost.

CHEVAL, FERDINAND (1836 – 1924) Francuski poštar koji je proveo 33 godine svoga života gradeći »Idealan dvorac« (Palais idéal) koji predstavlja izvanredan primer naivne umetnosti i arhitekture. Ferdinand Cheval je živeo u Châteauneuf-de-Galaure, u departmanu Drôme u Francuskoj. Napustio je školu kad je imao 13 da uči pekarski zanat, medjutim, postao je poštar. Scheval je počeo gradnju aprila 1879. Po svojoj priči, jednog dana je ugledao kamen neobičnog oblika i poneo ga sa sobom; sledećeg dana vratio se na isto mesto i počeo da skuplja kamenje. U periosu 33 godine, za vreme dok je hodajući raznosio poštu, Cheval je nosio kamenje kući, gde je od njih gradio svoju »Idalnu palatu«, idalan dvorac. U prvo vreme je nosio kamenje u džepovima, potom u korpi a eventualno i kolicima. Često je radio noću, na svetlosti uljne lampe. Lokalni stanovnici su ga smatrali za seoskog idiota.
Dvorac je mešavina različitih stilova, inspirisanih motivima iz Biblije i Hindu mitologije. Kamenje je Cheval spajao krečnim malterom, žicom i cementom. Želja mu je bila da bude sahranjen u svom »dvorcu«. Kada su to francuske vlasti zabranile, nastavio je još osam godina da gradi mauzolej za sebe, na groblju u Hautrivesu. Cheval je umro 19. avgusta 1924, samo godinu dana nakon što je završio gradjevinu. Neposredno pred njegovu smrt, Cheval je počeo da privlači pažnju velikana kulture, André Bretona i Pabla Picasso-a. Godine 1969 André Malraux, ministar kulture, proglasio je palatu kulturnim dobrom koje je i zvanično zaštićeno.

CHIARADIA, ENRICO Italijanski vajar (1855 – 1901). Studirao najpre tehniku, a zatim vajarstvo u Münchenu, Beču i Rimu. Glavna dela su mu javni spomenici: bronzani Cavour u Padovi (1888) i konjanička skulptura Viktora Emaniela II na velikom nacionalnom monumentu (Vittoriano) u Rimu.

CHIARI, MARIO Italijanski pozorišni i filmski scenograf (Firenca, 1909 - 1989). Apsolviravši studije arhitekture, posvetio se od 1932 scenografiji. Posle Drugog svetskog rata afirmisao se kao jedan od najistaknutijih italijanskih scenografa svojim smeonim i originalnim koncepcijama u rešavanju scenskog prostora.. PPprimenjuje arhitektonske elemente u kombinaciji sa bogatim kolorističkim efektima. Saradnik je režisera V. de Sice, L. Viscontija i dr.

CHIATTONE, MARIO (1891 – 1957) Italijanski arhitekta. Izlagao je, zajedno sa Sant'Elia-om, svoje crteže za »modernu metropolu«, koji predstavljaju značajne primerke italijanskog futurizma. Tokom 1930-tih njegov rad se okreće grupi Novocento Italiano, a sve više postaje stilski predstavnik ogoljenog neoklasicizma.

CHIAVERI, GAETANO (1689-1770) Kasno barokni arhitekt, rodjen u Rimu, ali je radio uglavnom u Severnoj Evropi – St. Petrsburg (1717-27), Varšavi i Dresdenu (oko 1737-48). Njegovo remek delo bila je Hofkirche u Dresdenu (započeta 1738, teško oštećena 1944), rimsko katolička crkva koja je trebalo da bude suparnik po grandioznosti Bährovoj luteranskoj Frauenkirche. Ima elegantan campanile sa gornjom sekcijom u otvorenom radu koji daje savršenu suprotnost prema snazi Bährove kupole, na isti način kao što je učinjeno sa spoljašnjošću crkve putem ritmičko isturenih i upuštenih zidova krunisanih brojnim statuama. Chiaveri je izradio projekte za rečni front kraaljevske palate u Varšavi (1740, samo delimično usvojeni) i nekolicinu teatralnih crteža za kraljevsku palatu u Dresdenu (oko 1748, nisu realizovani). Objavio je mapu gravira »Ornamenti diversi di porte e finestre« (1743-4).

CHIEZE (CHIESE), PHILIPPE DE Italijanski graditelj iz XVII veka. Radio u Švedskoj do 1661, kada se seli u Berlin, gde je umro 1673 ili 1678. Gradio i dogradjivao na barokni način više dvoraca (Klein – Glienicke s.d. Havel, Potsdam) i tvrdjava (Kostrzyn-Küstrin, Stargard, Kolobrzeg-Kolberg).

CHIPIEZ, CHARLES Francuski arhitekta i arheolog (1835 – 1901). Studirao kod E. Viollet-le-Duca i J.-Ch. Danjoya. U arhitektonskim osnovama služi se dekorativnim i konstruktivnim elementima antičkih gradjevina. IIzvodi nadgrobne spomenike u Parizu i spomenik opsade Pariza u Buzenvalu (1874). Proučava antičku arhitekturu i izradjuje planove za obnovu starih gradjevina (hramovi u Jerusalimu i Karnaku).

CHIPPENDALE, THOMAS Engleski majstor nameštaja (Yorkshire, 1718 – London, 1779). Začetnik stila nameštaja, poznatog pod njegovim imenom. Godine 1754 izdao delo »The gentleman and cabinetmaker's Director« u kojem je crtežima i tekstom prikazao svoj način izrade nameštaja. Ovim delom značajno je uticao na ukus svog vremena ne samo u Engleskoj, već i na kontinentu, pre svega u Nemačkoj. Njegova knjiga, koja je skraćeno nazvana »Director«, predstavljala je sve tipove domaćeg nameštaja u rokoko maniru koji je predstavljao adaptiran francuski stil Louis XV. Dok Chippendaleovi planovi nameštaja nisu potpuno originalni – predstavljali su varijacije, ponekad vrlo bliske originalu, već objavljenih britanskih i francuskih radova – oni su prikazivali zrelost britanskog rokoko nameštaja, ponekad zvanog stil Chippendale, zbog efekta knjige »Director« koji je bio veliki. Nakon uspeha knjige, Chippendale je razvio posao izrade nameštaja. Upošljavao je nekoliko umetničkih stolara, uključujući Henry Coplanda, mathiasa Darly-ja i Matthiasa Locka u jednoj od najvećih ustanova za projektovanje i izradu nameštaja tog doba u Londonu. Njegov nameštaj karakterišu duborezani ornamenti, delikatno dekorisane tzv. »cabriole« noge i nasloni za stolice (kao na »Ribband-back« stolici) i naneti motivi na sekreterima, kao i izrada drugog kutijastog nameštaja. Takodje je je delio ukus tog perioda za novim i egzotičnim i popularizovao dve jednistveno britanske varijante rokoko dizajna, pod imenom »Chippendale gotički nameštaj« i »Kineski Chippendale nameštaj«.
Nakon oko 1765 Chippendale je veliki deo nameštaja izradjivao u Adam stilu u angliciziranoj verziji stila Louis XVI, mada je dizajn neoklasičnog stila bio prisutan u kreacijama njegovog sina Thomasa Chippendale Juniora. Nakon Chippendaleove smrti, njegov sin je nastavio da vodi posao.

CHIPPENDALE, THOMAS, JUNIOR (1749 – 1822) Britanski umetnički stolar koji je radio u neoklsičnom stilu. Sin Thomasa Chippendale-a, izuztenog dizajnera i proizvodjača nameštaja u stilu rokokoa, Chippendale Mladji, je bio poznat po kreacijama nameštaja u stilu Adams, koji je izradjivao njegov otac u periodu 1760-tih i 1770-tih. Vodio je posaao nakon smrti oca 1779, izradjujući bogato ornamentisane komade u neoklasičnom stilu zasnovane na francuskom stilu Louis XVI. Takodje, 1779, objavio je knjigu uzoraka neoklasičnih projekata »Sketches for Ornament), uglavnom po francuskoj inspiraciji. Nastavio je da prati francuski trend i kada je postao, u XIX veku, vodeći proizvodjač nameštaja u stilu Regency.

CHIPPERFIELD, DAVID (1953 - ) Engleski arhitekta, rodjen u Londonu. Radi u svojim biroima u Londonu, Berlinu i Milanu a ima predsatvnišvo u Šangaju. Jedan od nekoliko modernista u arhitekturi, njegova praksa je praćena filozofskim pristupom, pre nego »house style«.
Nakon što je diplomirao na Architectural Association u Londonu, radio je kod Douglasa Stephena, Richarda Rogersa i Normana Fostera a 1984 je osnovao sopstvenu praksu, David Chipperfield Architects. Predavao je u Evropi i SAD, posebno je značajna njegova pozicija šefa katedre Mies van der Rohe na Escola Tècnica u Barceloni. Chipperfield je bio jedini britanski arhitekta pozvan da projektuje Tate Modern. Izradio je pobednički projekat na konkursu za River and Rowing Museum u Henley-on-Thames. Danas je visiting professor na University of Arts London (prvobitno London Institute). Medju poslednjim većim projektima je rekonstrukcija srušenog Neues Museum u Berlinu, čije se otvaranje predvidja 2009.

CHOCHOL, JOSEF (1880 – 1956) Radio pod uticajem dela Otto Wagnera i njegovog učenika Jana Kotere. Chochol je postao značajna ličnost u Boemiji i Moravskoh. Pre 1914 bio je pod uticajem ekspresionizma, pre svega na svojem apartmanskom bloku u ulici Neklan, Prag (1913), gde dominiraju prizmatični oblici i nagnute površine. Bio je vodeći praktičar arhitekture kubizma što je demonstrirao na najbolji način na svojoj vili ispod brda Vyšehrad u Pragu (1912-14). Primenjana dekoracija u njegovom projektu nije radjena pod pravim uglovima, a virtuelno nijedna površina nije paralelna glavnim crtama plana. Njegovo eliminisanje istoricizma i redukovanje fasada na elementarne oblike odveli su ga u eksperimentisanje konstruktivizmom tokom 1920-tih.

CHOISY, AUGUSTE (1841 – 1904) Francuski arheolog, istoričar arhitekture i inženjer. Bio je glavni inženjer u Département des Ponts et Chaussées tokom više godina, medjutim, njegova reputacija zasniva se na njegovim značajnim pisanim delima. Njegovo mišljenje bilo je pod uticajem Viollet-le-Duca i njegovih analiza forme i strukture, a privuklo je pažnju kasnijih arhitekata, poput Le Corbusiera i Perreta. Njegova predivno ilustrovana »Histoire de l'Architecture« (1899) posebno naglašaba evoluciju konstrukcija; knjiga je uzvršila značajan uticaj na nove generacije arhitekata. U ovoj obimnoj knjizi on je objavio briljantne analize arhitektonskih teorija Viollet-le-Duca i drugih teoretičara arhitekture, sublimišući ih na fraze i dijagrame. Njegovi argumenti podržavali su utilitaran pogled na arhitekturu, razvijen iz prakse i analitičkih istraživanja i primenjivali ga na inženjerski praktičan rad. Efektivno, on je redukovao arhitekturu na strukturu i zalagao se za stanovište da arhitektonska struktura predstavlja neposredan odraz društva datog vremena, nego što su to arhitektonski stilovi ili umetnički pravci.

CHRISTIAN, EWAN (1814 – 95) Britanski arhitekta, osnovao je sopstvenu arhitektonsku praksu 1842. Bio je arhitekta i konsultant u Crkvenom savetu »Ecclesiastical Commissioners) od 1850. Njegove crkve naginju robusnim oblicima i moćnim izražajnim radovima gotičkog preporoda. Medju značajnijim crkvama su: St Mark's, Leicester (1869-72). Njegova napoznatija gradjevina je National Portrait Gallery, London (1890-5), u stilu italijanske renesanse.

CHRISTIANSEN, HANS (1866 – 1945) Nemački dizajner koji je radio u stilu secesije (Sezession). Studirao je slikarstvo i dizajn u Hamburgu i Münchenu; 1890 osnovao je kompaniju u Münchenu koja je trgovala slikama i radila opremanje enterijera. Christiansen je posetio SAD 1893 i bio je veoma impresioniran radovima Louisa Comforta Tiffany-ja, tako da je, po svom povratku u Nemačku, nastavio studije dizajna, kod J.M. Olbricha i drugih. Verovao je da umetnik treba da se isproba u svim, a u najmanju ruku na nekoliko polja umetnosti, nastavio je uporedo i da slika, pisao je filozofska dela i dizajnirao nameštaj, nakit, odeću, staklo i keramiku. Christiansenov nameštaj je bio izradjen u stilu bečke secesije: uzdržano rektilinearan, sa naglašenom geometrijskom dekoracijom, dramatično kontrastnih boja i sa čestom upotrebom metalnih delova.

CHRISTOFLE, CHARLES Francuski zlatar (Pariz, 1805 – 1863). Učenik radionice Calmette. Godine 1831 osnovao sopstvenu radionicu, u kojoj izradjuje najpre nakit, a od 1842, primenivši sistem galvanoplastike, srebrno posudje. Posle njegove smrti, radionicu vode njegov sin Paul Ch. (1838-1907) i nećak H. Bouilhet (1830-1910). radionica Christofle izradjivala je reprezentativne servise, na pr. za Napoleona III, parisku većnicu, kao i serijsko posudje prema nacrtima pojedinih umetnika – dekoratera. Pod vodjstvom paula Christoflea i H. Bouilheta izradjivala je i dekorativne figure za fasade različitih zgrada (Louvre, pariska Opera).

CHRYSLER CORPORATION (osnovana 1925). Proizvodjač automobila, kompanija koju je osnovao u Detroitu Walter Chrysler, bivši potpredsednik General Motorsa (196-19). Chrysler Four (1925) predstavljanlo je novo odeljenje u dizajnu automobila koje je unelo novu koncepciju u dizajn odvajanjem motora od automobilskog okvira. Chrysler je veliki uspeh načinio modelom Airflow (1934) kod kojeg je motor bio smešten iznad prednje osovine; ovo je rezultovalo izuzetnom prostranošću unutrašnjosti vozila. Chryslerov inženjer Carl Breer takodje je kao novinu u dizajn uveo aerodinamiče forme i ergonomske mere; medjutim, automobil je imao malo komercijalnog uspeha. Uspeh kompanije Chrysler, medjutim, bio je u postizanju većih profitnih stopa putem veće integracije proizvodjača – kompanija je uvela širu upotrebu standardizovanih delova pa je na taj način manje bila oslonjena na pojedine podizvodjače u odnosu na tadašnju konkurenciju. God. 1939 kompanija je bila drugi najveći proizvodjač automobila. Tek oko 1970-tih, kada se Chrysler suočio sa mogućnošću bankrota, kompanija se okrenula većoj diverzifikaciji modela, kojom je mogla da pobedi evropske i japanske proizvodjače automobila.

CHURCHILL, LEMUEL (akt. 1805 – 1828) Umetnički stolar iz Bostona, koji je radio u stilu direktorijuma (»Directory«). Bio je pristalica engleskog stila ridžensi (»Regency« stila) i radio je pod uticajem uzoraka Thomasa Sheratona. Churchill je bio čuven po nameštaju izradjenom u strogom ali elegantnom neoklasičnom stilu.

CHURRIGUERA, JOSÉ BENITO DE (1665-1725) najstariji od trojice braće arhitekata, ostali su Joaquín (1674-1724) i Alberto (1676-1750). Potiču iz porodice skulptora iz Barcelone, specijalizovani za duborezanje retabla, počeli su samouki; iz tog razloga potiče njihov čudnovat arhitektonski stilo sa raskošnom ornamentacijom površina, danas poznat kao Churrigueresque stil. Neke izuzetno fantastične i varvarske osobine njihove umetnosti mogle su da budu inspirisane nativnom umetnošću u Centralnoj i Južnoj Americi. José Benito se rano doselio u Madrid, gde je radio kao duborezac retabla (na pr. Segrario u katedrali u Segoviji) i nije se bavio arhitekturom sve do 1709, kada je postavio plan grada Nuevo Baztán, najambiciozniju i originalnu urbanu shemu tog perioda u Španiji. Najbolji radovi njegovog brata Joaquína datiraju iz naredne dekade, na pr. patio na Colegio de Anaya i Colegio de Calatrava, Salamanca. Najmladji brat, Alberto je bio najtalentovaniji, medjutim, nije se razvio kao arhitekt sa sopstvenim stilom sve do smrti dva starija brata. Plaza Mayor u Salamaci (početa 1729) je njegov prvi veliki rad. San Sebastian, Salamanca, sledi 1731, ali nakon sedam godina on napušta Salamanku i podnosi ostavku na mesto arhitekte. Njegovi poslednji radovi su mali, medjutim, ubrajaju se medju najbolje: na pr., crkva u Orgazu (1738) kao i portal i fasada crkve Assumption u Ruedi (1738-47).

CHWAST, SEYMOUR (rodj. 1931). Američki grafičar, studirao na Cooper Union, New York (1948-51), a nakon toga osnovao Push Pin Studio zajedno sa Miltonom Glaser, 1954. njegovi radovi predstavljaju u vizuelnom smislu kontrast prostornoj dubini Glaserovih nacrta. Koristeći na svojim plakatima tipografski vizuelni identitet iz perioda XIX veka, upotpunjem svetlim bojama, on se obraćao istorijskim izvorima javnog oglašavanja. Karakterističan je njegov poster protiv rata u Vijetnamu sa sloganom: »Rat je dobar biznis; investirajte vašeg sina«.

CIAM (C.I.A.M.) (franc.) Skraćenica za Congres Internationaux d’Architecture Moderne (CIAM). Svrha ujedinjenja modernih arhitekata i osnivanja kongresa bila je borba za “životna prava” savremene arh. koja se borila protiv jakih nazadnih snaga akademizma, koji je u to vreme vladao celim područjem građenja. CIAM-i su imali za cilj da obrađuju probleme koje pojedinac nije mogao da savlada. To je definicija kojom je Le Corbusier opisao svrhu CIAM-a. Iniciranje CIAM-a je uslovilo: inicijativa Helene de Mandrot o sastanku mladih arhitekata, podizanje zida protiv moderne nakon kontroverzne odluke o ododeli nagrade Le Corbusieru na konkursu za palatu Društva naroda u Ženevi i namera da se bespomoćno izolovanim arhitektima u njihovim sopstvenim zemljama pruži teoretska osnova i podrška kako bi mogli da budu nosioci novih arh. ideja u svojim zemljama.
Ukupno je odrzano deset kongresa CIAM-a:
1. Manifest iz La Sarraza, La sarraz, 1928.g. Tu se formirala jedna mala grupa, koja je formulisala Manifest, u kojem su prvi put opisane osnovne postavke novog građenja.
2. “Stan minimalnog standarda”, Frankfurt, 1929. Učesnike kongresa pozvao je Ernst May, načelnik Građevinske uprave grada. U njegovoj nadležnosti izrađeni su crteži na temu “Stan minimalnog standarda. Na kongresu su prvi put uzeli učešće Walter Gropius, Alvar Aalto i Jose Luis Sert.
3. “Racionalni sistem izgradnje”, Brisel, 1930. Kongres je održan na inicijativu Victora Bourgeoisa. Tema na kojoj se radilo bila je u to vreme vrlo akutna: niska, srednja ili visoka gradnja? Aktivno su učestvovali u temama: Walter Gropius, Le Corbusier, R.J. Neutra.
4. “Atinska povelja”, Atina, 1933. na prethodnom kongresu u Briselu C. van Eesteren je dobio zadatak, na osnovu iskustva u Amsterdamu, na tri različita plana: 1. da predstavi korišćenje zemljišta odgovarajućim simbolima; 2. da iscrta mrežu saobraćajnica koje povezuju različite delove grada i 3. da predstavi odnose između grada i njegove okoline. Svi planovi su urađeni na osnovu plana grada Amsterdama. Zadatak je bio: dobiti uvid u strukturu malih i velikih gradova, jer taj uvid nije postojao. Analizirana su 33 grada, kao što su: London, Pariz, Berlin, Detroit, Los Anđeles, Atina, Rim, i td. Kongres u Atini je bio najblagotvorniji i najuspešniji kongres. Ekipe su obavile izvanredan posao, pa je bilo moguće analitički uporediti sva 33 grada. U jednoj obimnoj publikaciji, sazeo je J.L.Sert rezultete kongresa, pod naslovom: “Can our cities survive?” (“Mogu li naši gradovi da opstanu?”)
5. “Stan i odmor”, Pariz, 1937. Tema je ostala do danas nerešena, jer je vrlo brzo nastupio rat. Za vreme rata, razne grupe CIAM-a su bile razdvojene, ali su nastavlie svoj rad. U Holandiji, na pr., za vreme okupacije, sakupili su se članovi CIAM-a da bi pripremili obnovu Roterdama, što je kasnije i ostvareno. U Engleskoj je stupila u prvi plan grupa M.A.R.S. (Modern Architectural ReSearch).
6. “Jedna decenija savremene arhitekture” 1937-1947., Bridgewater, 1947.g. Inicijativu za održavanje kongresa dala je grupa M.A.R.S. Trebalo je posle deset godina iznova formulisati ciljeve CIAM-a i ponovo uspostaviti međunarodne kontakte.
7. “Grilles CIAM” i pitanje estetike, Bergamo, 1949. Postalo je akutno pitanje izgradnje novih gradova i novih društvenih centara. Pitanja estetike, dovelo je do izražavanja neslaganja između Istoka i Zapada, u vezi umetnosti “čoveka s ulice” i poljskog zahteva da se sledi staljinističko shvatanje estetike.
8. “Srce grada”, Hoddesdon, 1951. Četiri pojma - rad, stanovanje, saobraćaj i odmor - koji su bili osnova Atinske povelje, mogla su biti upotrebljena za prvu analizu jednog grada.
9. Ljudsko obitavalište, Aix en Provence, 1953. Proširenje pojma stana (logement prolonge) omogućilo je da se baci pogled izvan četiri zida stana i da se dobije uvid u višestruke odnose između članova jedne porodice i članova društva.
10. Ljudsko obitavalište, Dubrovnik, 1956. Zadatak je bio da se utvrde osnovne postavke za jednu “Charte de l’Habitat”: Odnos individue prema porodici, vođenje računa o ciklusima u čovečijem životu; odnos prema zajednici, potreba za mirom i izolovanošću, povezanost sa tlom. Umesto uobičajenih oznaka selo-grad, Le Corbusier je predložio opštiji naziv: ljudska aglomeracija. U Dubrovniku se celo dotadašnje vođstvo povuklo, i to sa predlogom da se stari naziv CIAM zameni novim, da bi se sledbenicima olakšao novi početak. Ovo se nije dogodilo.
Na kongresima CIAM-a učestvovali su skoro svi kreativni arhitekti tog perioda. CIAM je nastao na početku jednog pokreta i u jednoj krizi i nestao je kada je pokret uspeo da prodre, u trenutku visoke konjikture.

CIAMPINI, GIOVANNI GIUSTINO Italijanski arheolog (1633 – 1698). Otkrio mnogo spomenika iz ranohrišćanskog doba, nazvan ocem hrišćanske arheologije. U svojim delima »Vetera monumenta in quibus precipue musiva opera illustrantur« (2 toma, 1690 – 99) i »De sacris aedificiis a Constantino Magno constructis« (1683) objavio reprodukcije zidnih slika, mozaika i arhitektonskih spomenika Rima i Carigrada prema tadašnjem stanju ili prema sačuvanim nacrtima.

CIBBER, CAIUS GABRIEL Danski vajar i graditelj (Flensburg, 1630 – London, 1700). Učio vajarstvo u Rimu. Od 1660 radi u Londonu dekorativne i monumentalne skulpture za gradjevine Ch. Wrena i za dvorce Chatsworth, Bettesford i Hampton Court. Alegorijske figure modelovao je na barokni način G.L. Berninija, iako je u kompoziciji još vezan za renesansne sheme.

CIESLEWICZ, ROMAN (rodj. 1930) Rodjen u Ljvovu u Ukrajini, diplomirao na Akademiji lepih umetnosti u Krakowu 1955. Prvo je postao poznat kao član poljske škole dizajna postera u periodu kasnih 1950-tih i ranih 1960-tih. God. 1963 odlazi u Pariz gde je postao umetnički direktor magazina »Elle«. kasnije je bio direktor časopisa »Mafia« (1969-70) a 1970 osnovao je magazin »Kitch«. Počeo je da radi fotomontaže ranih 1960-tih i uključuje nadrealističke elemente kasnih 1970-tih. Često je koristio uveličane fotografije u polutonovima, kreirajući u kompozicijama jukstapozicije i distorzije.

CIGOLI, LODOVICO (pravo ime LODOVICO CARDI DA C.) Italijanski slikar i graditelj (Cigoli, 1559 – Rim, 1613). U slikarstvu su mu bili učitelji A. Allori i Santo di Tito, a u graditeljstvu B. Buontalenti. Prevladavši sheme manirizma, a pod uticajem Baroccija, Cigoli unosi u firentinsko slikarstvo stil baroka i postaje njegov prvi predstavnik u Toskani. Kao graditelj, radi u duhu Palladijevog klasicizma.

CIGOLLE & COLEMAN Mark Cigolle, rodjen 1949, diplomirao na Princeton University; Graduate School of Design, Harvard University. Kim Coleman, rodjena 1955; diplomirala na University of Virginia, Crarlottesville. Rad Marka Cigolle i Kim Coleman iz Santa Monike, California, istražuje prirodu arhitektonske saradnje. U istinskoj saradnji na projektovanju, združeni intelektualni napor predeterminiše zajednički rezultat.
Nakon magistriranja na Princeton univerzitetu, Mark Cigolle je radio u studijima Michaela Gravesa, I.M.Pei-ja, Richarda Meyera i Petera Eisenmana, pre nego što je otvorio sopstvenu praksu u New Yorku. Predavao je arhitekturu na University of Kentucky, Rhode Island School of Design, University of Virginia i University of South California.
Kim Coleman, supruga Marka Cigolle-a je studirala lepe umetnosti na Smith College i radila kao generalni contractor u Washingtonu D.C. Počela je da radi zajedno sa Cigolle-om u New Yorku; njih dvoje su otvorili partnerski studio i otišli za Los Angeles 1982. Coleman je bila profesor na Školi za arhitekturu, University of Southern California tokom 14 godina.
Medju značajne projekte, ubrajajuse: Alaia Retail Store, Beverly Hills (1992); Canyon House, Santa Monica (1993); Sky Ranch House, Carmel Valley (1995).

CIMA, GIUSEPPE (akt. oko 1840) Italijanski dizajner i pisac. Njegova knjiga »L'Addobatore Moderno«. objavljena u Milanu oko 1840, sadržala je mnogo projekata nameštaja u nekoliko stilova preporoda. Knjiga je načinila uticaj na italijanske proizvodjače nameštaja u toku nekoliko dekada.

CINI (SINI), GIOVANNI DI MATTEO Italijanski graditelj i skulptor poreklom iz Siene. Radi u Poljskoj u XVI veku; 1532 postaje gradjanin Krakowa. Učestvovao je u izgradnji i skulpturnom ukrašavanju tri značajne poljske renesansne gradjevine: Zygmuntove kapele u krakovskoj katedrali na Wawelu, palate-vile u mestu Wola kod Krakowa i grobnice biskupa Olesnickoga u Poznanju. Godine 1564-65 radi na izgradnji krakovske kraljevske palate Wawel. U dokumentima se spominje kao Joannes Senensis Italus, murator S. Reg. Maj.

CIRIANI, HENRI (1936 - ) Francuz, rodjen u Peruu, završio Universidad Nacional de Ingenieria, Peru. Radio projekte: konkursni rad za Evry (1972); Noisy II, Marne-la-Vallée (1975-80); Cour d'angle, Saint-Denis (1978-81; Crèche, Saint-Denis (1978-83); Noisy III (1979-81); kuhinja za bolnicu Saint-Antoine, Pariz (1981-85); Historial de la Grande Guerre, Peronne (1987-92; Arheološki muzej, Arles (1984-92). Njegovi veliki razvojni projekti duguju dosta Le Corbusieru.

CIRICI, ALOMAR, CHRISTIÁN (1941 - ) Španski arhitekta, koji je osnovao Studio PER u Barceloni zajedno sa arhitektima: Pep Bonet, Luis Clotet i Oscar Tosquets 1964 (raspušten 1992). Firma je restaurisala Casa-u Thomas, Domènech i Montaner-a (1979-80), rekonstruisala proslavljeni paviljon Mies van der Rohe-a (1986) i restaurisala i proširila Zoološki muzej (1982), sve u Barceloni. Cirici Alomar je dostigla reputaciju po naročitoj pažnji koja je posvećena detalju i po rafiniranosti u radu Ciricija.

CITROËN (osnovana 1913). Fabrika koja je zaslužna za dva modela klasika automobila u XX veku: model 2CV i DS. Osnovao ju je pre Prvog svetskog rata kao fabriku naoružanja i vojne opreme André Citroën; medjutim, kada je pala potražnja na kraju rata, okrenuo se proizvodnji automobila. Model A (1919) bio je prvi evropski masovno proizveden automobil - André Citroën je bio inspirisan američkom tehnikom proizvodnje poznatom kao fordizam, a njegovi automobili bili su prvi koji su sadržali starter na komandnoj ploči i električna svetla. Proizvodnja ovog modela popela se sa 2.000 na 12.000 komada u prve dve godine. Ubrzo, Citroën prelazi na proizvodnju novih modela i osniva kompanije po celoj Evropi i Severnoj Africi u periodu 1920-tih. God. 1934, uprkos izuzetnim finansijksim teškoćama, izbacio je Traction Avant, koji je konstruisao André Lefevre. Upotreba pogona na prednje točkove omogućila je slobodniju upotrebu prostora za putnike i veći komfor. Najveći poverilac kompanije, Michelin, preuzima je 1935. God. 1936 Citroën dolazi na ideju o proizvodnji niskobudžetnog automobila sa vrlo malim motorom koji je trebalo da bude konkurencija volgswagenovoj »bubi«. Rezultat je dao inženjer-arhitekta Pierre Boulanger u modelu 2CV, koji je izašao 1939. Ovaj ekonomičan i praktičan automobil bio je u proizvodnji sve do 1990, kada ga je nasledio laki AX. Traction Avant je zamenio model DS19, 1957. Bio je to daleko najpopularniji automobil svih vremena, a osnovne crte dizajna dao je Flaminio Bertone. Kada se model pojavio 5 oktobra 1955 na pariskom sajmu automobila, do kraja dana već je 12.000 ljudi izvršilo narudžbinu za njega. Oblik ovog modela bio je izrazito aerodinamičan i imao je izgled, kako je to komentarisao Roland Barthes »kao da je upravo pao sa neba«. Model je uključivao hidraulični sistem vešanja, krov načinjen od ojačanog fiberglasa, disk kočnice i poluautomatsku transmisiju. Mada je prodano preko 1,4 miliona primeraka DS, Citroën nije bio visokoprofitna kompanija i nju je 1975 preuzela konzervativna konkurentska kuća Peugeot. Naredni dizajni, kao što je bio Bertoneov BX (1982) nije dostigao avangardizam Citroëna iz prethodnih godina.

CIVITALI, MATTEO DI GIOVANNI Italijanski skulptor i graditelj (1436 – 1501). Razvio se pod uticajem firentinskog vajarktva quattrocenta. Radio u svom rodnom gradu i okolini (Pisa, Carrara), a dobijao je narudžbine i iz drugih krajeva. Najznačajniji njegovi radovi nalaze se u katedrali u Lucci. Izradio nekoliko oltara za katedralu u Genari i mnogobrojna dela u mermeru i terakoti za različite crkve.

CLARK, EDWARD (1822 – 1902) Arhitekta Capitola u Washingtonu. Bio je student Thomasa u. Waltera, njegov glavni asistent i naslednik. Pre nego što je radio kod Waltera, školovao se na polju slobodnoručnog i tehničkog crtanjaa i inženjerstva. Bio je nadzornik dogradnji zgrada Patent Office i Post Office, koje je projektovao Walter. Bio je član AIA (American Institute of Architects).
Clark je imenovan za arhitektur Capitola nakon što je njegov mentor podneo ostavku i završio je projekat dogradnje 1868. Godinu dana ranije, Clark je preuzeo kontrolu projekta na Starom Capitolu. U projekt Capitola, Clark je uneo mnoga tehnološka poboljšanja, uključujući snabdevanje električnom energijom, parno grejanje i liftove. Za vreme Clarkovog službovanja, park Capitol Ground je značajno proširen, a angažovan je tada najveći pejsažni arhitekta, Frederick Law Olmstead, da oblikuje teren i terase.

CLARKE, GEORGE (1661 – 1736) Obrazovan na Oxfordu, najviše je zapamćen po svojoj virtuoznosti, često citiran od onih koji su bili uključeni u rad na dizajnu i izgradnji u Oxfordu nakon smrti Aldricha. Učestvovao je u nastanku Clarendon Buildind, Oxford, od 1710 i bio je zaslužan za revizije Aldrichovih predloga za južnu stranu Peckwater Quadrangle u Hristovoj crkvi od 1716; potom za projektovanje i rad na biblioteci Hristove crkve, koja je bila zasnovana na planovima Michelangelove palate Capitoline (1717-38). Imao je značajnu ulogu (zajedno sa Hawksmoorom) u planiranju Queen's College (1710-21), a pojavljuje se i kao autor projekata za nove zgrade u Magdalen College, koju je započeo glavni zidar Townesend 1733. Verovatno je projektovao i sagradio Warden's House u All Souls i predložio kvadratni plan koji je moguće realizovan po Hawksmoorovim nacrtima (1715-40). Clarke je imao veliki značaj kao patron i saradnik Hawksmoora, a takodje i kao sakupljač arhitektonskih crteža; zajedno sa Aldrichom, može se smatrati ranim protagonistom engleskog palladijanskog preporoda.

CLARKE, GEORGE SOMERS LEIGH (1825 – 82) Britanski arhitekta. Učenik Charlesa Barry-ja, bio je ingeniozni projektant poslovnih zgrada na lokacijama sa ograničenjima. Njegova upravna zgrada kompanija General Credit and Discount Company Building, Lothbury, London (1866) predstavlja atraktivnu kompoziciju u stilu venecijanske gotike, ali je takodje bliska stilu cinquecento-a, elisabethanskom stilu, stilu François I i orjentalnim stilovima. Jedna od njegovih najboljih kuća bila je Wyfold Court, Oxfordshire (1873-4). Njegov nećak George Somers Clarke (1841-1926) bio je takodje arhitekta; medju njegovim radovima je crkva Svetog Trojstva, Ardington, Berkshire (1887).

CLASON, ISAAK GUSTAF Švedski arhitekt (1856 – 1930). Eklektik, koji je primenjujući elemente istorijskih stilova, naročito renesanse i baroka, podigao u Švedskoj veliki broj javnih i privatnih gradjevina (palate, vile, Nordijski muzej u Stockholmu, Gradska većnica u Norrköpingu), a takodje u Moskvi i varšavi. Držeći se tradicija nastojao je ipak u svojim arhitektonskim kompozicijama da izrazi savremene ideje. Njegovi sinovi Isaak Gustaf C. mladji (r. 1893 ) i Peder C. (r. 1894 ) takodje su istaknuti švedski arhitekti novijeg doba.

CLASP Predstavlja akronim za “Consortium of Local Authorities Special Programme” (“Konzorcijum specijalnih programa lokalnih vlasti”) Tokom 1957.g. grupa lokalnih predstavnika vlasti iz oblasti školstva u Engleskoj se povezala da bi vršila primenu sistema prefabrikovanih škola, kojeg je izumeo u Nottinghamu Donald Gibson za ograničenu primenu, a koji je kasnije proširen kod škola u Hertfordshire-u, C.H. Aslin-a. ovaj sistem je omogućavao brzo podizanje školskih objekata i primenu masovno proizvedenih prefabrikovanih elemenata male proizvodne cene, uz malu upotrebu radne snage. Prilikom projektovanja, korišćen je matrični sistem pravougaonog rastera dimenzije 3 puta 4 stope, sa spoljnjim zidovima koji mogu da promene pravac prostiranja u intervalima sa 6 stopa na 10 stopa.

CLAWSON, JOHN (akt. 1646 – 1660) Holandski proizvodjač nameštaja, koji je radio u američkom jakobinskom stilu u Providence-u, Rhode Island, gde je živeo u periodu 1646 do 1660. Clawson je koristio ornamentalne motive i tehnike koji su u to vreme bili u upotrebi u Holandiji, mada je izradjivao komade koji su potsećali na druge američke radove, koji su bili ekspresivniji u engleskom jakobinskom stilu.

CLEMENS, ROMAN (1910 – 1992) Nemački scenograf i pozorišni arhitekt. Studirao na »Bauhausu« u Dessau-u. God 1929-31 asistent-scenograf pozorišta u Dessau-u; 1932-34 scenograf Stadtthetera u Zürichu. U centru njegovih nastojanja je tema užeg povezivanja pozornice i gledalaca. projektovao: Cinema Studio 4, Zürich (1948-49, zajedno sa W. Freyom); Beethovenhalle, Bonn; pozorište u Aarau (1951-52).

CLÉRISSEAU, CHARLES-LOUIS (1721-1820) Francuski neo-klasicistički crtač i arhitekta koji je izvršio širok uticaj kroz svoje učenike i patrone, Williama Chambersa, Roberta i Jamesa Adama i Thomasa Jeffersona. Studirao je kod Boffranda, a njegov značaj je bio na polju arhitektonske edukacije i umetničke arheologije, koji je imao znatan uticaj na razvoj neoklasicizma. Podučavao je Jamesa i Roberta Adama u tehničkom crtanju a učestvovao je u proučavanju i restauraciji Dioklecijanove palate u Splitu, nadgledajući izradu gravira za Adamove »Ruins of the Palace of the Emperor Diocletian at Spalatro in Dalmatia« (1764). Takodje je davao časove crtanja Chambersu (sa kojim se inače nije slagao), a poznavao je i sreo mnoge značajne arhitekte toga doba, medju kojima i Piranesija i Erdmannsdorffa. Njegove gradjevine su manje inspirativne, na pr. Palais de Justice, Metz (1776-89).
Njegovi crteži i antičke dekorativne sheme i detalji stvarnih i imaginarnih ruševina, kao i crteži i projekti gradjevina u antičkom stilu, pomogli su u osnivanju rečnika neoklasicizma. Kasnije, uradio je crteže-projekte za Rimsku vilu (nerealizovanu) za rusku caricu Katerinu Veliku (1762-96). Takodje je savetovao Jeffersona na projektima za Virginia State Capitol. Objavio je »Monuments des Nismes« (1778) u Prvom delu »Antiquités de la France« (1778).

CLERK, SIR JOHN (1676 – 1755) Pisar u Penicuiku, bio je vodeća ličnost u obrazovanim krugovima u Edinburghu. Zajedno sa Williamom Adamom projektovao je novu kuću za svoje imanje u Mavisbanku od 1722, važnog prethodnika vila palladijanskog stila u Škotskoj. Godine 1727 Clerk je posetio Burlingtona u Chiswicku, gde je video više palladijanskih kuća, nakon čega je objavio »The Country Seat«, dugu poemu u kojoj su prošireni Burlingtonovi principi projektovanja. Uistinu, veruje se da je bio kaledonijski ekvivalent Burlingtona, koji je svoj uticaj preneo na Arniston, Midlothian (1726-38) i Haddo House, Aberdeenshire (1732-5), obe je izgradio William Adam, a promovisale su obuzdani palladijanski stil. Njegov sin, Sir james Clerk (1709-82) takodje je bio kultivisan, medjutim arhitekta amater, koji je projektovao Penicuik House u palladijanskom stilu (1761-9).

CLERK, SIMON (aktivan 1434, umro 1489) Majstor zidar na St. Edmunds Abbey, Bury od 1445, kao i na Eton College (oko 1455-60, nastavivši radove svog brata Johna), kao i King's College CChapel, Cambridge (od 1477-1485). Nije ništa sačuvano od njegovih radova u Buryju; u Eatonu i Cambridgeu je nastavljao radove koje nije on sam započeo, tako da njegov stil nije poznat do danas. Dat je kao primer da su majstori zidari njegovog vremena imali odgovornost arhitekata na različitim značajnim poslovima.

CLIFF, CLARICE (1899 – 1972) Bio je dizajner primeraka najoriginalne britanske industrijske keramike. Bila je rodjena u Tunstallu, Staffordshire, a postala je emaljer u Lingardu, kod Webster & Co. Potom usavršava litografiju u firmi Hollinshead and Kirkham i slikarstvo na Tunstall School of Art. God. 1916 radi kao litografer kod Wilkinson Ltd, kraljevske keramičarske radionice u Burslemu. Oko 1925 počinje da eksperimentiše na Newport Pottery, koju je preuzela firma Wilkinson. Godine 1927 radi za Newport Pottery svoju kolekciju Bizarre: ekstremno neobičnu po svetloj, blještavoj dekoraciji primenjenoj u naglašenim obojenim poljima, dajući snažan Art Deco odećaj. Ova keramika postigla je veliki uspeh u periodu izmedju 1929 i 1935. God. 1932 na programu rade savremeni umetnici i dizajneri, medju kojima su Duncan Grant i Vanessa Bell iz grupe Omega; medju ostalim saradnicima bili su Paul Nash i Graham Sutherland. Ceo opus je predstavljen u Harrodsu u Londonu na izložbi pod nazivom »Modern Art of Table«. Produkcija Bizarre je zaustavljena u periodu Drugog svetskog rata, a nakon rata prestalo je interesovanje za nju. Cliffova je nastavila da radi u Newport Wilokinsonu sve do penzionisanja 1965.

CLUSS, ADOLF (1825 – 1905) Amerikanac nemačkog porekla, koji je postao jedan od najznačajnijih arhitekata u Washingtonu, D.C. u periodu kasnog XIX veka, koji je zaslužan za projektovanje brojnih škola i ostalih značajnih javnih gradjevina. Rodjen je 1825 u Heilbrunnu, u kraljevini Württemberg, u jugozapadnoj Nemačkoj. Otac mu je bio majstor graditelj, a mladi Cluss je sa osamnaest godina napustio Heilbrunn. Na svojim putovanjima, upoznao je Karla Marxa i postao njegov prijatelj i sledbenik komunističkih principa. Pridružio se Komunističkoj Lizi i postao aktivan član u Mainzu. Nakon propasti Nemačkog revolucionarnog pokreta 1848, Cluss je napustio Nemačku kada je imao samo 23 godine i emigrirao u SAD. Čak i iz Amerike, vršio je intenzivnu prepisku sa marxom i Engelsom i pisao političke tekstove.
Doselivši se u Washington, D.C., Cluss je započeo vrlo uspešnu praksu inženjera i arhitekte. Narednih dekada 1860-tih do 1890-tih bio je zaslužan za projektovanje velikog broja značajnih javnih objekata, škola, pijaca, vladinih zgrada, muzeja i rezidencija. God. 1872 postao je gradski inženjer, dajući udela u unapredjenju plana grada. Izgradio je nekoliko velikih gradjevina, medju kojima su: National Mall, uključujući i danas postojeći Smithsonian Arts and Industries Building. Najznačajnije njegove tržnice su: Center Market i Eastern Market (1873).

CLUTTON, HENRY (1819 – 93) Britanski arhitekta. Učenik Blorea (1835-40), započeo je sopstvenu praksu 1844. Osvojio je prvo mesto na konkursu za projekt katedrale u Lille-u zajedno sa Williamom Burgesom (njegovim partnerom od 1851 do 1856). Njegov učenik i asistent bio je John Francis Bentley, sa kim je sagradio izuzetnu rimsku katoličku crkvu St Francis of Assisi, Notting Hill (1859-60). Clutton je zaslužan za masivan romaneskni kloster u Oratorijumu u Birminghamu (1860).

CLYVE, JOHN (aktivan 1362 – 92) Engleski graditelj. Radio je na Windsor Castle-u, Berkshire (1362-3) i bio je glavni graditelj prvobitne katedrale u Worcesteru (1366-7). Verovatno je zaslužan za zvonik, severni trem, novu postavku svešteničkog kolegijuma, istočnog klostera (1386-96) i severnu arkadu u svod broda katedrale u Worcesteru, sve u ranom perpendikularnom stilu, najvišeg kvaliteta.

COADE, MRS ELEANOR (1733 – 1821) Proizvodjač i trgovac tipa finog, tvrdog, vodootpornog veštačkog kamena, koji je bio prouzveden u Lambethu od 1769. Sastojao se od kineske gline, peska i lomljenog materijala koji je prethodno pečen, ovaj materijal je korišćen za arhitektonsku ornamentiku i komponente, kao što su kapiteli, ključni kamenovi pa čak i za nadgrobne spomenike. Proizvod je takodje nazivan Lithodipyra, što znači »dvaput pečen kamen« a njegov stabilnost tokom pečenja omogućila je da se prave završne dimenzije artefakata koje su odredjivane putem modelovanja.

COARD, MARCEL (akt. 1920-tih) Francuski Art Deco proizvodjač nameštaja. Coardov naglašeni dizajn izražava modu perioda 1920-tih za izrazom u duhu primitivnih umetnosti i egzotičnim materijalima. Na taj način, Coard je bio u vezi sa Pierre Legrainom unutar avangardnog krila Art Deco dizajnera koji su bili suprotstavljeni komparativno konzervativnim dizajnerima, poput Ruhlmanna ili Süe et Mare-a. Coard je bio medju proizvodjačima nameštaja koji su radili pod pokroviteljstvom Jacquesa Douceta.

COATES, NIGEL (rodjen 1949) Britanski arhitekta i dizajner enterijera koji je najznačajniji za dizajn po uvodjenju koncepta narativne arhitekture. Studirao je arhitekturu na univerzitetu u Nottinghamu (1971-74) a potom na Architectural Association, London (1974-77), gde je kasnije predavao. Na Architectural Association oformio je zajedno sa studentima grupu Narrative Architecture Today (NATO) koja je proizvela serije crteža i instalacija koji su bili daleko izvan tradicionalnih okvira arhitektonske profesije. God. 1985 osnovao je Branson Coates Architecture zajedno sa Dougom Branson. Coates se koncentrisao na izgradnju serija enterijera za klubove i barove u Japanu, gde je interesovanje za njegovim ekstravagantnim i skupim enterijerima bilo mnogo veće nego u Britaniji. Medju ovim radovima ističu se enterijeri za: Metropole, Café Bongo i Bohemia Jazz Club, svi u Tokyu. Ove enterijere karakteriše upotreba bogatih tekstura, slika i objekata koji su kombinovani da, po njegovim rečima, daju »filmsko iskustvo arhitekture, pre nego racionalnu deskripciju«. Drugim rečima, kultura ulice se pridružuje visoko sofisticiranom arhitektonskom dizajnu dajući kao rezultat trend stil enterijera restorana, barova i prodavnica. On je takodje uneo na japansku scenu kolekcije nameštaja pod imenom Jazz i Metropole, 1987, kolekciju Noah u Milano 1988. U Londonu je dizajnirao modne prodavnice za Katherine Hamnett i Jasper Conran. Njegova praksa na polju dizajna bila je praćena teorijskim radom u kojem se bavio problemima postmodernizma.

COATES, WELLS WINTEMUTE (1895 – 1958). Jedna od vodećih figura modernog pokreta u Engleskoj 1930-tih. Rodjen je u Tokyu, gde je njegov otac Kanadjanin bio misionar. Studirao je inženjerstvo na univerzitetu British Columbia, Vancouver (1914-16 i 1919-21), prekinuo studije za vreme Prvog svetskog rata, u kojem je bio pilot. Doktorirao na Londonskom univerzitetu 1922-24). Nasuprot predstavnicima Arts and Crafts pokreta u Engleskoj iz prethodnog perioda, Coates je bio predstavnik novog talasa urbanih dizajnera koji su se zanimali za primenu novih tehnologija u dizajnu. Coatesov prvi rad na polju dizajna bilo je uredjenje unutrašnjeg prostora njegovog doma 1927. On je radio dizajn tekstila za Aleca Walker i Toma Heron, čija je firma za preradu svile, Crysede Textile Company, imala sedište u St Ivesu, Cornwall. Kad je Walker otvorio fabriku Cresta u vrtnom gradu Welwynu 1928, Coates je dizajnirao unutrašnju opremu, koristeći kao materijal šper ploču. Isti materijal koristio je na enterijeru prodavnice Crysedeu Cambridgeu; kroz interesovanje za taj materijal Coates je došao u kontakt sa Jackom Pritchardom. Pritchard ga je pozvao da projektuje čuvene Lawn Road Flats u severnom Londonu, a na tom poslu je nastala čuvena kompanija Isokon. Stanovi su završeni 1934 i predstavljali su izuzetan eksperiment u modernoj arhitekturi, po nekim kritičarima su imali značaj Le Corbusierovih projekata. Coates jetakodje projektovao izložbeni prostor Pritchardove kompanije Venesta 1931. Tokom 1930-tih dizajnirao je radio aparate za Ekco, koji su bili ekonomični u smislu materijala i produkcije. Nakon 1945 okreće se dizajniranju jahti, enterijera aviona i satova, istovremeno sa radom na urbanom planiranju i sistemima masovnog transporta. Kao osnivač Modern Architectural Research Group (MARS), koja je predstavljala britansku granu Congrès internationaux d'architecture moderne (CIAM), istovremeno i svojim teorijskim radovima i praktičnim projektnim i dizajnerskim radovima, Coates je bio pobornik donošenja nove estetike modernizma na britansku vizuelnu scenu.

COBB, JOHN (oko 1710 – 1778) Britanski prozvodjač nameštaja u stilu rokoko-a. Najpoznatiji je po nameštaju koji je izradjivao u partnerstvu sa Williamom Vile-om 1755-65. Firma Vile & Cobb bila je izuzetno uspešna i uživala je kraljevo pokroviteljstvo. Proizvodila je masivne komade od mahagonija, pokrivene rokoko ornamentacijom. Nalok što je Vile penzionisao 1765, Cobb je nastavio da proizvodi nameštaj, često u više usplamtelom duhu, inkorporišući razradjene metalne elemente i bogatu umetnutu dekoraciju stila Adams na svoje forme stila rokokoa.

COCKERELL, CHARLES ROBERT (1788-1863) sin S.P. Cockerella,studirao kod oca i asistirao Sir Robertu Smirkeu. Od 1810 do 1817 beravi izvan zemlje, prvo u Grčkoj, Maloj Aziji i Siciliji, a zatim u Italiji. Veoma zainteresovan za arheologiju, bio je odličan poznavalac klasičnih i modernih jezika; u Grčkoj je radio na otkopavanju Aegine i Phigaleie. Medjutim, Cockerell združuje svoju pasiju za grčku antiku sa velikim poštovanjem Wrena, a rezultat je stil koji predstavlja englesku paralelu pariskom stilu Beaux Arts iz perioda oko 1840: grandiozniji nego pre, koji voli gigantske redove i iznenadne solecizme, prekršaje pravila, ali još uvek čvrsto disciplinovan. Cockerell je arhitekta arhitekata, kojeg je pasionirano mrzeo Pugin. Medju nekolicinom zgrada mogu samo sledeće da budu sa sigurnošću pripisane njemu: Cambridge University Library (1837-42), sa izuzetnim tunelnim koferovanim svodom; Taylorian (Ashmolean) Building u Oxfordu (1841-5); nekolicina specijalizovanih zgrada za Bank of England, čiji arhitekta postaje 1833 (na pr. one u Manchesteru i Liverpoolu, obe započete 1845), kao i poslovne zgrade osiguravajućih društava (na pr. Liverpool & London i Globe Insurance, Dale Street, Liverpool, 1855-7). Bio je profesor arhitekture na Royal Academy, dobitnik prve Zlatne medalje na Royal Institute of British Architects i član akademija u Parizu, Rimu, Minhenu, Kopenhagenu, itd.

COCKERELL, SAMUEL PEPYS (1753-1827) Započeo u Taylorovom birou zajedno sa Nashom. Obavljao je brojne radove na premeravanju i iscrtavanju zgrada (Admiralty, East India Company, St. Paul's, Founding Hospital i dr.), medjutim, poznat je po svojoj fantastičnoj kući u prirodi, Sezincote (1805), prvoj gradjevini u Engleskoj u indijskom stilu. Na drugim objektim pokazuje se francuski uticaj i to uticaj naprednog stila, ka na pr. zapadni toranj St. Anne, Soho, London. Godine 1792 restaurisao je Tickencote crkvu u normanskom stilu.

CODERCH DE SENTMENAT, JOSÉ ANTONIO (1913 – 1984) Katalonski arhitekta i dizajner. 1932-40 studira na Escuela Téchnica u Barceloni; od 1942 osniva samostalnu praksu, u isto vreme kada i Manuel Valls i Vergés. Na nagovor Josepa Lluisa Serta, od 1959 postaje član Congrés boarding school d'Architecture Mod. (CIAM), a od 1960 član Team X.

CODUCCI (DE CODUSIS), MAURO (MORO; zvan i MORETTO DA BERGAMO) (oko 1440-1504) Vodeći arhitekt Venecije perioda kasnog XV veka; rodjen je u Lenni, kod Bergama, a doselio se u Veneciju 1469. Poput njegovog rivala Lombarda, dostigao je (mada manje uspešno) sintezu izmedju renesanse i veneto-vizantijskog stila svojom dekoracijom površina i misterioznim prostornim efektima. Njegov najraniji poznati rad je S. Michele na Isoli (1469), prva renesansna crkva u Veneciji, sa fasadom koja je derivirala iz Albertijevog Tempio Malatestiano, ali je završena polukružnim pedimentom veneto-vizantijske inspiracije. U periodu izmedju 1480 i 1500 on dovršava crkvu S. Zaccaria, sa njenom vrlol visokom fasadom, na kojoj su stubovi i niše nagurane jedni na druge, sa klasičnim ornamentom u vrlo neklasičnoj raskoši. Bio je veoma uzdržan kod S. Giovanni Crisostomo (1497-1504), prvoj crkvi u Veneciji sa centralnim planom. Palazzo Vendramin-Calergi (oko 1500), sa lučno završenim prozorima i bogatom mermernom oblogom, kao i Palazzo Corner-Spinelli na kanalu Grande (oko 1500) pripisuju se njemu. Godine 1492 on rekonstruiše crkvu S. Maria Formosa na planu prethodne crkve iz XII veka (spoljašnjost i kupola su iz XVI i XVII veka). Veliko stepenište na Scuola di S. Giovanni Evangelista (1498) je sačuvano, ali on na Scuola di S. Rocco (1495) je srušeno u XIX veku. Takodje je projektovao sat-kulu i Procuratie Vecchie na Piazza S. Marco (1496-1500).

COECKE (COCK, KOCK) VAN AELST, PIETER, ST. Flamanski slikar, vajar, slikar na staklu, crtač uzoraka za sagove i pisac o umetnosti (1502 – 1550). Slikanje je učio kod B. van Orleya i u Italiji, tehniku tkanja u Carigradu. Iz Rima doneo Vitruvijeve spise, pa je prvi uveo klasične elemente u holandsku arhitekturu. Radio dekoraciju palate Molenere va Dale u Antwerpenu. Jedan od pokretača renesanse u Flandriji; ubraja se u tzv. romaniste, koji su u flamansku umetnost unosili italijanski način i likovno shvatanje. Preveo na flamanski Serlijeva dela. najznačajniji njegov učenik je Pieter Bruegel st., koji, medjutim, nije podlegao njegovom romanizmu.

COENEN, JO (1949 - ) Holandski arhitekta. Nakon završetka studija u Eindhovenu, radio je kratko vreme za van Eycka & Bosch, pre nego što je otvorio sopstvenu praksu 1979. Posle nekoliko manjih poslova, realizovao je zgradu biblioteke u Heerlenu (1983-86) i gradsku većnicu u Delftu (1984-86). Tokom perioda 1990-tih projektovao je poslovne zgrade u Maastrichtu i Tilburgu, rezidencijalne zgrade u Hague-u i Amsterdamu kao i Nederlands Architekturinstitut u Rotterdamu. Coenen je zaslužan na polju urbanističkog planiranja za izradu totalnog plana Vaillantlaana unutar Hague-a (1987-95), plana prethodnog »sphinx the Céramique« područja u Maastrichtu (1987) i za KNSM ostrvo na istočnoj obali Amsterdama (1988-89). Medju arhitektonskim projektima su značajni: zgrada Privredne komore, Maastricht (1988); biblioteka Tehnološkog univerziteta u Delftu (1992).

COGSWELL, JOHN (1738 – 1818) Američki umetnički stolar; glavni proizvodjač tzv. »bostonskog Chippendale nameštaja«. Cogswell je najviše poznat po velikim kutijastim komadima, a često je koristio oblik »bombé«. Mada je njegov rad u stilu Chippendale imao karakteristike više razradjene ornamentacije nego što je to bilo uobičajeno u Bostonu, one je postao, tokom federalnog perioda, uspešan u izradi neoklasičnih modela tog vremena. Bio je upartnerstvu zajedno sa svojim sinom John Juniorom Cogswellom, a zajedno su izradjivali stolove za posudje u klupe prema uzorima Heorge Hepplewhite-a i Thomasa Sheratona. Ovi komadi su često zadržali cilindrična vrata i oslikanu unutrašnjost, u maniru Johna i Thomasa Seymoura.

COIA, JACK (GIACOMO) ANTONIO (1898 -1981) Arhitekta rodjen u Wolverhamptonu, italijanskog porekla, studirao u Glasgowu. Postao je partner u birou Gillespie, Kidd & Coia (koji je nastao iz Salmonovog biroa ), izradio brojne projekte za rimsku katoličku crkvu. Medju najbolja dela biroa se ubrajaju: crkve St. Anne's, Glasgow, (završena pre 1939.god.), St. Paul's, Glenrothes, Fife (iz 1950.-tih), St. Bride's, East Kilbride, kao i koledž St. Peter's, Cardross (iz 1960.-tih).

COIGNET, FRANÇOIS ( 1814 -1888 ) Francuski pionir konstrukcija od armiranog betona, patentirao je sistem željezne armature koji je korišćen za povećanje čvrstine betona, 1856.god. Godine 1863. projektovao je strukturnu skeletnu konstrukciju za novu crkvu Le Vésinet, Yvelines.

COIT, COB JUNIOR (1692 – 1741) Bostonski umetnički stolar koji je radio tzv. »bostonski Chippendale nameštaj«. Godine 1738 Coit je izradio sekreter u Chippendale maniru, zadržavši elemente prethodnog stila Queen Anne. Ovaj komad predstavlja najraniji primerak »blockfonta« u američkom nameštaju.

COKE, HUMPHREY ( aktivan 1496 – umro 1531 ) Engleski umetnički drvodelja. Radio je na klosteru Eton College (1510 – 1511), kao i na Corpus Christi College, Oxford ( 1514 -1518). Verovatno je, zajedno sa Williamom Vertue izradio planove po kojima je koledž sagradjen. Bio je jedan od umetničkih majstora na radovima u Cardinal College (kasnije Christ Church) Oxford, od 1525, gde je izradio nacrte za krov Velike dvorane, poslednji i najlepši primer srednjovekovnog rada u drvetu. Bez sumnje da je, pored veštine obrade drveta, posedovao i arhitektonska znanja.

COLA DA CAPRAROLA ili DI MATTEUCCI ( aktivan 1499 -1519) V. takodje Leonardo da Vinci. Italijanski arhitekta. Moguće je da je zaslužan za planove prvobitne crkve centralnog plana Santa Maria della Consolazione, Todi ( oko 1508), mada su u projektovanje bili uključeni verovatno Leonardo da Vinci i Bramante.

COLCHESTER, WILLIAM (akt. 1385 – umro 1420) Engleski majstor zidar. Radio je na Southampton Castle (1385 – 1388) pre nego što je postao glavni graditelj na Westminster Abbey 1400-te, gde je radio na izgradnji broda. Godine 1407. pozvan je da ponovo izgradi pali toranj na Minsteru u Yorku, na kom poslu je ostao sve do 1419. Godine 1418. imenovan je za kraljevog glavnog graditelja na palati Westminster i Londonskom tornju. Njegovi najznačajniji radovi u kamenu nalaze se u Minsteru u Yorku.

COLE, SIR HENRY (1808 – 1882) V. Albert, Prince. Britanski dizajner i pisac. Godine 1847, u odgovoru na nameštaj lošeg kvaliteta koji je proizvodila industrija u masovnoj proizvodnji u to vreme, Cole je osnovao organizaciju Summerly's Art Manufacturers. Summerly's je pozivala umetnike da dizajniraju svakodnevne objekte a potom je prodavala projekte komercijalnim proizvodjačima. Medju onima koje je Cole pozvao da rade bili su umetnici i dizajneri, pa čak slikari, kao John Linell, arhitekta M.D. Wyatt (koji je učio Williama Burgesa) i dizajner Owen Jones. Coleovi napori da uključi dizajnere u masovnu manufakturu kasnije su bili glavni uticaji na pokret »Art furniture«. Coleovi stavovi bili su objavljeni u njegovom magazinu, koji je počeo sa izlaženjem 1849. Godine 1857, on je osnovao i vodio muzej za predstavljanje umetničkih fabričkih proizvoda, Museum of Applied Art, koji će kasnije da preraste u Victoria and Albert Museum

COLE, JOHN (akt. 1501 – 1504) Engleski majstor graditelj. Sagradio je elegantan toranj crkve u Louthu, Lincolnshire (1501- 1504), a, zajedno sa Scune-om, izveo je radove na Ripon Minsteru, Yorkshire.

COLLCUTT, THOMAS EDWARD ( 1840 – 1924 ) Engleski arhitekta rodjen u Oxfordu, radio u arhitektonskom birou Streeta, pre nego što je osnovao sopstvenu praksu u Londonu, 1869.god. Njegovi radovi bili su u slobodnom renesansnom stilu, a medju njima se izdvajaju fasade na Royal English Opera House ( kasnije Palace Theatre ), Cambridge Circus, London ( 1889 ) i Imperial Institute, London ( 1887 – 1893, srušena ). Takodje je radio u stilu Arts & Crafts, projektujući kuće u Totteridge, Hertfordshire ( 1904 ) i Murray Scriptorium u Mill Hill School, London ( iz istog perioda ). Od 1906. god je bio partner Stanley Hinge Hampa ( 1877 – 1968 ), zajedno s kim je projektovao delove hotela Savoy u Londonu, u pojednostavljenom renesansnom maniru.
Collcutt je bio povezan sa pokretom Art Furniture Movement. iako je prvenstveno bio arhitekta, on je takodje dizajnirao nameštaj, prvo za firmu Collinson & Lock. Najviše je postao slavan po svom usavršenom ormaru, izradjenom 1871, koji je postavio stilski standard za Art Furniture Movement, koji je bio dominantan trend u proizvodnji britanskog nameštaja do 1890-tih. Dizajn ormara je bio eklektičan, reflektujući uticaj japonizma i različite evropske stilove preporoda tog vremena. Ormar je sadržao samo ravnu dekoraciju – u vidu slika, rupa i plitkog reljefa. Ormar je kasnije postao eksponat u Victoria and Albert Museumu.

COLLIGNON, LÉON-MAXIME Francuski arheolog (1849 – 1917) jedan od najistaknutijih istraživača helenske umetnosti. Godine 1873-76 bio je učenik francuske škole u Atini, od 1877 predavač grčke arheologije na univerzitetu u Bordeauxu, a od 1883 na pariskoj Sorbonnei.

COLLINSON & LOCK Londonski proizvodjač nameštaja iz perioda XIX veka. Ova firma je izradjivala i prodavala nameštaj svih stilova, medjutim, poznata je po svojoj proizvodnji, tokom 1860-tih i 1870-tih, komada koji su predstavljali Art Furniture Movement. T.E. Collcutt je bio glavni dizajner firme, a Collinson & Lock su takodje koristili radove dizajnera Bruce Talberta i Williama Godwina, izmedju ostalih. Pored Art Furniture, Collinson & Lock su takodje bili poznati po izradi nameštaja u stilovima renesansnog preporoda i preporoda stila Queen Anne. Godine 1883 firma je počela da proizvodi čuvenu stolicu A.H. Mackmurdo-a, koja je bila prototip Art Nouveau-a. Godine 1897 Collinson & Lock je preuzela rivalska kompanija, Gillows.

COLOMBO, JOE CESARE (1930 – 1971) Rodjen u Milanu, studirao slikarstvo na akademiji lepih umetnosti Brera i arhitekturu na milanskoj Politehnici. Poput mnogih italijanskih dizajnera njegovog doba, uprkos artističkom bekgraundu, on se takodje bavio tehničkim problemima; ovo interesovanje je razvio radeći u firmi koja je proizvodila električne uredjaje 1959. Osnovao je svoj dizajn studio 1962, a u periodu 1960-tih skreće pažnju na sebe dizajnom nameštaja, pre svega svojom stolicom »Universale« (1967), koja je predstavljala beskompromisnu upotrebu plastičnih materijala. Dizajnirao je više elegantnih stolica od livene plastike ili šper ploče za firmu Kartell, koje se danas smatraju za klasike savremenog dizajna. Verovatno je najpoznatiji po svom »Addition« sistemu za sedenje (1968) koji se sastoji iz pokretnih grupa jastuka načinjenih od poliuretanske pene, koji imaju postepeno povećavajuću visinu i koji su tapacirani u materijalu. Ovi jastuci mogu da budu umetnuti u bilo kom redu ili sistemu unutar niske, skoro skrivene baze od aluminijuma. Oni formiraju različite tipove sedenja – u zavisnosti od kompozicije i aranžmana.
Njegovi objekti postali su eseji apstraktne skulpture; sam je pisao: »ne smatram sebe za umetnika, niti za tehničara, već sebe smatram za epistemologa«. Za Colomba, dizajner je bio »kreator životne sredine budućnosti«, a njegovi radovi treba da stvore »integralan habitat« - sveobuhvatan životni prostor. Većina njegovih radova bila je predstavljena na trijenalnim izložbama u Museum of Modern Art u New Yorku i u Italiji, na izložbi »Novi domaći pejzaž«.

COLONELLO, ATTILIO Italijanski scenograf i kostimograf (1930 - ). Studirao arhitekturu na politehnici u Milanu. Od 1956 bavi se scenografijom, ostajući u tragu tradicije baroknih oprema i arhitekture XVII i XVIII veka. Na tim inspiracijama stvara svoje profinjeno stilizovane inscenacije pre svega starijih muzičkih dela i klasičnih drama.

COLONIA, JUAN, SIMÓN, FRANCISCO V. Simón de Colonia Juan de Colonia ( oko 1410 – 1481 ) Kao što mu ime sugeriše potiče iz Kölna ( poznat je takodje po imenu Hans Cologne ). Doselio se u Burgos, Španija, gde je njegova porodica radila na izgradnji katedrale u periodu od oko 1440 – oko 1540. Podigao je završetke zapadnih kula ( 1442 -1458 ), pod uticajem nemačkog stila, a takodje je sagradio La Cartuja de Miraflores, kod Burgosa ( od 1441 ). Juanov sin Simón ( umro oko 1511 ) skulptor i arhitekta, nasledio je oca na izgradnji katedreale u Burgosu 1481 i sagradio je kasnogotičku Capilla del Condestable ( 1482 – 1494 ) u spektakularnom plateresknom ili Isabellino stilu. Simón je takodje zaslužan za bogato dekorisanu fasadu San Pablo, Valladolid ( 1486 -1504 ), rani primer crkvenog fronta projektovanog da izgleda nalik reredosu ( ovaj tip će od tada ući u upotrebu kako u Španiji, tako i u Latinskoj Americi ). Godine 1497 imenovan je za glavnog graditelja katedrale u Sevillei. NNNjegov sin, Francisco ( umro oko 1542 ) je radio zajedno sa Simónom na dekoracijama fasade crkve San Pablo i projektovao i izveo gotički retabl crkve San Nicolas u Burgosu ( oko 1503 – 1505 ), upotrebivši renesansne motive. Francisco ( koji je nasledio svog oca na mestu glavog graditelja 1511 ) radio je zajedno s Juan de Vallejo-m na gotičkom tornju od 1540, a samostalno je podigao Puerta de la Pellejerí ( 1516, u ranorenesansnom stilu ) , obe na katedrali u Burgosu. Takodje je radio zajedno sa Juanom de Álava na katedralama u Plasenciji i Salamanci.

COLONNA, EDWARD (1862 – 1948) Nemački Art Nouveau dizajner koji je radio u pariskom stilu iz vremena kasnog XIX veka i ranog XX veka. Ponekad se pogrešno naziva Eugene, Colonna je rodjen u Nemačkoj a imigrirao je u SAD kada je imao 20 godina. Kratko je radio kod Louisa C. Tiffanyja u njegovoj Associated Artists, a kasnije je projektovao enterijere za putničke vagone na željeznici. Kada se vratio u Evropu, Colonna se zaposlio u Parizu kod Samuela Binga. U periodu od 1898 do 1903 dizajnirao je nameštaj, nakit i druge objekte za Bingovu prodavnicu, »L'Art Nouveau« i bio je glavni predstavnik bujbog pariskog stila – mode Art Nouveau.

COLONNA, FRA FRANCESCO ( 1433 – 1527 ) Venecijanski crkveni velikodostojnik i autor. Njegova »Hypnerotomachia Polifili«, napisana 1467, koju je objavio Aldus Manutius ( 1450 – 1515 ) u Veneciji 1499, iako je bila plod imaginacije, sadrži opise hijeroglifa kao i mnogih gradjevina iz perioda klasične antike, a takodje i onovremene renesansne arhitektonske stavove. Manutiusova slavna edicija je sadržala izuzetne ilustracije izradjene u drvorezu, koje su imale značajan uticaj na arhitekturu u toku dugog vremenskog perioda. Berninijev »slon koji nosi obelisk«, kao i čest motiv obeliska postavljenog na vrh piramide, nastali su pod uticajem ilustracija iz ove knjige, nakon 1499. »Hypnerotomachia« se smatra prvim italijanskim traktatom o arhitekturi.

COLQUHOUN & MILLER Britanska arhitektonska firma ( Alan Harold Colquhoun ( 1920 - ) i John Harmsworth Miller ( 1930 -), osnovana 1961. Medju njihovim mnogobrojnim radovima se nalaze Queen's Building, University of East Anglia, Norwich ( 1993) i rekonstrukcija i proširenje Whitechapel Art Gallery, London (1985 ). Colquhoun se povukao iz posla 1990, a firma je nastavila da radi kao John Miller & Partners.

COLVIN, SIR HOWARD MONTAGU ( 1919 - ) Englaski istoričar arhitekture. Njegovo područje interesovanja je proučavanje dokumenata, pre nego stilskih karakteristika, što je uticalo na istoriju britanske arhitekture. Njegove knjige »Biographical Dictionary of English Architects, 1660 – 1840« ( 1954 ), prošireno izdanje »Biographical Dictionary of British Architects 1600 – 1840« ( 1978 i 1995 ), predstavljaju standardan rad o britanskoj arhitekturi tog perioda.

COMETTI, GIACOMO (1863 – 1938) Italijanski dizajner nameštaja stila Art Nouveau. U Torinu, Cometti je dizajnirao rektilinearne komade, koji pokazuju uticaje Eugenio-a Quartija, stila Wiener Werkstätte i Henri Van de Veldea. U kasnijem periodu karijere, usvojio je stil Art Deco. Takodje je dizajnirao tekstil i srebrno posudje i druge predmete.

COMINELLI, ANDREA Italijanski graditelj i skulptor, radi u Veneciji u drugoj polovini XVII veka i prvoj polovini XVIII veka. Učestvuje u konkursu za Dogana del Mare (1675) i crkvu S. Basso (1677). U prvoj polovini XVIII v. vodi radove na proširenju crkve Sta Teresa. Godine 1720 započinje radove na svom najznačajnijem delu, palati labia (1750).

COMPER, SIR JOHN NINIAN (1864 – 1960 ) Britanski arhitekta rodjen u Aberdeenu. Radio u birou Bodley-a i Garnera (1882 - 1887 ). Potom je radio u partnerstvu zajedno sa William Bucknallom u periodu od 1888 – 1905, sa kojim je projektovao izuzetnan objekat crkve Cyprian, Clarence Gate, London ( 1902 – 1903 ). Pristalica ekleziologije, Comper je uticao na preporod tzv. »engleskog oltara«, na crkvi St. Wilfrid's, Cantley, Yorkshire ( 1892 – 1894 ). Svoju najbogatiju kreaciju je dostigao na crvi St. Mary Wellingborough, Northamptonshire ( 1904 – 1931 ), u kojoj je obilno upotrebio klasične arhitektonske elemente. Dajući crkvenom oltaru novu dominantnost u enterijeru anglikanske crkvene, načinio je glavni uticaj na liturgijski preporod u periodu nakon 1950. Jedan od njegovih poslednjih radova je projekat za oltar i reredos u Shrine of Our Lady of Walsingham, Norfolk ( 1959 ).

CONDIVI, ASCANIO Italijanski slikar i vajar (oko 1525 – 1574). Učenik Michelangela; kao slikar i vajar bez značaja, ali važan kao biograf učiteljev. Još za života Michelangela napisao je njegovu biografiju (I izdanje 1553), u kojoj je pojedine delove navodno diktirao sam majstor. Ova biografija je glavni izvor za poznavanje Michelangelovog života, a njom su se služili, počev od Vasarija, svi kasniji Michelangelovi biografi i istoričari umetnosti.

CONGRÈS INTERNATIONAUX D'ARCHITECTURE MODERNE (CIAM) V. CIAM

CONNELY, HENRY (1770 – 1826) Umetnički stolar koji je radio u Philadelphia-ji u stilu federalnog perioda. Godina 1790-tih, Connelly je radio u neoklasičnom stilu koji je bio zasnovan na radovima Thomasa Sheratona. Pratio je kasni rad tog dizajnera u periodu početka XIX veka, izradjujući komade u Directory stilu.

CONRAN, TERENCE (rodj. 1931 - ) Poznat u Britaniji po uvodjenju tzv. »dobrog dizajna« i osnivanju prodavnica Habitat. Studirao je dizajn tekstila na Central School of Arts and Crafts u Londonu (1944-49) a radio je kao dizajner enterijera u studiju Dennis Lennon (1951-52). Učestvovao je na oblikovanju Festival of Britain (1951). Njegovi dizajnerski radovi bili su pod snažnim uticajem tada popularnih stilova koji su došli iz Italije i Skandinavije. God. 1956 osnovao je Conran Design Group a 1964 osniva Habitat. Bio je fondator Conran Foundation (1982) koja je administrirala projekat Boilerhouse – sekciju za moderan dizajn londonskog Victoria and Albert Muzeja ii London Design Museum (osnovan 1989), koji je bio prvi muzej na svetu posvećen artefaktima masovne proizvodnje.
Conranov dizajn je svrstan u »savremen stil« (Contemporary style), a na polju dizajna značajan je i kao osnivač lanca prodavnica »Habitat«, 1964. Ovaj projekat, koji je obeležio njegov rad, kao i rad nekolicine drugih dizajnera, bazirao se na prodaji nameštaja, materijala, opreme za kuhinje i drugih predmeta za domaćinstvo u lepezi posleratnih stilova dizajna, a privukao je pažnju velikog broja pristalica i publike. Američka grana »Habitata« naziva se »Conran's«.

CONTAINER CORPORATION OF AMERICA (osnovana 1926) Najveća kompanija za ambalažiranje u SAD, poznata po podršci koju je pružala modernom dizajnu. Njen osnivač i predsednik, Walter Paepcke, bio je pionir u proizvodnji papirnih i talasastih kartonskih kontejnera u vreme kada je većina proizvoda transportovana u drvenim sanducima. God. 1936 zaposlio je Egberta Jacobsona kao direktora za dizajn da oblikuje corporate identity kompanije. Paepcke je sponzorisao Chicago Institute of Design 1940-tih i osnovao Aspen international design conference 1951. Marketing kompanije radio je A.M. Cassandre (1937-38), vodeći kampanju koja je raskinula sa tradicionalnim američkim pristupom marketingu i učinio ga naglašenijim i vizuelno jednostavnijim. Za vreme Drugog svetskog rata Herbert Bayer, Jean Carlu i Herbert Matter radili su zajedno za odeljenje za dizajn kompanije. Strategija razvoja dizajna koju je realizovao Paepcke može se smatrati za prodor modernog pokreta u kulturu putem marketinga i reklamnih kampanja. U periodu 1950-tih Container Corporate Company je proizvela marketinške kampanje koje su nosile ono što će biti nazvano »velikim idejama zapadnog čoveka« - sa isticanjem slobode, pravde i ljudskih prava. Ova strategija je 1990-tih imala svoj polemičarski odjek u reklamnim kampanjama koje je radila kompanija Benetton.

CONTANT D'IVRY, PIERRE ( 1698 – 1777 ) Pariski arhitekta, medju prvima je razvio teorije Cordemoya. Njegove crkve St-Vasnon u Condé-sur-L'Escaut ( 1751 ) i St-Vaast u Arrasu
( 1775 – 1777, dovršena 1833 ) imale su kontinualne nizove stubova, koji su nosili entablature sa kojih su se uzdizali svodovi. Njegova Abbaye Royale de Penthémont ( Rue de Grenelle, Paris ) iz 1747 – 1756 takodje pokazuje njegovo interesovanje za rafinirane tehnike konstrukcije i izrade svodova. Njegovo veliko stepenište na Palais Royal, Paris, (1756 – 1770 ) je jedno od najelegantnijih toga perioda, a njegov, samo delimično izvedeni, projekat za Madeleine, Paris ( 1761 ) koristio je stubove i entablature koji nose svodove na način sličan onom koji je upotrebio Souflot na Ste-Geneviève.

CONTRERAS Y MUÑOZ, RAFAEL Španski arhitekta i restaurator (Granada, 1826 (ne 1824) - 1890). Studirao mavarske gradjevine u Španiji, pre svega Alhambru u Granadi. Godine 1852 postaje na njoj restaurator, snima njene planove i radi modele za izložbe i muzeje u Londonu, Parizu, Beču i Petrogradu. Od 1875 restaurator arheološkog muzeja u Madridu. Primenjujući elemente mavarskog stila projektovao je kasino u Nici.

COOK, PETER FREDERICK CHESTER (1936 - ) Značajan engleski arhitekta, predavač i teoretičar arhitekture. Od 1953 do 1958 studirao je arhitekturu na Bournemouth College of Art, a potom odlazi na Architectural Association School of Architecture u London, gde diplomira 1960. Kasnije se vraća na AA kao predavač. Dok je radio u birou Jamess Cubitt & Partners, Cook je bio jedan od članova osnivača uticajne grupe Archigram 1960-tih. Bio je direktor Institute of Contemporary Arts (ICA) u Londonu, od 1970 do 1972. Bio je imenovan doživotni profesor na Staedelschule (umetnička akademija) u Frankfurtu 1984, pomažući ustanovljenju njene reputacije kao vodeće nemačke arhitektonske škole. Kasnije (1990) postao je profesor arhitekture na Bartlett školi arhitekture, University College London, sa koje pozicije je otišao u penziju. Godine 2002 RIBA je nagradila Archigram Kraljevskom zlatnom medaljom za arhitekturu. God. 2004. bio je u najužem izboru za Stirling Prize zajedno sa Colinom Fournier za projekat Kunsthaus, Graz.

COOLEY, THOMAS ( oko 1740 – 1784 ) Engleski arhitekta. Prvo profesionalno iskustvo je dobio u birou Roberta Mylne, a pobedio je na konkursu za projekat Royal Exchange ( danas gradska većnica ), Dublin ( 1769 – 1779 ), što ga je ohrabrilo da se preseli u irsku prestonicu. Kao glavni nadzornik za izgradnju grada Dublina od 1775, bio je najznačajnija ličnost profesije narednih nekoliko godina, posebno poznat po stvaranju irskog neoklasicizma. Projektovao je Caledon House, Co. Tyrone ( 1779 ), kasnije ( 1812 ) proširene po projektu Nasha, a, zajedno sa asistentom Francis Johnstonom, projektovao je više crkava u arhidiocezi Armagh ( od 1765 ), uključujući izuzetnu Primate's Chapel, Armagh ( 1785 ). Projektovao je više kuća u prirodi, a zaslužan je i za Public Offices ( 1776 – 1784 ) i prvobitne planove za Four Courts ( sve u Dublinu ).

COOP HIMMELB(L)AU (osn. 1968) Arhitektonska dizajn firma sa sedištem u Beču, Austrija, sa biroima u Los Angelesu, SAD i Guadalajara, Meksiko. Nastala kao utopistička i aktivistička grupa okrenuta dekonstruktivizmu. Coop Himmelblau su osnovali Wolf D. Prix (1942 - ), Helmut Swiczinsky (1944 - ) i Rainer Maria Holzer (Holzer je napustio grupu 1971), a grupa je postala medjunarodno poznata u isto vreme i zajedno sa Peter Eisenmanom, Zahom Hadid, Frank O. Gehryjem i Daniel Libeskindom na izložbi (1988 ) pod nazivom »Deconstructivist Architecture« u Museum of Modern Art, New York. Njihov rad je baziran na područjima istraživanja i javnih projekata, takodje rade i dizajn izložbi. Naziv Himmelb(l)au u prevodu sa nemačkog jezika znači »nebesko plavo«, takodje - (bez l), »nebeska konstrukcija«. Naziv Coop predstavlja poslovnu skraćenicu za »cooperative« (kooperativa, co-op). Njihovi projekti sadrže kritičku teoriju, poetsku transsupstantnost tehnologije i kompleksnu primenu programa koje postavljaju. Izložbeni projekti njihovih radova ukazuju na visoku originalnost, posebno tokom perioda 1990-tih i prvih godina XXI veka.
U početku je grupa bila okrenuta preteranom i agresivnom dizajnu (pod uticajem Haus-Rucker-Co i Holleina), a takodje je polje interesovanja bila arhitektura pneumatskih konstrukcija i prostornih struktura. Neki arhitektonski projekti su zamišljeni da gore u vatri, što je dato u knjizi »Architektur muss Brennen« (Arhitektura mora da gori – 1980).
Medju projekte koji su izvršili značajan uticaj na arhitekturu i arhitekte toga perioda spada remodelovanje krova zgrade u ulici Falkestrasse 6, Beč ( 1983 – 1998 ). Njihov apartmanski blok, takodje u Beču ( 1986 ), uključuje pedeset stambenih jedinica unutar četiri ugaona elementa u medjusobnom kompozicionom konfliktu, dok fabrika Funderwork 3, St Wait ( 1988 – 1989 ) i Ronacher-Theater, Beč ( projekat iz 1987 ), takodje predstavljaju agresivne i beskompromisne kompozicije. Godine 1994 završen je njihov Groningen Museum, Holandija, koji je po strukturnoj zamisli daleko ispred svog vremena. Prix je tvrdio da gradjevina ispunjava insistiranja Le Corbusiera na paraleli izmedju gradnje brodova i arhitekture.
Medju njihove značajne projekte se ubrajaju još i: hotel u New Yorku (predlog); Veliki egipatski muzej, Cairo, Egipat (2002-03), UFA cinema centar, Dresden (1993-98); Akademija lepih umetnosti, München (1992/2002-05); Gasometer, Beč.

COOPER, SIR THOMAS EDWIN ( 1873 – 1942 ) Englaski arhitekta, rodjen u Scarboroughu. Ušao u partnerski odnos sa Samuel Bridgman Russelom ( 1864 – 1955 ), sa kojim je projektovao Guildhall i Law Courts, Hull (1903-1914), Royal Grammar School, Newcastle upon Tyne (1904) i druge prefinjene edvardijanske gradjevine. Partnerstvo je okončano 1912, a Cooper je nastavio sa projektovanjem St Marylebone Town Hall i biblioteku, London (1914-1939), kao i upravnu zgradu Lloyda (1925-1928, srušena). Njegov rad je u biti klasičan, a ponekad izražajno baroknog karaktera.

COOPER, SUSIE (1902 - 05) Rodjena u unutrašnjosti Britanije u Staffordshireu, učila u školi za umetnost u Burslemu (1918 - 22). Nakon perioda rada kao dizajne za A.E. Gray and Co. (firma za dekoraciju keramike), osniva sopstvenu kompaniju (1929). Tokom 1930-tih njena keramika, sa zaštitnim znakom u obliku jelena, imala je komercijalan uspeh i privukla je pažnju kritičara u Britaniji i van nje. Dizajnirala je stono posudje za kraljevski paviljon na izložbi Festival of Britain 1951 a 1956 njena firma je postala član Wedgwood grupe. Njena izvanredna keramika postala je veoma popularna tokom 1970-tih.

COPLAND, HENRY (akt. 1738 – 1768) Britanski graver i dizajner nameštaja u stilu rokokoa. Copland je objavio gravire svojih nacrta kao i projekata drugih dizajnera. Knjiga njegovih projekata pojavila se 1746. Copland je saradjivao sa brojnim umetnicima, uključujući Matthiasa Locka, Roberta Manwaringa i, najznačajnijeg, Thomasa Chippendale-a.

CORAY, HANS (1906 - 1991) Švajcarski dizajner koji je oblikovao prvu aluminijumsku stolicu, Landi, za zürichški Exposition Nationale (1939). Studirao je književnost i dizajnom je počeo da se bavi tek 1950. Bez sumnje je da je njegova Landi stolica predstavljala medjunarodnu senzaciju, a bila je u proizvodnji u kontinuitetu tokom 50 godina.

CORAZZI, ANTONIO (1792 - 1877) Italijanskog porekla, vodeći arhitekta u Varšavi iz perioda devetnaestog veka. Bio je zaslužan za mnoge značajne neoklasicističke gradjevine, uključujući Veliki teatar (1826 – 1833), zgradu Berze, danas Poljske banke (1828 – 1830), palatu Staszic (1820 – 1823), i oblasnu upravnu zgradu u Radomu (1822 – 1827).

CORBIE, PIERRE DE (aktivan 1215 – 1250) Francuski majstor graditelj. Radio zajedno sa Villard de Honnecourtom na pripremanju planova za hor katedrala u Rheimsu (1215), a takodje radio sa istim na izgradnji katedrale u Cambrai-u (1230 – 1243).

CORBUSIER, LE V.Le Corbusier

CORDEMOY, ABBÉ JEAN - LOUIS DE (1631 - 1713) Rani teoretičar neoklasicizma o kojem se danas malo zna, osim činjenice da je bio sveštenik (iguman u St. Nicholas, La Ferté-Jouars) i nije identifikovan, kao što se ponegde pominje, kao L.G. de Cordemoy (1651-1722). Njegovo delo »Nouveau traité de toute l'architecture« (1706) je prvo koje je učilo istini i jednostavnosti u arhitekturi i insistiralo na svrsi i nameni gradjevine, koja treba da bude izražena njenom formom. Njegovi crteži se zasnivaju na radovima Perraulta i demonstriraju rano razumevanje sofisticiranosti gotičkih struktura. Njegovo zalaganje u svojoj suštini je okrenuto klasičnoj čistoti i strukturnoj upotrebi klasičnih redova. Projekti spajaju prirodu i antiku, a ovaj princip se prenosi i na izgradjene objekte. Smatra se za važnog preteču neoklasicizma.
Njegove ideje su usvojili i verovatno su uticale na Laugiera i Lodolija.


CORDIER, NICOLAS Italijanski skulptor francuskog porekla (Lorena, 1567 – Rim, 1612). Živi i radi u Rimu, gde je zvan Niccolo Lorena, Cori, Cordigheri i Il Franciosino. Većinom u službi papa radi figuralne ukrase u Vatikanu, nadgrobnu plastiku i oltare u crkvama, služeći se mermerom, alabasterom i bronzom.

CORMIER, ERNEST (1885 – 1980) Možda najraznolikiji medju arhitektima koji su radili u Kanadi u prvoj polovini dvadesetog veka. Ne samo iskusan planer, već i majstor komponovanja disparatnih masa, kreator impresivnih prostornih celina u koje ugradjuje izvanredne ornamente. Njegova zgrada za University of Montreal (1928 – 1935) u stilu Art Decoa, verovatno predstavlja njegovo remek delo, a zasnovana je na principima Beaux-artsa. Medjutim, njegova zgrada Vrhovnog suda, Ottawa (1938 – 1950), zasnovana je na ogoljenom klasicizmu i francuskim uzorima iz perioda sedamnaestog veka. Cormierova lična kuća u Montrealu (1930 -1931) je projektovana pod uticajem savremenog evropskog modernizma, sa enterijerima inspirisanim stilom Art Decoa.

CORMONT, THOMAS DE (umro 1228) Francuski majstor graditelj. Asistirao je Luzarchesu na gradnji katedrale u Amiensu, nasledivši ga na mestu arhitekte 1223. Takodje je na istom objektu vršio nadzor nad izgradnjom konstrukcije broda i svodova iznad njega. Njegov sin, Regnault ili Reynaud, ga je nasledio 1228 u Amiensu, završivši svodove i, verovatno, sagradivši hor, kapelu i severni transept sa rozetom. On je započeo i južni transept, koji nije dovršen do 1296.

CORNEJO, PEDRO (pravo ime PEDRO DUQUE CORNEJO) Španski skulptor (Sevilla, 1677 – Córdoba, 1757). Radio sakralnu i dekorativnu skulpturu za manastire i crkve u Sevilli, Paularu, Granadi i Córdobi. Jedan od predstavnika tzv. churriguerrizma, kasnobaroknog dekorativnog stila u španskoj arhitekturi i plastici u XVII i XVIII veku.

CORRADINI, ANTONIO Italijanski vajar (krajem XVII veka – 1752). Jedan od kasnih sledbenika Berninijevog baroknog izraza, vešt u obradi mermera i sa izrazitim smislom za dekorativno. Učio u Veneciji, gde je radio crkvenu i alegorijsku skulpturu i restaurisao antičke kipove. U Beču, po nacrtima J.B. Fischera von Erlacha završio figuralne delove Josipovog zdenca, a u Pragu njegovu osnovu za grobnicu Jana Nepomuka u katedrali. U Dresdenu je za park izradio dekorativne skulpture mitoloških likova.

CORREA, CHARLES MARK (1930 - ) Indijski arhitekta, planer, aktivista, teoretičar i fundamentalna figura u svetskoj panorami savremene arhitekture. Studirao je arhitekturu na University of Michigan i na Massachusetts Institute of Technology, nakon čega je osnovao sopstveni arhitektonski studio u Bombayu 1958. Njegov rad u Indiji pokazuje pažljivi razvoj, rezumevanje i prilagodjavanje modernizma nezapadnim kulturama. U njegovim ranim radovima on pokušava da istraži lokalno vernakularno unutar moderne životne sredine. Njegovo planiranje na polju korišćenja zemljišta i projektovanje naselja kontinualno pokušava da prodje izvan okvira tipičnih rešenja za probleme Trećeg sveta.
Svi njegovi radovi, od planiranja Navi Mumbai do detaljno projektovanog memorijala Mahatmi Gandi u Sabarmati Ashram u Ahmedabadu, posebnu pažnju posvećuju životnim resursima, energiji i klimi kao glavnim determinišućim faktorima u organizaciji prostora. Preko četiri protekle dekade Correa je radio pionirski posao na urbanoj problematici i niskobudžetnom stanovanju u zemljama Trećeg sveta. Od 1970-75 bio je glavni arhitekta Novog Bombaya, centra urbanog razvoja za 2 miliona stanovnika, od luke pa do postojećeg grada. Godine 1985, predsednik Vlade Rajiv Gandhi postavio ga je zaa predsednika Nacionalne komisije za urbanizaciju. Dobitnik je RIBA Royal Gold Medal 1984.

CORRER, GIACOMO (JAKOV) Graditelj iz Tranija u Apuliji. Spominje se u izvorima oko sredine XV veka kao graditelj gradskih čatrnja (cisterni) u Šieniku i Korčuli. Poverena mu je 1441 izgradnja korčulanske katedrale.

CORTONA, PIETRO BERRETTINI DA (1596-1669) slikar i arhitekta, drugi posle Berninija u istoriji rimske barokne umetnosti, rodjen u Cortoni, kao sin kamenozidara. Zanat je učio kod manje poznatog firentinskog slikara Commodija, sa kojim je otišao u Rim (oko 1612) i tamo se nastanio. Mogao je da ima samo površno obrazovanje u arhitekturi, ukoliko ga je imao. Prvi patron bila mu je porodica Sacchetti, za koju je izradio planove Ville del Pigneto (1626-36, sada srušena) koja je predstavljala uzor za planove vila tog doba i kasnije. Ubrzo, preuzima ga kardinal Francesco Barberini i uvodi u svoj krug obrazovanih ljudi. Nakon toga, Cortona dobija arhitektonske i slikarske poslove koje radi simultano. Njegova prva značajna gradjevina, SS. Martina e Luca, Rim (1635-50) je takodje prva velika, visoko lična i upotpunosti homogena barokna crkva, postavljena kao izdvojen plastični organizam sa zasebnom dinamičkom temom koja je primenjena u projektu. Crkva je posebno značajna po gipkom efektu koji je dat masivnim zidovima putem njihovog prekidanja i lomljenja visokim stubovima: oni nisu upotrebljeni da definišu brodove ili prostor, kao što bi to učinio renesansni arhitekt, već da stimulišu utisak plastičnosti. Dekoracija je izuzetno bogata, čak ekscentrična (divlje dinamične zakrivljene forme koferovane tavanice kupole), sa ponekim pridodatim elementima firentinskih manirista. Nasuprot Berniniju, on isključuje upotpunosti figuralnu skulpturu; takodje isključuje boje, a ceo enterijer boji u belo.
Njegova upotreba konkavnih i konveksnih formi na fasadi S. Maria della Pace, Rim (1656-7) je tipično barokna. Više originalna je njegova primena projekta pozorišta na predmetu piazze: on je tretira poput auditorijuma, bočni ulazi su aranžirani kao scenska vrata a flankirajuće zgrade kao boksove i lože. Postepena eliminacija manirističkih elemenata iz njegovog stila i tendencija ka rimskoj jednostavnosti, ravnoteži i monumentalnosti prisutni su na fasadi S. Maria u Via Lata, Rim (1658-62). Poredjenje izmedju njegovih ranih i kasnijih radova, prvenstveno kupole na S. Carlo al Corso, Rim (poč. 1668), ilustruje njegov značajan progres od ekscentričnosti i kompleksnosti, sa vazdušastom dekoracijom, prema mirnoj klasičnij veličanstvenosti. Većina njegovih grandioznih i izuzetno ambicioznih planova ostali su samo »na papiru« (Chies Nuova di S.Filippo, Firenca; Palazzo Chigi, Rim; Louvre, Pariz). Mada jednako veliki kao slikar i arhitekta, govorio je da arhitekturu smatra samo kao razonodu.

COSMATI Zajednički naziv, uobičajen od XIXv., za porodicu klesara i dekoratera, kojoj je većina članova imala ime Cosmas (Kuzma), a prezimena Mellini, Vassaletti i Oderisi. Zvani i marmoraii Romani, jer su pretežno radili u mramoru. Članovi porodice delovali su 1150-1320. u Rimu i na njegovom području, ali su dobijali narudžbine i iz Umbrije, Toskane, Londona i dr. Njihova glavna delatnost obuhvata arhitektonsku dekoraciju i crkveni uređaj (tabernakli, grobnice, ciborijumi, propovedaonice, horske ograde, biskupske stolice, svećnjaci, oltari i dr.), a i graditeljstvo. Izrađivali su intarzije, zidne mozaike i mozaikalne podove. Izvor njihove umetnosti je vizantijska i arapsko sicilijska zidna dekoracija sa površinskom ornamentikom, a u kasnom razdoblju poprimaju ukrasne elemente gotike. Jedan od članova poslednje generacije ovih majstora, Gionanni di Cosma, radio je pod uticajem Arnolfa di Cambia, pred kraj XIIIv., i figuralnu skulpturu (nadgrobni spomenici u crkvama u Rimu). Iz radionice Cosmata potiče čuvena škrinja Edwarda Ispovednika iz 1270. i grobnica Henrya III iz 1272. (London, Westminsterska opatija). Na njihove figuralne mozaike nadovezuje se delo Pietra Cavallinia, a rad u plastici nastavljaju magistri Antelami.

COSSET (GOSSET), JEHAN Francuski majstor-tkalac u Arrasu, radio 1384-1402. U periodu vladavine burgundskog vojvode Filipa Smelog izradio veliki broj tapiserija sa figuralnim prizorima iz istorije, poezije i onovremenih viteških romana.

COSTA, LÚCIO (1902-98) Rodjen u Toulonu, Francuska. Brazilski arhitekt, planer i istoričar arhitekture. Studirao na Escola nacional de Belas Artes u Rio de Janeiru. Od 1931 direktor tamošnje Umetničke akademije i Visoke škole za arhitekturu koja je u njenom sastavu. Uvodi nove metode obrazovanja i nastoji mlade brazilske arhitekte upoznati sa stremljenjima nove arhitekture. U više objekata koji pripadaju najznačajnijim delima moderne brazilske arhitekture, C. ostvaruje siguran smisao za formu, oslanjajući se na domaću tradiciju koju uspešno povezuje sa zadacima i potrebama moderne arhitekture.
Bio je vodeći član tima koji je, sa Le Corbusierom kao konsultantom, projektovao zgradu Ministarstva školstva, Rio de Janeiro (1937-43). Njegov je takodje blok apartmana u Eduardo Guinle Parku (1948-54). Kao urbanista, slavu je stekao odjednom, pobedivši na konkursu za Braziliju, novi glavni grad (Nova-Cap) Brazila, 1957. Plan je formalan, ali ne toliko formalan u smislu Beaux Arts. Ima oblik luka i strele ili ptice, čija je »glava« glavni trg sa dve zgrade parlamenta i ofisa vezano za parlament, dok je »rep« dat kao željeznička stanica. U blizini ove dve žižne tačke grada predvidjene su površine za laku industriju; bliže »glavi« na putu duž ravne monumentalne gradske ose prema stanici nalaze se kvartovi sa hotelima, bankama, pozorištima i sl. Duga zakrivljena »krila« predvidjena su za stanovanje; ovaj prostor je podeljen na prostrane kvadratne blokove koji se nazivaju »superquadre«, svaki sa slobodnim aranžmanom površina za stanovanje, škole, crkve itd.

COSTAPERARIA, JOSIP Arhitekt (1876 – Ljubljana, 1951). Srednju školu završio u Ljubljani, a arhitekturu na akademiji za primenjenu umetnost u Beču 1900. U početku radi kod M. Fabiania u Beču i izvodi njegove projekte u Trstu i Gorici. Godine 1905 radi u Trstu a neko vreme pomaže arhitekti E. Nordiju na restauraciji milanske katedrale.

COTSWOLD ŠKOLA (engl. Cotswold school) Mala grupa umetničkih zanatskih majstora i dizajnera unutar pokreta Arts and Crafts. Glavni predstavnici Cotswold škole, Ernest Gimson i braća Ernest i Sidney Barnsley, bili su pod uticajem ideja William-a Morris-a i stilova koje je dizajnirao Morris i Co. Tri zanatlije su pomogle da se osnuje slična firma, Kenton i Co., u Londonu, ali je kompanija finansijski bankrotirala. Godine 1895. Gimson i braća Barnsley napuštaju London i sele se u ruralni Cotswold Hills pored Gloucestera, gde su osnovali radionicu čija je namera bila prozvodnja fino uradjenog nameštaja jednostavnog, čistog dizajna. Koristili su najčešće hrastovo drvo i orah – oba lokalna drveta – a često su žljebili ivice svog nameštaja, koja će praksa postati zaštitni znak ove škole. Ideali i stil Cotswold škole bili su prenošeni sve do XX veka putem mnogih lokalnih zanatlija, uključujući Sidney Barnsley-evog sina Edwarda.

COTTE, ROBERT DE (DECOTTE) (1656-1735) Arhitekta iz perioda ranog rokokoa, dosta kopiran izvan svoje zemlje, posebno u Nemačkoj, zbog svog izrazito francuskog arhitektonskog i dekorativnog manira. Počeo je da radi kod svog rodjaka J. Hardouin-Mansarta, koji ga je profesionalno formirao i koji je dosta uticao na njegov dalji rad. Njegov prvi posao za Krunu bio je rekonstrukcija hora Notre Dame, Pariz (završena 1714), sa dekoracijama koje je izradio Pierre Le Pautre. Njegovi pariski hôteli datiraju od 1700 pa nadalje, medju najznačajnijim radovima koji su sačuvani su Hôtel de Bouvallais (oko 1717) i redekoracija François Mansartovog Hôtel de Toulouse, sada Banque de France, kod kojeg galerija (1718-19) predstavlja remek delo (dekoracija je od François Antoine Vasséa). Takodje je radio ekstenzivno izvan Pariza (na pr. Palais Rohan, Strassbourg, 1727-8, sagradjena 1731-62), a bio je stalni konsultant kod nemačkih patrona, za dogradnje château-a u Bonnu kao i za Schloss Clemensruhe u Poppelsdorfu (1715), na primer. Njegovi crteži i saveti su gotovo uvek bili prihvaćeni (na pr. kod Schloss Brühl, Schloss Schleissheim i Residenz u Würzburgu).

COTTINGHAM, LEWIS NOCKALLS (1787 – 1847) Engleski arhitekta i antikvar. Bio je pionir gotičkog preporoda i realizovao je brojne radove na restauracijama srednjovekovnih crkava, pre svega u Thebertonu, Suffolk (1836), Asbourne, Derbyshire (1839 – 1840), i St Mary's, Bury St Edmunds, Suffolk (1840 – 1843). Medju njegovim se gradjevinama ističu Snelston Hall, Derbyshire Gotička kuća (1828, srušena), bivša Savings Bank, Bury St Edmunds (1846, u tjudorskoj gotici) i veliko imanje u Waterloo Bridge Road, London ( od 1825). Osnovao je značajnu kolekciju srednjovekovnih arhitektonskih detalja. Objavio je više knjiga, uključujući »Plans, etc. of Westminster Hall« (1822), »Working Drawings of Gothic Ornaments« (1824), kao i »Grecian and Roman Architecture« (1820). Zaslužuje da bude upamćen kao jedan medju prvim od školovanih arhitekata koji su radili u gotičkom stilu.

COURTENAY, HERCULES (oko 1744 – 1784) Drvorezbar i pozlatar iz Philadelphia-e. Courteny je radio za Benjamina Randolpha, koji je bio vodeći proizvodjač Philadelphia Chippendale nameštaja. Bio je imigrant iz Londona, a, zajedno sa Johnom Pollardom, zaslužan je za izradu većine Randolphove najbogatije ornamentacije. Courtenay je takodje radio u Baltimore-u.

COURTEYS (COURTOYS, CORTEYS) PIERRE Francuski umetnik u emalju (1520 – 1586). Glavni predstavnik porodice francuskih emaljista, koja je u XVI veku radila u Limogesu, središtu ovog zanatstva. Ukrašavajući vrčeve, vaze i ostale keramičke proizvode primenjivao je pretežno mitološke motive, za koje su mu bila uzor dela italijanskih slikara Rossa Fiorentina i Giulia Romana. 1559 izradio u emalju velike dekorativne reljefe koji su bili inkrustirani na fasadi Château de Madrid u Bois de Boulogne, a sada se nalaze u pariskom muzeju Cluny.

COURTONNE, JEAN Francuski graditelj baroka (Pariz, 1671 – 1739). Od 1728 član i nastavnik akademije; u Parizu sagradio palate Noirmoutier (1720) i Matignon (1721), kao i zgradu za manastir kartuzijanaca u Rue d'Enfer. Izdao: »Traité de la perspective avec des remarques sur l'architecture suivi de quelques édifices considérables mis en perspective et de l'invention de l'auter«, 1725 i »Architecture moderne«, 1728, sa 150 bakroreza.

COUSTOU Porodica francuskih skulptora, predstavnika dvorskog baroka u njegovoj poslednjoj fazi na prelazu u rokoko, karakterističnoj po patetičnoj interpretaciji antičkih likova i tema. Coustou, Guillaume, stariji, (1677 – 1746), brat Nicolasa C. i njegov saradnik kod izvodjenja skulptura za Versailles i Marly. Glavno delo su mu »Chevaux de Marly« (1745), grupe konja postavljene na početku pariske avenije Champs-Elysées. Guillaume, mladji (1716 – 1777), sin i učenik prethodnog; bio na studijama u Rimu 1735 – 40. Radio skulpture za crkve u Parizu i okolini. Nicolas (1658 – 1733), učio kod ujaka A. Coyzevoxa i u Rimu (1683-86). Vrativši se u Francusku radi na dvoru u Versaillesu, Velikom Trianonu i na plastičnim dekoracijama palate Hôtel des Invalides. Izradio niz figura za park dvorcaa Marly.

COVARRUBIAS, ALONSO DE (1488-1570) Bio je zidar i dekorativni skulptor u prozračnom razigranom ranorenesansnom stilu, mada je za strukturne elemente i dalje koristio gotičku tradiciju. Prvi put se pojavljuje kao jedan od osam konsultanata za katedralu u Salamanci 1512, gde je njegovo učešće prepoznatljivo. Od 1515 realizuje je dekoracije na Sigüenzi. Crkva Piedad u Guadalajari (1526) je sada u ruševinama, medjutim, kapela Novih Kraljeva u katedrali u Toledu (1531-4) sačuvana je upotpunosti i predstavlja izuzetan rad. Prefinjeno stepenište na Arhibiskupovoj palati u Alcali datira iz perioda oko 1530, a bogata tunelno svodna sakristija u Sigüenzi iz 1532-4. Covarrubias je bio majstor zidar na katedrali uToledu i arhitekta kraljevskog dvorca (1537 i nadalje); posebno značajno je njegovo dvorište Alcázara u Toledu.

COWLISHAW, WILLIAM HARRISON (1869 – 1957) Englaski arhitekta pokreta Arts & Crafts i učenik Williama Morrisa. Zapamćen je po dve gradjevine: Cearne, Kent Hatch, Crockham Hill, Kent (1896), prelepoj kući za Edwarda i Constance Garnett i letnjoj školi poznatoj kao The Cloisters, Barrington Road, vrtni grad Letchworth, Hertfordshire (1908), eklektičnoj i romantičnoj gradjevini. Radio je za Imperial War Graves Commission, a kasnije za Charlesa Holdena.

COWPER, JOHN (aktivan 1453 – 1484) Engleski graditelj. Radio na Eton College u periodu oko 1450-tih, crkvi Tattershall, Lincolnshire, 1478, i u isto vreme sagradio dvorac Kirby Muxloe, Leicestershire, gde je nadzornik radova bio Robert Steynforth (aktivan 1480-tih). Cowper je takodje moguće zaslužan za kulu u Esheru, Surrey (oko 1475 -1480), školu u Wainfleetu, Lincolnshire (1484) i veliku kulu na Biskupskoj palati, Buckden, Huntingdonshire (takodje 1480-tih). On je značajan za razvoj tjudorske arhitekture u opeci koja je u to vreme ušla u modu. Predpostavlja se da je završio karijeru u službi škotskog kralja Jamesa IV (1488 -1513), za koga je radio na dvorcu Rothesay, Bute, 1512.

COWPERTHWAITE, JOHN (akt. 1818 – 1825) Umetnički stolar, proizvodjač stolica iz New Yorka. Proizvodio je tzv. »Fancy« nameštaj, većinom po dizajnu Thomasa Sheratona.

COYPEL Porodica francuskih slikara i dekoratera, koji rade na dvoru u doba baroka i rokokoa. Noël (1628 – 1707), pod uticajem Ch. Lebruna i u njegovom manisru radio slike u dvoranama Versaillesa, Louvrea i u Dôme des Invalides, kao i kartone tapiserija i kompozicije sa temama iz mitologije i istorije. Antoine (1661 – 1722), sin i učenik prethodnog. U Rimu je upoznao G.L. Berninija, a ugledao se na N. Poussina. Po povratku iz Italije postaje već u 20. godini član akademije i dobija brojne narudžbine za dekorativne radove u dvorovima i palatama. Nastojao je da u dotadašnji hladan i patetičan način versailleskog dvorskog likarstva unese više života obradjujući senzualne motive. Radio je kartone za manufakturu Gobelin. Charles – Antoine (1694 – 1752), sin i učenik prethodnog. Manir svog oca razvio je do punog izraza tipičnog rokokoa. Značajne vrednosti su njegove osnove za tapiserije po motivima Cervantesovog Don Kihota.

COYSEVOX, ANTOINE Francuski skulptor (1640 – 1720). Jedan od glavnih majstora francuske barokne skulpture, značajan po nastojanju za smirivanjem njene patetike i ugledanjem na harmonične forme antike. Glavni radovi su mu dekorativnog karaktera u kraljevskim dvorcima u Parizu i Versaillesu, gde od 1677 na poziv Ch. Lebruna radi reljefe i ukrase u salonima, kao i u velikoj Galeriji ogledala.

COZETTE, PIERRE – FRANÇOIS Francuski tkač tapiserija i portretista (1714 – 1801). Učenik Ch. Parrocela. Godina 1749-88 vodio Atelier de haute lisse u manufakturi Gobelins. Proširio već uvedenu modu malih zidnih tapiserija u pozlaćenom okviru, koje su ilimacija štafelajskog slikarstva.

COZZARELLI, GIACOMO DI BARTOLOMEO DI MARCO Italijanski graditelj i skulptor (Siena, 1453 – 1515). Učenik Francesca di Giorgio, sa kojim je saradjivao na gradnji vojvodske palate u Urbinu. U Sieni radio svetačke skulpture i nadgrobne spomenike, često u obojenoj terakoti. Bio je cenjen kao graditelj fortifikacija, medju kojima je najznačajnija za kastel u Montepulcianu.

CRABTREE, WILLIAM (1905 – 1991) Engleski arhitekta. Njegova reputacija počiva uglavnom na njegovoj Peter Jones robnoj kući, Sloane Square, London (1932 – 1937), koju je projektovao u saradnji sa Slater & Moberly, zajedno sa C. H. Reillyjem, kao konsultantom. Bio je to jedan od prvih primera upotrebe staklene zid–zavese u dvadesetom veku u Engleskoj, pod uticajem rada Mendelsohna i predstavlja jednu od najistaknutijih zgrada modernog pokreta u Britaniji. Takodje je radio zajedno sa Abercrombie-m na rekonstrukciji Plymoutha i Southamptona posle II svetskog rata.

CRACOW SCHOOL, KRAKOVSKA ŠKOLA Škola osnovana 1902. godine u Krakowu od strane Udruženja za poljske primenjene umetnosti, na čijem čelu su bili vodeći poljski dizajneri pripadnici pokreta Arts and Crafts. Škola je propagirala vernakularan stil u periodu pre 1918. godine. Nakon Prvog svetskog rata, uticaj ove škole proširio se po celoj Poljskoj, a najznačajniji predstavnici škole bili su Jozef Czajkowski i Wojciech Jastrzebowski. Članovi krakovske škole bili su najveći kritičari radikalnog konstruktivističkog pokreta u Poljskoj 1920-tih.

CRAIG, EDWARD GORDON Engleski scenograf, teatrolog i grafičar (1872 - 1966). Sin glumice, nastupa od 1889 u ansamblu H. Irvinga u londonskom teatru Lyceum. Sa glume prelazi na režiju i scenografiju i ostvaruje nekoliko scenskih predstava koje su označile prekid sa dotadašnjim šablonom i nagovestile reformatorski zahvat na polju pozorišta. Od 1904-06 živi u Berlinu, 1906 odlazi u Italiju gde 1907 osniva u Firenci reviju „The Mask“, a 1913 pozorišnu školu Arena Goldoni. Kao scenograf, izvršio je revoluciju scene od istorijskog značaja: odbacivši „slikovitost“ panoramskih inscenacija preobražava pozornicu u arhitektonski konstruisani prostor u kojem dominiraju plastični elementi. Time je C. likvidirao barokni iluzionistički sistem kulisa i otvorio mogućnosti novog tretiranja scenskog prostora.

CRAIG, JAMES (1744 – 1795) Arhitekta rodjen u Edinburghu, koji je postigao slavu svojim projektom za Edinburgh New Town (1766). Godine 1786 objavio je „Plan for improving the City of Edinburgh“. Bio je arhitekta St James Square (1773, srušen), paladijanskog Physicians’ Hall, George Street (1775, srušen) i Stare opservatorije, Calton Hill (1776 – 1792).

CRAM, RALPH ADAMS (1863 – 1942) Vodeći arhitekta gotičkog preporoda u SAD, uglavnom pod uticajem radova Bodleya, Morrisa i Ruskina. Ušao je u partnerstvo sa Charles Francis Wentworthom (1861 -1897), 1899. Sa njim je sagradio episkopsku crkvu Svih svetih, Ashmont, Dorchester, Boston, Mass. (1891 – 1913). Nakon Wentworthove prerane smrti firmi je pristupio Frank Ferguson (1861 -1926). Firma dostiže nacionalnu slavu urbanističkim planom sa projektom kapela za američku Vojnu akademiju, West Point, NY (1903 -1914) i crkvom St Thomas, New York (1906 – 1914). Crkva predstavlja jedan od najlepših primera kombinacije stilova Arts-and-Crafts i gotičkog preporoda u SAD.

CRAWFORD, THOMAS Američki vajar (New York,1813 – London, 1857). Od 1834 studirao u Rimu kod B. Thorvaldsena. Po povratku u SAD 1838, radi skulpture velikih razmera. Za zgradu Kapitola u Washinktonu izradio veliku bronzanu statuu Slobode koji se nalazi na kupoli. Smatra se pionirom američkog nacionalnog vajarstva.

CRAWFORD’S (osnovana 1914) Agencija za grafičku umetnost, osnovana u Londonu od Williama (kasnije Sir William) Smith Crawford, koji je bio na čelu agencije sve do svoje smrti 1951. Crawford je bio uticajan na području marketinga, član Empire Marketing Board, i imao je značajnu ulogu u podizanju standarda na polju komercijalne umetnosti. Uprkos prekidu rada za vreme Prvog svetskog rata, u periodu 1920-tih Crawford’s je imala reputaciju vodeće „“moderne“ agencije. Ashley Havinden je bio značajna ličnost agencije, kao inovativan umetnički direktor 20-tih i 30-tih i potpredsednik 1960-tih. Drugi značajan dizajner bio je Edward McKnight Kauffer koju je za agenciju radio od 1927 do 1929, ali čije su metode rada i modernistički izraz imali veliki uticaj na dizajnere enterijera. Medju najpoznatije kampanje agencije pripadaju one vodjene za: Chrysler corporation cars, Milk Marketing Board, Eno’s, Simpsons Piccadilly i Jaeger.

CREMER, WILHELM Nemački arhitekta (1845 – 1919). Profesor na višoj tehničkoj školi u Berlinu, suosnivač firme Cremer und Wolffenstein (1882), koja je u Berlinu projektovala zgrade Akademije cara Vilima, Visoku trgovačku školu, kuću A.E.G., patentni ured, trgovačku komoru, hotele i dr., kao i nekoliko sinagoga.

CRESPI, GIOVANNI BATTISTA (zvan IL CERANO) Italijanski slikar, vajar i graditelj (1557 – 1633). Jedan od predstavnika manirizma u lombardijskoj slikarskoj školi. Radio pretežno i Milanu (crkvene slike). U duhu baroka izvodio nacrte za arhitektonska dela: dekorativne fasade i portali palata i crkava.

CRESSENT (CRESCENT), CHARLES Francuski majstor stolar i skulptor (1685 – 1768). Vajarstvo je učio kod A. Coysevoxa, aznačajan je kao proizvodjač umentičkog nameštaja stilova Régence i Louis XV. U mladosti, Cressent je zanat učio kod oca, skulptora i svog dede „ébéniste“. Njegova karijera se kasnije okreće proizvodnji nameštaja, medjutim njegovo poznavanje skulpture nastavilo je da utiče na njegov rad. Značajan je kao stolar – umetnik (ebenista) u periodu stila régence, a značajno je uticao na razvoj francuske dekorativne umetnosti u XVIII veku. Nakon teškog i masivnog nameštaja iz perioda Louisa XIV, Cressent koncipira laganije oblike primenjujući ovalne linije, reljefe i ukrasne ornamente, pretežno vegetabilne, rezane u drvetu ili izradjene u bronzi. Njegova specifičnost bili su ormarići sa inkrustacijom na firentinski način. Bilo mu je sudjeno zbog kršenja propisa gilde, koji su insistirali na specijalizaciji zanatlije, medjutim, njega je zaštitio regent, koji se divio njegovom radu. Njegov plemeniti stil karakteriše neobuzdana neformalnost perioda Régence. razvio je vrstu komode sa visokim „cabriole“ nogama, koja je postala veoma popularna u stilu Louis XV i bila poznata pod imenom „Commode crescent“. Nakon otprilike 1750 on je napustio dekoraciju i okrenuo se floralnoj marketeriji.

CRESSON, LOUIS (1706 – 1761) Francuski „menuisier“, slavni umetnički zanatlija koji je izradjivao stolice u stilu Louis XV.

CRET, PAUL PHILIPPE (1876 - 1945) Američki arhitekta, rodjen u Francuskoj. Školovao se na Écoles des Beaux-Arts u Lyonsu i Parizu, 1903 emigrirao u SAD gde studira na University of Pennsyilvania i osniva sopstvenu praksu 1907.god. Pod njegovom upravom Penn’s School of Architecture je postigla visoku reputaciju i proizvela generacije značajnih arhitekata, uključujući Louisa I. Kahna. Cretova monumentalna zgrada Pan – American Union Building, Washington, D.C. (1907 – 1910) pokazuje njegovu školu u stilu Beaux-Artsa. Ubrzo, njegov stil postaje mnogo ogoljeniji i snažniji. Njegovo okretanje ka pojednostavljenim klasicističkim uzorima je vidljivo na spomen kompleksu žrtvama I svetskog rata, Aisne–Marne Memorial, kod Château-Thierry, Francuska (1926 – 1933).

CRIAERD, MATHIEU (1689 – 1776) Francuski ébéniste. Prominentna ličnost medju majstorima izrade nameštaja u stilu Louis XV. Criaerd, poreklom iz Flandrije, radio je nameštaj koji je dekorisao floralnom i geometrijskom marketerijom. Takodje je bio specijalizovan za furniranje, lakiranje ili japanizovanje.

CRICKMER, COURTENAY MELVILLE (1879 – 1971) Arhitekta rodjen u Londonu. Godine 1907 započeo rad u vrtnom gradu Letchworthu, potom razvio plan grada u firmi Parker & Unwin, gde je projektovao i izgradio grupacije kuća, pojedine kuće, škole i ostale gradjevine, sve u vernakularnom stilu. Takodje je projektovao više kuća u vrtnom predgradju Hampsteadu i bio imenovan za gradskog arhitektu u novom gradu Gretnu, u Škotskoj.

CRISTINI, CESARE MARIA Italijanski slikar i scenograf (r. 1906 - 1970). U svojim scenografskim osnovama primenjuje izrazito slikarske elemente. Pretežno inscenira opere unoseći u opremu mnogo fantazije i smisla za dekorativne efekte.

CRONACA, SIMONE DEL POLLAIUOLO, zvani IL (1457-1508) Firentinac, medjutim, kao i Giuliano da Sangallo sa kojim je bio u bliskoj vezi, proveo je više godina u Rimu kao mlad (1475-85). Saradjivao je sa Giuliano da Sangallom na sakristiji S. Spirito, Firenca, kao i sa Benedetto da Maianom na Palazzo Strozzi, Firenca, za koju je projektovao veličanstveni i poznati cornice. Njegovo remek delo je S. Francesco (S. Salvatore) al Monte, Firenca (počet kasnih 1480-tih) – izuzetno elegantna ali još uvek robusna i veličanstvena. Godine 1497 dvorski graditelj pape Aleksandra VI Borgie u Rimu; prelazi u službu Caterine Sforza da obnovi tvrdjavu u Imoli. Palazzo Guadagni u Firenci (1504-6) pripisuje se njemu. Poslednje delo su nacrti za kapelu bratstva Compagnia della Vergine u Castelfrancu (Empoli), gde je isklesao friz arhitrava.

CROOK, JOSEPH MORDAUNT (1937 - ) Engleski istoričar arhitekture koji je dao značajan doprinos proučavanju neoklasicizma u Britaniji svojim radom na Smirkeu, Britanskom muzeju i grčkom preporodu. Njegova veoma elegantna knjiga o Williamu Burgesu predstavlja najznačajniju studiju jednog viktorijanskog arhitekte, dok su njegova istraživanja stilova uspostavila njegovu reputaciju. Bio je i suizdavač knjige »History of the King's Works« (1973 -1976).

CROUWEL, WIM (1928 - ) Grafički dizajner koji je učio na Institute of Arts and Crafts u Amsterdamu (1951-52). Radio je kao samostalan dizajner izložbi do 1957, nakon čega radi zajedno sa arhitektom Kho Liang. Godine 1963 bio je suosnivač total designea, prakse u dizajnu koju je primenjivao tokom rada. Izuzetno je uticao 1960-tih u prenošenju stavova Švajcarske škole i Stanleya Morisona u holandski grafički dizajn. Njegov rukopis jasan je na dizajnu za Amsterdam's Stedelijk Museum (od 1963) i PTT (1978) i karakteriše ga upotreba sans-serifnih slova i geometrijske apstrakcije.

CROXTON, JOHN (aktivan 1411 – 1447) Engleski graditelj. Radioje na zgradi Guildhall u Londonu, 1411, kada je započeta struktura gradjevine, a bio je vezan za nju velikim delom svoje karijere. Bez sumnje je bio arhitekta po veštini, a njegovi kripta i trem zgrade gilde predstavljaju izuzetno lepe primere perpendikularnog stila.

CROYLAND, WILLIAM DE (aktivan 1392 – 1427) Engleski majstor graditelj. Bio je zaslužan za većinu radova u perpendikularnom stilu na opatiji Croyland, Lincolnshire, uključujući postojeće severno krilo, toranj i pregradu broda. Njegove ostale značajne gradjevine su srušene, medjutim, pouzdano se zna da je on bio kompetentan projektant.

CRUCY, MATHURIN (1749 – 1826) Arhitekta, planer grada Nantesa, kreirao je mnoge značajne gradjevine i javne prostore, uključujući Grand Théâtre i Place Graslin (1784 – 1787), Place d'Armes (1786 – 1790 ), Place Royale (1787), Berzu (1790 – 1814), kao i Berzu tekstila (1821). Njegovi projekti su bili zasnovani na velikim razmerama objekata i predstavljaju primere vrhunskog neoklasicizma inspirisanog grčkom arhitekturom u Francuskoj.

CRUNDALE, RICHARD (aktivan 1281 – umro 1293) Engleski majstor graditelj. Radio je pod Robertom od Beverleya na izgradnji Tower of London (1281 – 1283), a u periodu 1284 – 1285 na Westminster Abbey, gde je nasledio Beverleya na mestu kraljevog glavnog graditelja. Izradio je planove za Eleanor Cross na Charing Crossu (1290) i prelepu grobnicu kraljice Eleanore (umrla 1290) u opatiji Westminster. Njegov brat, Roger ( akt. 1290 – 1298), završio je Charing Cross i radio je zajedno sa Nicholas Dyminge de Reynsom (1290-tih) na planovima druge grobnice kraljice Eleanore u katedrali u Lincolnu (1291 -1294, srušena), kao i Eleanor Cross u Walthamu, Hertfordshire.

CRUNDEN, JOHN (oko 1741 – 1835) Engleski arhitekta. Poznat po svojim knjigama uzoraka, medju kojima je »Convenient and Ornamental Architecture, consisting of Original Designs (from) the Farm House... to the Most Grand and Magnificent Villa« (1767), doživela sedam potonjih izdanja i bila najuspešnija knjiga te vrste, budući da je sadržavala crteže različitih paladijanesknih gradjevina. Njegovi arhitektonski radovi su malobrojni, a izdvaja se Boodle's Club, St James's Street, London (1775 – 1776), koji je radjen pod uticajem Roberta Adama.

CUBITT, LEWIS (1799 – 1883) Engleski arhitekta. Učio kod svog najstarijeg brata Thomasa Cubitta. 1815 radio u birou Henry Edward Kendalla pre ulaska u partnerstvo sa svojom braćom, 1824. Samostalno radi od 1830-tih. Projektovao je više kuća u Belgravia-i i Blomsburyju, koje su gradili Cubitti. 1840-tih je postao uspešan arhitekta železnice, a zaslužan je za terminus Great Northern Railway na King's Crossu (1851 – 1852).

CUBITT, THOMAS (1788-1855) Počeo kao drvodelja i postao najveći londonski preduzetni graditelj i developer. Godine 1814 je ušao u partnerstvo sa bratom Williamom (1791 – 1863). Najznačajniji korak preduzeo je kada se okrenuo industrijalizovanoj gradnji 1815, i kad je osnovao firmu koja je vrlo brzo postala najjača na polju trgovine nekretninama, na kojima je zaradio bogatstvo. Izgradio je Bloomsbury, Tyburn, Belgraviju i Pimlico, u periodu od 1820-tih pa nadalje. On i njegova firma, koja je uključivala i njegovog arhitektonski darovitijeg brata Lewisa (1799-1883), projektovala je većinu zgrada, medju kojima su samo neke: zapadna strana Tavistock Squarea, Gordon Square, Eaton Square, Albert Gate i dr. Thomas Cubitt je takodje projektovao i izgradio Osborne House, Isle of Wight (1845-8). Lewis Cubitt je projektovao i nezavisno sagradio južnu stranu Lowndes Squarea, London (1837-9), medjutim, poznat je po King's Cross Station (1851-2), koji predstavlja remek delo arhitekture željezničkih stanica.

CUCCI, DOMENICO (oko 1635 – 1705) Italijanski ébéniste koji je radio u Francuskoj u stilu Louis XIV. Cucci, koji je radio za Charlesa Le Bruna i kraljevske umetničke radionice Gobelins,specijalizovao se za izradu velikih kabineta od abonovine, koji su bili dekorisani ekstravagantnim materijalima, kao poludragim kamenjem, savršeno izradjenim panelima od »pietre dure« koji su predstavljali savršene scenske prikaze i imali bogato izradjene pozlaćene bronzane okove. Njegov rad značajno je doprineo kraljevskoj auri koja je pratila francuske dekorativne umetnosti koja je procvetala u periodu vladavine Kralja Sunca.

CUIJPERS, ili CUYPERS, PETRUS JOSEPHUS HUBERTUS V. Cuypers

(1827 – 1921) Holandski arhitekta, rodjen u Roermondu. Projektovao je više neogotičkih crkava u Holandiji, a na crkvi St Willibrordus-buiten-de-Veste, Amsterdam (1864), iskazao je svoje izuzetno interesovanje za iskrenu upotrebu materijala i konstrukcije koje vodi poreklo od Viollet-le-Duca. Kao rimski katolik iz provincije Limburg, bio je angažovan, nakon što je ponovo uspostavljena episkopska hijerarhija rimske katoličke crkve 1853, na realizaciji ambicioznog programa izgradnje crkava. Njegovi najpoznatiji radovi su Rijksmuseum (Državni muzej, 1877 – 1885) i Centralna stanica u Amsterdamu (1881–1889), obe gradjevine snažno simetrične, slobodnog stila. Njegove pitoreskne kompozicije, principi čiste upotrebe materijala te ekspresija u izrazu su imali značajan uticaj na više generacija arhitekata, uključujući i Amsterdamsku školu.

CUNDY, THOMAS (1765 – 1825) Arhitekta, rodjen u Cornwallu, postao je nadzornik imanja Lorda Grosvenora u Belgraviji i Pimlico-u , London, 1821. Projektovao je brojne kuće u prirodi u pitoresknom gotičkom stilu, kao što su Wytham Abbey, Berkshire (1809 – 1810), i Middleton Stoney Rectory, Oxfordshire (1816 – 1817).

CUNDY, THOMAS, JUNIR II (1790 – 1867) Arhitekta, rodjen u Londonu. Radio u očevom birou i nasledio ga na poziciji nadzornika imanja Grosvenor. Radio je na urbanističkom razvou područja Belgravia-e i Pimlico-a, zajedno sa Thomas Cubittom. Na objektu crkve Normanton, Rutland (1826), je izveo toranj koji vodi poreklo iz Archerovih baroknih tornjeva crkve St John, Westminster. U periodu kasnih 1840-tih Cundy-ju se pridružio njegov sin, Thomas III (1820 – 1895), koji je nasledio njegovu praksu, kao i mesto nadzornika. Thomas II i III, predpostavlja se, da zajednički nose zasluge za izgradnju brojnih crkava u stilu gotičkog preporoda, uključujući St Barnabas, Pimlico (1847 – 1850). Thomas III je takodje bio arhitekta nekolicine štuko frontiranih uzdignutih terasa u Kensingtonu, u italianate maniru, koji je kasnije često podražavan. Njegove najreprezentativnije kuće su u Queen's Gate 22-4 (1858 -1860) i Cornwall Gardens (1866 – 1879).

CURTIUS, LUDWIG Nemački arheolog (1874 - 1954). Profesor klasične arheologije u Erlangenu (1913), Freiburgu im Breisgau (1918), Heidelbergu (1920); direktor nemačkog arheološkog instituta u Rimu (1928-37). Vršio iskopavanja u Egini, Tirintu i Bogazkaleu. Glavna dela: »Die antike Kunst« (1924-39), »«Zeus und Hermes« (1931).

CUVILLIÉS, JEAN-FRANÇOIS-VINCENT-JOSEPH (1695 - 1768) Vodeći nemački arhitekta i dizajner stila rokokoa. Rodjen u Flandriji, Cuvilliés je bio jedan od najsavršenijih arhitekata perioda rokokoa. Premda je inspiraciju dobijao iz francuskog rokokoa, njegove dekoracije su izobilnije od bilo čega što se pojavilo u Francuskoj. Njegovo remek delo, Amalienburg u parku Nymphenburgu kog Münchena, poseduje laku eleganciju i vazdušastu delikatnost koje ga čine vrhunskim sekularnim monumentom rokokoa. Rodjen u Soignies-en-Hainautu, služi kod izgnanog kraljevskog kandidata Maxa Emanuela Bavarskog 1708. Kao dvorski kepec, putovao je kraljevskim konvojem po Francuskoj, a 1714, prati samog Maxa Emanuela prilikom njegovog povratka u München. Suviše mali da bi služio vojsku, počeo je da radi kao vojni arhitekt, gde je pokazao talenat, pa je (1720-24) poslat u Pariz na studije kod J.-F. Blondela. Godine 1725 bio je imenovan za dvorskog arhitektu u Münchenu sa Effnerom. Radio je za Maxovog brata, kod koga je zamenio Schlauna kao arhitekta dvorca Brühl kod Kölna (1728), u čijem je parku projektovao prelepu kućicu Falkenlust. Njegovo prvo delo u Bavariji bila je dekoracija Reiche Zimmer u Residenzi, München (1729-37, delimično srušena). 1733 radi nacrte za opatijsku crkvu Schäftlarn i Palais Königsfeld (sada arhibiskupska palata), München. Njegov sledeći rad je Amalienburg (1734-9). To je prizemna zgrada sa prostranom kružnom sobom u centru, koja čini zakrivljenu vrtnu fasadu izuzetno gracioznom. Rezbareno drvo i dekoracije u srebru u glavnim odajama su izuzetno rafinirani a kolorne šeme su veoma suptilne. 1747 izradjuje planove za Wilhelmstal, kod Kassela (podigao C.L. du Ry). Njegovo poslednje veliko delo bio je Residenztheater, München (1751-3; delimično srušen 1944, resraurisan 1958), jedna od poslednjih ekstravagantnih gradjevina rokokoa, liberalno dekorisana sa izvanrednim rezbarenim puttima, karijatidama, dekoracijama, trofejima i muzičkiim instrumentima, sa kartušima koji su karakterisali stil. 1767 završava fasadu crkve St. Cayetana u Münchenu. Objavio je knjigu »Livre de cartouches« 1738.

CUVILLIÉS, FRANÇOIS-JOSEPH-LUDWIG MLADJI Nemački graditelj i bakrorezac (1731 – 1777). Sin, učenik i saradnik prethodnoga. Nastavio je izdavanje očevih ornamentalnih bakroreza i dovršio fasadu crkve St Caetana po njegovoj osnovi. U Münchenu je podigao zgradu Glavne straže i fontanu sv. Ivana Nepomuka.

CUYPERS, PETRUS, JOSEPHUS HUBERTUS (PIERRE) (1827-1921) Holandski arhitekta, rodjen u Roermondu. Najžnačajniji holandski arhitekt XIX veka, a njegovo ime se najčešće vezuje za Amsterdamsku centralnu željezničku stanicu (1881-1889) i Rijksmuseum (1876-1885), obe u Amsterdamu. Mnogo reprezentativniji je, medjutim, njegov rad na projektovanju crkava, kojih je sagradio preko 100, a nadasve, rekonstruisao je veliki broj monumenata.
Bio je sin slikara crkava i rastao je u sredini u kojoj je vladala ljubav prema umetnosti. Nakon završetka koledža u Roermondu, otišao je u Antwerpen 1844 da studira arhitekturu na umetničkoj akademiji. Bio je učenik kod Fransa Andries Durleta, Fransa Stoopa i Ferdinanda Berckmansa, koji su bili pioniri neo-gotičke arhitekture u Belgiji. Bio je dobar student; 1849 dobio je Prix d'Excellence«
Projektovao je više neogotičkih crkava u Holandiji, a na crkvi St Willibrordus-buiten-de-Veste, Amsterdam (1864), iskazao je svoje izuzetno interesovanje za iskrenu upotrebu materijala i konstrukcije koje vodi poreklo od Viollet-le-Duca. Kao rimski katolik iz provincije Limburg, bio je angažovan, nakon što je ponovo uspostavljena episkopska hijerarhija rimske katoličke crkve 1853, na realizaciji ambicioznog programa izgradnje crkava. Njegovi najpoznatiji radovi su Rijksmuseum (Državni muzej, 1877 – 1885) i Centralna stanica u Amsterdamu (1881–1889), obe gradjevine snažno simetrične, slobodnog stila. Njegove pitoreskne kompozicije, principi čiste upotrebe materijala te ekspresija u izrazu su imali značajan uticaj na više generacija arhitekata, uključujući i Amsterdamsku školu.
1850 postaje gradski arhitekt Roermonda. Tu 1852 osniva radionicu za hrišćansku umetnost. 1865 odlazi u Amsterdam, gde je sagradio dve njegove najznačajnije zgrade, obe u opeci, u holandskom renesansnom stilu, obe dosta sputane, obuzdane, bez izražajnosti ostalih radova u severnom renesansnom stilu. Dve zgrade su Rijskmuseum (1877-85) i Centralna stanica (1881-9). Medjutim, većina Cuyperovih radova su neo-gotičke crkve. Teško je izdvojiti nekoliko iz mnoštva koje je projektovao: mogu da budu St. Catharina, Eindhoven (1859); St. Wilibrordus i Sacred Heart, obe u Amsterdamu (1864-6 i 1873-80); St. Bonifatius, Leeuwarden (1881); St. Vitus, Hilversum (1890-92); i Steenbergen (1903). Cuypers je takodje restaurisao i proširio dvorac Haarzuylen (1894-6).

CYFFLÉ Francuski skulptor i keramičar flamanskog porekla (Brugge, 1724 – Ixelles kod Bruxellesa, 1806). Učio kod slikara J. van Heckea; od 1741 u Parizu, a od 1746 u Lunévilleu u radionici B. Guibala. Od 1777 vodi manufakturu porcelana u Hastières – Levauxu. Izradio fontanu na Place d'Alliance u Nancyju i projekat fontane Na Place du Château u Lunévilleu.

CZIGLER, GYÖZÖ (VICTOR) Madjarski arhitekta (1850 – 1905). Učio u ateljeu svog oca graditelja, zatim u Beču kod Th. Hansena. Putuje po Nemačkoj, Engleskoj, Francuskoj, Italiji i Grčkoj. Po povratku gradi palatu Saxlehner u Budimpešti (1878); iste godine postaje profesor klasične arhitekture na politehnici u Budimpešti. Primenjujući elemente istorijskih stilova projektuje niz javnih zgrada, kao i stambene zgrade i privatne palate. Zastupao je tendencije stare eklektičarske škole.

CZIMMERMAN, HANS Nemački drvorezbar. Radi od 1529 do 40 u Krakowu, gde se pominje u dokumentima kao Hans Czimmerman de Berlino. Izradio je umetničke rezbarije na plafonima dvorana u kraljevskom dvorcu Wawelu. Njegovi radovi imaju obeležja nemačke renesansne dekoracije.

CZWG Arhitektonski biro, čiji su osnivači i partneri: Piers Gough, britanski arhitekta, rodjen 1946, studirao Architectural Association, London; Nick Campbell, britanski arhitekta, studirao Architectural Association, London; Rex Wilkinson, arhitekta rodjen 1947, studirao na Architectural Association, London. Medju značajnije projekte ove grupe spadaju: China Wharf, London, Docklands (1982-88); Cascades, Isle of Dogs, London (1986-88); The Circle, London Docklands (1989).

ČIKAŠKA ŠKOLA, CHICAGO SCHOOL Pojam se uobičajeno primenjuje na karakterističnu komercijalnu arhitekturu američkog srednjeg zapada, posebno Čikaga, u periodu poslednje četvrtine XIXv. Takođe, pojam se povremeno koristi, na nepravilan način, da bi označio domaći “Prerijski stil” iz 1900-tih, koji je nastao radovima F.L. Wrighta i njegovih sledbenika u istom području. Čikaškim stilom komercijalne arh. dominiraju dve karakteristike: upotreba metalnog okvira kao osnovnog strukturnog sistema, zajedno sa jasnom ekspresijom na eksterijeru zgrade, u jednostavno, često ne-istorijskom rečniku.
Može se reći da se moderna arh. pojavila u SAD. u delima H.H. Richardsona, zaodenuta romaničkim ukrasima. U robnoj kući Marshall Field (srušena), s minimalnim ornamentalnim detaljima, Richardson je kombinovao efekat monumentalne mase s krajnjom otvorenošću fenestracije. Ipak, zgrada je bila bez stila u tradicionalnom smislu i kao takva, smatra se za prototip i direktni uzor čikaške škole moderne arh. Progresivni Richardsonov uticaj na ameriičku arh. umanjen je posle njegove smrti, kad je sve više mladih američkih arhitekata studiralo u Parizu, u akademskoj školi “Ecole des Beaux-Arts”. Naročito je energična firma McKim, Mead i White u američkoj javnoj arh. uspostavila klasičnu moć, koja još nije potpuno prestala. Sarađujući sa čikaškom firmom Burnham i Root, Charles Follen McKim je 1893.g. projektovao čikašku Svetsku izložbu kao ogroman i visoko organizovan primer kvazirimskog urbanizma. Blistave bele kolonade zgrada Svetske izlozbe uticale su na generaciju arhitekata i klijenata i nesumnjivo su usporile razvoj eksperimentalne arh. u Americi u tom vremenskom razdoblju.
Burnham i Root su u Čikagu radili na dva najvažnija oblakodera - na zgradi Monadnock i zgradi Reliance. Neprestani porast i poboljšanje građevinskog čelika i železa omogućili su u XIXv. povećanje visine komercijalnih objekata;bila je to nužnost rođena iz sve veće prenaseljenosti gradova, dok se istovremeno počelo eksperimentisati sa proizvodnjom prozora većih dimenzija. Čikago je 1870.g. bio grad bez arh. stila, pun žurno sagrađenih drvenih konstrukcija koje su imale ekserima povezan skelet. Požar koji se dogodio u Čikagu 1871.g. pokazao je značaj vatrostalne konstrukcije i nemogućnost izlaganja strukture načinjene od livenog gvožđa visokoj temperaturi. Međutim, definitivno rešenje ovog problema, zaštitna kombinacija metalnog okvira obloženog opekom i zidnom oblogom, nije ušla u upotrebu sve do izgradnje konstrukcije zgrade Home Insurance Building (Osiguravajuće društvo) iz 1883-85.g., koju je projektovao William Le Baron Jenney, strukture visoke deset spratova. Međutim, ovakav strukturni sistem zgrade imao je značaj u činjenici da je ova zgrada otelotvorila istinsku oblakodersku konstrukciju u kojoj je unutrašnji metalni skelet nosio tezinu spoljašnje zidane školjke. Ova je inovacija utrla, uz razvoj lifta, put beskrajnom uvećanju visine komercijalnih zgrada i stvaranju sveta oblakodera. U zgradi “Tacoma”, podignutoj 1887-89.g., mlada arh. firma Holabird i Roche postavila je glavne fasade isključivo na metalni kostur i, služeći se minimumom oplate od opeke i terakote, izrazila prirodu konstrukcije. Zgrada Reliance Burnhama i Roota, dovršena 1894.g., ilustrovala je korišćenje konstrukcije sa metalnim kosturom putem eliminisanja zidova i otvaranja fasada kao staklene kutije u kojoj su čvrsti, noseći elementi bili svedeni na minimum.
Među mnogim arhitektima koji su pohrlili u Čikago bio je i Danac Dankmar Adler, kome se pridružio 1879.g. mladi bostonski arhitekt Louis Sullivan, a 1887.g. firma Adler i Sillivan zaposlila je dvadesetogodišnjeg crtača Franka Lloyda Wrighta. Firma je počela da gradi oblakodere 1890. zgradom Wainwright u St. Louisu. Zgradom Guaranty Trusta (zgrada Prudential) u Buffalou, New York, Sullivan je projektovao prvo remek delo među oblakoderima. Poslednja Sullivanova velika poslovna zgrada bila je robna kuća Carson Pirie Scott u Čikagu, građena u dve faze, 1899-1901.g. i 1903-1904.g. Na ovoj zgradi ornament se ograničava uglavnom na dekorativni metalni friz koji se prostire celom duzinom dva prva sprata.
Iako je u prvoj deceniji Xxv. Č.š. zadržala svoju vitalnost, neokademski stilovi su dobijali u snazi. Oni će prodreti ne samo u sve javne građevine i najveći deo kuća za stanovanje nego će, takođe, skriti strukturu poslovnih oblakodera gotičkim ili neoklasičnim ornamentima. Što su oblakoderi više išli u visinu, naročito u Nju Jorku, sve izrazitije su gubili jasnost forme i lucidni govor funkcije, što je obeležavalo njihove početke u čikaškoj školi. Godine 1913. zgrada Woolworth Cassa Gilberta popela se 241,50m u visinu; bila su to pedeset dva sprata kasno-gotičke kamene oplate koja nije služila ničem drugom do da poveća težinu i da skrije metalni konstruktivni okvir.

D'ANDRADE, ALFREDO Italijanski arhitekta i slikar portugalskog porekla (Lisabon, 1839- Genova, 1915). Studirao u Genovi kod T. Luxora. Proučavao italijanskiu srednjovekovnu arhitekturu, a istakao se kao konzervator istorijskih spomenija severne Italije. restaurisao romaničku crkvu Sagra di S. Michele u Pijemontu; slikao arhitektonske spomenike.

D' URBINO, DONATO V. De Pas, D'Urbino, Lomazzi

D' URSO, JOSEPH PAUL (1943 - ) Američki dizajner enterijera, vodeći predstavnik »industrijskog stila«.

DA PONTE, ANTONIO Italijanski graditelj (1512 – 1597). Spominje se od 1552 kao graditelj utvrda u Dalmaciji i Veneciji. Nakon požara 1574 restaurisao gornji a nakon požara 1577 donji sprat Duždeve palate u stilu venecijanske gotike. Upravljao gradnjom crkve S. Croce u Venecijin (započeta 1583). Od 1588 do 1591 izveo rekonstrukciju mosta Rialto, a od 1589 vodio gradnju Palazzo delle prigioni. U svojim gradjevinskim radovima upravljao se klasicizmom A. Palladija.

DAEDALUS ( DEDAL) V. Dedal i Ikar

DAGLY, GERHARD (akt. 1680-tih – 1714) Vodeći »japanizer« baroknog nameštaja. Rodjen u Spa, u današnjoj Belgiji, gde je japanizovanje bila važna lokalna industija (poznata tehnika »bois de Spa«), Dagly je bio najpoznatiji medju umetničkim zanatlijama koji su se bavili ovom tehnikom u periodu kraja XVII veka. Dekorisao je zidne panele i nameštaj motivima »chinoiserie«, u tradicionalnoj crno – zlatnoj kombinaciji, koja je bila karakteristična za Spa, a stvarao je inovativne sheme upotrebljavajući svetle primarne boje na beloj podlozi.

DAHINDEN, JUSTUS (1925 - ) Značajan švajcarski arhitekta, učitelj i pisac o arhitekturi. Od 1945 do 1949, studirao je arhitekturu na ETH Zürich (RTHZ), gde je diplomirao 1956. God. 1955 počeo je sopstvenu praksu u Zürichu. 1974 je postao profesor arhitekture na TU Wien Školi arhitekture u Beču. Bio je direktor na Institutu za prostor i unutrašnji dizajn u Beču, od 1974 do 1995. Imenovan je za doživotnog profesora na International Academy of Arts (IAA) u Sofiji, 1988. Bit Dahindenove filozofije holističke prirode arhitekture je koncentrisan na njeno služenje čovečanstvu. Arhitektura je jednako značajna za čoveka kao fizičkog i mentalnog bića.
Njegovi radovi su nastajali pod uticajem grupe Archigram i metabolista, kao i njegovih hrišćanskih verovanja. Medju njegove radove se ubrajaju mnogobrojne crkve i parohijski centri, medju kojima su : crkva Heilige Geist, Weingarten, Nemačka (1977) i Migros centar, Ostermundingen, Švajcarska (1988), u kojima je pokušao da inkorporira senzitivnost »biotehnike« ( život i svi njegovi procesi ), »geometrije« (ekspresija reda i forme), »psiho - logike« (spiritualni i racionalni procesi vezano za životnu sredinu) i »kosmičkog« (univerzalne sile reda). Koristio je modularni konstruktivni sistem (Trigon) zasnovan na triangularnoj prizmi, a primer primene ovog sistema je projekat sela u Doldertalu, kod Züricha (1969).

DAHLERUP, JENS VILHELM (1836 – 1907) Danski arhitekta. Učenik Hetscha i Nebelonga, takodje pod uticajem radova T. von Hansena i Schinkela. Sledbenik G. Sempera u primeni gradjevinskih elemenata italijanske visoke renesanse. Vrlo brzo je stekao reputaciju i projektovao je brojne značajne gradjevine. Medju njima su i : Poljoprivredna škola u Lyngby-ju, Kraljevsko pozorište u Københavnu (1872 -4, zajedno sa Ove Petersenom), Pozorište pantomime, Tivoli, København (187-te), zgrada Nove pivare Carlsberg (1880 -3), Jesuskirken u Valby-ju, Kraljevski muzej umetnosti (1888 – 95, zajedno sa Georg Møllerom), Gliptoteka (1891 – 95) i mnoge privatne kuće u i oko samog grada Københavna. Bio je jedan od poslednjih predstavnika arhitekture akademskog istoricizma u Danskoj, virtuoz u upotrebi tog arhitektonskog jezika. Radio je i osnove za proizvode primenjene umetnosti.

DAKIN, JAMES HARRISON (1806 – 1852) Rodjen u New Yorku, postao jedan od najistaknutijih američkih arhitekata svog vremena, podjednako koristeći egipatski, grčki ili gotički arhitektonski stil. Godine 1829 pridružio se birou Town and Davis, postao partner 1832. Zajedno sa Ithiel Townom, projektovao je New York University (1833-7), jedan od prvih primera kolegijatne gotike u SAD. Osnovao je nezavisnu praksu 1833 i projektovao više izuzetnih gradjevina u stilu grčkog preporoda, uključujući First Presbyterian Church, Troy, NY (1834), Bank of Louisville, Ky. (1834 – 6), i University of Louisiana (1847 – 55). Uticao je na Minard Lefevera i izradio crteže za nekoliko arhitektonskih knjiga.

DAL ZOTTO, ANTONIO Italijanski skulptor (Venecija, 1841 – 1918). Učenik L. Borra i od 1870 njegov naslednik kao profesor na akademiji u Veneciji. Glavna dela mu imaju obeležja akademskog naturalizma: bronzani spomenik Tiziana u Pieve di Cadore (1880), Goldonija u Veneciji (1883).

DALOU, JULES Francuski skulptor (1838 – 1902). Prvi učitelj bio mu je J.-B. Carpeaux. U početnoj fazi naturalista. Zbog učestvovanja u Narodnoj gardi i optužbe da je pripaao Komuni 1870, emugrura u Englesku 1870, gde radi niz žanr statueta. Nakon amnestije vraća se u Pariz, gde je njegov spomenik Le triomphe de la Republique (1879-99) postavljen na Place de la Nation. Izradio je veći broj spomenika i portreta.

DALY, CÉSAR-DENIS (1811 -1893) Najznačajniji francuski arhitektonski izdavač i žurnalista iz druge polovine devetnaestog veka. Odrastao u Engleskoj, studirao arhitekturu kod Dubana, a kasnije bio urednik »Revue Générale de L'Architecture et des Traveaux Publics« (1839 – 90), prvog francuskog ilustrovanog arhitektonskog žurnala i »La Semaine des Constructeurs« (1876 - 97). Njegov najuticajniji rad je bila » L'Architecture privée au XIX me sieclè« (1864 – 77), višetomna knjiga o domaćoj arhitekturi iz epohe Napoleona III i nakon nje. Zaslužan je za restauraciju katedrale u Albiju (1844 – 77). Tokom svoje karijere je dao kritičku podršku Barryju, Ducu, Garnieru, Labrouste-u i Vaudoyeru, a bio je i pristalica François-Marie-Charles Fouriera (1772 -1885), socijalnom teoretičaru. Daly je učestvovao u pokretu Fourierista tokom 1830-tih. Već je 1833 izradio predlog sheme komune »Phalanstères« (falansterijumi) za život četiri stotine dece. Tokom 1849 ovi planovi su uticali na izgradnju furierističke kolonije u Texasu, a kolonija La Réunion, u blizini Dallasa, bila je osnovana 1855. Daly je boravio u Texasu i bio član upravnog odbora kolonije jedno kraće vreme. Godine 1856 posetio je Centralnu Ameriku, gde je otkrio značajne prekolumbijske arheološke ostatke, a vratio se u Pariz 1857. Narednih godina je radio na promociji jednoporodične suburbane vile kao idealnog doma, odbacivši ideje falansterijuma.

DAMESME ili DAMĒME, LOUIS-EMMANUEL-AIMÉ (1757 – 1822) Francuski arhitekta. Nadzirao je izgradnju Ledouxovih »Barrières« ( carinarnice) u Parizu tokom 1780-tih i podražavao izražajni neoklasični stil svoga učitelja. Projektovao je nekoliko gradskih palata i apartmanskih blokova u Parizu, kao i pozorište Société Olympique, koje je toliko impresioniralo ruskog cara Aleksandra I (1801 – 25), da je od autora otkupio projekte. Damesme je takodje projektovao Théâtre Royale de la Monnaie, Bruxelles (1813 -18), sa elegantnim portikom koji nose osam jonskih stubova. Ovaj i ostali radovi su predstavljeni u Goetgheuberovoj »Délices« (1819).

DAMMARTIN PORODICA Francuski arhitekti. Guy, Gui ili Guiot de Dammartin (umro 1398) je radio zajedno sa Raymond du Temple-om na Louvre-u, Pariz (1362 – 72), a u periodu 1367 – 1372 je radio za Jeana de France-a, Duc de Berryja (1340 – 1416), na realizaciji njegovih ambicioznih graditeljskih planova. Projektovao je palatu Bourges (1375 – 85) uz upotrebu sistema plana enfilade, koji je tada predstavljao inovativnu kompoziciju u arhitekturi Hôtela. Projektovao je dve Saintes-Chapelles, u Riomu (1382 – 8) i Bourgesu (1392 – 8) i remodelovao châteaux u Mehun-sur-Yèvre, Riom i veliku palatu u Poitiersu (1380).
Njegov brat, Drouet de Dammartin (umro 1413), takodje je (1365) doprineo izgradnji Louvre-a i Hôtel de Nesle-a (poslednji za Duc de Berry-a), Pariz. Jedan je od glavnih francuskih majstora u poslednjoj fazi gotike i jedan od stvaralaca stila flamboyant. Tokom 1380-tih, postao je glavni graditelj na radovima za Duc de Bourgogne-a i sagradio je Sainte-Chapelle, Dijon (1387) gde takodje upravlja gradnjom kartuzijanskog manastira Champmol. Učestvovao kod gradnji palata, crkava i dvoraca (Piotiers, Lusignan, Riom); spominje se u vezi sa radovima na katedrali u Troyesu.
Sin Drouet-a, Jean de Dammartin (umro 1454), je bio arhitekta nadzornik na izgradnji katedrale St Julian u Le Mansu, od 1421, gde je sagradio severni transept i rozetu. Godine 1432 imenovan je za glavnog graditelja katedrale u Toursu, gde je dovršio izgradnju broda i zapadnog portala.

DAMON, ISAAC (1781 – 1862, aktivan 1812 – 40) Američki arhitekta. Učenik Ithiela Towna, bio je vodeći arhitekta u zapadnom Massachusettsu u periodu od preko tri decenije. Projektovao je crkve u Northamptonu (1811, srušena), Springfieldu (1818 ) i Lenoxu (oko 1814).

DANCE, GEORGE, STARIJI (1695 – 1768) Londonski graditelj, monumentalni skulptor i arhitekta. Radio je zajedno sa svojim tastom Jamesom Gouldom (umro 1734) na izgradnji crkve St Botolph's, Bishopsgate, London (1725 – 28). Godine 1735 imenovan je nadzornikom nad izgradnjom grada Londona i projektovao je Mansion House (1739 - 42), za Lorda Mayora, sa velikim »egipatskim holom«, koji verovatno, predstavlja njegov najbolji rad. Njegove ostale gradjevine sadrže uticaje Gibbsa, palladijanizma i Wrena, medju kojima je najistaknutiji primer crkva St Leonard, Shoreditch (1736 – 40). Takodje je rekonstruisao brod crkve St Mary, Faversham, Kent (1754–55) i projektovao tržnicu u Londonderry-ju (oko 1740 – 43, srušena).

DANCE, GEORGE MLADJI (1741-1825) Sin George Dance starijeg (1695-1768, arhitekt na Mansion House, London, 1739-42), sa sedamnaest godina odlazi u Italiju, gde zajedno sa bratom Nathanielom, slikarom, osvaja zlatnu medalju u Parmi 1763 sa iznenadjujuće inovativnim neoklasičnim projektima. Njegove rane gradjevine su jednako originalne koliko su i napredne, tako da skoro sugerišu na poznavanje radova njegovih avangardnih savremenika iz Francuske, Ledouxa, Boulléea, naročito zbog upotrebe arhitekture u smislu ekspresivnosti, pre nego kao apstraktnog geometrijskog dizajna.
Prva gradjevina koju je izveo po povratku iz Italije bila je izuzetno čista i odmerena All Hallows, London Wall (1765-7). Nakon nje sledi izuzetan i visoko imaginativni Newgate Prison, London (1768-85, srušen1902), najoriginalnija i najdramatičnija gradjevina tog perioda u Engleskoj. Njegove sposobnosti bile su vrlo brzo zapažene, uprkos pomanjkanju arhitektonske »pravovernosti«, zbog kojih je postao član-osnivač Royal Academy 1768. Njegove kasnije zgrade pokazuju isto snažno prisustvo originalnosti i imaginacije: medju njima, neke prethode Soaneu, kao na pr. Council Chamber of London Guildhall (1777, srušena) kod koje je kupola zamišljena poput padobrana sa finim linijama koje se prostiru radijalno iz otvora u centru, kao i biblioteka u Lansdowne House, London (1788-91, koju je završio Smirke). Na kraju veka, njegov stil postaje sve stroži, svedeniji, kao na Stratton Parku (1803-6, srušen) i College of Surgeons, London (1806-13), na kojima je nagovestio dolazak grčkog preporoda arhitekata Smirkea i Wilkinsa. Medjutim, njegov osnovni naslednik bio je njegov učenik Soane.
Dance je imao uticaja i na unapredjenje nekoliko urbanističkih gradskih planova Londona, a, zajedno sa Sir Robert Taylorom, pripremio je »Building Act« (1774), koji je imao snažan efekat na potonje projektovanje londonskih uličnih fasada.

DANESE (osn. 1957) Osnovao ju je Bruno Danese u Milanu. Njegov cilj je bio da proizvodi primerke objekata koji delimično odražavaju »anti-industrijsko« verovanje, u početku uz uključivanje malih zanatskih radionica, u izradu komada za koje je Danese smatrao da su bili zanemareni od strane industrijske kulture (na pr. dečje igračke) ili od strane »univerzalnih« manifesta koje je predstavljao moderan pokret (na pr. dizajn vaza). Za realizaciju ovog stava, firma je zaposlila više avangardnih dizajnera, medju kojima su najznačajniji Enzo Mari u Bruno Munari. Danese proizvodi često su predstavljali rezultate istraživanja jednostavnih ali efektnih inovacija u manufakturi, istovremeno, imali su provokativne nove forme. Kasnih 1960-tih, Danese se okreće manufakturi, pre nego dotada radjenom editovanju.

DANHAUSER, JOSEF (1780 – 1829) Austrijski umetnički zanatlija koji je izradjivao nameštaj; bio je vodeći predstavnik stila Biedermeier. Rodjen u Nemačkoj, Danhauser je učio za skulptora, a došao je u Beč oko 1800. Tamo je i prvo vreme izradjivao ornamente za apliciranje na nameštaj. Godine 1804 otvorio je fabriku nameštaja koja je postala jedna medju najvećim u Evropi tog vremena; dizajnirao je za nju i vodio je sve do svoje smrti. Proizveo je seriju nameštaja u aristokratskom Empire stilu, medjutim, većina njegovih proizvoda bila je uradjena u jednostavnijim oblicima, koji su kasnije postali poznati pod imenom Biedermeier, stila kojeg je sam pomogao da nastane i da se razvije. Ovaj stil je nastao kao posledica brzog širenja tržišta srednje klase.

DANIELE DA VOLTERRA (pravo ime DANIELE RICCIARELLI) Italijanski slikar i skulptor (Volterra, oko 1509 – Rim, 1566). Učio u Sieni; oko 1535 u Rimu pomaže Perinu del Vaga na dekorativnim darovima. Stupa u bliže odnose sa Michelangelom i izradjuje majstorovu portretnu bistu kao svoje najvrednije vajarsko delo. Papa pavao IV poverio mu je 1558 nezahvalan zadatak da draperijama prekrije delove golih likova na Michelangelovom Poslednjem sudu u Sikstini, a taj posao mu je doneo podrugljivi nadimak »braghettone« (»krojač«).

DANIELL, THOMAS (1749 – 1840) Engleski umetnik. Njegove vedute topografskih objekata u Indiji, koje je uradio u saradnji sa svojim nećakom Williamom Daniellom (1769 – 1837) objavljene su u »Oriental Scenery« 1808 i »Picturesque Voyage to India« (1810). One su imale veliki uticaj na hindu i indijski stil u periodu devetnaestog veka.

DANILOV, FJODOR DANILOVIČ Ruski dekorativni slikar i crtač arhitektonskih motiva. Radio u XVIII veku u Petrogradu. Izveo dekorativne radove u dvorcima Oranienbaum, Peterhof i Pavlovsk, a kasnije u Moskvi i HHersonu. Sačuvani su njegovi crteži s prikazima dvoraca i crkava.

DANKO, PETER (1949 - ) Savremeni američki proizvodjač nameštaja. Danko je najpoznatiji po »Danko« fotelji (1976), ingenioznom dizajnu u kojem se cela fotelja sastoji od jednog lista šper ploče koji je izbzšen i zakrivljen u oblik lepog i ugodnog komada nameštaja. Ovu fotelju proizvodi kompanija Thonet Brothers (v. Michael Thonet), a ona predstavlja kontinuitet ranijih eksperimenata na kojima su radili Alvar Alto, Gerald Summers i drugi.

DANTI, VINCENZO Italijanski skulptor, graditelj i slikar (Perugia, 1530 – 1576). Prvobitno zlatar; kao učenik Michelangela posvećuje se pretežno skulpturi. Ubraja se medju maniriste. Radio u Perugiji, gde se nalazi njegovo glavno delo, bronzani spomenik pape Julija III uz katedralu (1555), kao i u Firenci (mermerna grupa u dvorištu palate Bargello).

DANYELL, THOMAS (aktivan 1461 – 1487) Engleski graditelj. Godine 1492 imenovan je za kraljevog glavnog masona. Izveo je radove na objektima London Bridge, Deptford, Greenwich i The Mote, Maidstone, Kent, gde je verovatno izveo konstrukciju 1482.

DAPHNIS IZ MILETA (umro oko 300 g.p.n.e.) Zajedno sa Paeoniusom iz Efesa, graditelj velikog jonskog hrama posvećenog Apolonu u Didimi (započet oko 313 g.p.n.e.), jednog od najvećih hramova u Maloj Aziji toga vremena.

DARAGNÈS, JEAN – GABRIEL Francuski slikar i scenograf (1886 – 1950). Njegov atelje na Montmartreu bio je sastajalište književnika A. Gidea, P. Valérija i dr., čija je dela ilustrovao i opremao. Sa mnogo fantazije i invencije inscenirao je dela u pariskoj Operi i Comédie – Française.

DARLY. MATTHIAS (ili MATTHEW) (1741 – 1780) Britanski graver i dizajner nameštaja stila rokokoa. Godine 1751 i 1754 Darly je objavio »Knjigu uzoraka« koja je pomogla u širenju ukusa za »chinoiserie« u Britaniji. Gravirao je mnoge ploče u knjizi »Director« Thomasa Chippendale-a (1754).

DAUTHE, JOHANN CARL FRIEDRICH Nemački arhitekta i grafičar (1746 – 1816). Jedan od predstavnika klasicizma u nemačkom graditeljstvu. U Leipzigu je podigao koncertnu dvoranu Gewandhaus, čuvenu po svojoj akustici. U klasičnom stilu renovirao unutrašnjost tamošnje kasnogotičke crkve sv. Nikole. Osnivao parkove i izvodio urbanističke radove.

DAVID, CHARLES (1552 – 1650) francuski arhitekta i zet Nicholasa Lemerciera (V. Lemercier, Pierre). Nasledio je svoga tasta na mestu arhitekte St-Eustache, Pariz, 1585, a bio je uključen u izradu konstrukcije hora i glavnog broda (završeni 1637).

DAVID, JACQUES-LOUIS (1748 – 1825) Najznačajniji francuski neoklasični slikar. David je takodje dizajnirao mali broj nameštaja u periodu kasnih 1780-tih, pokušavajući da proizvede tačne forme antičkog grčkog i rimskog nameštaja, koje su postale poznate nakon iskopavanja Pomeja i preko slika na grčkim vazama. Dizajnirao je forme stolica »kline«, »sella curulis« i »klismos«, takodje stalak »tripod«, sve u crno-crvenoj kolornoj shemi koju je preuzeo iz antočkog grčkog grnčarstva i etrurkog stila. Njegovi projekti bili su izvedeni u svrhu njegove lične upotrebe i verovatno za upotrebu njegovog patrona, grofa od Artoisa, kraljevog brata, a izradio ih je Georges Jacob.

DAVIOUD, GABRIEL-JEAN-ANTOINE (1823 – 1881) Francuski arhitekta, radio u Parizu kao direktor parkova i generalni inspektor gradjevinskih radova. parkove planira po uzoru na engleski tip parka (Bois de Boulogne, Buttes Chaumont). Podigao fontane na trgu St. Michel, pred Comédie Française i Opservatorijom, projektovao pozorišta Chatelet i Sarah-Bernhardt, te palatu Trocadéro. Saradjivao na regulaciji Pariza za vreme velikih zahvata prefekta G.-E. Hausmanna.

DAVIS, ALEXANDER JACKSON (1803 -1892 ili 93) Rodjen u New Yorku, pridružio se Ithiel Townu (1784-1844) kao crtač i postao njegov partner 1829. Town je već isprojektovao Connecticut State Capitol sa grčkim dorskim portikom 1827. Partneri su sada projektovali više sličnih kapitola, ali sa kupolama, koje su se neskladno uzdizale iznad sredine longitudinalnih blokova (Indiana, 1831; N. Carolina, 1831; Illinois, 1837; Ohio, 1839). Ove gradjevine ubrajaju se medju najgrandioznije objekte u stilu grčkog preporoda u Americi. Njihova United Staes Custom House, New York (1833-42, sada Federal Hall Memorial Museum), takodje je značajna. Medjutim, Davis je takodje radio u stilu kolegijatne gotike (New York University, Washington Square, 1832, itd.) kao i u ostalim verzijama gotičkog stila, a takodje je bio verziran i u cottage stilu. U isto vreme, interesovao se za savremene materijale – projektovao je front jedne prodavnice u željezu već 1835 – i bio je u suštini izuzetno raznorodan dizajner. Bio je jedan od osnivača American Institute of Architects i autor stambene četvrti vila Llewellyn Park, N.J. (1857).
Davis je dizajnirao nameštaj u neo-gotičkom stilu, od hrastovog drveta, kako za stambene kuće naručilaca, tako i kao komercijalni proizvodjač. Njegovi komadi nameštaja pratili su projekte A.W.N. Pugina, medjutim bili su izradjeni slobodnije u odnosu na srednjovekovne modele.

DAVIS, ARTHUR JOSEPH (1878 – 1951) Engleski arhitekta, rodjen u Londonu. Studirao na École des Beaux-Arts, pridružio se praksi pariskog arhitekte Charles F. Mewèsa 1900. Mewés & Davis su doneli klasicizam pariske Beaux-Arts u London projektom za hotel Ritz, Piccadilly (1903 -09), koji je bila prva gradjevina u Londonu sagradjena sa čeličnom konstrukcijom. Njihov sledeći rad je bio Inveresk House, Aldwich, Strand (1906 – 08), a potom Royal Automobile Club, Pall Mall (1908 – 11). Nakon Mewésove smrti, 1914, Davis je projektovao Cunard Building, Pier Head, Liverpool (1914 – 16) u stilu palata italijanske renesanse.

DAVIS, ROBERT (umro 1793) Bostonski proizvodjač nameštaja i japanizer. Davis je bio zet i naslednik posla Willama Randalla. Zadržao je osnovni Randallov kompozicioni stil, mada je on već bio prevazidjen u njegovo vreme, a na njegovo mesto je došao bostonski manir, koji je uveo Thomas Johnston.

DAWBER, SIR EDWARD GUY (1861 -1938) Engleski arhitekta rodjen u Norfolku. Radio je u birou George & Peto od 1882, pre nego što je osnovao sopstvenu praksu 1890. Reputaciju je zaslužio kao projektant malih kuća u prirodi (county-houses), medju kojima su neke objavljene u Muthesiusovoj knjizi »Das Englische Haus« (1904 – 05). Napisao je »Old Cottages and Farm Houses in Kent and Sussex« (1900) i »Old Cottages, Farm Houses, and Other Stone Buildings in the Cotswolds« (1905).

DAWSON, MATTHEW JAMES (1875 – 1943) Britanski arhitekta. Projektovao je više kuća u londonskom vrtnom predgradju Hampstead (1909 – 14) koje predstavljaju individualne varijacije vernakularnih tema, uključujući kuće u Hampstead Way 87-9.

DAY, ROBIN (rodj. 1915 - ). Rodjen u High Wycombe, britanskom najznačajnijem gradu vezano za proizvodnjun nameštaja, gde je učio na lokalnoj školi za umetnost (1931-33), nakon čega studira na Royal College of Art (1934-38). U prvo vreme radi kao grafički dizajner i osniva praksu zajedno sa svojom suprugom, dizajnerkom tekstila Lucienne Day (r. 1917), u Londonu (1948). iste godine privlači medjunarodnu pažnju kad, zajedno sa Cliveom Latimer, dobija prvu nagradu za opremu enterijera u Museum of Modern Art, New York, na konkursu za low cost nameštaj. God. 1949 započinje dugu i plodnu saradnju sa Hillom kao konsultant za dizajn, istražujući mogućnosti proizvodnje low cost nameštaja uz upotrebu novih materijala. Kao rezlutat, nastala je Hillestack stolica (1950), koja je koristila šper ploču načinjenu novim plastičnim lepilima, razvijen je koncept stolice Charlesa Eamesa koji je konstrukciju stolice tretirao kao dva odvojena sistema – drvena školjka i metalna podkonstrukcija, koncept koji je redukovao troškove proizvodnje i montaže; takodje, razvijen je sistem konstrukcije stolice od cevi i sedišta načinjenog od plastike ili šper ploče. God. 1963 počinje proizvodnju stolice uz upotrebu polipropilenske školjke koju je razvio Day.

DAY, THOMAS (oko 1800 – 1861) Američki proizvodjač nameštaja iz perioda XIX veka. Slobodan crnac, Day je bio medju prominentnim gradjevinskim kontraktorima i proizvodjačima nameštaja u Severnok Carolini u periodu pre gradjanskog rata. Zapošljavao je nekolicinu drugih stolara, kako belaca tako i crnaca i proizvodio nameštaj u raznim stilovima ranog viktorijanskog perioda.

DE 8 EN OPBOUW (1932 – 43) Magazin koji je pokrivao rad dve grupe progresivnih arhitekata: »de 8«, koju su sačinjavali većinom arhitekti iz Amsterdama, uključujući Gerrita Rietvelda i Marta Stama; i »opbouw« u kojoj je bio Piet Zwart zajedno sa arhitektima iz drugih holandskih gradova. Bio je izuzetno uticajan u uspostavljanju grafičkog dizajna modernog pokreta u Holandiji.

DE BODT, JEAN (1670 -1745) V. Bodt

DE BROSSE, SALOMON (oko 1571 – 1626) V. Brosse

DE CARLO, GIANCARLO (1919 - 2005) V. Carlo

DE CAUS, ISAAC (aktivan 1612 -1655) V. Causs

DE CAUS ILI CAUX V. Jones, Inigo

DE COTTE, ROBERT (1656 – 1735) V. Cotte

DE FABRIS, EMILIO Italijanski arhitekta i slikar (1808 – 1883). Učio u Firenci, Rimu i Veneciji. Primenjuje elemente klasične arhitekture; svoje najznačajnije delo, fasadu firentinske katedrale, izveo je u gotičkim oblicima. Izradio nacrte za predvorje i tzv. Tribuna Dantesca u biblioteci Laurenziana i izveo centralni kupolni prostor u Accademia di belle arti u Firenci.

DE FEURE, GEORGES (1869 – 1928) Francuski Art Nouveau dizajner nameštaja. Samuel Bing je zaposlio de Feure-a, koji je dizajnirao lake, krhke komade, uglavnom nameštaj za sedenje u tradicionalnim formama XVIII veka, koji je bio rezbaren u stilu Art Nouveau-a. Njegov nameštaj je generalno bio načinjen od različitog lakog, obojenog ili pozlaćenog drveta, rezbaren u botaničkim imaginacijama, često sa delikatnim tendrilima i tapaciran plemenitim materijalima, obično svilom. De Feure je takodje bio i grafički umetnik, a radio je luksuzne, lako erotične motive.

DE FOREST, LOCKWOOD (1850 – 1932) Američki preduzetnik, slikar i dizajner. Saradnik sa Louisom C. Tiffany-jem, de Forest se rano okrenuo proučavanju umetnosti Srednjeg Istoka i Indije, čije je uticaje uveo u američki dizajn perioda kasnog XIX veka. De Forest je uvozio nameštaj sa Dalekog Istoka, Idije i Srednjeg Istoka. Čak je osnovao umetničku radionicu u Ahmedabadu, Indija, u kojoj je proizvodio egzorični nameštaaj za tržište New Yorka, a u kojoj su izradjivani duborezi i umetnuti paneli koji su kasnije korišćeni u američkim fabrikama, kao što su bile Tiffanyjeve.

DE KEY, LIEVEN (oko 1560 – 1627) V. Key

DE KEYSER, HENDRICK (1565 – 1621) V. Keyser

DE KLERK, MICHAEL (1884 – 1923) V. Klerk

DE LA COUR (aktivan 1740-tih) Francuski dizajner nameštaja u stilu rokokoa, koji je radio u Britaniji. Izmedju 1741 i 1746 de la Cour, čije je prvo ime ostalo nepoznato, objavio je seriju nacrta za izradu stolica, na kojima su nasloni za ledja bili komponovani putem traka prepletenih u petlje. Ovaj karakteristični element su često koristili britanski dizajneri, medju kojima su bili Matthias Darly, Henry Copland, Ince & Mayhew i Robert Manwaring.

DE LA VALLÈE, JEAN Francuski graditelj (1620 – 1696). Iz porodice graditelja iz Rouena. Sa ocem Simonom dolazi u Švedsku 1637, zatim studira 3 godine u Francuskoj. Od 1649 radi za kraljicu Kristinu i švedske plemićke porodice. 1651 postaje nadzornik javnih zgrada u Švedskoj, a 1671 gradonačelnik Stockholma. U svojim projektima spaja oblike toskanske renesanse sa dekoracijama francuskog baroka.

DE LUCCHI, MICHELE (rodj. 1951) Studirao arhitekturu na univerzitetu u Firenci (1969-75). God. 1973 osniva u Padovi Gruppo Cavart, koja je radila filmove, dokumente i seminare u stilu radikalnog dizajna. Nastavio je rad na firentinskom univerzitetu kao asistent, medjutim, vraća se za Milano 1978 gde je radio zajedno sa Ettoreom Sottsass, Gaetanom Pesce, Andreom Branzi i Superstudiom. God. 1979 postao je konsultant u Olivettijevoj Synthesis u Massi, bio suosnivač Memphisa 1980, i na taj način je dao doprinos drugom talasu anti-dizajna u periodu ranih 980-tih. God. 1984 postaje konsultant u Olivettiju u Ivrea. Dizajnirao je više od 50 Fiorucci prodavnica, a zajedno sa Sottsassom, nameštaj Olivetti 45CR i Icarus.

DE PAS, D'URBINO E LOMAZZI (osn. 1966) Milanski studio za arhitekturu i dizajn kojeg su osnovali Jonathan de Pas, Donato D'Urbino i Paolo Lomazzi. Svi su studirali arhitekturu u Milanu u periodu 1960-tih i posvetili se dizajnu nameštaja i povremeno arhitekturi. Dizajnirali su serije pneumatskih struktura za italijanski paviljon na Svetskoj izložbi u Osaki; god. 1967 dizajniraju Blow chair, stolicu na naduvavanje, koja se smatra tipičnim predstavnikom pop dizajna. Postali su poznati po Joe fotelji (1970), koja je bila u obliku velike bejzbol rukavice. Dobila je ime po Joe DiMaggio-u, nekadašnjoj zvezdi bejzbola, a bila je izradjena od livene poliuretanske pene, pokrivene kožom. Kao i kod mnogih italijanskih savremenika, u njihovim radovima dominirao je konceptualan aspekt dizajna, a tehnički aspekti su bili sekundarni.

DE PAS, JONATHAM V. De Pas, D'Urbino, Lomazzi

DE PASSE, CRISPIN (1564 – 1637) Francuski dizajner nameštaja, radio je u manirističkom stilu. Godine 1621 De Passe je objavio »Knjigu uzoraka« koja je imala uticaj na generacije proizvodjača nameštaja u Severnoj Evropi, posebno na području Holandije.

DE ROSSI, GIOVANNI ANTONIO (1616 – 1695) V. Rossi, Giovanni, de

DE SANCTIS, FRANCESCO (1693-1740) V. Sanctis Projektovao Špansko stepenište u Rimu (1723-5), veliko i neverovatno spoljašnje stepenište perioda baroka, sa elegantnim, kurvilinearnim oblicima, koje se uzdiže od Piazza di Spagna do S. Trinità dei Monti; remek delo scenografskog gradskog planiranja.

DE STIJL V. Oud i Rietveld Ime pokreta i časopisa, koji su 1917.g. osnovali Holanđani T. van Doesburg, Bart van der Leck i P. Mondrian (izlazio 1917-28 u Leidenu i Parizu). U nizi posleratnih nastojanja, da se pronađu novi načini likovnog izražavanja, javlja se De Stijl kao jedan od najradikalnijih pokušaja. Ideolog pokreta je p. Mondrian, koji se već od svog boravka u Parizu 1912.g. - pod uticajem kubista - bavio problemom analiza forma, a uz njega aktivni i dinamični T. van Doesburg. Nasuprot eksperimentima rus. avangardista K. Meljeviča, Tatljina, N. Gončarove i ekshibicionizmu nešto kasnijih dadaista (H. Arp, S. Taeuber-Arp i dr.) s jedne strane, te apstraktnom ekspresionizmu V. Kandinskog s druge - neoplasticisti - kako je P. Mondrian 1920 okrstio pripadnike De Stijla, vide rešenje problema u geomatrijskoj apstrakciji. Po njima nov stil mora da bude, pre svega, odraz doba i sve uspešnijeg naučnoh i tehničkog savladavanja prirode; on mora biti jasan i matematički logičan poput kakve moderne željezne konstrukcije. Nova umetnost mora postati univerzalan jezik, kolektivan stil; on treba da izrazi osnovnu formalnu zakonitost u prirodi. Članci T. van Doesburga i P. Mondriana u časopisu De Stijl idu uz dela K. Maljeviča i V. Kandinskog među glavne teorijske spise o apstraktnoj umetnosti.
Teorija neoplasticizma imala je odjeka i u arh. (Bauhaus, A. Aalto, R. Mies van der Rohe), koja je u metodičnom i ritmičkom raščlanjivanju površina i masa našla srodnost s tim pokretom, prihvatila njegove principe kao elemente projektovanja. Pokretu su, osim Mondriana i T. van Doesburga, pripadali i skulptor i slikar G. Vantongerloo, futurista G. Severini i dr. Uskoro T. van Doesburg napušta pokret i stroge principe neoplasticizma i objavljuje manifest elementarizma. P. Mondrian takođe otkazuje saradnju i piše poslednji čkanak za De Stijl 1924. Postepeno pokretu pristupaju H. Arp, K. Schwitters, Man Ray, El Lissitzky, F. Kupka i C. Domela. List prestaje definitivno da izlazi 1928.g. God. 1932. izlazi prigodni broj na godišnjicu smrti T. van Doesburga.
Kroz svoju estetiku čistote i redukcionalizma, De Stijl je pokušala da izrazi duhovnu prirodu čovečanstva. Slike Pieta Mondriana i arhitektura i nameštaj Gerrita Rietvelda, smatraju se za najreprezentativnije radove ove grupe, odnosno, stila. Ostali članovi grupe koji su takodje dizajnirali nameštaj, bili su slikar i pisac Van Doesburg i arhitekte J.J.P. Oud i Mart Stam. Sekundarni cilj dizajnera De Stijla bio je razvoj jasnoće i čistote u arhitekturi i industrijskom dizajnu; bez obzira na činjenicu da tadašnji dizajneri nisu pokazivali veće interesovanje za područje funkcionalnosti, ovaj cilj je ostao nerealizovan. Kao posledice, radovi grupe De Stijl, posebno na području dizajna i posebno oni koje je predstavljao Rietveld, generalno, nisu smatrani za dobar dizajn u funkcionalnom, odnosno, praktičnom smislu, medjutim, važnije od toga, bila je snaga koju su oni pokazivali i kojom su demonstrirali jedan novi estetski program. Putem doprinosa predstavnika ove grupe, kao purističkog krila modernizma, De Stijl dizajneri su imali najveći uticaj na dizajn i arhitekturu toga vremena.

DE WAILLY, CHARLES (1729 ili 30 - 1798) Poznati arhitekta Louisa XVI, učio kod Blondela, Servandonija kao i na Francuskoj Akademiji u Rimu (1754-6). Njegov talenat se prostire od enterijera koji sadrže nešto poput teatralnog bogatstva (salone u Palazzo Spinola, Genova, 1772-3) pa sve do oštrine njegove najslavnije gradjevine, Odéona u Parizu (1779-85), koju je projektovao u saradnji sa Marie-Joseph Peyreom (1730-85). Zgrada je dva puta gorela, ali je malo promenjena prilikom rekonstrukcija (1807 i 1818). De Waillyjevi kasniji radovi su čak više strogi: château Montmusard kod Dijona, château de Rocquencourt (1781-6), kao i nekoliko privatnih kuća u Parizu.

DEANE, SIR THOMAS NEWENHAM (1828 – 1899) Irski arhitekta. Sin Sir Thomasa Deane-a (1792 – 1871), koji je osnovao jednu od najuspešnijih arhitektonskih praksi u Irskoj, projektujući Commercial Buildings, Cork (1811 -13) i Dromore Castle, Kenmare (1831 -36), u »kasteliranom« tjudor stilu. Godine 1841 pridružio mu se Benjamin Woodward (1815 – 1861), koji je bio učenik Pugina i uneo stil gradjevina inspirisan Ruskinom. Deane & Woodward su projektovali izvanredan Trinity College Museum, Dublin (1852 – 57), koji im je doneo reputaciju i naklonost samoga Ruskina. Firma je bila značajna za razvoj stila gotičkog preporoda u Engleskoj. Od 1871 T. N. Deane nastavlja praksu sam, a 1876 mu se pridružuje sin, Thomas Manby Deane (1851 – 1933). Zajedno su projektovali Nacionalnu biblioteku i Muzej u Dublinu (1885 – 90), za koje je T. N. Deane imenovan vitezom.
T. M. Deane, učenik Burgesa, je bio partner svog oca do 1884, a potom je radio sa Astonom Webbom do 1899. Takodje je dobio titulu viteza 1911.

DEBRET, FRANÇOIS (1777 – 1850) Francuski arhitekta. Učenik Perciera i sam postao značajan učitelj za mnoge arhitekte koji su transformisali Pariz po planovima Haussmanna. Bio je kontroverzni restaurator istorijskih gradjevina; više godina je radio na bazilici St-Denis na kojoj je započeo dramatičnu transformaciju zapadnog fronta 1839 dodajući nove i neočekivane detalje. kada je 1846 toranj počeo da se ruši, Debret je otpušten, na oduševljenje protagonista gotičkog preporoda koji su u njemu videli reakcionara sklonog akademskom klasicizmu. Ove razmirice su doprinele stvaranju škole gotičkog preporoda u Francuskoj, čiji su predstavnici bili Gau i Ballu.

DECKER, PAUL (1677-1713) Nemački barokni arhitekt poznat po svojoj knjizi gravira »Fürstlicher Baumeister, oder: Architectus civilis« (1711, drugo izdanje sa dodatim tablama 1716). Radio je kod Schlütera u Berlinu, od 1699, kasnije se nastanio u Nürnbergu, a finalno, 1712, u Bayreuthu. Malo je poznato o njegovom radu, izgleda da nije sagradio ništa značajno. Medjutim, njegovi veličanstveni i fantastični crteži, koji su ilustrovali najekstravagantniju vrstu barokne arhitekture i dekoracije (druge je derivirala od Béraina preko Schlütera) imali su veliki uticaj na kasniju nemačku i austrijsku arhitekturu, odnosno, na Fischer von Erlacha. Deckerova posthumno objavljena »Architectura Theoretica-Practica« (1720) predstavljala je praktični priručnik za dizajniranje i izvodjenje ornamanata.

DECQ ODILE AND CORNETTE BENOIT Arhitektonski studio, čiji su osnivači: Odile Decq i Cornette Benoit. Odile Decq, francuski arhitekta, rodj. 1955, završila arhitekturu na UP 6 Školi arhitekture, La Villette, Pariz; Institut za političke nstudije, Urbanizam i razvoj, pariz. Benoit Cornette, francuski arhitekta, rodjen 1953, završio arhitekturu na UP 6 Školi arhitekture, La Villette,Pariz. Medju zajedničke projekte spadaju: Banque Populaire de l'Ouest, Rennes (1990); Socijalno stanovanje, Pariz (1992-95); Vijadukt na autoputu i Operativni centar, Nanterre (1993-96).

DEDAL (DEDALUS), DEDAL I IKAR (grč. Daidaloz, Daidalos) Prema grčkoj mitologiji »vešti majstor«, bio je pronalazač, umetnik i arhitekta, zaslužan za kreiranje lavirinta u Knossosu, Krit. Srednjovekovni arhitekti su se identifikovali sa njim i smatrali su se njegovim naslednicima, budući da su legende o njemu bile slične onima sa polja slobodnog zidarstva.
Dedal, mitski atinski graditelj i svestrano nadareni majstor, osudjen kao krivac za smrt Tala, pronalazača grnčarskog točka, testere i šestara, beži na Krit kralju Minosu, za kojeg gradi Lavirint. Budući da je Tezeju, posredstvom Arijadne, odao način kako će da nadje put iz Lavirinta, pada kod kralja u nemilost. Zatvoren sa sinom Ikarom u Lavirint, uspe da iz njega odleti, izradivši za sebe i sina krila od perja, slepljenog voskom. Ikar je u letu stradao, dok je Dedal stigao na Siciliju. Grčka tradicija mu je, pored Lavirinta, pripisivala i druga dela, kao propileje i statuu Ptaha u Mamfisu, kao i brojne statue božanstava (ksoana). U antičkoj likovnoj umetnosti pojedinosti iz mita o Dedalu su obradjivane na vazama, na freskama u Pompejima i na rimskim reljefima (Rim, Villa Albani).

DEFFKE, FRIEDRICH WILHELM HEINRICH (1887 – 1950) Nemački grafički dizajner. U periodu 1920-tih imao je studio u Berlinu u kojem je dizajnirao zaštitne znakove, postere i ostale grafičke radove za korporacije i izdavaštvo. Svojim studijem i kao direktor škole za umetnost i zanatstvo u Magdeburgu, Deffke je imao značajan uticaj na modrne dizajnere perioda 1920-tih, uključujući Švajcarca Hermanna Eidenbenza.

DEGANELLO, PAOLO (rodj. 1940) Osnivač firentinskog arhitektonskog studija Archizoom, zajedno sa Andrea Branzijem. Studirao je arhitekturu u Firenci (1961-66) i postao značajan predstavnik pokreta italijanskog radikalnog dizajna, kroz učešće u Archizoomu. Deganello je dizajnirao smeo, unovativan nameštaj, a borio se, putem svojih radova i na mestu predavača, za razvijanje individualizma u dizajnu, koji je sve više bio izražen u Italijanskim umetnostima. Značajni elementi njegovih radova, bili su po njemu »subjektivnost i imaginarnost«. Shodno tome, njegov dizajn je neobičan; on koristi radikalno nepripadajuće forme i može da kombinuje različite boje i dekorativne uzorke na jednom predmetu dizajna. Istovremeno, njegov rad je funkcionalan, dizajniran u svrhu ljudske upotrebe i komfora. Njegova serija stolica Torso koju je dizajnirao za Cassinu (1982) predstavljala je igru boja i oblika perioda 1950-tih, dok je dozvoljavala medjusobnu promenu elemenata. Ovaj projekat predstavljao je potvrdu teorijskih dometa radikalnog dizajna u uvodjenju slobode veće upotrebe intervencije korisnika u determinaciji forme objekta.

DEGW (osn. 1974) U Britaniji osnovana arhitektonska i dizajnerska firma koju su osnovali Francis Duffy, Peter Eley, Luigi Giffone i John Worthington. Firma je imala uticaj na razvoj koncepta intelligent building, ukazujući na potrebe za veću fleksibilnost u dizajniranju radnog prostora i njegovoj opremi u odnosu na prilagodjavanje brzim promenama pri upotrebi informacionih tehnologija. Godine 1982 DEGW je imenovana od strane britanske vlade i British Telecoma da radi na projektu Orbit Study, vezano za problem intelligent building. Kaja 1983 objavili su »Facilities« mesečnik za menadžere upravljanja zgradama, gde je Duffy bio glavni urednik. Grupa je takodje dala doprinos radu časopisa »Architect's Journal«, predstavljajući na taj način predvodnika u novom dizajnu opremanja poslovnog prostora.

DEHIO, GEORG Nemački istoričar umetnosti (1850 – 1932). Godine 1877 postaje privatni docent, a 1892-1914 redovni profesor u Strassburgu. Jedan od istaknutih nemačkih istoričara umetnosti; osnovno mu je područje rada istorija starije arhitekture.

DEILMANN, HARALD (1920 -) Nemački arhitekta. Imao je velikog udela u ponovnom uvodjenju modernizma u nemačku arhitekturu nakon II svetskog rata. U svojim projektima izražava neformalnost kompozicije, kao na pr. na zgradi Gradskog pozorišta u Münsteru (1954 -56). Medju njegovim kasnijim radovima se nalaze bolnice, kulturni centri i mnogobrojne poslovne zgrade. Poslovna zgrada Spielbank, Dortmund-Hohensyburg (1981) je dobar primer njegovog krutog stila.

DEINOCRATES (akt. sredinom IV v.p.n.e.) Helenski arhitekt, savremenik Akeksandra Velikog, pojavljuje se kao arhitekt zajedno sa Paeoniusom na hramu Artemise u Efesu (oko 356 pne.). Njemu se pripisuje izrada gradskog plana Alexandrije, kao i razni drugi značajni poduhvati, medju kojima su neki pre fantastični, kao na pr. projekt pretvaranja planine Athos u kolosalnu statuu kralja, koji u jednoj ruci drži grad a u drugoj ruci se nalazi ogroman pehar u koji se slivaju planinske rečice i potom, kao kaskade, otiču u more.


DEL BARBIERE, DOMENICO (zvani DOMENICO FIORENTINO) Italijanski slikar (Firenca, 1506 – 1565). Učenik G.B. Rossa. Godine 1530 dolazi sa svojim učiteljem F. Primaticciom na poziv Françoisa I u Francusku, gde radi na dekorisanju dvorca Fontainebleau (štuko dekoracije i statue u drvetu, skulpture za park). 1548 izveo je dekoracije za svečanost povodom dolaska Henrija II i Katarine Medici u Troyes. Izradio planove za nadgrobni spokmenik Henrija II u opatiji St. Denis.

DEL DÉBBIO, ENRICO Italijanski arhitekta (1891 - 1973). Njegovo je najznačajnije delo generalni plan za Foro Italico u Rimu, kod kojeg je najvažnije gradjevine sam izveo.

DEL DUCA, GIACOMO (oko 1520 – 1604) V. Duca

DEL ROSSO, ZANOBI FILIPPO Italijanski graditelj i pesnik (Firenca, 1724 – 1798). Učio kod L. Vanvitelija i F. Fuge; na njega utiču barokne gradjevine B. Buontalentija. U Firenci je 1775 završio fasadu crkve S. Firenze, kod koje je atika izvedena u stilu rokokoa.

DELAFOSSE, JEAN CHARLES (1734 - 1789) Francuski arhitekta, poznat uglavnom po svojim ornamentalnim crtežima koji predstavljaju tešku i glomaznu verziju stila Louisa XVI, sa obilnom upotrebom kratkih grčkih ukrasa. Sačuvane su dve zgrade koje je projektovao u Parizu – Hôtel Titon i Hôtel Giox (brojevi 58 i 60 rue du Faubourg – Poissonnière) iz 1776-80, obe diskretno dekorisane njegovim omiljenim tipom ornamenata. Takodje je pisac traktata o pet arhitektonskih redova. Najpoznatiji je po objavljenim crtežima nameštaja, radu u metalu i enterijerskoj ornamentaciji; crteži su objavljeni u periodu izmedju 1768 i 1785 i bili su vrlo uticajni na stil Louis XVI, posebno na razvoj i izradu nameštaja u tom stilu. On sam, radio je pod uticajem J.-N. Neufforge-a, bio je profilisan umetnik i upotrebljavao je samosvesni dostojanstveni stil, često koristeći naglašene i široke festone načinjene od loborovog lišća i grčke ključne ornamentalne uzorke, koje je postavljao na masivne, teške arhitektonske forme, koje ponekad zadržavaju elemente nameštaja rokoko stila, kao što su »zavijutci«.

DELAMAR, PIERRE-ALEXIS Francuski graditelj (1675 – 1745). Njegovo najznačajnije delo je Hôtel de Soubise u Parizu; vodio je njegovu gradnju 1697-1706, a dovršio ga je G. Boffrand. Izgradio je i Hôtel de Chanac-Pompadour u Parizu. Godine 1703 uradio je projekte za dvorce i palate nadvojvode Maxa Emmanuela u Münchenu i Schlessheimu. Jedan je od predstavnika kasnog francuskog baroka.

DELANOIS, LOUIS (1731 – 1792) Francuski »menuisier« poznat po izradi stolica i naslonjača u stilovima Louis XV i Louis XVI.

DELAUNAY, SONIA (1885 – 1979) Pionir apstraktnog slikarstva, ali je naviše poznata po dizajnu tekstila i modne odeće. Rodjena u Ukrajini, studirala je slikarstvo u Karlsruheu (1903-5). God. 1905 odlazi u Pariz, gde je radila kao slikar. 1910 udaje se za slikara Roberta Delaunay, koji je imao najveći uticaj na njen rad. radila je u naglašenim, apstraktnim geometrijskim uzorcima uz upotrebu svetlih boja. God. 1914 dizajnirala je nekoliko postera a od 1917 radi kao dizajner tekstila. Zajedno sa suprugom, često je posećivala Španiju, a živeli su u Madridu (1914-17). Izlagala je keramiku u Bilbao-u 1919 i Madridu 1920.

DELLA PORTA, GIACOMO V. Porta

DELLA PORTA, GUGLIELMO (zvan GUGLIELMO DEL PIOMBO) Italijaknski skulptor i restaurator antičke skulpture (1500 – Rim, 1577). Sa ocem skulptorom Gian Giacomom di Porlezza radio 1531-37 na kapeli S. Giovanni Battista u katedrali u Genovi. Po Vasariju boravi u Rimu od 1537. Michelangelovim posredovanjem povereno mu je restaurisanje antičkih skulptura. Glavno delo mu je nadgrobni spomenik Pavla III (Rim, bazilika Sv. Petra). Michelangelo i pesnik A. Caro daju 1550 idejnu skicu za spomenik, 1552 izradjuje G. Della Porta model, a 1579 je delo završeno. Taj nadgrobni spomenik bio je prototip za niz papinskih spomenika sve do vremena A. Canove i B. Thorvaldsena.

DELORME, PHILIBERT (DE LORME, DE L'ORME) (1500/15 (po nekima 1514, 1510) - 1570) Rodjen u Lyonu, sin majstora zidara, otišao u Rim na tri godine, verovatno 1533-6, gde se uključio u visoke diplomatsko-humanističke krugove, medjutim, upotpunosti je pogrešno razumeo suštinu italijanske arhitekture. Da nije bio originalan, njegov rad bi malo vredeo kao upotpunosti francuskog karaktera, kao što je to bilo kod njegovog prijatelja i poštovaoca Rabelaisa. Njegove gredjevine su značajne po svojoj ingenioznosti i žestokoj eksperimentalnosti. Skoro sve što je sagradio je srušeno, osim delova Aneta (kuće Diane de Poitier) i grobnica Francisa I u St. Denisu (početa 1547). Frontspis na Anetu (počet pre 1550, sada u École des Beaux Arts, Pariz) je dobar primer njegovog stila, korektan u detalju i znatno više monumentalan nego onaj kojeg je izradio njegov savremenik Lescot. Kapela 81549-52) i ulazni front (oko 1552) nalaze se još uvek in situ. Delorme je imao veliki uticaj na razvoj francuske arhitekture, delimično kroz njegove knjige »Nouvelles Inventions« (1561) i »Architecture« (1567), vrlo praktični traktati na polju arhitekture renesanse, koje sadrže kompletno uputstvo o podizanju jedne kuće. Dekorativni deo pregrade u St. Étienne-du-Mont, Pariz, sa balustradama i spiralnim stepeništem (oko 1545) pripada verovatno Delormeu.

DELVAUX, LAURENT Belgijski skulptor (1696 – 1778). Uči uBruxellesu kod P.D. Plumiera; od 1717 saradnik kod P. Scheemackersa u Londonu, s kojim izvodi radove na Westminsterskoj opatiji, na statuama i grupama. Nekoliko godina provodi u Rimu, gde prima uticaje Berninija. Glavni su mu radovi u Bruxellesu mitološke figure i reljefi na javnim zgradama (Muzej, Narodna biblioteka) i statue u crkvi S. Gudule.

DEMERCOV (DIMIRCOV), FJODOR IVANOVIČ (pravo ime TEMMERS) Ruski graditelj engleskog porekla (1753 – 1823). Od 1795 član, a od 1814 profesor na petrogradskoj umetničkoj akademiji; učesnik u formiranju ruskog klasicizma. Projektovao je u Petrogradu nekoliko crkava i palata (Novi arsenal na Litejnom prospektu).

DEMMLER, GEORG ADOLPH (1804 – 1886) Nemački arhitekta. Učenik Schinkela, bio je Dvorski arhitekta Velikih vojvoda od Mecklenburg-Schwerina, za koje je transformisao Schloss u
Schwerinu u pitoreskni primer renesansnog preporoda severa (1844 – 57), mada su Stüler i Strack bili zaslužni za enterijere i dovršenje gradjevine, a sam plan je bio zasnovan na ranijem projektu kojeg je načinio Semper 1842. Poput svog mentora, Schinkela, Demmler je kombinovao srednjovekovne i klasične elemente u svojim porojektima, pre svega na Rathausu (Gradska većnica, 1835) i Zeughausu (Arsenal, 1840 -44), obe u Schwerinu.

DEN PERMANENTE (osn. 1931) Na danskom jeziku ima značenje »permanentna izložba«; naziv izložbenog prostora u Københavnu koji je imao namenu predstavljanja zanatskih i industrijskih proizvoda namenjenih kućnom opremanju i upotrebi. Bio je to najznačajniji prostor koji je uticao na razvoj danskog dizajna onog doba.

DENBY, ELIZABETH (1893 – 1965) V. Fry, Edwin Maxwell

DENHAM, SIR JOHN (1615 – 1669) Engleski pesnik, dvorjanin i administrator. Bio je glavni nadzornik kraljevih radova (1660 – 69), zajedno sa Johnom Webbom i njegov zamenik na izgradnji palate Greenwich. Godine 1669, nakon Denhamove smrti, na njegovo mesto je imenovan Wren. Mada nije poznato da je nešto i projektovao, Denham je verovatno bio kompetentan administrator i , kao nosilac iste pozicije koju su imali Inigo Jones i Wren, zaslužuje pažnju istoričara arhitekture.

DENNIS, THOMAS (oko 1638 – 1706) Proizvodjač američkog jakobinskog nameštaja. Jedan medju najznačajnijim američkim proizvodjačima nameštaja svog doba, Dennis se specijalizovao zaizradu stolica, ormara i kovčega, koji su bili bogato ornamentisani izrezbarenom dekoracijom. Poreklom iz Devonshire-a, Engleska, doselio se u Portsmouth, New Hapshire, 1663; 1668 preselio se u Ipswich, Massachusetts. Oženio se udovicom Williama Searle-a.

DENON, BARON DOMINIQUE VIVANT (1747 – 1825) Francuski »savant«, učestvovao je u Napoleonovim ekspedicijama u Egipat (1798) na čelu Komisije za nauku i umetnost, koja je proučavala antičke egipatske gradjevine, i, kao takav, bio je jedan od tvoraca moderne egiptologije. 1802 objavio je »Voyage dans la Basse et la Haute Égypte pendant les campagnes du général Bonaparte«. Ovom knjigom o arhitekturi antičkog Egipta načinio je izuzetan uticaj, inicirajući egipatski preporod u devetnaestom veku, koji je u prvoj fazi opisan kao »egiptomanija«, a kasnije načinio uticaj i na neoklasicizam. Denon je bio Generalni direktor svih Muzeja i vodio je Musée Napoléon (danas Louvre). Takodje je bio nadzornik na projektovanju i proizvodnji »Sèvres Service Égyptien« (servisi za ručavanje dekorisani temama i motivima iz starog Egipta). Takodje je imao veliki uticaj na razvoj stila empire, kao i na radove Perciera i Fontaine-a. Denon je dizajnirao nameštaj, koji su izradili vodeće umetničke zanatlije M.-G. Biennais i Jacob-Desmalter.

DENTON CORKER MARSHALL (DCM) Australijska arhitektonska firma, dobitnik više nagrada na konkursima, osnovana u Melbourne-u 1972. Njeni osnivači su: John Denton, Billo Corker i Barrie Marshall. Firma danas ima biroe u Londonu, Warsawi, Sydneyu, Singaporeu, Jakarti, Hong Kongu u Ho Chi Minh Cityju. DCM je zaslužna za najznačajnije primere australijke savremene arhitekture, od kojih su mnogi izgradjeni u Melbourene-u za vreme 1990-tih, uključujući i Melbourne Museum, sa svojim krovom koji ima visinu 35 metara koji sadrži u svom središtu malu prašumu. Melbourne Exhibition and Convention Centre ima krov koji podseća na kogantsko avionsko krilo, takodje kao Melbourne Gateway i Bolte most, oba u sklopu projekta City Link. Ostali projekti koje je izradila grupa DCM obuhvataju novi centar za posetioce u Stonehenge-u, zgrade australijskih ambasada u Tokyu i Pekingu, Governor Phillip Tower u Sydney-i i Museum of Sydney, kao i proširenje Australian War Memorial-a.
God. 2005 John Denton je imenovan za državnog arhitektu oblasti Victoria, na kojem je mestu doprineo promociji dobrog dizajna u izgradjenoj sredini na prostoru Victorije.

DEPERO, FORTUNATO Italijanski slikar, grafičar i scenograf (1892 -1960). Jedan od osnivača futurističkog slikarstva. Medjutim, poput mnogih njegovih kolega, ušao je u posao grafičkog dizajna, čak i dizajna časopisa i knjiga koje su promovisale futurizam, kao i u realizaciju komercijalnih poslova isključivo iz razloga ekonomske prirode. Proveo je kratak ali bogat period rada u New Yorku (1929-31) kao gradu koji je za futuriste bio primer tadašnjih krajnjih dometa intenziteta života metropole o kojem su oni pisali u svojim manifestima. Tu je preuzeo nekoliko poslova na polju reklamiranja. Takodje je radio ilustracije za magazin »Vogue« i »The New Yorker«. Metode futurizma nastojao je da prenese u scenografiju primenjujući pokretan dekor, projekcije i elemente mehanike. Inscenirao u Rimu dela I. Stravinskog i A. Caselle, a radio je i u New Yorku kao scenograf.

DEPERTHES, PIERRE-JOHEPS-ÉDOUARD Francuski arhitekta (1833 – 1898). Glavno mu je delo pariska gradska većnica (Hôtel de Ville), završena 1882 na mestu stare gradjevine, koja je izgorela 1871. Sagradio većnice u Reimsu, Charleroiu i Oranu. Koristio je arhitektonske elemente istorijskih stilova.

DERAND, FRANÇOIS Francuski graditelj (1588? – 1644). Za isusovački red sagradio je 1627-41 crkvu u Parizu (kasnije St. Paul – St. Louis). Fasada je radjena po uzoru na De Brosseovu fasadu St. Gervais u Parizu. Napisao »Architecture des Voutes ou l'Artdes traits et coupe des pierres«, 1643.


DEREHAM ili DURHAM, ELIAS OF (aktivan 1188 – umro 1245) Kanonik iz Salisbury-ja i Wellsa, predpostavlja se da je projektovao oltar St Thomasa á Becketa (oko 1118 -70) u katedrali u Kanterbury- ju, Kent (završena 1220). Takodje se misli da je učestvovao u izgradnji katedrale u Salisbury-ju, Wildshire, oko 1220, na kojoj je opisan kao upravnik izgradnje i gde je bio nadzornik na izgradnji Lady Chapel (1225) i istočnog krila katedrale (1237). Godine 1223 imenovan je za nadzornika kraljevskih radova na dvorcu Winchester, Hampshire. Čitajući izmedju redova, može se zaključiti da je Dereham bio informisani amater, preteča diletantske arhitekture, koja ce se razviti u Engleskoj tokom osamnaestog veka, moguće nalik Burlingtonu, ali iz ranijeg perioda trinaestog veka.

DERNEFORD, NICHOLAS DE (aktivan 1309 – 31) Engleski graditelj. Predpostavlja se da je bio specijalista na polju vojne arhitekture i fortifikacija. Bio je glavni graditelj Beaumaris (od 1316) i upravnik izgradnje na dvorcima: Caernarfonu, Conway, Criccieth i Harlech u Walesu od 1323, 1327 je radio na dvorcima u Aberystwythu, Cardigan i Carmathenu. Predpostavlja se da je projektovao izvanredan hor u crkvi St Augustine, Bristol (danas katedrala) koja je sagradjena 1298 – 1340, na kojoj se pojavljuje kao arhitekta visoke originalnosti.

DERNBURG, HERMANN Nemački arhitekta (1868 - 1935) Učio kod C. Shäfera, radi 1902-04 kod A. Messela, gradeći veći broj javnih zgrada inspirisanih funkcionalizmom (Sportpalast u Berlinu, 1909-10; Narodna banka u Berlinu, 1922-24).

GESGODETS ili DESGODETZ, ANTOINE BABUTY (1653-1729) Francuski graditelj rodjen u Parizu. Učio na pariskoj Académie royale d'architecture, gde je kasnije bio profesor. 1682 je objavio knjigu o rimskim antičkim objektima i strukturama u vidu zbirke gravira »Les Édificies antiques de Rome«, koju je izradio na osnovu svojih studija u Rimu (1674-78). Ova mu je knjiga donela reputaciju jer je predstavljala najverniji štampani izvor rimske antičke arhitekture tog doba. Bila je izvor arhitektonskih detalja za mnoge značajne objekte osamnaestog veka i načinila veliki uticaj na stilove toga doba, posebno neoklasicizam. Napisao teorijska dela: »Traité sur les ordres d'architecture« i »De la décoration des différents bâtiments«.

DESHAYES, JEAN-BAPTISTE-HENRI Francuski slikar (1728-1765). Jedan od slikara razdoblja rokokoa, učenik C. Vanlooa, a sledbenik F. Bouchera. rradio kartone za manufakturu tapiserija u Beauvaisu.

DESIGN RESEARCH UNIT (DRU) (osn.1943) Britanska konsultantska grupa koju je osnovalo Ministarstvo informacija u periodu Drugog svetskog rata. Vodio ju je Herbert Read sa panelom arhitekata, dizajnera i inženjera, uključujući Mishu Black i Milnera Gray. Grupa je okupljala dizajnere i inženjere koji su davali praktične savete za potrebe industrije, pomažući u posleratnom tržištu; DRU je bila oformljena kao prva britanska konsultantska kuća za dizajn. Prvi veći poslovi 1950-tih bili su vezani za stilizaciju kuća i enterijera, medjutim, grupa nikada nije dublje radila na problemima dizajna proizvoda.

DESKEY, DONALD (1894 - 1989). Predstavnik modernog stila u New Yorku, poznat posebno po dizajnu nameštaja od hromiranog čelika. Studirao je lepe umetnosti u Californiji (1915-20) a potom je proveo dve godine u Parizu, gde je stupio u kontakt sa evropskim modernistima. Značajan je zbog popularizacije Art Deco stila punjem njegovih enterijera za Radio City Music Hall (1932). Posle Drugog svetskog rata Deskey je nastavio rad na industrijskom dizajnu uključujući packaging za firmu Proctor and Gamble (1949-76) i dizajn nameštaja za biroe Globe-Wernicke Company (1948-54). Njegov nameštaj pokazuje kako je američki moderni dizajn nastao iz dva stila: francuskog Art Deco-a i internacionalnog stila. Asketizam internacionalnog stila se vidi u Deskeyevoj upotrebi čelika i sintetičkih materijala za tapaciranje nameštaja, a njegov dekorativan stil vodi poreklo iz Art Decoa.

DESPREZ, LOUIS-JEAN (1743 – 1804) Francuski graditelj, slikar, vajar, grafičar i scenograf. Učio u Prizu, studije nastavio u Rimu, a 1784 prešao u Švedsku. Izradio ciklus slika iz švedsko-ruskog rata (1788), sagradio u klasicističkom stilu dvorac Haga, podigao Linnéov mauzolej u Uppsali i teatar u dvorcu Gripsholm. Radio pozorišne dekoracije za operu u Stockholmu. Kao scenograf polazi od baroknih uzora (Bibiena, Piranesi).

DESTAILLEUR, HIPPOLYTE-ALEXANDRE-GABRIEL-WALTER (1822 – 1893) Francuski arhitekta, rodjen u Parizu. Sagradio je nekoliko gradskih i seoskih kuća u stilu renesansnog preporoda, uključujući: Château du Duc de Massa, Franconville, Oise (1880 – 85), Waddesdon Manor, kod Aylesburyja, Buckinghamshire (1888 -90), kao i Palais d'Albert de Rothschild, Prinz Eugen Strasse, Beč (1876 – 82). Projektovao je mauzolej za Napoleona III i njegovu porodicu u Farnboroughu, Hampshire (1887 – 89 u gotičkom »flamboyant« stilu), kao i različite mauzoleje i memorijale, uključujući grob Hersenta, na groblju Père-Lachaise (1861) i grobnicu Collarda, na groblju Montparnasse (1864), obe u Parizu. Medju njegovim objavljenim radovima se ističe »Recueil d'estampes relatives á l'ornamentation des arrartements aux XVIe, XVIIe i XVIIIe siècles« (1858 – 71). Takodje je bio poznat kao projektant nameštaja i dizajner enterijera.

DEUSDEDI Italijanski graditelj iz XI veka. Prema jednom zapisu, autor zvonika opatije Pomposa kod Ferrare, najvećeg protoromaničkog objekta na teritoriji stare Ravene.

DEUTSCHE WERKSTÄTTEN Ime nemačkog pokreta za reformu dizajna, koji je bio komponovan od nekoliko grupa dizajnera, organizovanih da ohrabre sprovodjenje promene u dizajnu, u periodu kasnih 1890-tih. Prva grupa, Vereinigte Werkstätten für Kunst und Handwerk, bila je osnovana u Münchenu 1897. Medju osnivačima su bili Hermann Obrist, Bernhard Pankok, Bruno Paul, Peter Behrens i Richard Riemerschmid. Ideja grupe bila je izgradjena pod uticajem reformi dizajna u Britaniji (Arts and Crafts pokret, Art Furniture pokret). Namera grupe bila je razvoj i promovisanje dobro dizajniranog, mašinski izradjenog nameštaja i drugih objekata, koji, putem masovne produkcije, mogu da postanu široko dostupni i jevtini. Isti cilj inspirisao je Dresdner Werkstätten für Handwerkkunst, grupu koja je bila osnovana u Dresdenu 1898 od strane proizvodjača nameštaja Karla Schmidta. Naslednica münchenske grupe udružila se zajedno sa dresdenskom organizacijom 1907, a ova ujedinjena organizacija, koju je vodio Riemerschmid, usvojila je formalno ime Deutsche Werkstätten, a ovaj naziv se upotrebljava da bi se označio ceo nastali pokret. Uspesi pokreta pokazali su se 1906, kada je proizveden nameštaj upotpunosti izradjen mašinskim putem, na osnovu dizajna Riemerschmida, Paula i Schmidta. Deutscher werkbund, grupa za reformu dizajna koja je bila savremenica Werkstättena, imala je slične ciljeve, medjutim više se fokusirala na industrijski dizajn nego na proizvodnju nameštaja.

DEUTSCHER WERKBUND Pokret je osnovao 6. oktobra 1907.g. nemački arhitekt Hermann Mathesius. Međutim, njegovo poreklo treba tražiti delimično u pokretu Arts and Crafts koji se javio u Engleskoj pod vođstvom Williama Morrisa i njegovih saradnika sredinom XIXv., a čije je namera bila preporod standarda umetničkog zanatstva u umetnosti namenjenoj oblikovanju predmeta za svakodnevnu upotrebu. Ovaj pokret bio je povezan sa moralnim zahtevima profesije umetničkih zanatlija a vodio je prema antagonizmu prema mašinama i njihovoj gruboj i sirovoj proizvodnji u oblasti savremene industrijske umetnosti, mada treba napomenuti da je sam antagonizam prema mašinama bio manji nego prema njihovoj lošoj upotrebi prilikom, posebno prilikom loših imitacija sitorijskih stilova.
Od 1896. do 1903.g. Hermann Muthesius je bio dodeljen nemačkoj ambasadi u Londonu u cilju izučavanja engleskog pokreta “Arts i crafts” (“Umetnost i zanati”) i zbivanja u modernoj engleskoj arhitekturi. On je tako stvorio vezu između tih koncepcija i toka nemačke arh. i industrijskog dizajna u Xxv. Kad je po povratku u Nemačku postavljen za direktora Pruske komore za umetničke i zanatske škole, on je postao aktivan propagator strožijih normativa oblikovanja u nemačkoj industriji i njegovi napori su, konačno, doveli do stvaranja D.W.
Svojim idealom unapređenja svih faza industrijske umetnosti, D.W. je privukao mnoge tadašnje vodeće arhitekte, uključujući Joseph Hoffmanna, Richarda Riemerschmida, Henri van de Veldea, Karla Schmidta, Theodora Fischera, Hansa Poelziga, Heinrich Tassenowa. Iako je Werkbund proistekao iz engleskog pokreta Arts and Crafts, njegov značaj zasnivao se, u prvom redu, na iskorišćavanju mašina za poboljšanje kvaliteta predmeta masovne proizvodnje i svih vidova ljudske okoline. Njegove ideje su se propagirale ne samo učenjem i laboratorijskim eksperimentima nego i - naročito tako - velikim izložbama dizajna.
Na kongresu koji je održan 1911.g. Muthesius je branio dostignuća D.W., ali je takođe dao naglasak na estetskim kvalitetima i duhovnim vrednostima, istovremeno, pronalazeći inspiraciju u arh. prošlosti, gde je realizacija forme dostigla svoj vrhunac, u primerima grčkih hramova, rimskih termi i gotskih katedrala.
Najznačajnija izložba D.W. održana je u Kelnu 1914.g. i na njoj su bile zastupljene i eksperimentalne građevine Van de Veldea, Behrensa i tada mladog Waltera Gropiusa. Mnoge objekte koji su bii izloženi na ovoj izložbi projektovali su pioniri moderne arhitekture, uključujući, pored prethodno navedenih, Josefa Hoffmanna i Bruna Tauta. Iako je Prvi svetski rat zaustavio razvoj Werkbunda, njegove ideje su preuzele i dalje razvile slične organizacije u Austriji, Švajcarskoj, Švedskoj i Engleskoj.
Vrhunci istorije Werkbunda bile su izlozbe u Stuttgartu 1927.g. i Parizu 1930. Na prvoj je, pod rukovodstvom Miesa van der Rohea, predstavljen čitav jedan stambeni projekt, plod saradnje velikog broja majstora arh. Xxv.: Petera Behrensa, Gropiusa, samog Miesa van der Rohea, Hnsa Poelziga, Bruna Tauta, Hansa Scharouna, Adolfa G. Schnecka, Ludwiga Hilberseimera, R. Doeckera, Adolfa Radinga i Maxa Tauta; Le Corbusiera iz Francuske; J.J.P. Ouda, Marta Stama i drugih iz Holandije i Austrije. Ova izložba jepo mnogo čemu bila pregled značajnijih evropskih eksperimenata u domaćoj arh. od početka XX veka. Nadzor nad nemačkim delom pariske izložbe 1930. vršio je Walter Gropius, uz pomoć Herberta Bayera, Marcela Breuera i Laszla Moholy Nagya, koji su ranije svi bili s Gropijusom u Bauhausu. Dolaskom nacističkog režima, rad Deutscher Werkbunda, kao i rad u najvećem delu nemačke eksperimentalne arh. i industrijskog dizajna, bio je napušten do završetka Drugog svetskog rata.
Najznačajniji predstavnik D.W. svakako je Peter Behrens, čija karijera obuhvata najveći deo tog razdoblja u nemačkoj arh. i industrijskom dizajnu. Jedna od njegovih prvih zgrada za kompaniju AEG i “ugaoni kamen” u istoriji moderne arh. je fabrika turbina u Berlinu. Mada je zadržala neke tradicionalne forme, ova zgrada je neobično važna ne samo po smelom građevinskom izvođenju nego i po otvorenom konstrukcionom izrazu, kao fabrika građena s maksimumom vazduha, prostora i svetlosti.

DEVETSIL GRUPA Grupa koja je bila aktivna u periodu od 1920-31, bila je dominantna avangardna grupa umetnika, arhitekata, dizajnera i pisaca u Čehoslovačkoj izmedju dva rata. Osnovana 5. novembra 1920. u Café Union u Pragu, grupa je inicirala novi pristup internacionalnom modernizmu (v. Modernizam, moderni pokret). Organizovala je pozorišna dogadjanja i izložbe, a izdala je radove mnogih avangardnih umetnika. Medju članovima su bili Josef Chocol, Evzen Linhart i Josef Havlicek, pesnik Jaroslav Seifert, slikar Marie Čerminova Toyen i lingvistički teoretičar Roman Jakobson. Devetsil je držao bliske odnose sa ruskim konstruktivizmom, Bauhausom, Dadom i nadrealizmom. Neki članovi, kao Chocol, bili su blisko povezani sa kubizmom pre Prvog svetskog rata. 1930-tih grupa se udaljuje od svog ranijeg koncepta kubizma i ekspresionizma i pokazuje bliži interes za funkcionalizmom i internacionalnim stilom.

DEVEY, GEORGE (1820 – 1886) Rodjen je u Londonu 1820, gde se i obrazovao, prvo za umetnika a potom za arhitektu. U Londonu je imao projektni biro koji je bio specijalizovan za stambenu arhitekturu, kolibe i velike kuće u prirodi. Radio je za vojvodu od Sutherlanda u Clivedenu i Buckinghamshire-u, gde je projektovao poljske kuće i kolibe u vernakularnom stilu Sussex Weald-a. Često je koristio drvo na fasadama kuća, na način koji je evocirao stil prethodnih perioda, medjutim, uvek na drukčiji način od originala. Ovaj stil je usvojio i personalizovao tek onda kada je izgradio svoj lični izraz u arhitekturi. Deveyev stil su kasnije razvili drugi arhitekti, kao R.N. Shaw i George Voysey, koji su obojica studirali kod njega. I Shaw i Voysey bili su osnivači i članovii pokreta Arts and Crafts jednu generaciju kasnije.
Uprkos činjenici da je radio od 1850-tih, njegove realizacije su tekle sporo, sve do momenta kada ga je otkrila porodica Rotschild, za koju je realizova veliki broj projekata, medju kojima: novi školu u Hulcottu, školu u Bucklandu, poljske kuće u Wingrawe i Mentmore-u. Njegovi najbolji radovi na imanju Mentmore bili su: Rosebery Arms, Cheddington, školska zgrada, Cheddington i Thatched Lodge, mentmore Towers, koja je jedna od najlepših poljskih kuća u Buckinghamshire-u. Devey je zaslužan za izgradnju Ascott House, ekstravaganzi u neo-tudor stilu koja je razvijena iz osnove male drvene farmerske kuće. Takodje, izgradio je nekoliko velikih poljskih kuća, kao i kuće Aston Clinton, koju je takodje radio za Rotschildove, zajedno sa Georgeom Stokes. Medju ostalim značajnim kućama nalaze se: kuća za Alice de Rotschild u Eythorpe u Vale of Aylesbury i njenog suprugau Waddesdon Manor.

DEVEZ, LAURENT-BENOÎT Belgijski graditelj (1731 – 1812). Najplodniji belgijski graditelj XVIII veka. Klasicista; formirao se u Italiji pod uticajem L. Vanvitellija. Sagradio niz opatijskih crkava (Orval, Affighem, Floreffe, Tournai, Flierbeck kod Louvaina), dvorac Seneffe (1760), koji predstavlja njegovo remek delo.

DEXEL, WALTER (1890 – 1973) Rodjen u Münchenu, gde je studirao istoriju. Od 1916 do 1928 uredjuje izložbe Jena umetničke unije. Njegov stil slikanja bio je pod snažnim uticajem konstruktivizma, medjutim, takodje je vezan za komercijalnu umetnost i tipografiju. Imao je kontakte sa Bauhausom (1919-25) i Theom van Doesburgom (1921-23). Njegovi projekti nisu sadržavali ilustracije, umwto njih, bili su zasnovani na kompozicijama tipova i geometrijskih formi. Njegova izložba iz 1927 za Art Union, New Advertising, predstavljala je jedan od najranijih pokušaja predstavljanja razvoja komercijalnog dizajna XX veka. Takodje je predavao na školi za umetnost i umetničko zanatstvo u Magdeburgu (1928-35) i na državnom koledžu za umetnočko obrazovanje u Berlin – Schönebergu (1936-42).

DIAMANT, BRUNO Nemački graditelj i drvorezbar (1866 – 1942). Radio pretežno u Münchenu. Desetak godina boravio i radio u Bosni, pre svega u Banja Luci (radovi na dekoraciji katoličke crkve, 1932).

DIAMANTE, FRA Italijanski slikar (1430 – posle 1498). Spominje se 1452 kao učenik i pomoćnik Filippa Lippija kod slikanja fresaka u katedrali u Pratu, a 1468 u katedrali u Spoletu. Radio u Firenci i Rimu freske i oltarske slike, na način svog učitelja.

DIAMOND, KATHERINE (1954 - ) Američko izraelska arhitekta; studirala Technion, The Israeli Institute of Technology; University of California, Los Angeles, Califirnia. Partner u firmi Siegel Diamond Architects. Najznačajniji projekti: dogradnja University of California Irvine Student Service (1987); LAX Air Traffic Control Tower (1993).

DICKENSON, CHRISTOPHER (aktivan 1528 – umro 1540) Engleski slobodni zidar. Godine 1528 imenovan je za glavnog graditelja Windsor Castle-a, Bergshire, nakon smrti Henry Redmana. Godine 1531 bio je glavni zidar u opeci na Westminster (Whitehall) Palace, a 1536 učestvuje na radovima na Hampton Court Palace. Godine 1539 pozvan je da radi na izgradnji tri dvodca: Deal, Sandown i Walmer, Kent, koji predstavljaju značajne primere vojne arhitekture stila „tudor“.

DIEHL, CHARLES Vizantolog (1859 – 1944). Posle završenih studija u Parizu radio je kao član École francaise u Rimu (1881-83) i Atini (1883-85), te kao profesor univerziteta u Nancyju. Zahvaljujući njemu, osnovana je u Parizu na Sorboni, katedra za vizantijsku istoriju, na čijem se čelu on nalazio niz godina. Izvanredan stilista, opisao je pojedine ličnosti i dogadjaje iz vizantijske istorije. Napisao je više značajnih studija o umetničkim spomenicima u Vizantiji u oblastima pod njenim kulturnim uticajem, tretirajući tako i probleme srpske srednjovekovne umetnosti. Posebno je značajan njegov „Priručnik vizantijske umetnosti“ (1910). Boravi1890 u Bosni i Hrvatskoj.

DIENER AND DIENER Medjunarodni studio za arhitekturu, urbano planiranje i dizajn koji vodi Roger Diener zajedno sa svojim operativnim partnerimaa, Dieterom Righetti i Andreasom Rüedi. Studio ima sedište u Baselu, a predstavništva u Berlinu i Malmö-u. Roger Diener je počeo da radi u studiju 1980, a firmu je osnovao 1942 Marcus Diener. Diplomirao je na ETH, Švajcarskom federalnom institutu za tehnologiju u Zürichu. Pored posla na projektovanju, Roger predaje na predmetu arhitektura i dizajn, na ETH u Zürichu. Od 1990 je visiting professor na Harvardu, Graduate School of Design, Cambridge, Mass., na Školi za arhitekturu u Beču, a takodje predaje u Amsterdamu i Københavnu.
Medju značajnije objekte, ubrajaju se: Muzej prirodnih nauka Humboldt Univerziteta, Berlin (1995); Zürich Versicherung, Friedrichstrasse, Berlin (1998-2004); Univerzitet u Malmö-u (1997); Nacionalna galerija moderne umetnosti, proširenje, Rim (2000-2005); Potsdamer Platz, apartmani, Berlin (1993, 2000-2002); Frankfurtski sajam knjiga, projekt švajcarske izložbe, Frankfurt (1998); Model housing, Weimar, urbanistički projekat )1997-98); zgrada Švajcarske ambasade u Berlinu, rekonstrukcija (1995-200); Stambeni blok Ypenburg, Hague, Holandija (1998-2001); Java-Island Amsterdam, apartmani, Amsterdam, 1995-2001 i dr.

DIENTZENHOFER, CHRISTIAN ILI CHRISTOPH V. Dientzhofer, Kilian Ignaz

DIENTZENHOFER, GEORG (1643-89) Najstariji član značajne bavarske porodice baroknih arhitekata. Njegova najznačajnija dela su cistercitska opatijska crkva u Waldsassenu (1685-1704, sa A. Leuthnerom); hodočasnička crkva u Kappelu (1685-9), sagradjena na neobičnom trolisnom planu sa tri kule poput minareta koje simbolišu Sveto Trojstvo; kao i fasada crkve St. Martin, Bamberg (1686-91).

DIENTZENHOFER, CHRISTOPH (KRYŠTOF) (1655 – 1722) Prominentni arhitekta boemijskog baroka. Radio u Waldsassenu, a od 1686 u Češkoj. Od italijanskog baroknog graditelja G. Guarinija preuzeo sistem nadsvodjivanja pomoću sferičnih svodnih pojaseva i uveo ga u severne krajeve kao značajnu gradjevinsko – konstruktivnu novost. Glavna su mu dela crkva sv. Nikole u Pragu (1703-11), manastirske crkve u Voborištu (1702-12) i Brevnovu (1709-15), kao i crkva klarisa u Chebu (1707-11).
Bio je otac Kilian Ignaca Dientzenhofera, člana čuvene Dientzenhofer porodice arhitekata.

DIENTZENHOFER, JOHANN (1663-1726) Sin Georga, prvo je studirao u Pragu a zatim u Italiji (1699-1700). Njegova italijanska katedrala u Fuldi (1704-12) reflektuje Borrominijevo remodelovanje crkve S. Giovanni in Laterano. Njegova najimpresivnija crkva je ona u benediktinskoj opatiji u Banzu (1710-18), gde je njegov brat Leonhard (umro 1707) sagradio manastirske zgrade; ima kompleksan plan prizemlja zasnovan na serijama ovala i moguće vodi poreklo od Guarinija. Njegovo remek delo je Schloss Pommersfelden, jedna od najvećih i najprefinjenijih palata nemačkog baroka, sagradjena za iznenadjujuće kratak period od samo sedam godina (1711-18), sa široko nametnutim stepeništem (za koje je patron, Lothar Franz von Schönborn, odbio savet Hildebrandta i takodje doprineo realizaciji sopstvenim idejama), mermernim holom, galerijom, holom ogledala i brojnim bogato stucco ornamentisanim apartmanima.

DIENTZENHOFER, LEONHARD (1660 (po nekim izvorima izmedju 1655 i 1665) – 1707). Od 1687 u Bambergu, gde je sagradio Novu rezidenciju (1695-1704), kao i fasadu crkve i manastir sv. Mihaela. U Bayreuthu završio dvorac, kojeg je započeo Ch.-Ph. Dieussart.

DIENTZENHOFER, KILIAN IGNAZ (1689-1751) Najistaknutiji član porodice Dientzenhofer, sin Christiana ili Christopha (1655-1722), brat Johanna, koji se doselio u Prag, gde je sagradio nekoliko crkava, pre svega St. Niklas na Kleinseite, (1703-11) i St. Margeretha, Břevnow (1708-15). Učio je prvo kod oca, zatim kod Hildebrandta, Kilian Ignaz vrlo brzo postaje vodeći barokni arhitekt u Pragu. Njegov stil je nešto manje teatralan, a on često koristi igru kontrasta konkavnih i konveksnih površina. Njegova prva samostalna gradjevina je lepa Villa Amerika, Prag (1720), sa skoro kineskim krovom sa dve krovne ravni i vrlo razradjenim površinama oko prozora. Takodje je sagradio Palais Sylva-Tarouca, Prag (1749), koja je po dimenzijama mnogo veća od prethodne. Njegova originalnost najbolje se ogleda na projektima crkava: Thomaskirche, Prag (1723), sa namerno sukobljenim detaljima; St. Johann Nepomuk am Felsen, Prag (1730) sa dijagonalno postavljenim kulama na stranama fasada, istu kompoziciju će ponovo upotrebiti na St. Florianu, Kladno (oko 1750) i St. Niklasu u Starom gradu u Pragu (1732-7). Njegove mnoge druge crkve su značajne po različitosti svog baroknog plana – krug u Nitzau, čist oval u Deutsch-Wernersdorfu, nizanje ovala na St. Mary Magdalen, Carlsbad (1733-6), elongiran oktagon sa ravnim stranama u Ruppersdorfu, sa konveksnom unutrašnjosti i konkavnim spoljašnjim stranama u Hermsdorfu (kod Hallstadta) ili sa zvezdasto oblikovanom osnovom kapele St. Marije od Jutarnje zvezde iznad Wockersdorfa. Na očevoj crkvi St. Niklas dodao je snažnu kupolu i kule (1745-52). Na opatijskoj crkvi u Donjem Ročovu (1746-7) po prvi put je pokazao naklonost prema klasičnoj mirnoći i obuzdanosti.

DIENTZENHOFER, WOLFGANG (1648 – 1706) Poznat je po izgradnji više gradjevina, medju kojima su najznačajnije Opatijska crkva u Spenshartu (1691 -1706) i Hodočasnička crkva u Straubingu (1705 - 07).

DIESEL (DISSL), MATHIAS Nemački arhitekta parkova (? – 1752). Godine 1706-10 boravi u Francuskoj i studira veštinu planiranja parkova, ukrasnih gradjevina i fontana u Versaillesu. Po povratku radi u Münchenu, Salzburgu i dr., gde osniva parkove i zasade na francuski način. Izdao nekoliko knjiga o nemačkim i francuskim parkovima sa sopstvenim ilustracijama u bakrorezu.

DIETRICH, WENDEL (oko 1535 – 1623) Nemački graditelj i drvorezbar. Radio većinom u Augsburgu, izvodeći drvorezbarske radove za porodicu Fugger, bavarski dvor, španskog kralja Filipa II i za cara Rudolfa II. U Fuggerovom dvorcu Kirchheim izradio (1583-86) tavanicu od kedrovine u velikoj dvorani, koja spada medju najlepša dela te vrste u nemačkoj renesansi, a u münchenskoj Michaelskirche (1589) unutrašnju dekoraciju od drveta. Sagradio Maxburg kod Münchena, zamak Settenfels u Württembergu i dvorac u Innigu. Kao graditelj jedan je od prvih predstavnika nemačke renesanse u južnoj Bavarskoj.

DIETTERLIN (DIETERLIN, DIETHERLIN, DIETTERLE, DIETRICH) WENDEL (WENDELIN, WENDLING) (pravo ime WENDLING GRAPP) (izmedju 1550 i 1551 – 1599) Nemački graditelj, slikar i bakropisac. Od 1571 gradjanin Strassburga i član ceha Stelz. Godine 1589 radio u Oberkirchu (Schwarzwald). U Stuttgartu boravi 1590-93, gde slika za veliku dvoranu Lusthausa. Njegovo je glavno i za poznavanje nemačke renesanse najznačajnije delo »Architectura, von Ausstelung, Symmetria und Proportion der Seulen...« (I, Stuttgart 1593, II Strassburg 1594), sa 209 bakropisa u folio formatu. Iako se povodi Vitruvijem, samostalan je u pronalaženju ornamenata.

DIETZ, FERDINAND Nemački skulptor (1709 – 1777). Učenik Mathiasa Brauna u Pragu. Kao dvorski skulptor u Bambergu i Würzburgu izradio na kasnobarokni način brojne kamene skulpture za palate i vrtove.

DIEULAFOY, AUGUSTE-MARCEL Francuski arheolog (1844 – 1920). Studirao na politehnici u Parizu; proputovao Persiju, Mesopotamiju i Bliski istok; 1885 proučavao u Suzi palatu Darija i Artakserksa II. Mnoge njene fragmente dopremio 1886 u Louvre.

DIEUSSART, CHARLES-PHILIPPE Nemački skulptor i graditelj francuskog porekla (? – oko 1696). U okviru baroknih shema ističe klasične antičke elemente. radio u Güstrowu, Hamburgu i Købnhavnu; 1683-91 u Berlinu i Potsdamu, 1691 u Byreuthu (na dogradnji dvorca); sagradio gradsku većnicu u Erlangenu. Napisao »Theatrum architecturae civilis«.

DIEUSSART (DUSSART), JEAN-BAPTISTE Francuski skulptor baroknog izraza u XVII veku. radio 1662-68 u Švedskoj kao saradnik francuskog graditelja Jeana de la Valléea. Za pojedine dvorce koje je De la Vallee sagradio (Stockholm, Jacobsdal), Dieussart je izveo dekorativne skulpture prema baroknim shemama, koje prvi put uvodi u Švedsku.

DIEZ, JULIUS Nemački slikar (1870 - 1957) Jedan od glavnih predstavnika tzv. Jugendstila u ornamentalnoj grafici i nacrtima za proizvode umetničkog zanatstva (metal, keramika, slikano staklo, mozaik). Izveo niz dekorativnih radova – zidnih slika u dvorcima i u Deutsches Museumu u Münchenu, gde je radio kao profesor na akademiji.

DIFFRIENT, NIELS (1928 -) Studirao na Cranbrook Academy of Art (1948-51 i 1952-53), pre nego što je otišao da radi sa Marcom Zanuso u Milanu kao Fulbrightov stipendista (1954-55). Bio je partner u Henry Dreyfuss Associates (1955-81) pre nego što je osnovao Niels Diffrient Product u Connecticutu. Zajedno sa Walter Dorwin Teagueom, Diffrient je dizajnirao spektakularne proizvode, unevši »inženjerski dizajn« u svoj pristup »iz unutrašnjosti prema spoljašnjosti«, gde je unutrašnjoj strukturi proizvoda data istovetna pažnja kao i spoljašnjoj formi. Medju ovim radovima bili su i visokonaponski tornjevi na Edison Electric Institute (1964) i unutrašnjost aviona Boeing 747, 767,727, 707 i Douglas DC-10 za kompaniju American Airlines (1968-80). Takodje je preduzeo istraživanje na području ergonomije stolica i sedećeg nameštaja za Knoll ranih 1970-tih. Od 1980 on se koncentriše na projektovanje nameštaja za poslovni prostor, oblikujući svoju poznatu i vrlo skupu Jefferson stolicu za Sunara Hausermana 1984.

DIJSSELHOF, GERRIT WILLEM (1866 – 1924) Holandski dizajner i arhitekta, radio je u stilu Arts and Craft pokreta i Art Nouveau-a, pod uticajem britanskog pokreta za reforme dizajna, posebno radova C.F.A. Voyseya. Dijsselhof, zajedno sa Theodore Nieuwenhuisom i C.A. Lion-Cachetom, osnovao je Het Binnenhuis, atelje za izradu nameštaja, koji je bio posvećen sprovodjenju reformi dizajna. Dinddelhofov nameštaj je bio čvrsto vezan za tradiciju Art and Crafts pokreta, jedenostavnih linija, vidnim spojevima i sa malo dekoracije. Upotrebljavao je apstraktne, organske motive Art Nouveau-a u svojim enterijerima, mada u nešto obuzdanijem maniru.

DILETTANTI, DRUŠTVO Početno, to je grupa bogatih mladih ljudi učesnika putovanja u Italiju i Francusku »Grand Tour«. Od 1732 godine se sastaju u Londonu. Inicirali su i realizovali program arhitektonskih i arheoloških istraživanja u Grčkoj, na srednjem istoku i Italiji. Društvo je finansiralo više ekspedicija i objavilo njihove rezultate. Medju njima, značajan uspeh imale su knjige: »The Antiquities of Athens« (1762 -1814) i »Antiquities of Ionia« (1769 – 1814). One su predstavljale snažan podstrek neoklasicizmu u kasnom osamnaestom veku, a posebno stilu grčkog preporoda.

DILLER SCOFIDIO + RENFRO Elizabeth Diller i Ricardo Scofidio (poznati kao Diller + Scofidio) su prvi arhitekti koji su dobili Mac Arthur nagradu, poznatu kao »genius grant«. Posebno su poznati po svom doprinosu za elektronsku u metnost i performance art. Godine 2002 završili su »Blur Building«, paviljon na jezeru koji je upotpunosti obavijen maglom, na švajcarskoj Expo 2002. God, 2003 bili su predmet velike retrospektive u Whitney Museum-u koja je nosila naziv »SCANNING: The Aberrant Architectures of Diller + Scofidio«. Godine 2004 Charles Renfro postaje partner i od tada su poznati kao Diller Scofidio + Renfro. Elizabeth Diller predaje na Princeton University a njen suprug, Ricardo Scofidio, predaje na Cooper Union.

DILLON, JANE (rodj. 1943) Studirala dizajn nameštaja na londonskom Royal College of Art (1965-68), a potok je kraće vreme radila za Knoll International (1968-69), gde je saradjivala sa George Nelsonom. Brzo postaje konsultant Olivettija u Milanu, gde je saradjivala sa Ettoreom Sottsass. Od 1971 radi pretežno u Londonu, zajedno sa mužem Charlesom Dillonom (umro 1981). Saradjivala sa Habitatom, Conran Design Group (Terence Conran) i Wolff Olins, a značajna je po saradnji sa španskim kompanijama Casas i Disform 1970-tih. Za Disform je dizajnirala jednostavnu Cometa lampu (1971), dok je za Casas razvila Jobber radnu stolicu ranih 1980-tih, koja je postala jedan od najvećih španskih izvoznih predmeta na polju nameštaja.

DIMA GRK Grčki graditelj iz XVI – XVII veka iz Maksije (Maxia) u Nikomediji. saradjivao kod gradnje crkve manastira Dragomira u Rumuniji (osnovana 1602), vezujući uz vizantijsku shemu lokalnu rustičnu tradiciju.

DIMAKOPOULOS, DIMITRI (1929 – 1985) Grčki i kanadski arhitekta i urbanista. Studirao je na eksperimentalnoj školi na Univerzitetu u Atini. Otišao je u Kanadu 1948. Do 1955 studirao je na School of Architecture, Mc Gill University, Montreal; tu se Dimakopoulos koncentrisao na područje javnih pozorišta i koncertne dvorane, a najznačajniji mu je projekat u to vreme bio Queen Elisabeth Theatre u Vancouveru, koji je radio zajedno sa kolegama sa kojima je kanije osnovao partnerski projektni biro: Affleckom, Desbaratsom, Michaudom, life old, od 1954 Sise-om. Kompanija je osnovana 1955, a 1958 iz nje je izašao Michaud. 1955-66 firma je radila projekte za Place Ville Marie u Montrealu, a idejno rešenje za ovaj kompleks je izradio I.M. Pei. Ovo je bilo jezgro pešačkog sistema grada Montreala. Nakon ovog projekta, kompanija je radila nekoliko značajnih poslova: Expo '67, Montreal (1963-67); Place Bonaventure, Montreal (1964-68); National Kind Centre, Ottawa (1964-69). Projekt za grčku pravoslavnu crkvu u Montrealu (1960) predstavio je Dimakopolulosa kao predstavnika ideje modernizacije stilskog idioma istočnohrišćanske crkve. God. 1967 Dimakopoulos počinje da saradjuje za Odeljenjem za urbano planiranje grada Calgaryja, za koji je, medju mnogima, izradio tzv. »plus 15 system«, koji predstavlja uzdizanje objekata 15 stopa iznad saobraćajnice, na koji način se ublažavaju efekti hladne klime. God. 1968 osnovao je »Dimakopolulos and Associates« zajedno sa Davidom Wigglesworthom i Williamom Sungom, medjutim, ova grupa više nije pripadala avangardi. Sagradio je treću fazu za Place you 1977-79 i 1979 Place d'Accueil Plaza, Hull/Que (David Boulva, Dimakopoulos) kao deo kompletne transformacije gradskog centra. Dimakopoulos je tako izradio studije za urbanu rekonstrukciju i razvoj, odnosno, Studiju urbane revitalizacije za Montreal, takodje za gradski centar Winnipega, centar Quebeca i Hong Konga.

DINKELOO, JOHN (GERARD) (1918 - 1981) V. Roche

DINOCRATES V. Deinocrates

DINOHAR (grč. Deinoxarhz, Deinohares) Grčki graditelj, radio od sredine III v.p.n.e.. Prema Auzoniju i Pliniju mladjem u Aleksandriji je gradio palatu Ptolomeja i grobnicu kraljice Arsinoje.

DINSMOOR, SAMUEL PERRY (1843 – 1932) Učitelj i skulptor ekscentrik, iz SAD, Lucas, Kansas. Dinsmoor je služio u Prvom svetskom ratu a potom je predavao u školu i Kansasu. Kada se penzionisao 1905, započeo je drugu karijeru, kao skulptor. Dinsmoor je prvo sagradio brvnaru, koju je nazvao »Garden of Eden« (Rajski vrt) i u nju se uselio. Bila je to kuća sa deset soba, a brvna su bila rezbarena i oslikana. Potom je projektovao park i proveo ostatak života na njegovoj realizaciji, koja je uključila preko 200 betonskih skulptura. Skulpture i park odražavaju Dinsmoorovo verovanje u populistički pokret i njegova religiozna ubedjenja. U ovoj kući je Dinsmoor sahranjen, zajedno sa svojom ženom, u betonskom kovčegu koji se nalazi iza staklenog zida.

DIONIZIJAD (grč. Dionusiadhz, Dionysiades) Grčki skulptor (II v.p.n.e.). Odlomci natpisa spominju ga kao saradnika na izradi monumentalnog friza na Zevsovom žrtveniku u Pergamu.

DIONIZIJE (grč. Dionusioz, Dionysios) Grčki skulptor iz Argusa (V v.p.n.e.). Pauzanija spominje niz njegovih bronzanih skulptura (Zevs, Afrodita, Artemida, Dionizije) koji su sačinjavali votivni spomenik kojeg je u Olimpiji naručio Mikit iz Regija; neke od njih prenesene su u doba Nerona u Rim. U Olimpiji su nadjeni ostaci baza sa njegovom signaturom. A. Furtwängler smatra da je Poliklet od Dionizija preuzeo motiv kontraposta.

DIONIZIJE (DIONYSIOS) IZ FURNE Živeo na Atosu krajem XVII i početkom XVIII veka. sastavio sa svojim učenikom Kirilom sa Hiosa slikarski priručnik na osnovu studija slikara M. Panselinosa. Knjiga je doživela nekoliko izdanja sa prevodima.

DIOSKURID (grč. Dioscourishz, Dioskurides) Grčki mozaičar sa Samosa (II ili I v.p.n.e.). Dva njegova signirana mozaika nadjena su u Pompejima. Na jednom je prikazana teatarska ili muzička scena (svirači sa komičnim maskama), a nadrugom scena nejasnog sadržaja. Mozaici su radjeni u vrlo finoj tehnici, a stilski ulaze u okvir helenističke umetnosti.

DIOTISALVI (DEOTISALVI) Italijanski graditelj romaničkog perioda, predstavnik pisanske romanike, radio u XII veku. Njegovo se ime kao graditelja nalazi u natpisima u Baptisterijumu u Pisi, kojeg je započeo da gradi 1153 (završen 1265) i bazilici S. Cristoforo u Lucci. Verovatno je zaslužan za izgradnju oktagonalne crkve San Sepolcro, Pisa (od 1153). Radio na izgradnji crkve Santa Maria Maggiore, Firenza. Predpostavlja se da je njegovo puno ime bilo Diotisalvi de Petroni.

DISBROWE, NICHOLAS (1612 – 1683) Proizvodjač američkoj jakobinskog nameštaja. Disbrowe, sin stolara montera, bio je poreklom iz Essexa, Engleska. Sa 27 godina, upisan je kao jedan od prvih doseljenika u Hartford, Connecticut. Disbrowe je doprineo razvoju tipova Hadley ormana i Coonectisut sunflower ormana.

DITZEL, NANNA (1923 - 2005) Savremena danska dizajnerka. Ditzelova dizajnira nameštaj u snažnim, jednostavnim oblicima. Njen rad je funkcionalistički po karakteru, sa naglaskom na materijalima, čija tekstura obezbedjuje vizuelni efekat. Posebno je značajan njen dizajn grupe naslonjača od trske i stolica iz perioda 1960-tih. Od 1970, živela je u Engleskoj.

DIULGHEROFF, NICOLAY (1901 – 82) Rodjen u Kyustendilu, Bugarska, sin tipografa. Studirao u Beču u školi za umentost i zanatstvo (1920-21), Novoj školi za umetnost u Dresdenu (1922) a 1923 je proveo nekoliko meseci na Bauhausu kod Johannesa Ittena. Odlazi u Torino 1926 da studira arhitekturu, gde započinje period rada kao dizajner, proizvodeći lampe, keramiku i staklo, istovremeno radeći reklame za Cinzano, Unica i Campari. Učestvovao je na Medjunarodnoj izložbi u Torinu 1929 u paviljonu koji je bio posvećen futurizmu. Iste godine njegov futuristički pristup grafici Torino upoznaje preko radova agencije Arturo Tuccija. U drugoj polovini 1930-tih okreće se radu na arhitektonskim projektima.

DIXON, JEREMY (1939 - ) Engleski predstavnik postmodernizma i arhitekta nekoliko stambenih objekata u Londonu, uključujući St Mark's Road, North Kensington (1975 – 80), Lanark Road, Maida Vale (1982 ) i Dudgeon Wharf, Isle of Dogs (1986 -88). Ovi projekti predstavljaju parafraze na stanovanje u Londonu iz XIX veka, posebno na radove Johna Bootha (1759 – 1843).

DIXON, TOM (rodj. 1959) Londonski dizajner i proizvodjač nameštaja u malim serijama, postao je medjunarodno poznat od 1980-tih. Bez formalnog stručnog obrazovanja, 1985 počinje da radi »ready made« objekte u tipičnom maniru adhokizma, na koji način je dobijao nameštaj sa jakim izrazom postindustrijalizma. Kasnih 1980 okreće se serijskoj proizvodnji svog nameštaja.

DOBROVOLJSKI (DOBROVOL'SKIJ), ANATOLIJ VLADIMIROVIČ Ukrajinski arhitekta (1910 - ?). Učio u Kijevu. Učestvovao na izradi projekta za izgradnju Kreščatika, glavne ulice u Kijevu; jedno vreme glavni arhitekta grada. Autor brojnih stambenih zgrada i hotela. Potpredsednik Akademije izgradnje i arhitekture Ukrajine.

DOBSON, JOHN (1787-1865) Engleski arhitekta iz XIX veka koji je projektovao u neoklasičnoj tradiciji. Rodjen je u Chirtonu, North Shields, a sa petnaest godina je postao učenik u birou Davida Stephensona, vodećeg graditelja i arhitekte Newcastlea. Nakon perioda provedenog u Londonu, gde je studirao slikanje akvarela kod slikara Johna Varleya, Dobson se vratio u Newcastle i postao najistaknutiji arhitekta u Severnoj Engleskoj.
Arhitektonski karakter centra Newcastlea, koji je podignut od oko 1835 pa nadalje pod rukovodstvom graditelja Richarda Graingera (1797-1861), duguje svoj izgled Dobsonu. Mogao je da radi u gotičkom stilu, ali je najbolje radove ostavio u vrlo obuzdanom grčkom ili klasičnom, kao na pr. Eldon Square, Newcastle (1825-31). Njegove najznačajnije gradjevine nalaze se duž trougla Grey Street – Market Street – grainger Street, iz perioda 1835-40 kao i Central Railway Station (1847-50).
Često se kaže da je Dobsonov monument sam grad Newcastle upon Tyne, a njegovi najbolji radovi, koje je radio u saradnji sa Richardom Graingerom, mogu da budu vidjeni duž Grey Street, Market Street i Grainger Street, koji datiraju iz perioda 1837-40. O Grey Street, Sir Nikolaus Pevsner je napisao: »Grey Street je bez sumnje najbolja medju svim Dobsonovim ulicama i jedna je od najboljih u Engleskoj«. Dekadama pre nego što je Louis Napoleon dao Hausmannu »carte blanche« u Parizu, Newcastle je bio prvi moderan grad koji je na sličan način rekonstruisan. Medjutim, nasuprot Parizu, Grainger-Dobsonov Newcastle je zadržao karakterističan srednjovekovni plan ulica.

DODINGTON, JOHN ( aktivan 1412 – 27) Englaski graditelj. Rukovodio je izgradnjom više novih objekata na King's Hall (sada Trinity College), Cambridge (1417 – 22). Godine 1427 započeo radove na novoj Gate Tower (završena 1432). Poznata kao King Edward's Gate, ona je prototip vratničkih kula sa ugaonim turetima u Cambridge-u.

DOESBURG, THEO VAN (pravo ime CHRISTIAN EMIL MARIES KÜPPER) (Utrecht, 1883 – Davos, 1931) Holandski slikar i teoretičar umetnosti. Započeo karijeru kao publicista, a slika od 1899. Saradjuje sa arhitektima J. Wilsom i J.J.P. Oudom i zanosi se idejom sinteze svih umetnosti u sklopu arhitekture. Upoznaje 1915 P. Mondriana, koji tada vrši eksperimente, redukujući predmet do površinske linearnosti. Pod njegovim uticajem, Doesburg prelazi na apstraktan način slikanja. Osniva 1917 sa P. Mondrianom, B. van der Leckom i G. Vantongerloom pokret i časopis »De Stijl«. Godine 1920-21 odlazi na putovanje po Italiji, Belgiji i Nemačkoj. Njegova predavanja na Bauhausu (gde je upoznao Le Corbusiera i R. Mies van der Rohea) imala odlučan uticaj na način i smer obrazovanja u toj ustanovi. Godine 1923 organizuje u Parizu izložbu grupe De Stijl. Uskoro napušta stroge principe geometrijske apstrakcije, saradjuje sa holandskim dadaistima i izdaje dadaistički spis »Mecano«. Godine 1926 objavljuje manifest elementarizma; 1928-30 živi u Parizu, gde 1930 izdaje sa J. Helionom jedini broj časopisa Art Concret. Doesburg je predstavljao glavnu pokretačku snagu De Stijla. Napisao je: »De Maskers af« (1910), »Le mouvement nouveau dans la peinture« (1917); »Grundbegriffe der neuen gestaltenden Kunst« (Bauhausbuch, Weimar, 1925).

DOLCEBUONO, GIOVANNI GIACOMO Italijanski graditelj (Milano, oko 1440 – 1506). Saradnik Bramantea i pod njegovim uticajem; jedan od predstavnika renesansne arhitekture u Lombardiji. Radio u Milanu, Lodiju i Paviji (projekt fasade Certose).

DOLCI, GIOVANNI DI PIETRO DEI Italijanski graditelj i skulptor (Firenca ? – Rim, pre 1486). Od 1450 u Rimu u službi papa. Od 1473 upravlja gradnjom Sikstinske kapele. Sa bratom Marcom Dolcijem izradio bogato izrezbaren i intarziran nameštaj vatikanske biblioteke (1477-81).

DOLL, CHARLES FITZROY (1850 – 1929) Engleski arhitekta, školovan u Nemačkoj. Radio je u birou Sir Matthew Digbywyatta, gde je bio zadužen na projektima za India Office Whitehall, London (1866 –68). Bio je imenovan za nadzornika imanja u Bloomsburyju i Covent Gardenu, London, (1885 ). Projektovao je hotel Russell (1898), luksuzni esej u stilu François I, zasnovanog na Château de Madrid, Pariz (1528 – 1785). Nekoliko godina kasnije, projektovao je Imperial Hotel, koji je Pevsner opisao kao »smelu mešavinu Art Nouveau, gotike i Art Noveau tjudora«. Hotel je srušen kasnih 1960-tih i, poput hotela Russell, nalazio se na Russell Square-u. Doll je takodje zaslužan za prelepu terasu sa apartmanima iznad na Torrington Place-u (1907), u stilu flamanske franko-gotike. Njegovu praksu je nastavio sin, C. C. T. Doll (1880 – 1955), koji je delimično zaslužan za rekonstrukciju velikog stepeništa Palate kralja Minosa, Knossos, Krit.

DOMÈNECH I MONTANER, LLUIS (1850 – 1923) Yajedno sa Gaudíjem, najinventivniji predstavnik modernizma, katalonijska varijanta Art Nouveau-a na prelasku XIX-og u XX-i vek u Španiji. Bio je okrenut romanesknim i gotičkim temama, a takodje i idejama Viollet-le-Duca. Već 1878 objavio je tekst u kojem se zalaže za specifičnu nacionalnu katalonsku arhitekturu, koja bi trebalo da predstavlja transformaciju eklekticizma u nešto novo, što je činilo ranu manifestaciju kritičkog regionalizma. Njegov kafe-restoran na Izložbi u Barceloni (1887 -88) bio je zasnovan na srednjovekovnim uzorima, dok je Palau de la Musica Catalana (1905 - 08), Barcelona bila zasnovana na modernoj tehnologiji gradnje sa umetnutom željeznom strukturom.

DOMENICHINO (pravo ime DOMENICO ZAMPIERI) Italijanski graditelj i slikar (1581 – 1641). Uči u Bologni kod flamanskog slikara Denisa Calvaerta i u radionici braće Carracci. Od 1602 do 1630 boravi u Rimu, a posle, do smrti, u Napulju. U Rimu pomaže Annibaleu Carracciju prilikom izrade fresaka u palati Farnese. Njegova prva velika freska »Bičevanje sv. Andrije« u crkvi S. Gregorio Magno redjena je u duhu Rafaelovog smera. Pripisujumu se pojedina graditeljska dela (nadgrobni spomenici, kapele, crkve), ali o tome ne postoji dovoljna dokumentacija. Medjutim, neki crteži iz serije u dvorcu Windsor govore da je DDomenichino radio i osnove za arhitekturu povodeći se za Michelangelom, Palladijem i gradjevinama rimskog baroka.

DOMENICO DA CORTONA (pravim imenom DOMENICO BARNABEI, zvan BOCCADORO) Italijanski graditelj (Cortona, druga polovina XV v. – Pariz, 1549). Od 1495 boravi u Francuskoj; u službi Charlesa VIII radi na gradnji dvorca Amboise; 1510-31 učestvuje na gradnji dvorca Blois a verovatnno i dvorca Chambord. Ovim reprezentativnim objektima francuske arhitekture XVI veka on je dao pojedinačne elemente italijanskih renesansnih gradjevina. Prema njegovim nacrtima sagradjena je gradska većnica u Parizu (1532-1624), izgorela 1871.

DOMENICO DI NICCOLÒ (DE CORI) Italijanski graditelj i skulptor (oko 1362 – posle 1450). U sienskoj katedrali je 1407 izradio klupe u kapelama S. Savino i S. Ansano, kao i drvene statue za Cappella delle Grazie. Godine 1416 radi na horu katedrale u Orvietu, a 1428 završava horske klupe u palazzo Publico u Sieni.

DOMENIG GÜNTHER (1934 – ) Rodjen u Klagenfurtu, Austrija, arhitekta Günther Domenig je studirao na Tehničkom univerzitetu u Grazu. Kao bivši student, bivši profesor i bivši partner nekolicini arhitekata iz Graza, on se smatra za jednog od vodećih predstavnika tzv. »Škole Graza«. Kao profesor i predavač pozivan je u brojne centra arhitekture, uključujući Nemačku, Italiju, Francusku, Veliku Britaniju i SAD. Izlagao na mnogim izložbama, a njegova arhitektura ima značajne elemente skulptoralnosti. Jedan medju Domenigovim kasnijim projektima je njegova sopstvena kuća, nazvana Steinhauss (Kuća od kamena), kao i zgrada dokumentacionog centra nacional socijalističke partije, Nürnberg, Nemačka, 1999-2001.

DOMINGUES, AFFONSO Portugalski graditelj (druga polovina XIV v. – poč- XVv.). U spomen pobede Portugalaca nad Špancima kod Aljubarrote 1385, João I podigao je u Batalhi manastir Santa Maria da Victoria, najznačajniji gotički spomenik Portugalije i najveći manastirski kompleks na Pirinejskom poluostrvu. Izrada projekata (brod, klaustar, 1388-1402) i upravljanje nad gradnjom pripisuju se A. Dominguesu. Radove na manastiru nastavljaju drugi graditelji u duhu gotike, a kasnije manuelinske renesanse.

DOMINIQUE Francuska firma koja je proizvodila Art Deco nameštaj. Dominique je započela rad 1922 kao partnerska firma izmedju dvojice dizajnera, Andre Domina i Marcela Genevriere-a, a njen nameštaj je imao odlike obuzdanog finalno izgradjenog manira čiji je predstavnik bio Émile-Jacques Ruhlmann.

DOMUS (osn. 1928) Milanski časopis za arhitekturu i dizajn koji je osnovao Gio Ponti. Tokom 1930-tih časopis ističe dostignuća grupe Novecento, uključujući rad Wiener Werkstätte zajedno sa urodjenim italijanskim klasicizmom. Pod uredništvom Ernesto Rogersa (1941-47) časopis se okreće levičarskoj promociji racionalizma i prefabrikaciji. Po povratku Pontija, Domus reflektuje tendenciju prezentovanja kuće u smislu »mesta dobrog života«. Od 1979, urednik je Alessandro Mendini. God. 1982 osnovana je Domus Akademija, pod Andrea Branzijem. Ova medjunarodna poslediplomska škola nosi zasluge za institucionalizovanje mnogih koncepata anti-dizajna. Na taj način, uključena je u razvoj postindustrijskog konteksta i potvrdjuje konceptualnu i filozofsku prirodu italijanskog dizajna.

DONALDSON, THOMAS LEVERTON (1795 – 1885) Prominentni engleski arhitekta u periodu XIX veka. Rodjen u Londonu, kao najstariji sin arhitekte, Donaldson je putovao preko okeana, nakon što je napustio školu, jedno vreme je radio na Rtu dobre nade, a potom bio dobrovoljac u ekspediciji koja je išla da napadne ostrvo Mauricijus koje je bilo pod kontrolom Francuza. Po povratku u London, radi u očevom birou, a potom putuje u Italiju i grčku gde stiče nova iskustva. Njegov prvi značajan rad bila je crkva Svetog Trojstva u South Kensingtonu, London (sagradjena 1826-1829).
Zajedno sa Jacquesom Ignace Hittorffom i Charlesom Robert Cockerellom, Donaldson je 1836 bio u odboru koji je radio na restauraciji grčkih statua u British Museumu. Takodje, bio je prvi profesor arhitekture na University College, London (UCL), na tom mestu se zadržao sve do 1865. Bio je suosnivač Royal Institute of British Architects (RIBA), i njegov predsednik 1863-4, a dobitnik je RIBA Zlatne medalje 1851.

DONATELLO (DONATO DI NICCOLÒ DI BETTO BARDI) Italijanski vajar (1368 – 1466). Medju firentinskim majstorima u prvoj polovini XV veka, sa kojima započinje era ranorenesansnog vajarstva, pojava Donatella je od presudnog značaja za formiranje novog izraza, a takodje i za pobedu novog shvatanja u rešavanju bitnih i trajnih zadataka plastike. Njegovim delom su definitivno prevladane srednjovekovne likovne sheme i ostvaren način potpuno slobodnog oblikovanja kao jedan od odraza tadašnjeg opšteg duhovnog preporoda. Sin firentinskog vunara i političkog prognanika, Donatello je osnovno obrazovanje stekao u skulptorskim radionicama Nannija di Bianca i L. Ghibertija. Od 1406 središte njegovog rada je Firenca, a povremeno Pisa, Prato, Siena i Lucca. U prvoj fazi izvodi u mermeru niz skulptura za fasadu firentinske katedrale. U fazi pune zrelosti (1425-43) Donatello izradjuje u bronzi reljef »Igra Salome« za krstionicu Jacopa della Quercije u Sieni. Oko 1430 nastaje njegov »David«, prvi bronzani potpuni akt posle antike i prototip lika koji će u firentinskoj skulpturi biti ideal snage i slobodarstva republike. 1432 -33 boravi u Rimu i studira spomenike antike, a 1443-53 boravi u Padovi, što predstavlja novo razdoblje njegovog stvaranja. Izvodi brojne radove za baziliku sv. Antuna, lije u bronzi spomenik mletačkog kondotijera Gattamelate na konju (postavljen ispred bazilike 1453); to je prvo delo ove vrste u renesansnoj skulpturi, nastalo po uzoru na rimski spomenik Marka Aurelija. U poslednjoj fazi života (1453-66) D. je ponovo u Firenci, gde radi u bronzi grupu »Judita i Holoferno« (Loggia de'Lanzi).

DONNER, GEORG RAPHAEL Austrijski skulptor (1693-1741). Učio najpre kod zlatara J.K. Prennera i venecijanskog vajara G. Giulianija, zatim na akademiji u Beču. Priznanje je stekao kad mu je dvor otkupio dva reljefa. Ne snašavši se u Beču, nastavlja da radi u Salzburgu, gde je 1725-27 izradio za svečano stepenište dvorca Mirabell likove putta. 1728 radi na dvoru u Bratislavi. 1739 vraća se u Beč, gde radi najznačajnija dela: dva mermerna reljefa za sakristiju crkve sv. Stefana. Njegovo vajarsko umeće je došlo do vrhunca na izradi dve fontane u Beču, na Neuer Marktu i na trgu pred gradskom većnicom.

DONTHORN, WILLIAM JOHN (1799 – 1859) Rodjen u Norfolku, Engleska, bio je učenik Wyatville-a, čiji je manir pitoreskne kompozicije razvio. Osnovao je ekstenzivnu praksu, projektujući vile u prirodi, medjutim, većina njegovih neoklasičnih radova, koji podsećaju na projekte Dance-a Mladjeg i Soane-a, je srušena. Njegov snažan neoklasicizam najbolje se vidi iz njegovih crteža u RIBA British Architectural Library Drawings Collection. Projektovao je Leicester Testimonial, Holkham, Norfolk, u stilu »agrikulturalnog reda« i romantični gotički dvorac Highcliffe, Hampshire (1830 – 34), upotrebljavajući srednjovekovne fragmente iz XV veka, kao i romanesknu opatiju Jumièges, u Normandy-ji, gde je enterijere obradio u stilu Louis XV i empire. Dao je značajne radove Tudor gotike i načinio prve korake u stilu »normanskog preporoda« (zatvor i Session House, Peterborough, iz 1841 – 41). Bio je član osnivač Institute of British Architects.

DORBAY (D'ORBAY), FRANÇOIS Francuski graditelj i bakrorezac (1634 – 1697). Glavni član porodice koja je u XVII i XVIII veku dala šestoricu graditelja. Uči kod L. Levaua, kojem je od 1665 bio pomoćnik kod gradnje versajske Oranžerije; posle njegove smrti nasledjuje ga kao glavni graditelj dvorca Versailles. kada je to mesto povereno J. Hardouinu-Mansartu, Dorbay preuzima radove na dvorcu Fontainebleau, a zatim u Lyonu i Montpellieru. Od 1686 izvodi gradnje na pariskom trgu Vendôme i podiže 1688 Théatre des Comédiens du Roi (srušen). U svojim arhitektonskim radovima pridržava se monumentalno baroknih koncepcija L. Levaua, služeći se elementima antičkih klasičnih stilova.

DORFMEISTER, JOHANN GEORG Austrijski vajar (1736-1786). Jedan od predstavnika bečke kasnobarokne skulpture pod uticajem R. Donnera. Izradio veći broj oltara za crkve u Beču i dekorativni ukras na tzv. Augustinskom traktu Hofburga.

DORFSMAN, LOU (r. 1918). Američki grafički dizajner. Studirao na Cooper Union School for the Advertisment of Science and Art u New Yorku, za koje vreme je radio dizajn za Svetsku izložbu u New Yorku 1939. Pridružio se CBS 1946, kao umetnički direktor odeljenja za radio i kreativni direktor, da bi postao kreativni direktor mreže 1960 nakon iznenadne smrti Williama Goldena. Na tom mestu ostaje od 1964 do 1988. Njegova karijera sa CBS pokriva period kada je televizija preuzela primat nad radijem i kada je naglo razvijeno područje vizuelnog reklamiranja i marketinga. Kroz ove promene, Dorfsman je zadržao klasičan pristup dizajnu.

DORIKLID (grč. Dorucleidaz, Dorykleidas) Grčki vajar iz Lakedemona (VI v.p.n.e.), učenik Dipena i Skilisa. Pripada arhajskoj peloponeskoj školi u Sikionu. pauzanija spominje njegov kip Temide u Olimpiji, izradjen u hrizelefantinskoj tehnici.

DÖRPFELD, WILHELM Nemački arheolog (1853-1940). Direktor ustanove Deutsches Archäologisches Institut u Atini (1877-1911). Usavršio tehniku arheološkog iskopavanja; vodio mnoga istraživanja u Grčkoj i Maloj Aziji. Pod njegovim vodjstvom vršena su iskopavanja u Olimpiji (1882-90). Godine 1890 dodeljen je H. Schliemannu kao stručnjak za iskopavanja u Troji.

DORTSMAN, ADRIAAN ili ADRIAEN (1635 (po nekima 1636) – 1682) Holandski arhitekta i vojni inženjer. Rodjen u Vlissingenu, radio je u Amsterdamu od 1665. Projektovao je Nieuwe Lutherse Kerk (1668 -71), kupolnu rotondu sa ambulatorijumom okolo polovine kružne osnove. Rukovodio je izgradnjom odbrambenih objekata u Amsterdamu i Naardenu i sagradio više grupa kuća na Heerengrachtu i Keizersgrachtu, Amsterdam (1665 – 72), u rafiniranom, jednostavnom, čistom stilu.

DOSHI, BALKRISHNA VITHALDAS Član RIBA i Indian Institute of Architects, rodjen je u Pune 1927. Nakon prvih studija na J.J. School of Architecture, Bombay, četiri godine je radio zajedno sa Le Corbusierom kao senior dizajner (1951-54) u Parizu i još četiri godine u Indiji kao supervizor njegovih projekata u Ahmedabadu. Pored medjunarodne slave koju ima, Dr. Doshi je isto tako poznat kao edukator i graditelj institucija. Bio je osnivač-direktor Škole arhitekture u Ahmedabadu (1962-72), osnivač direktor Škole urbanog planiranja (1972-79), osnivač i dekan Centra za planiranje životne sredine i tehnologiju (1972-81), osnivač Centra za vizuelne umetnosti, Ahmedabad i prvi osnivač i direktor Kanoria Centra za umetnost, Ahmedabad. God. 1976, vlada Indije nagradila je Doshija nagradom Padma Shri, nacionalnim civilnim priznanjem.

DOSIO (DOSI) GIOVANANTONIO) Italijanski skulptor i graditelj (1533 – posle 1609). Došavši 1548 u Rim postaje zlatar i skulptor, proučava i snima spomenike antičke arhitekture i izradjuje veliki broj crteža i veduta koji su značajni materijal za proučavanje topografije Rima. Od 1575 graditelj (Firenca, Napulj, Rim); primenjivao je oblike visoke renesanse, kakva se formirala u rimskoj sredini.

DOTTI, CARLO FRANCESCO (oko 1670-1759) Rodjen u Como-u, vodeći kasnobarokni arhitekt u Bologni. Njegovo svetilište Madonna di S. Luca, Bologna (1723-57), predstavlja remek delo dramatičnog grupisanja sa kupolno zasvedenom crkvom podignutom na eliptičnom planu i naglašenom zatalasanom kolonadom koja se ističe isurena izvan glavne fasade.

DOUCET, JACQUES (oko 1860 – oko 1929) Francuski krojač, prominentan patron izradjivača nameštaja u stilu Art Decoa. Tokom 1920-tih, Doucet je naručivao projekte nameštaja i dekorativne sheme za svoj pariski apartam, a čineći to, promovisao je stile Art Deco. Medju dizajnerima koji su radili za njega, bili su Marcel Coard, Pierre Legrain, Clément Rousseau, André Groult u Eileen Gray.

DOUGLAS, JOHN (1829 – 1911) Engleski arhitekta. Radio u Chesteru i uticao na regionalni stil vernakularne arhitekture. Medju njegove najznačajnije radove se ubrajaju poljske kuće, palate u prirodi i farme na imanju Westminster, Eatonhall, Cheshire. Takodje je sagradio više izuzetnih objekata u Port Sunlightu, uključujući Lyceum (1894 – 96). Projektovao je crkvu St Chad, Hopwas, Staffordshire (1881), u koju je uneo drvenu konstrukciju, dajući gardjevini intimnu, domaću atmosferu.

DOW, ALDEN BALL (1904 -1983) Američki arhitekta. Radio je zajedno sa F.L. Wrightom, 1933, pre nego što je osnovao sopstvenu praksu. Većina njegovih radova se nalazi u ili okolo Midlanda, Michigan i značajni su po potvrdi ili negaciji uticaja projekata Wrighta. Midland Country Club (1930), sagradjen je pre nego što je Dow radio sa Wrightom; njegov studio u Midlandu (1935), radjen je pod uticajem Wrighta; dok Midland Center for the Arts (1970) predstavlja kompletno odbacivanje njegovih uticaja.

DOWLAND, THOMAS (aktivan 1490-tih) Engleski zidar. Gradio je zapadnu kulu na Holy Cross Guild Chapel u Stratford-on-Avonu, Warwickshire (započeta 1496) i moguće je da je zaslužan za klerestorijum i šansel u opatijskoj crkvi u istom gradu (oko1465 – do oko 1495). Uporedjujući stilske sličnosti, dolazi se do zaključka da je radio na više crkava u Warwickshire-u i Worcestershire-u, posebno na crkvenim tornjevima.

DOWNES, KERRY JOHN (1930 -) Engleski istoričar arhitekture. Specijalizovan na polju engleske barokne arhitekture, načinio je značajan doprinos pišući o Hawksmooru, Vanbrughu i Wrenu. Takodje je pisao o Peteru Paulu Rubensu (1577 – 1640), velikom flamanskom slikaru.

DOWNING, ANDREW JACKSON (1815 - 1852) Sin povrtara i od najranijih dana zaljubljenik u prirodne pejsaže i gajenje biljaka, postao je vodeći američki pisac o uzgajanju pejsažnih vrtova, projektovanju poljskih kućica i vila u prirodi, američki Repton ili Loudon. Njegova najznačajnija dela su »A Treatise on the Theory and Practice of Landscape Gardening« (1841); »Cottage Residences« (1842); »Notes about Buildings in the Country« (1849) i »The Architecture of Country Houses« (1850). Prilikom projektovanja i realizacije projekata, radio je kao partner sa Calvert Vauxom (1824-95).

DOWSON, SIR PHILIP HENRY MANNING (1924 -) Arhitekta rodjen u Južnoj Africi, radio zajedno sa Ove Arupom od 1953, postavši osnivač Arup Associates 1963. Medju radovima Arup Ass. su Maltings Concert Hall, Snape, Suffolk (1965 – 67, zajedno sa Derekom Sugdenom), proizvodna zgrada IBM, Havant, Hampshire (1966 – 72), Sir Thomas White Building, St John's College, Oxford (1970 – 76) i deo Broadgate Development, London (1983).

DOXIADIS, KONSTANTINOS APOSTOLOS (1913 – 1975) Poznati grčki arhitekt. Bio je glavni projektant glavnog grada Pakistana Islamabada, kasnije projektuje linearni plan urbanističkog razvoja Rawalpindi-ja. Takodje je vodio pokret nazvan Ekistika i predstavio ideju ekumenopolisa. Doxiadis se ubraja u red arhitekata tzv. »visokog modernizma«. Takodje, poznat je po izradi urbanističkog plana novog kampusa Univerziteta Pendjaba, Lahore, u Pakistanu, iz 1960.
Doxiadis je diplomirao arhitektonsko inženjerstvo na atinskom Tehničkom univerzitetu 1935, a doktorirao je na Univerzitetu Charlottenburg u Berlinu, godinu dana kasnije.
Ekistika predstavlja nauku o ljudskim naseljima, uključujući regionalno, gradsko i društveno planiranje i projektovanje naselja i staništa. Ekistika uključuje deskriptivne studije svih vrsta ljudskih naseobina i formulisanje generalnih zaključaka koji doprinose postizanju harmonije izmedju stanovnika naseobine i njihovog fizičkog i socijalnog okruženja. »Ekistika« je naziv knjige Konstantinosa Doxiadisa. Doxiadis je predlagao ekistiku kao nauku vezano za ljudska naselja. Veličine naseobina zavise od broja stanovnika; tako postoje sledeći tipovi ljudskih naseobina: anthropos (1 stanovnik), soba (2), kuća (5), grupa kuća (40), malo susedstvo (250), susedstvo (1.500), mali polis (10.000), polis (75.000), mali metropolis (500.000), metropolis (4.000.000), mali megalopolis (25.000.000), megalopolis (150.000.000), mali eperopolis (1.000 miliona), eperopolis (7.500 miliona), ecumenopolis (50.000 miliona).

DOYLE, ALBERT ERNEST (1877 – 1928) Rodjen u California–i, osnovao je arhitektonsku firmu u Oregonu, zajedno sa partnerom William Pattersonom 1907. Projektovao je proširenje robne kuće Meier and Frank u Portlandu. Njegovi komercijalni projekti su bili eklektični, u stilovima preporoda; medjutim njegove kuće na moru su bile inspirativne za Belluschi-a i druge arhitekte koji su radili zajedno sa Doyle-om.

DOYLE, JOHN FRANCIS (1840 – 1913) Uticajni arhitekta iz Liverpoola. Njegove crkve su bile u školskom stilu gotičkog preporoda, medjutim, njegove komercijalne zgrade, prvenstveno Royal IInsurance Offices, Liverpool (1897 – 1903) predstavljale su barokne kompozicije. Takodje je projektovao nekoliko palata visoke klase, ali su uglavnom sve srušene.

DRESSER, CHRISTOPHER (1834 – 1904) Rodjen u Glasgowu, jedan od najistaknutijih i najinvetivnijih industrijskih dizajnera XIX veka. Medju njegovim objavljenim radovima su: »Botany as Adapted to the Arc and Art Manufactures« (1857 – 58), »The Art of Decorative Design« (1862), »The Principles of Decorative Design« (1873) i dr. Mnogi njegovi nacrti za ornamente i artefakte u livenom željezu su bili veoma kopirani. Radio je pod uticajem prirode, A. W. N. Pugina, Owena, Jonesa i predmeta japanske umetnosti. Njegove knjige načinile su veliki uticaj na razvoj dizajna tog vremena, mada su bile pod senkom Eastlakeovih, čiji su stavovi bili slični. Dresser je takodje dizajnirao keramiku i srebro.

DREW, (DAME) JANE (JOYCE) BEVERLY (1911 – 96) Britanska arhitektica modernista, koja je osnovala firmu sastavljenu isključivo od žena 1940. Kasnije, bila je osnivač-partner zajedno sa Maxwell Fray-om (njen suprug od 1942) firme Fry, Drew & Partners, London (1945), čiji je partner postao Lasdun 1951. Firma je ekstenzivno radila u Zapadnoj Africi projektujući školske objekte, i bila osnivač prve School of Tropical Architecture pod okriljem Architectural Association of London. U periodu 1950-tih Drew je radila na projektima prestonica Punjaba, India, u Chandigarhu, zajedno sa Le Corbusierom i Pierre-om Jeanneretom. Takodje je projektovala u Iranu, na Cejlonu, u Gani i Engleskoj (Harlow, Welwyn i Hatfield) u periodu 1960-tih. Bila je član grupe MARS i objavila više knjiga, uključujući »Architecture for Children« 1944.

DREW, SIR THOMAS (1838 – 1910) Irski arhitekta rodjen u Belfastu, učio kod Lanyona od 1854, a osnovao svoju praksu u Dublinu 1875. Stekao je reputaciju kao pisac i antikvar. Njegov najbolji rad je centralni brod anglikanske katedrale St Anne, Belfast (od 1898) u krutom stilu romanesknog preporode. Kao crkveni arhitekta, projektovao je mnoge sakralne objekte u Downu, Belfastu i Dundrumu. Izveo je radove na restauraciji katedrale St Patrick, Dublin (1899 – 1904).

DREYFUSS, HENRY Američki dizajner (1904 - 1972). Bio je jedan od predstavnika prve generacije američkih industrijskih dizajnera. Započeo kao konsultant kompanije »Bell Company«, za koju je oblikovao niz tipova telefonskih aparata. Osnovao sopstveni biro 1928. Jedan od pionira savremenog dizajna SAD. Njegovi klijenti su mnoge velike američke firme (proizvodjač traktora »John Deere and Co.«, »American Airlines«, »The Singer Co.« i dr.). Osnova Dreyfussovog uspeha bilo je njegovo verovanje da su najefikasnije mašine one koje su prilagodjene samom čoveku. God. 1959 objavio je knjigu »The Measure of Man«, koja je pomogla u uspostavljanju i razvoju ergonomije i antropometrije tao esencijalnih sredstava dizajnera. Život je završio samoubistvom.

DRIADE (osnovana 1968). Firma je počela sa radom u Piacenzi, kao mali editor nameštaja. God. 1969 premešta se u Fossadello di Caorso a 1972 preuzima veći deo proizvodnje i montaže svog sistemskog nameštaja, istovremeno, zadržavajući neke procese proizvodnje, uglavnom one vezano za unikatne komade nameštaja. Vlasnik kompanije je porodica Astori a većinu sistemskog nameštaja je dizajnirala Antonia Astori. Poznatiji avangardni projekti uključuju radove Philippe Starcka, Alessandro Mendinija i palo Deganelloa.

DRYAD (osnovana 1907) Firma osnovana u Leicesteru, od strane Harry Peacha. On je bio motivisan principima preuzetim od pokreta Arts and Crafts – da proizvodnja treba da bude radostan kreativan zadatak, koji treba da isključi elemente otudjenosti proizvodnog procesa. Peach, prihvativši savet svog prijatelja Benjamina Fletchera, koji je bi direktor Leicester Schoolof Art, osnovao je radionicu za manufakturu kvalitetnog nameštaja od trske koji je bio konkurentan onom uvezenom iz Austrije i Nemačke. Dizajn nameštaja je radio Fletcher a Dryad proizvodi su bili rame uz rame sa Lloyd Loom i drugima u periodu 1930-tih, zahvaljujući dobrom dizajnu i striktnoj kontroli kvaliteta. Dryad je bila toliko uspešna da je 1912 osnovana Dryad Metal Works da bi proizvodila unutrašnje fitinge i stonu opremu. FFirma je takodje proizvodila rukotvorene komade 1917, a ta grana kompanije jedina je preživela nakon Drugog svetskog rata.

DU BLOCQ, JEAN Belgijski graditelj (1583 – 1656). Podigao je mnoge crkve (Tournai, Arras, Maubeuge, Saint-Omer) zadržavajući gotičku strukturu, dok je njihov arhitektonski ukras izveden u baroknom duhu. Uz H. Hoeimakera poslednji je graditelj u Belgiji, koji primenjuje oblike gotike.

DU CERCEAU Porodica francuskih arhitekata i dekoratera. Jacques Androuet stariji (oko 1520-oko 1585) bio je osnivač dinastije; on je, i uvek je bio, slavan više po svojim gravirama nego po izvedenim gradjevinama, od kojih nijedna nije sačuvana. Njegovi châteaux Verneuil (1568) i Charleval (1570, napušten nedovršen 1574) bili su verovatno najbolji. Medjutim, u suštini, on je bio pronalazač ornamenta, ne arhitekt, predat najraskalašnijim i grotesknim crtežima, uglavnom u kasnom manirističkom stilu. Njegova prva »Livre d'architecture« (Pariz, 1559) otkriva njegovu ličnu sklonost prema fantaziji i nedostatak rafiniranosti. Načinio je značajan uticaj, a neki njegovi praktični crteži moguće je da su čak i bili realizovani. Medjutim, najviše je poznat po knjizi »Les plus excellents bastiments de France« (1576-79). Du Cerceau je objavio jednu od najranijih knjiga uzoraka renesansnog nameštaja oko 1550. Bio je vodeći predstavnik stila Henri II, a njegovi nacrti za nameštaj i gradjevine, medju kojima je većina skoro bizarno maniristička i ispunjena grotesknim ornametnom i komplikovanim ornamentimau obliku kaiševa i pletenica, bili su veoma uticajni u Francuskoj i Severnoj Evropi, toko većeg dela XVII veka.
Njegov sin Baptiste (oko 1545-90) nasledio je Lescota kao arhitekt u Louvreu 1578. Godine 1584 postao je »Architecte ordinaire du roi«, medjutim, morao je da napusti Pariz narednih godina kao protestantski izbeglica. Načinio je planove za Pont Neuf, Paris (1578) i moguće je da je projektovao Hôtel d'Angoulême, sada Lamaoignon, Pariz (1584). Njegov mladji brat Jacques II (1550-1614) bio je, zajedno sa Louisom Métezeauom najomiljeniji arhitekt Henryja IV. On postaje »Architecte du roi« 1594 i verovatno je izradio projekte za paviljone na Place des Vosges, Pariz. Sin Baptistea, Jean (oko 1590- nakon 1649), postao je »Architecte orfinaire du roi« 1617. Sagradio je »escalier en fer de cheval« u Fontainebleau-u (1634) i projektovao dva medju najtipičnijim pariskim hotelima iz perioda Louisa XIII – Hôtel Sully (1625-9) i Hôtel de Bretonville (1637-43). Oba su značajna u pogledu bogatstva njihove razradjene klesane dekoracije – skulptoralnih frizeva, pedimenata sa skrolovima i maskama, kao i alegorijskim figurama u nišama.

DU RY, PAUL (1640 – 1714) V. Ry

DUANY, ANDRÉS AND PLATER-ZYBERK ELIZABETH Andrés Duany (1949 - ) je rodjen u New Yorku, ali je odrastao na Kubi do 1960. Studirao je arhitekturu i urbano planiranje na Princeton University, a nakon godinu dana studiranja na Ecole des Beaux Arts u Parizu, postao je magistar arhitekture na Yale School of Architecture. 1977 Duany je bio suosnivač arhitektonske firme na Miamiju, Arquitectonica, koja je postala slavna po svom izraženom stilu, dramatičnom, ekspresivnom »high tech« modernizmu.
Duany i Plater-Zyberk su osnovali Duany Plater Zyberk & Company (DPZ) 1980, sa sedištem u Coral Gabels, Florida. DPZ je postala lider nacionalnog pokreta nazvanog Novi urbanizan (New Urbanism), koji traži kraj suburbane ekspanzije. Firma je prvi put privukla pažnju na medjunarodnom planu 1980-tih, svojim projektom za Seaside, Florida, i svojim kompletnim projektima i kodovima za preko dve stotine novih gradova, regionalim planovima i projektima za revitalizaciju gradova. Sredinom 1990-tih, Dunay je pomogao prilikom planiranja prvog Novog urbanističkog projekta u Coloradu, nazvanog Prospect New Town.

DUBAN, JACQUES-FÉLIX-LOUIS Francuski graditelj (1797-1870). Učio u Parizu; dobivši Rimski nagradu boravio pet godina u Italiji; proučava arheološke spomenike, pre svega u Pompejima i izradjuje niz studija u crtežu i akvarelu. Po povratku u Pariz vodi gradnju Ècole de Beaux-Arts, gradi palate i javne ustanove, restauriše Ste. Chapelle u parizu i dvorac Blois. Godine 1849 postaje arhitekt Louvrea i obnavlja pojedine njegove spoljašnje i unutrašnje delove.

DUBEL, HEINRICH (aktivan oko 1850-tih) Proizvodjač nameštaja, živeo i radio u Beču, predstavnik umetničkih zanatlija koji su radili u stilu rokoko preporoda.

DUBOIS, JACQUES (oko 1693 (po nekima 1694) – 1763) Francuski izradjivač nameštaja; ébéniste koji se specijalizovao za tehnike lakiranj »lacquer« i »vernis Martin«, na nameštaju u stilu Louis Xv. Njegov sin, René Dubois, bio je poznatiji od oca.

DUBOIS, JEAN Francuski skulptor i graditelj (1625-30). Glavni predstavnik stila Louis XIV u Burgundiji, autor portretnih poprsja, reljefa i crkvene i nadgrobne plastike, u kojima izražava smisao za monumentalnost i dekorativnost.

DUBOIS, RENÉ (1737 – 1799) Francuski izradjivač nameštaja, radio u stilovina transition i Louis XVI. Dubois, koji je nasledio uspešnu radionicu za izradu nameštaja svog oca, Jacquesa Duboisa, bio je rani proizvodjač komada u stilu Louis XVI, počevši da radi oko 1765. Upotrebljavao je rado tehniku »vernis Martin« i dekoracije u maniru i motivima »chinoiserie«. Njegov rad je bio vrlo moderan i bio je posebno polularan na dvoru kraljice Marie-Antoinette. Nakon 1779, šrestao je da se bavi izradjivanjem nameštaja i postao je trgovac, a povukao se iz posla 1788.

DUC, GABRIEL LE (umro 1704) Francuski arhitekta. Projektovao je više kuća u Parizu, koje su uglavnom srušene. Najpoznatiji je po svom radu na Val-de-Grâce, Pariz, oko 1658, gde je, zajedno sa Le Muetom konstruisao (oko 1654 – 65) svodove, kupolu i gornje etaže crkve, rafiniravši i poboljšavši projekte Mansarta i Lemerciera.

DUC, LOUIS – JOSEPH (1802 – 79) Francuski arhitekta, rodjen u Parizu. Izvršio je restauraciju i proširenje Palais de Justice, Pariz (1840 – 79): Cour des Assises, Salles des Pas Perdus i Fasada na Rue de Harlay (1857 – 68) su posebno naglašeni, u stilu klasicizma Beaux-Artsa , koji će ući u upotrebu nakon četrdeset godina. Zajedno sa Dubanom, Labrousteom i Vaudoyerom, spadao je medju radikalne arhitekte perioda 1830-tih. Zaslužan je za dovršenje Colonne de Juillet, Place de la Bastille, Pariz (1835 – 40, prvobitni projekat izradio J.–A. Alavoine), Koji predstavlja eklektičnu mešavinu egipatskih, grčkih, rimskih i renesansnih motiva. Takodje je projektovao Lycée Michelet, Vanves (1862), u lombardijskom gotičkom stilu.

DUCA, GIACOMO DEL (oko 1520 – 1604) Takodje poznat kao JACOPO SICILIANO ili CICILIANO, rodjen je u Cefalù, Sicilia i verovatno je postao učenik Michelangelo-a u Rimu. Završio je ušiteljevu Porta Pia-u (1562 - 65) i projektovao Porta-u San Giovanni (1573 – 74). Takodje je dovršio tambur, kupolu i lanternu na Santa Maria di Loreto (1573 – 77), pokraj Trajanovog stuba i projektovao delove Piazza-e pred Palazzo Farnese, Caprarola (1584 – 86), uključujući zakrivljene rampre, kao i gornji vrt sa raskošnim vodopadom sa statuama delfina.

DUDOK, WILLEM MARINUS (1884-1974) Bio je arhitekta malog grada Hilversuma, kod Amsterdama, od 1916. Projektovao je mnoge školske i druge javne objekte, a njegov stil verovatno je bio izgradjen već 1921 godine (Dr Bavnick School, Public Baths): izložena opeka; asimetrične kompozicije rektangularnih blokova, obično sa kulom; duge trake niskih prozora. Stil je dostigao vrhunac sa Hilversum Town Hallom iz 1928-30; na medjunarodnom planu, bila je to jedna od najuticajnijih gradjevina tog vremena. Medju Dudokovim kasnijim objektima, najznačajniji su ugrada pozorišta u Utrechtu (1938-41) i Royal Dutch Steel Works u Velsenu (Ijmuidenn, 1948).

DUFF, THOMAS (oko 1792 – 1848) Irski arhitekta koji je projektovao i gradio prve objekte u školskom stilu gotičkog preporoa u toj zemlji. Praksu je započeo u Newry, Co. Down, a osnovao je partnersku firmu sa Thomasom Jacksonom iz Belnfasta. Njegovo remek-delo je rimska katolička katedrala St Patricka, Dundalk, Co. Louth (1835 – 47) u engleskom perpendikularnom stilu. Godine 1838 izradio je planove za katedralu St Patrick, Armagh (takodje u perpendikularnom stilu), ali je gradjevinu dovršio arhitekta McCarthy u drugom zašiljenom stilu, ostavljajući Duffove perpendikularne brodne stubove da nose arhitektonske elemente starijeg stila. Njegov asistent je bio W. J. Barre.

DUFRÊNE, MAURICE (1876 – 1955) Francuski dizajner stila Art Deco-a. U ranom periodu XX veka, Dufrêne je radio u pariskom Art Nouveau stilu. Nakon perioda u kojem je pratio ideje Henri Van de Velde-a, medjutim, on se okreće nasuprot stilu i postaje jedan od inicijatora Art Deco-a. Upotrebljavajući tradicionalne forme i suzdržane dekorativne motive u svojim radovima, on je dizajnirao enterijere, nameštaj, tekstil, metale i staklo. Dufrêne je imao veliki uticaj na francuski dizajn pre i nakon Prvog svetskog rata, preko njegovih pisanih dela, radova, projekata i profesorskog rada u Parizu.

DUGOULON, JULES (JULES DU GOULON) Francuski skulptor (kraj XVII v. – posle 1731). radio većinom u drvetu plastiku i dekoracije za dvorce Versailles, Meudon, Marly i Fontainebleau. Izradio horske klupe za Notre Dame u Parizu (1699-1714) i katedralu u Orléansu (1702-06), kao i dekorativnu skulpturu za crkvu St. Louis des Invalides u parizu.

DUGOURC, JEAN-DEMOSTHENE Francuski slikar, skulptor, grafičar i dekorater (Versailles, 1749 – Pariz, 1825). Radio je takodje nameštaj u stilovima Louis XVI i Directoire. Kao mlad, Dugourc je studirao arhitekturu i dizajn u Rimu. Kada se vratio u Pariz, postao je asistent a kasnije i zet F.-J. Bélangera. Zajedno su bili veoma zaslužni za uvodjenje etrurskog stila i dokoracije u Francusku. Značajne rezultate postigao je u umetničkim zanatima i kreaciji pozorišnih kostima. Od 1779 reformiše pozorišni kostim uvodeći istorijsku nošnju. Radi za operu u Stockholmu, a 1783 postaje glavni scenograf i kostimograf pariske Opere. 1782 objavljuje gravire sa arabeskama i etrurskim ornamentima i prvi ih aplicira kod osnova za nameštaj, nakit i tkanine. Po njegovim nacrtima radjeni su dezeni u manufakturi svile u Lyonu.
Dizajn nameštaja Dugourca daje naglasak na arheološki korektne klasične forme i ornamentaciju, a koristili su ga u svojim enterijerima J.B. Boulard, Martin Carlin, J.-B. Sené i drugi. Godine 1799 Dugourc se preselio u Madrid, gde je radio na polju arhitekture. UU Francusku se vratio 1814, gde je nastavio uspešnu karijeru, projektujući u stilu rastauracije.

DUIKER, JOHANNES Holandski arhitekta (1890 – 1935). Studirao na Visokoj tehničkoj školi u Delftu; član grupe De Stijl. U svojim realizacijama (sanatorijum u Hilversumu, 1928; škola u Scheveningenu, 1931) primenjuje pretežno čelične konstrukcije sa staklom. Pripada grupi predstavnika racionalizma u holandskoj arhitekturi.

DÜLFER, MARTIN Nemački arhitekta (1859 – 1942). Radio u Münchenu 1887-1906 kao jedan od predstavnika Jugendstila u arhitekturi. Od 1907 profesor na Visokoj tehničkoj školi u Dresdenu. Projektovao pozorišne gradjevine (Dortmund, Lübeck, Duisburg).

DUMBAR, GERT (rodj. 1940) Studirao je slikarstvo i grafički dizajn na haškoj akademiji, gde je bio učenik Paula Schuitema. Schuitema i Piet Zwart, koji su postali dobri prijatelji Dumbara, bili su vodeći predstavnici holandske moderne tipografije i imali su velikik uticaj na Dumbara. 1960-tih on je studirao na Royal College of Art u Londonu. Nakon studija, radio je kao konsultant za dizajn, pre nego što je otvorio svoj Studio Dumbar 1977. Posebno interesovanje i kontinuirano istraživanje posvetio je problemima novih puteva ili načina komunikacije. Njegova upotreba fotografije i humora prisutni su u svim poljima rada, od corporate identity do postera za pozorišta ili televizijske grafike. Medju značajnim radovima su: vizuelna komunikacija za Rijksmuseum, corporate identities za holandske željeznice, ANWB (holandska automobilska asocijacija) i PTT, posebno posteri za Zeebelt teatar. Njegov uticaj je bio snažan i rasprostranjen, pre svega medju studentima u Haagu, na kraljevskom koledžu umetnosti (gde je bio profesor grafičkog dizajna od 1985 do 1987) i Cranbrook Academy of Art, Michigan.

DUNAND, JEAN (1877 – 1942) Francuski Art Deco dizajner u metalu i lakirer nameštaja. Rodjen u Švajcarskoj, Dunand je prvobitno bio skulptor, medjutim, okrenuo se dekorativnim umetnostima nakon 1902, radeći uglavnom u metalu i laku, posebno u poslednjem. Pre Prvog svetskog rata, koristio je naturalističke forme Art Nouveau-a, potom, 1920, usvojio je uzdržan geometrijski stil danas poznat kao Art Deco. Nakon rata, Durand je osnovao firmu za proizvodnju nameštaja i proizvodio je jednostavan nameštaj koji je predstavljao podlogu za njegov rad u laku. Njegove dekorativne sheme su generalno predstavljale kombinaciju velikih, glatkih, nedeorisanih površina i besprekorno nanesenih slojeva laka. Dunand je ponekad saradjivao sa drugim dizajnerima, uključujući Émile-Jacques Ruhlmanna. Izradjivao je pregrade, kabinete, stolove, stolice i druge komade, sve u završnoj obradi sa čak i do 20 premaza lakom. Često su ovi komadi dodatno dekorisani geometrijskim oblicima uradjenim od plamenitih metala i umetnutim ljuskama od jaja, putem tehnike koja je nastala u Japanu, a Dunand je koristio kao sopstveni specijalitet.

DUNLAP, PORODICA Porodica stolara i proizvodjača nameštaja čiji su predstavnici radili u stilu »country Chippendale«. John Dunlap (1746 – 1792) je bio vodeći predstavnik porodice, koja je dominirala na području New Hampshire-a, medju proizvodjačima nameštaja u periodu kasnog XVIII i ranog XIX veka. Njegov brat Samuel (1752 – 1820), kao i Samuelova četiri sina, zajedno su izradjivali nameštaj koji je bio zasnovan na kombinovanju osnovnih rektilinearnih formi i vrlo površno urezane dekoracije. Njihove stolice bile su visoke i tanke, u maniru stila William and Mary, medjutim, bile su načinjene modernijim putem uzrezbarenih aplikacija u rokoko stilu. Dunlapovi su upotrebljavali idiosinkratičku varijantu ornamentacije inspirisane Chippendale stilom, uključujući posebno rezbarene školjke, uvijene ivice na sandučastim komadima, korniše i neobičnu profilaciju.

DUNN, WILLIAM NEWTON (1859 – 1934) Britanski arhitekta i pionir armiranog betona. Zajedno sa Robertom Watsonom (1865 – 1916), nastavio je praksu Jamesa Marjoribanksa MacLarena nakon njegove smrti. Firma je projektovala kompetentne objekte u stilu Arts and Krafts vernakularnog preporoda, ali je takodje proizvodila izvanredne eseje u stilu klasicizma. Lep primer poslednjeg je Scotish Provident Institution's Building, London (delimično projektovao Curtis Green, koji je postao partner 1900-te). Ova zgrada je inkorporisala elemente michelangelesnog manirizma koji vode poreklo iz nove sakristije u San Lorenzo-u, Fireza.

DUPÉRAC, ÉTIENNE (oko 1525 – 1604) Rodjen u Parizu, francuski arhitekta, slikar, graver i pejsažni arhitekta. Ponajviše je upamćen po svojim crtežima antičkih objekata koje je načinio za vreme svog boravka u rimu (1573 - 75), gde je takodje radio na pripremama arheološki zasnovanih rekonstrukcija. Projektovao je vrtove u Anetu (oko 1580) i St-Germain-en-Laye (1599). Moguće je da je učestvovao u projektovanju delova Tuileriesa, Pariz, u periodu ranog XVII-tog veka (srušeni).

DUPLESSIS, JEAN-CLAUDE Francuski skulptor i zlatar (oko 1695 – 1774). Izradjivao od 1745 modele za manufakture porcelana u Vincennesu i Sèvresu; jedna vrsta velike vaze nosi njegovo ime. radio preedmete od srebra i bronzane ukrase za nameštaj u dekorativnim formama rokokoa.

DUPUIS, ÉTIENNE Francuski graditelj u drugoj polovini XVIII veka. Učestvuje na gradnji Rezidencije u Stuttgartu 1750-54 i na završetku dvorca Brühl. Napisao »Nouveau Traité des cinq ordres d'Architecture« (Pariz, 1766) u kojoj se zalaže za formiranje novog francuskog stubnog reda.

DURAND, JEAN-NICOLAS-LOUIS (1760-1834) Verovatno najišire uticajan arhitektonski teoretičar perioda ranog XIX veka, ne samo u Francuskoj već i u Nemačkoj. Delimično je učio kod Boulléea a delom kod gradjevinskog inženjera Rodolphe Perroneta (1708-94, projektant Pont de la Concorde, Pariz). Malo je gradio (Maison La Thuile, Pariz, 1788, srušen u XIX veku), medjutim, bio je angažovan na prazničnim dekoracijama za vreme Revolucije, a izradio je brojne projekte za javne gradjevine Konvencije. 1795 imenovan je za profesora arhitekture na novoj École Polytechnique koja je zamenila i nastala na modelu kraljevske škole vojnog inženjerstva, a na tom mestu je ostao do 1830. Objavio je 1800 »Recueil et parallèle des édifices en tout genre« u kojoj su ilustrovane javne gradjevine iz različitih perioda i zemalja (uključujući i neevropske), a prema njegovoj teoriji modularnih proporcija. Medjutim, njegovo najveće delo je dvotomna »Précis et leçons d'architecture« (1802-5, često reprintovana i prevedena na nemački) u kojoj on predstavlja racionalistički ideal utilitarnog funkcionalizma. Pisao je: »(arhitekta) ne bi smeo nastojati da načini ugodnu gradjevinu ukoliko nije uljučio u projekt ispunjenje praktičnih zahteva.« »Arhitekti ne bi smeli da se bave samo projektovanjem i ničim drugim«, pisao je. Iako radikalan po pitanju funkcije, on nije odbacio upotrebu istorijskih ornamenata niti principe striktnog simetrijskog projektovanja.

DURM, JOSEF Nemački graditelj (1837 – 1910). Od 1868 profesor na politehnici u Karlsruheu, u kojem je izveo niz gradjevina primenjujući elemente istorijskih stilova. Izdavao od 1881 delo »Handbuch der Architektur« (65 svezaka) u kojem je sam obradio graditeljstvo Grka, Etruraca i Rimljana.

DUTERT, CHARLES-LOUIS-FERDINAND Francuski arhitekta (1845 – 1906). Proučavao u Rimu antičke spomenike; objavio ilustrovano delo » Le Forum Romain et les forums Jules César, d'Auguste, de Vespasien, de Nerva et de Trajan« (1876). Za parisku Svetsku izložbu 1889 projektovao veliku Galerie des Machines uz primenu željezne konstrukcije. Ovaj objekat se odlikuje jasnoćom prostorne koncepcije i logikom funkcionalnog rešavanja konstruktivnog sistema.

DUTHOIT, EDMOND – ARMAND – MARIE (1837 – 1889) Francuski arhitekta. Učenik Viollet-le-Duca, dostigao je izvanredan arhitektonski eklektični rečnik putem studija istorijskih gradjevina. Njegov proslavljeni projekat je koloritna bazilika Notre-Dame-de-Brebières, Albert, Somme (1884 – 96). Njegov Château du Roquetaillade, kod Langona, Gironde (1864 – 70), predstavljao je nastavak radova koje je započeo Viollet-le-Duc, ali je u većini Duthoitov. Stilski predstavlja egzotičan prilaz gotici, osnažen arapskiim i vizantijskim temema, čime je nastavljen trend koji je nastao na rekonstrukciji Château-a d'Arragori iz XV veka, kod Hendaye, Basses-Pyrénées (oko 1864 – 79).

DÜTTMANN, WERNER (1921 – 1983) Nemački arhitekta. Kao gradski arhitekta Berlina 1960-tih bio je vodeća ličnost u »pokretu za konzervaciju« u nameri da sačuva berlinsko nasledje apartmana iz XIX veka sa karakterističnim štuko fasadama. Takodje je bio inicijator kampanje da bi ubedio Miesa van der Rohe-a da se vrati u Berlin i sagradi Nationalgalerie, koja je, paradoksalno, zajedno sa zgradom Philharmonie Scharouna, ignorisala istorijski plan toga dela grada. Zaslužan je za razvoj delova Berlina, uključujući stanovanje niske gustine u Heiligensee (1975) i apartmanske blokove na Märkisches Viertel, Wittenau (1970).

DWIGHT, JOHN Engleski keramičar (oko 1635 – 1703). Godine 1671 dobio privilegiju za iskorišćavanje svog pronalaska transparent earthenware comonly by the names of Porcelanie or China... Dwight je osnovao u Fulhamu manufakturu, u kojij je od glazirane kamenine, slične porcelanu, izradjivao posudje, sitnu plastiku i portrete. Njegovi proizvodi su značajno uticali na razvoj engleske keramike u XVIII veku.

DYKES BOWER, STEPHEN ERNEST (1903 – 1994) Engleski arhitekta. Nastavio je tradiciju gotičkog preporoda i bio u najvišoj klasi projektanata crkava i dekoratera. Rekonstruisao je All Saints, Hockerill, kod Bishops Stortford, Hertfordshire (1936), u modernoj gotici i projektovao crkvu St John, Newbury, Berkshire (1955 -57), robustan esej u rundbogen stilu, koja je verovatno njegov najbolji rad. Godine 1979 R. C. Carpenterova kapela u Lancing College, Sussex, dovršena je po Dykesovim planovima.

DŽABIR (DŽAFR) Mavarski graditelj, radio krajem XII v. u Španiji i Maroku. U Sevilli izgradio minaret velike mošeje (sada toranj katedrale), zvan Giralda, u Rabatu tzv. Hasanov toranj, a u Marakešu minaret mošeje Kutubija (završen 1184). Ovi su minareti kvadratičnih osnova, a završavaju se platformom, na kojoj se nalazi mali toranj sa kupolom. Ukrašeni su pločicama sa glaziranim višebojnim arabesknim motivima. Mavarski masivni četvorougaoni minareti ovog tipa razlikuju se od turskih, koji su kružni ili višeugaoni i znatno tanji.

EADS, JAMES BUCHANAN (1820 – 1877) Američki inženjer. Bio je pionir upotrebe strukturnog čelika na velikim gradjevinama svojim mostom Eads Bridge, St Louis, Mo. (1867 – 74). Takodje je pronašao način testiranja sabijanja i pritiska u čeliku.

EAMES, CHARLES ORMOND (1907 - 1978) I RAY EAMES (rodj. KAISER) (1912 – 1988) Charles Eames, američki arhitekta i dizajner. Studirao arhitekturu u St. Louisu i na Cranebrook academy of art kod Detroita (Eliel Saarinen). U početku eksperimentiše na raznim područjima industrijskog dizajna težeći ka racionalizaciji i mogućnostima serijske proizvodnje. Univerzalan umetnik. Projektovao je nameštaj (čuvena Eames stolica iz 1940-41, koju je razvio u saradnji sa Eero Saarinenom), snimao je filmove (Black Top, 1950), pravio igračke, organizovao izložbe i sagradio sopstvenu kuću na Santa Monici u Californiji (1949). Ova kuća je doživela veliki uspeh medju arhitektima. Prozori i vrata bili su standardni prefabrikovani elementi, naručeni iz kataloga proizvodjača. I sa ovim, standardnim elementima, Eames je uspeo da ostvari laki istančan efekat japanske rafiniranosti. Metalni ramovi su ispunjeni transparentnim i difuznim staklima i štukom. Zajedno sa svojim kolegom, Harry Bertoia, eames je bio jedan od prvih dizajnera nameštaja koji je realizovao modernu, arhitekturu otvorenog plana, sa upotrebom staklenih zidova, u kojoj je enterijerski nameštaj odvojio od zidova, tako da je moguće sagledavanje nameštaja sa svih strana, potpu sagledavanja slobodnostojeće skulpture.
Godine 1941 Eames je oženio Ray Kaiser, sa kojom je često delio zaslugu za dizajn. Ray je bila apstraktni slikar, studirala je kod Hansa Hofmanna u New Yorku (1933-39) a kasnije na Cranbrook akademiji (1940-41). Njih dvoje se sele u Los Angeles, gde je Charles radio za MGM filmske studije. 1942 Charles formira radionicu koja je eksperimentisala sa šper pločom i snabdevala drvenim elementima američku mornaricu. God. 1943 Eamesova dizajnerska radionica je postala južnokalifornijski ogranak Evans Products Company. Nakon rata, eames se okreće proizvodnji čuvene Eames stolice. God. 1946 njegove stolice od šper ploče bile su izlagane u Muzeju moderne umetnosti; rezultat ove izložbe bila je kupovina njegovog dizajna od strane Hermana Millera. God 1948 Muzej moderne umetnosti je raspisao medjunarodni konkurs za lowc-cost dizajn nameštaja, a Eames je učestvovao zajedno sa University of California, Los ANgeles. Rezultat njegovog rada bila je stolica sa čeličnim i aluminijumskim sedištem sa metalnom ili drvenom bazom. Ovaj model je Herman Miller proizvodio od 1950, zajedno sa Zenith plastics, ali u drugom materijalu – fiberglasu i poliesteru.
Eamesov uticaj bio je značajan na medjunarodnom planu. Njegove ideje i radovi uticali su na skandinavske moderne dizajnere, posebno na Finn Juhla i Arne Jacobsena, isto koliko i na posleratne britanske dizajnere, posebno na one koji su razvijali »contemporary style«. Činjenica je da je dizajn nameštaja i uopšte dizajn prolazio kroz jednu od najprogresivnijih faza tokom četvrt veka Eamesovog rada, reflektujući njegove inovacije u formi i materijalu. On sam, dizajnirao je nekoliko čuvenih komada nameštaja. Medju njima su okrugla stolica načinjena iz jednog komada plastike postavljena na žičane nosače i čuvene fotelja za odmor i otoman načinjeni od palisandrovog drveta i kože na osnovi od aluminijuma. Dijapazon Eamesovog rada je bio izuzetno veliki. Pored stolica, Eames je dizajnirao sofe, ležaljke, stolove, ormare u malim modulima, radio kabinete i druge kućne objekte. Takodje je radio filmove o dizajnu i projektovao zgrade, enterijere, mašine, tkanine, pa čak i igračke.

EARL, HARLEY (1893 – 1969) Bio je pionir stylinga. Rodjen u Hollywoodu, California, gde je njegov otac osnovao Earl Automobile Works 1908. Od 1911 ova radionica je izradjivala šasije za automobile holivudskih filmskih zvezda. Sam Harley Earl dao je dizajn koji je prekinuo dotadašnju likovnu shemu crnih standardizovanih automobila koja je vladala Amerikom. 1919 kompaniju je kupio diler Cadillaca, pri čemu je eearl imao direktan pristup General Motorsu u Detroitu, u kojem se zaposlio 1925. Njegov prvi automobil koji je dizajnirao za General Motors zajedno sa Larry P. Fisherom, bio je La Salle (1927). God. 1927 postaje rukovodilac novog odeljenja kompanije, Art and Colour Section (poznato kao odeljenje za styling od 1937). Izmedju 1927 i 1937 Earl je progresivno redukovao visinu i proširivao unutrašnjost General Motorsovih modela, takodje je inkorporisao motor i kapinu u vizuelno jedinstvenu celinu, uspostavivši identitet modela automobila. Takodje, imao je veliku zaslugu za uvodjenje standardizacije u delove i opremu General Motorsovih vozila. God. 1934 Earl je dizajnirao Buick »Y« Job model, koji je bio prethodnik njegovih Buicka i Cadillaka perioda posle 1945; mada glamurozan, ovaj model je bio veoma skup za proizvodnju. nakon 1950-tih njegovi modeli postaju sve više ekstremni u stylingu.

EASTLAKE, CHARLES LOCKE (1836 – 1906) Engleski arhitekta, poznatiji po svojim radovima na polju žurnalizma i teorijskim delima o arhitekturi. Njegove knjige »Hints on Household Taste in Furniture, Upholstery, and Other Details« (1868), popularizovale su dizajn koji je vodio poreklo od radova Seddona, Shawa i Streeta, posebno u SAD, gde je stil gotičke domaće arhitekture sa preuveličanim elementima, bogatim ornamentima i opštom krutošću bio nazvan »stilom Eastlake« ili »Stick stil«. Njegova »History of the Gothic Revival« (1872) predstavlja značajnu studiju. Kao teoretičar, bio je pridružen Art furniture pokretu (on je skovao pojam) i učestvovao u širenju nastojanja za reformama primenjenih umetnosti, što je bila reakcija tokom XIX veka protiv novog fenomena masovne manufakture. Delio je svoje stavove sa različitim ličnostima, kao što su A.W.N. Pugin i William Morris. Zajedno sa Bruce Talbertom, Eastlake je razvio »moderan gotički stil«, manje rascvetan od neogotičkog stila, koji je predstavio u svojoj »Hints o nHousehold«. Zalagao se za upotrebu jednostavnih, rektilinearnih formi sa odgovarajućom skromnom dekoracijom, koja se sastojala od plitkog reljefa kombinovanog sa umetcima, cizeliranim ili bušenim motivima. Takodje je predlagao urezane ovoidne oblike, ebonizovano ili tamno drvo i vrhunski obradjene detalje u metalu (posebno šarke), a naglašavao je da svi dekorativni motivi treba da budu stilizovani ili predstavljeni geometrijski, a ne naturalistički. Karakteristična osobina nameštaja modernog gotičkog stila bila je njena lakoća i odustajanje od masivnih formi. Dok stil moderne gotike može da deluje usplahireno sa današnjeg stanovišta, u ono vreme je bio svakako revolucionaran. Sam Eastlake je dizajnirao vrlo malo na polju nameštaja, a pretpostavlja se da njegovi radovi danas nisu sačuvani.

EBE, GUSTAV Nemački arhitekta i pisac o umetnosti (1834 – 1916). radeći u doba eklekticizma gradio je u Berlinu palate javnih ustanova i komercijalnih preduzeća, pozorište, vile, stambene zgrade i dr. U svojim osnovama koristio je elemente istorijskih stilova (kasna renesansa, barok).

EBERHARDT, HUGO Nemački arhitekta (1874 -1959). Studirao na visokoj tehničkoj školi u Stuttgartu i u ateljeu A. Messela. Od 1907 direktor tehničke škole u Offenbachu a.M. U različitim krajevima Nemačke gradio letnjikovce, naselja, škole, industrijska postrojenja i izložbene objekte.

EBERTS, J.-H. (aktivan oko 1793) Francuski pronalazač komada nameštaja koji se naziva athénienne. Bio je to francuski umivaonik iz perioda XVIII veka, koji je komponovan od pokrivenog bazena, obično u obliku urne koja je postavljena na vrth klasično oblikovanog tripodnog nosača. Ova forma je takodje korišćena kao »jardinière« ili svećnjak i bila je popularna sve do ranog perioda XIX veka, u toku trajanja mode neoklasičnog stila i potražnje nameštaja čije forme vode poreklo od arheologije.

ECKERSLEY, TOM (1914 - 1997). Britanski grafički dizajner, pohadjao Salford School of Art (1930-34) a potom odlazi u London, gde osniva partnersku firmu sa Ericom Lombers, dizajnirajući za klijente poput London Transport i Shell Mex. Za vreme Drugog svetskog rata radio je za ministarstvo informacija i general Post Office, ali vrlo brzo nastavlja da radi samostalno. Imao je veliki uticaj kao rukovodilac odeljenja za grafički dizajn na londonskom College of Printing (1957-75). Njegovi rani radovi odražavaju uticaj Edwarda McKnight Kauffera, A.M. Cassandrea i predstavnika modernog pokreta u umetnosti u Evropi 1920-tih i 30-tih. Medjutim, tokom duge karijere, on je razvio iznenadjujuće direktan način komunikacije putem jednostavnih i jasnih slika.

ECKMANN, OTTO Nemački slikar i majstor umetničkog zanatstva (1865 – 1902). Nastavnik na okoli za zanate u Berlinu. Pobornik Jugendstila, pravca koji je krajem XIX veka tražio nove oblike u umetničkom zanatstvu. Saradnik časopisa Jugend i Pan. Godine 1897 izdao zbirku ornamenata »Neue formen«. Načinio nacrte za poseban tip slova (Eckmann-Schrift), radio projekte za nameštaj, kao i za proizvode od metala, keramike i tekstila. Eckmann je dizajnirao nameštaj za Samuela Binga, koji je bio jednostavniji i zasnovan narektilinearnim oblicima, u stilu tradicije pokreta Arts and Crafts, dekorisan stilizovanim botaničkim predstavamaa u konzervativnom Art Nouveau modu.

ECOLE DES BEAUX-ARTS (franc. “Škola lepih umetnosti”) Naziv najuticajnije škole arhitekture i umetnosti u periodu XIXv. Ova pariska škola osnovana je zahvaljujući Colbertu, 1671.g. Sistem učenja ove škole počiva na predavanjima i praktičnom radu u “studijima” umetnika i arhitekata. Skola daje nagradu “Grand Prix de Rome”, koja uključuje više godina studija na Francuskoj akademiji, koja se nalazi u Villa Medici u Rimu. Osnovna koncepcija arhitekture ove institucije lezi u kompoziciji dobro proporcionisanih elemenata unutar dobro proporcionisane celine. U praksi, škola, u kojoj su učili mnogi eminentni arhitekti, često se svojim stanovištima protivila modernim trendovima u arhitekturi.

EDIS, SIR ROBERT WILLIAM (1839 – 1927) Engleski arhitekta. Najviše je poznat kao protagonista stila »Queen Anne«. Medju njegovim radovima nalaze se kuće u Tite Street, 31-3, Chelsea (1879-81), dogradnje na Sandringham House, Norfolk (1891 – 2), Constitutional Club, Northumberland Avenu e, London (1884-6) i Great Central Railway Hotel, Marylebone Station, London (1897 – 9). Dizajnirao je nameštaj u stilu »slobodne renesanse«. Godine 1881 Edis je izdao uticajnu knjigu »Decoration and Furniture of Town Houses«, koja je pomogla razvoju popularnosti njegovog eklektičkog stila.

EDSALL, THOMAS (1588 – 1676) Bostonski tokar i proizvodjač američkog jakobinskog nameštaja. Rodjen je i školovao se u Londonu, a imigrirao je u Boston, gde je bio jedna od dominantnih ličnosti medju proizvodjačima nameštaja u periodu sredine XVII veka, zajedno sa Henry Messingerom i Ralphom Masonom, za koje je izradjivao tokarene ornamente.

EESTEREN, COR(NELIS) VAN (1897 – 1988) Holandski arhitekta, koji je radio pod velikim uticajem ideja Bauhausa i Theo van Doesburga, sa kojim je predstavio arhitektonske principe neoplatonizma, a takodje i manifest »Vers une construction collective« (Prema kolektivnoj konstrukciji), koji je takodje potpisao i Rietveld. Bio je uključen u pokret De Stijl i 1929 je pripadao grupi modernista koji su predlagali izgradnju visokih višespratnih blokova i velikih prometnih saobraćajnica unutar starih urbanih celina gradova. Bio je zaslužan za plan velikog proširenja grada Amsterdama (1936), u kojem je bio glavni arhitekta Odeljenja za gradsko planiranje u periodu skoro 50 godina. Bio je predsednik CIAM-a (1930-47).

EFFNER (OEFFNER), JOSEPH (1687-1745) Rodjen u Münchenu, bio je sin šefa vrtlara kod Maxa Emanuela, Elektora Bavarije, koji ga je poslao na školovanje u Pariz, kod Boffranda (1706-15). Godine 1715 imenovan je za dvorskog arhitektu. U Italiju putuje 1718. Izmedju 1719 i 1725 dovršava Zuccallijev Schloss Schleissheim i projektuje veličanstveno monumentalno stepenište. Takodje je dovršio Agostino Barellijev Schloss Nymphenburg, izvan Münchena (1717-23), pretvarajući Barellijevu italianate villu u nemačku baroknu palatu, kao i dodajući više izvanrednih malih paviljona u parku; Pagodenburg (1716, klasičan eksterijer sa chinoiserie enterijerom), Roman Badenburg (1718) i izizetno pitoreskna Magdalenklause (oko 1726). Na Residenziji u Münchenu radio je na Grottenhofu od 1715 pa nadalje, gde je projektovao pre svega briljantnu Ahnengalerie (Galeriju predaka). Nakon smrti Maxa Emmanuela 1726, Effnera nasledjuje dvorski arhitekt Cuvilliés, a njegova jedina značajna gradjevina iz kasnog perioda je Preysing Palace u Residenzstrasse u Münchenu (1727-34).

EFREM (grč. 'Efraim, Efraim) Vizantijski mozaičar iz XII veka. Prema grčkom natpisu u Crkvi rodjenja u Vitlejemu izradio je 1169 po narudžbini cara Manuela Komnena, ciklus mozaika u toj crkvi. neki od njih (»Ulazak u Vitlejem«, »Uskrsnuće«) sačuvani su do danas.

EGAS, ANEQUIN DE (JAN VAN DER EYCKEN) Skulptor i graditelj flamanskog porekla (Bruxelles, početkom XV v. – Toledo, oko 1494). Radi u Flandriji (većnica u Leuvenu, 1448); od 1458 u Toledu glavni graditelj katedrale i skulptor (nekoliko nadgrobnih spomenika). Sa JJjuanom Guasom gradi 1459-67 Puerta de la Algeria u Toledu.

EGAS, ENRIQUE DE (umro verovatno 1534) Bio je sin ili Anequina (Hanequina) od Brusselsa, koji je sagradio gornje spratove tornjeva katedrale u Toledu i Portal Lavova (1452), ili Egasa Cuemana, Hanequinovog brata, koji je bio skulptor i umro 1495. Godine 1497 Enrique postaje majstor mason na katedrali u Placenciji – gde su radovi, medjutim, vrlo brzo zaustavljeni i kasnije nastavljeni od strane Juana de Álava-e i Francisca de Colonia – kao i 1498 na katedrali u Toledu. Enriqueovo remek delo su bolnice u Santiagu (1501-11), Toledu (1504-15) i Granadi (početa 1504 i vrlo brzo napuštena), na kojima se pojavljuje stil rane renesanse Severne Italije u najuzbudljivijem svetlu. Bio je konsultovan na gradnji Seo u Saragossi 1500 i na katedrali u Seville-i 1512, 1523, 1529 i 1534. Njegovo ime vezuje se za projekte za Kraljevsku kapelu u Granadi (početa oko 1504) a izradio je planove za katedralu u Granadi (početa 1523, ali brzo se iz Enriqueve gotike stilski priklanja renesansi po planovima Diega di Siloe).

EGELI, PATL Nemački vajar (1691 – 1752). Učenik dresdenskog majstora B. permosera i sledbenik njegovog načina u primeni stilskih oblika rokokoa u graditeljstvu i vajarstvu. U Mannheimu izvodi skulptorske radove povodom izgradnje kneževskog dvorca i dekorativnu skulpturu za dvorski park u Schwetzingenu. Radio i ukrasne rezbarije u dvorcu.

EGGERS, BARTHOLOMEUS Holandski vajar (oko 1630 – 1692). Učenik E. Quellinusa, sledbenik baroknih manira XVII v. Radio nadgrobne spomenike i portretne biste. radio takodje i dekorativne reljefe i skulpture za gradjevine.

EGGERT, HERMANN Nemački arhitekta (1844 – 1920). Primenjujući elemente istorijskih stilova podigao univerzitetske ustanove i carski dvorac u Strassburgu, novu gradsku većnicu i visoku školu za veterinu u Hannoveru i dr. Njegova glavna željeznička stanica u Frankfurtu (1883-88) značila je u ono vreme uzorno rešenje ove vrste gradjevina.

EGERTON, MATTHEW SR. (1739 – 1802) Vodeći umetnički stolar stila federalnog perioda u New Brunswicku, New Jersey. Vodeći član porodice zanatlija koji su izradjivali nameštaj u Brunswicku krajem XVIII i početkom XIX veka, Matthew Egerton Sr., bio je poznat po produkciji tzv. »kas« (od reči »kast«), koja je bila regionalni specijalitet, a čija forma potiče od holandske »kast« neka vrste sklopivog ormara za čuvanje garderobe. Zajedno sa svojim sinom, Matthew Jr., takodje je izradjivao ostale komade nameštaja u raznim stilovima, počev od kasnog Chippendale-a pa de neoklasičnog stila, kojeg posebno propagirao George Hepplawhite.

EGINHARD (akt. oko 800 – 820) Nemački opat i arhitekta. U istoriji se smatra zaslužnim za izradu čuvenog plana manastira St Gall u Švajcarskoj, sa crkvom koja sadrži duplu apsidu i izradjena je u bazilikanom planu i visoko organizovanim pratećim objektima.

EGLE, JOSEPH Nemački arhitekta (1818 – 1899). Od 1850 profesor na politehnici u Stuttgartu, gde je podigao nekoliko univerzitetskih objekata i izvršio pregradnju unutrašnjosti dvorca. Radio je i kao restaurator i pisao o staroj arhitekturi u Württembergu.

EGZEKIJA (grč. 'Execiaz, Eksekias). Atički slikar vaza i keramičar, radio izmedju 555 g.p.n.e. i 525 g.p.n.e. istaknuti predstavnik stila sa crnim figurama. Slika pretežno mitološke prizore. Rafinirani dekorater; urezanim crtežom beleži najfinije pojedinosti na odeći i oružju.

EHMCKE, FRITZ HELLMUT Nemački grafičar, arhitekta i majstor primenjene umetnosti (1878 - 1965). Učio na berlinskoj školi za umetničko zanatstvo; ugledajući se na engleskog reformatora primenjene umetnosti W. Morrisa, osnovao je 1900 sa F.W. Kleukensom i G. Belweom u berlinskom predgradju Steglitz radionicu za umetnički i grafički obrt. Od 1903 nastavnik u Düsseldorfu, a od 1913 u Münchenu profesor na školi za primenjenu umetnost. Istakao se u projektovanju nameštaja, svetiljki, a stvorio je nekoliko tipova štamparskih slova (antikva, 1909; kurziv, 1910; faktura, 1911 i dr.), koja nose njegovo ime.

EHN, KARL (1884 – 1957) Austrijski arhitekta. Studirao je kod Wagnera, postao gradski arhitekta u Beču i zaslužan je za mnoge javne stambene zgrade i planove stambenih četvrti tokom 1920-tih i 1930-tih. U početku, radio je pod uticajem engleskog »pokreta vrtnih gradova«, kao što se vidi iz njegovih planova za Hermeswiese (1923), medjutim, na projektu za Lindenhof (1924) vidi se uticaj stambene gradnje Amsterdama. Njegovi najslavniji radovi su Bebelhof (1925), velika ekspresionistička gradjevina Karl-Marx-Hof, Heiligenstadt (1927), kao i više modernistička Adelheid-Popp-Hof (1932). Stambeni blok, koji je projektovan sa 1.382 apartmana, biroa, uslužnih jedinica, bibliotekom pa čak i klinikom, poput »Unité d'Habitation«, predstavlja prethodnika radova Le Corbusiera i bio je izuzetno napredan u odnosu na slične ideje XIX veka, poput onih Charlesa Fouriera (1772 – 1837). Blok je imao pojednostavljene fasade, moćne geometrijske kubične forme, blokne mase i sadržao je visoko organizovanu geometrijsku kompoziciju.

EHRENKRANTZ, EZRA DAVID (1932 - 2000) Američki arhitekta i inovator sistema koji koristi standardizovane prefabrikovane komponente za niskobudžetne školske zgrade adaptabilnih planova, medju kojima je primer School Construction Development, Pilot Unit, Stanford, Calif. (1964). Rekonstruisao je Woolworth Tower, New York (1980), koji je izgradjen u stilu Art Decoa i projektovao mnoge obrazovne gradjevine, uključujući Canaday Hall, Harvard University, Cambridge, Mass. (1974) i Henle Student Village, Georgetown University, Washington, DC (1980).

EHRENSVÄRD, CARL AUGUST (1745 – 1800) Švedski neoklasicistički arhitekta. Njegova skladišna zgrada na dokovima u Karlskrona-i (1784) je jedna od najsnažnijih gradjevina iz perioda kasnog XVIII veka. Nakon što je posetio Paestum, tokom 1780-tih (što je zabeležio u svojoj »Journey to Italy 1780, 1781, 1782« (1786), projektovao je primitivistički dorski plan za ulazne vratnice u pristanište koji je kasnije uticao na Stirlinga na njegovoj »Staadtsgalerie« u Stuttgartu (1977-84). Njegovi arhitektonski projekti, uključujući piramidu postavljenu na ekstremno zdepastom podnožju u dorskom redu, bili su izuzetno napredni za to vreme, a njegovi polemički radovi promovisali su nešto što će dovesti do stvaranja funkcionalizma u XX veku.

EIDENBENZ, HERMANN (1902 - 1993) Studirao na institutu za umetnost Orell Füssli u Švajcarskoj (1919-22) i nastavio studije sa Ernst Kellerom u zürichškoj školi umetnosti i zanatstva do 1923. Njegov radni vek bio je razapet izmedju grafičkog dizajna, predavanja i bavljenja konsultantskim poslom izmedju Švajcarske i Nemačke, vodjenja Eidenbenz studija u Baselu od 1932 do 1952. Bio je uticajan u osnivanju »švajcarske škole« grafičkog dizajna.

EIDLITZ, CYPRUS LAZELLE WARNER (1853 – 1921) Američki arhitekta, sin Leopolda Eidlitza. Stekao je reputaciju svojom Dearborn Station, Chicago (1885), Javnom bibliotekom New York u stilu »Rundbogen«, Buffalo, NY (1884-7) i zgradom »New York Times« (1903).

EIDLITZ, LEOPOLD (1823 – 1908) Američki arhitekta rodjen u Pragu, po stilu, predstavnik romanesknog i gotičkog preporoda. Bio je pod jakim uticajem radova Gärtnera u Münchenu i tekstova Pugina i Ruskina. Crkva St George, New York (1846-8) je bio njegov prvi veći posao, za koju je projektovao hol sa galerijom u stilu »Rundbogen«, pod direktnim uticajem dogadjanja u Münchenu. Njegov kasniji rad u gotičkom stilu, bio je u posebnom, tzv. »muskularnom« tipu stila, a najbolje se vidi na Albany State Capitol Assembly Chamber, Albany, NY (1875-85), koju je projektovao zajedno sa Richardsonom i Olmstedom. Njegova knjiga »The Nature and Function of Art« (1881) imala je uticaja, pre svega na Furnessa i Richardsona.

EIERMANN, EGON (1904-70) Bio je učenik Poelziga. Profesor na Visokoj tehničkoj školi u Karlsruheu. Koncentišući se na industrijske objekte, Eiermann je postao nosilac internacionalne moderne perioda tridesetih u vreme nacističke vladavine u Nemačkoj. Medju njegovim posleratnim fabrikama, jedna od najboljih je u Blumbergu (1951). Internacionalnu slavu doneo mu je Nemački paviljon na Izložbi u Briselu 1958, savršen spoj svežih, jasnih kubičnih, transparentnih blokova i njihovog grupisanja na datom pejsažnom okruženju. Rešenje problema pridruživanja nove Kaiser-Wilhelm Gedächtniskirche u Berlinu (1959-62) dramatičnim neo-romanesknim ruinama stare crkve je više pod znakom pitanja. Ostali kasniji radovi od posebnog značaja uključuju poslovni prostor Essener Steinkohlen-Bergwerke, Essen (1958-60); veletrgovinska skladišta, itd. za Neckermann u Frankfurtu (1958-61); takodje je značajna zgrada Nemačke ambasade u Washingtonu (1961-3). Godine 1968 projektovao je poslovni blok za italijansku firmu u Frankfurtu sa kulama poput obrnutih vaza.

EIFFEL, ALEXANDRE-GUSTAVE (1832-1923) Francuski inženjer, čuven prvenstveno po Eiffelovoj kuli koja je sagradjena za Parisku izložbu 1889. Visine 1010 stopa, kula je bila najviša gradjevina nasvetu sve do izgradnje zgrade Chrysler, nakon koje je titulu poneo Empire State Bulidings u New Yorku. Eiffelova kula je podignuta na značajnoj poziciji, u centru grada Pariza i predstavlja konačno prihvatanje metala, u ovom slučaju željeza, kao arhitektonskog medijuma. Eiffelovi željezni mostovi su tehnički i vizuelno značajni u istoj meri koliko je i Eiffelova kula (Douro, 1876-7; Garabit Viaduct, 1880-84). Bio je takodje inženjer na Bon Marché robnoj kući u Parizu (1876), kao i na statui Liberty u New Yorku, obe gradjevine sadrže izvanredan enterijer načinjen u željezu.

EIGTVED, NILS, NIELS ILI NICOLAI (1701-54) Danski rokoko arhitekta, čuven po Amalienborgu u Kopenhagenu, najprefinjenijoj urbanoj grupaciji sagradjenoj izvan Francuske. Školovao se u Dresdenu i Varšavi kod Karl Friedricha Pöppelmanna (1725-33), takodje je posetio Pariz i Rim pre nego što se nastanio u Kopenhagenu 1735. Kao dvorski arhitekt postavio je planove za potpuno novu sekciju grada svojim oktagonalnim Amailenborgom (1750-54) kojim dominiraju četiri palate postavljene dijagonalno, a čine urbani centar. Projektovao je crkvu Frederiks sa aksijalno postavljenim planom, medjutim, tokom izvodjenja je originalan plan pretrpeo mnoge izmene. Njegovi enterijeri u stilu rokokoa (od 1734 pa nadalje) u kraljevskoj palati Christianeborg srušeni su 1794.

EINHART (akt. u ranom IX v.) Nemački arhitekta. Pojavljuje se u radovima na Karolinškoj palati i kapeli u Aachenu, gde se smatra da je bio značajan i uticajan projektant i graditelj.

EISENLOHR, JAKOB FRIEDRICH Nemački graditelj (1805 – 1855). Sagradio prve željezničke stanice u Badenu (Karlsruhe, Heidelberg, Mannheim) služeći se romaničkim arhitektonskim elementima. Kod crkvenih gradjevina primenjivao je oblike gotike. napisao »Holzbauten des Schwarzwaldes«, 1853 i dr.

EISENMAN, PETER D. (1932 -) Jedan od predstavnika dekonstruktivizma u američkoj arhitekturi. Njegove forme mogu da budu uporedjene sa eklektičarskom grupom arhitekata, koja je, vremeno, dobila obeležja dekonstruktivista. Njegov rad predstavlja kontinualan pokušaj autora da se oslobodi od svih značenja u arhitekturi, težnju, koju je veoma teško razumeti. Uvek je imao jaku kulturnu vezu prema evropskim intelektualcima, poput njegovog engleskog mentora Colina Rowea i italijanskog istoričara Manfredo tafurija. Radovi filozofa Jacquesa Derrida-e imali su ključni uticaj na Eisenmanovu arhitekturu. Eisenman je otkrio arhitekturu na studijama na Cornell univerzitetu, gde je diplomirao; magistrirao je potom na Columbia University, Školi za arhitekturu, planiranje i prezervaciju, a doktorirao na University of Cambridge.
Eisenman je prvi put skrenuo medjunarodnu pažnju učešćem u grupi New York Five (Eisenman, Charles Gwathmey, John Hejduk, Richard Meyer i Michael Graves) čiji rad je prikazan na izložbi MoMa 1969. Za ove arhitekte smatralo se da su stavili na preispitivanje rad Le Corbusiera. Medjutim, svaki od ovih pet arhitekata razvio je sopstveni jedinstveni stil i ideologiju. Eisenman privlači pažnju projektom »House VI«, radjenog za klijente Richard i Suzanne Frank tokom sredine 1970-tih. Potom slede značajniji projekti: Wexner Center for Fine Arts, Ohio State University, Columbus, 1989; Aronoff Center for Design and Art, Cincinnati, Ohio; City of Culture of Galicia, Santiago de Compostela, Španija, 1999; Memorijal ubijenim jevrejima Evrope, Berlin (2005); stadion University of Phoenix, Glendale, Arizona, 2006. Eisenman predaje na Yale univerzitetu.

EISENMANN, JOHN (1851 – 1924) Američki arhitekta, najviše poznat po Cleveland Arcade, Ohio (1882-90), sa njenim devetospratnim lučno arkadiranim blokovima koji flankiraju arkade sa galerijama načinjene od stakla i željeza.

EITOKU, GENSHIRO (SHIGENOBU, KUNINOBU) Japanski slikar (1543 – Kyoto, 1590). Pripadnik škole Kano, koja se pridržavala klasičnih uzora japanskog slikarstva. U dokumentima se spominje kao najveći dekorater XVI veka koji je ukrasio velikim slikama hramove i palate feudalnih kneževa. Radovi su mu zajedno sa gradjevinama propali; njegov stil održao se u radovima njegovih učenika i sledbenika.

EKUAN KENJI (rodj. 1929) Jedan od prvih japanskih konsultanata za industrijski dizajn koji su imali medjunarodnu reputaciju 1960-tih. Rodjen u Tokyu, prvo je obrazovan za budističkog sveštenika (1947-49), medjutim, potom studira dizajn na nacionalnom univerzitetu lepih umetnosti i muzike, Tokyo (1950-55). Nakon kratkog angažovanja na Art Center College of Design u Pasadeni, California (1955), Ekuan je osnovao GK Industrial Design Associates 1957. Njegova medjunarodna reputacija je uspostavljena putem njegovog rada sa velikim industrijskim kompanijama kao što su Yamaha, istovremeno sa učešćem u institucijama za dizajn . 1976 izabran je za predsednika International Council of Societies of Industrial Design (ICSID).

EL – WAKIL, ABDEL WAHED (1943 - ) Egipatski arhitekta koji je projektovao preko 15 mošeja u Saudi Arabiji i Egiptu. God. 1965 El-Wakil je diplomirao na Ain Shams Univerzitetu u Kairu, gde je bio student Hassana Fathyja. Nakon toga je predavao na katedri za arhitekturu istog fakulteta (1965-1970). Od 1971 radi samostalno kao arhitekta. Od 1993 živi u Miamiju, Florida. God. 1980 je dobio nagradu Aga Khan za arhitekturu kuće Halawa, Agamy, Egipat. God. 1989 dobio je Aga Khan nagradu za Corniche Mosque u Jeddah, Saudi Arabija. Medju najznačajnije objekte ubrajaju se: Halawa House, Agany, Egipat (1975); kuća Hamdy, Kairo (1978); Al Sulaiman palata i mošeja, Saudi Arabia (1979); Corniche Mosque, Jeddah (1986); mošeja na ostrvu (Island Mosque), Saudi Arabia; mošeja kralja Sauda, Jeddah (1987); Al-Ruwais mošeja (1987-90); Al-Miquat mošeja, Medina (1991).

ELFE, THOMAS (oko 1719 – 1775) Američki dizajner i proizvodjač nameštaja u stilu Chippendale, rodjen u Londonu. Bio je vodeći umetnički stolar na području Charlestona, South Carolina. Elfe, čiji su obučeni radnici- zanatlije bili robovi, proizvodio je veliku količinu nameštaja. Radio je ugledajući se na uzorke i modele Chippendale-a, a njegovi komadi su bili bogatije ornamentisani i detaljnije izradjeni, nego što je to bilo uobičajeno na tlu Kolonija. Posebno je poznat po upotrebi komplikovane i delikatne ornamentike u drvorezu.

ELIA DA CORTONA (FRATE ELIA, pravo ime ELIA BOMBARONE) Franjevac (Assisi, oko 1180 – Cortona, 1253). Jedan od prvih sledbenika i saradnika sv. Franje Asiškog. Njegova je zamisao i zasluga, što je u Assisiju podignutaa bazilika sv. Franje, a po lokalnoj tradiciji bio je i njen prvi graditelj. U Cortoni je izgradio manastir i crkvu, takodje posvećenu sv. Franji.

ELIARES, AUGUSTE (aktivan u Bostonu 1849 – 1860) Rodjen u Francuskoj, bostonski umetnički proizvodjač nameštaja perioda 1850-tih. Školovao se u Francuskoj za stolara i drvorezbara, došao je u Boston 1849, a vratio se u Francusku 1860. Tokom svoje kratke karijere u Americi, izradjivao je nameštaj u kombinaciji stilova rokoko preporoda i renesansnog preporoda, proizvodivši masivne, snažno izretbarene komade. Bio je poznat kao jedan medju vodećim proizvodjačima nameštaja tog doba, mada, danas mu se pridaje pažnja kao tvorcu konvertibilnih »bibliotečkih stepenica«, stolice koja se savijala unapred pomoću šarki na prednjem delu sedišta i pretvarala se u petostepene lestvice za biblioteku. Eliares je bojio svoje komade nameštaja.

ELIAS OF DEREHAM ILI DURHAM (umro 1245) Bio je kanon Salisburyja i Wellsa i poverenik arhibiskupa Huberta Waltera i Stephena Langtona. Učestvovao je u odobravanju Magna Carte i prenošenju relikvija Thomas á Becketa 1220. Nadasve, bio je u službi kraljevih radova na dvorcu u Winchesteru, na Claredon Palace, kao i »prima fundatione rector« na katedrali u Salisbury-ju. Pojam »rector« zvuči pre poput »administratora« a ne dizajnera, medjutim, on je takodje bio plaćen da načini delove enterijera za katedralu u Salisbury-ju, medju kojima je bio i »artifex«, koji je dovodjen u vezu sa novim svetilištem Thomas á Becketa; ovo pokazuje njegovu artističku stranu.

ELKART, KARL Nemački arhitekt (1880 - 1959). U periodu 1908-29 profesor Visoke tehničke škole u Hannoveru; kao državni arhitekta radi projekte za objekte u Hamburgu, Bochumu, Spandauu, Berlinu i Hannoveru.

ELLERTON, HENRY DE (akt. 1304 – 22) Engleski graditelj – zidar, postao je rukovodilac radova na dvorcu caernarfon, Wales, 1309, a 1318 je postao upravnik i nadzornik Kraljevskih radova na dvorcima u Severnom Walesu. Projektovao je King's Gate u Caernarfonu, a takodje i severne gradske zidove.

ELLIOT, ARCHIBALD (1760 – 1823) Škotski arhitekta. Zajedno sa svojim bratom Jamesom (1770 – 1810), osnovao je jednu od vodećih praksi u Edinburghu u periodu ranog XIX v. Projektovao je Regent Bridge (1815-19) u stilu grčkog preporoda, medjutim, njegove palate u prirodi su obično kastelirane, sa gotičkim detaljima (ka na pr. Taymouth Castle, Perthshire (1806-10)). Njegov antičko grčki mauzolej Forbes, Callendar House, Stirlingshire (1816), predstavlja izuzetnu varijaciju na temu kružnog hrama, dok Waterloo Place, Edinburgh (1815-19), demonstrira njegovo poznavanje gradjanske arhitekture. Praksu je nastavio njegov sin, Archibald Junior (umro 1843), arhitekta lepe Royal Bank of Scotland, Glasgow, u stilu grčkog preporoda (1827).

ELLIOT, JAMES (1770 – 1810) V. Elliot, Archibald

ELLIS, HARVEY (1852 – 1904) Američki arhitekta. Njegov eklekticizam bio je tipičan za njegovo vreme, medjutim, značaj ovog arhitekte potiče od njegovih crteža, posebno perspektiva, koje su objavljene u »American Architect and Building News«, kao i u drugim publikacijama. Radio je ilustracije za L.S. Buffingtona, koje su pomogle naručiocu da bude svrstan u pionire oblakodera u čeličnoj konstrukciji. Od 1902 pa sve do smrti, bio je izdavač časopisa »The Craftsman«. Takodje je radio kao dizajner nameštaja, u čemu je sledio stil Arts and Crafts. Ellis je dizajnirao veliki dijapazon nameštaja u jednostavnom i elegantnom maniru i tradiciji Arts and Crafts pokreta. Ovi komadi su generalno bili izradjeni od hrasta, sa metalnim detaljima u obliku stilizovanih botaničkih motiva koji su bili slični dekoracijama Glasgowske škole. Neki njegovi komadi radjeni su u Gustav Stickleyevim United Crafts radionicama.

ELLIS, PETER (1804-84) Arhitekta iz Liverpoola, danas slavan kao pionir modernih poslovnih objekata. Njegova Oriel Chambers u Water Street, Liverpool (1864), sa fasadom ugladjenom u formi sa ugaonim orielima odvijenim veoma vitkim mullionima, najavljuje dolazak Chicago skyscrapera koji će se pojaviti nakon dvadeset godina. Unutrašnja fasada je načinjena skoro sasvim od stakla, sa prečkama od livenog gvoždja i lucima od opeke. Unutrašnjost i fasada njegovog bloka No.16 Cook Street, Liverpool (1866) je još naprednija, a sastoji se od zida i spiralnog stepeništa obloženih staklom, sa umetnutim gvozdenim prečkama.

ELLWOOD, CRAIG (1922 – 1992) Američki arhitekata iz SAD, skulptor i slikar. Nije imao profesionalnu licencu arhitekte, medjutim, imenovan je medju »trojice najboljih arhitekata 1957«, zajedno sa Frank Lloyd Wrightom i Miesom van der Roheom. Imao je zapažen imidž, poznato je da je vozio Ferrari sa imenom tablice »Vroom«. Njegov uspeh kod prestavnica lepšeg pola donosio mu je klijente i uticao na njegove projekte. Oslanjao se na talentovane asistente da realizuje svoje ideje. Ako je ikada bilo produkta Holywooda na polju arhitekture, onda je to bio arhitekta Craig Ellwood. Čak je i njegovo ime bila invencija; Fikcija njegovog stvaralaštva je nastala na osnovu njegovog šarma, ambicije i znalačkog oka. Tokom 1950-tih Elwood je imao procvetalu praksu u kojoj se može videti nemački racionalizam Miesa van der Rohea i neformalnog »lahora« Južne Californie. Serije dramatičnih, otvorenih i elegantnih kuća načinile su u medijima od njega zvezdu, a interesovanje za njega i njegov rad samo se povećao poslednjih godina.
Craig je izgradio ime na projektu Courtyard Apartments, Hollywood, Calif. (1951 – 2), u kojem je demonstrirao na koji način može standardizacija da bude primenjena na polju projektovanja stambenih objekata. Njegove Daphne House, Hillsborough, Calif. (1960) i Rosen House, Brentwood, Los Angeles (1961), razvile su metod (tzv. »parti«) Miesa van der Rohea u smislu nove rafiniranosti i elegantnosti. U svojim kasnijim objektima on je koristio izložene konstruktivne elemente, kao na Arts Center College of Design, Pasadena, Calif. (1970-5).
Medju značajnijim projektima, ističu se: Hale House, Beverly Hills (1949); Case Study House #17, Los Angeles (1954-55); Smith House, Los Angeles (1955); Hunt House, Malibu (1955); Souh Bay Bank, Los Angeles (1956).

ELMES, HARVEY LONSDALE (1814-47) Sin James Elmesa (1782-1862), arhitekt i pisac, izdao 1823 knjigu o životu i delu Wrena. Harvey je bio učenik svog oca, a 1836 je pobedio na konkursu za St. George's Hall, Liverpool (projektovan 1840). Mada u kompoziciji grupa i masama stubova nema više prisutne grčke čistote, zgrada je i dalje ubedljivo klasičnog karaktera. Enterijer je završio briljantni C.R. Cockerell 1851-4.

ELMES, JAMES (1782 – 1862) Otac H.L. Elmesa. Poznat je po svojim tekstovima, posebno kao izdavač T.H. Shepherdove »Metropolitan Improvements« (1827-9) i »Memoirs of the Life and Works of Sir Chr. Wren« (1823). Takodje je radio kao arhitekta i nadzornik na izgradnji objekata.

ELMSLIE, GEORGE GRANT (1871 – 1952) V. Purcell & Elmslie. Američki arhitekta i dizaner nameštaja, predstavnik tzv. »Praire School«. Rodjen u Škotskoj, George Elmslie je došao u Ameriku zajedno sa svojim roditeljima kada je imao 13 godina. Nakon tri godine, bio je početnik u arhitektonskom birou u Chicago-u, u kojem su u to vreme radili George Washington Maher i Frank Lloyd Wright. Nakon dve godine, Elmslie je započeo dvadesetogodišnji rad zajedno sa Louisom Sullivanom, pre nego što je osnovao sopstvenu praksu. Dizajnirao je nameštaj, pre svega izradjen od hrastovog drveta, u maniru »Prerijske škols« (»Prairie Schiool«), naglašavajući tematsko jedinstvo u upotrebi ponavljajućih dekorativnih motiva. Elmslijeva upotreba organskih motiva potseća na radove Sullivana, što je razumljivo, obzirom da je Elmslijev nameštaj bio namenjen Sullivanovim objektima. Njegov idiom ostao je blizak Sullivanovom i manje izražajno geometričan od Wrightovih objekata, čak i u primerima kada je izradjivao nameštaj za sopstvene potrebe.

ELSAESSER, MARTIN (1884 – 1957) Nemački arhitekta. Studirao je kod Bonatza i Theodora Fischera, od kojih je primio svoje interesovanje za istorijske stilove. Bio je značajan edukator, a objavio je »Einführung in das Entwerfen« (Uvod u dizajn, 1950), kao i »Wohnung und Lebensgefühl« (1955). Mnogi njegovi projekti za stambene objekte, škole, crkve i bolnice bili su objavljeni 1933; većina je radjena u jednostavnim oblicima, sa kosim krovovima i prihvatljivim proporcijama.

ELSHOËCHT, JEAN-JACQUES-MARIE-CARL-VITAL Francuski skulptor (1791-1856). Učenik A. Bosioa u Parizu. Radio skulpture za crkve, alegorijske grupe (Saona i Rhôna i Materinstvo i siromaštvo na fasadi bolnice u Lyonu; Triton i Nereida na fontani na Place de la Concorde u Parizu), kao i portretne biste.

ELY, REGINALD ILI REYNOLD OD (akt. 1438 – umro 1471) V. Reginald of Ely

EMBERTON, JOSEPH (1889 – 1956) Engleski arhitekta. Radio je zajedno sa Burnetom i Taitom u periodu od 1918 do 1922, kada je osnovao praksu zajedno sa P.J. Westwoodom. Firma je uvela bogat islamski stil u projektima različitih »kioska« za manifestaciju British Empire Exhibition, Wembley, Middlesex (1924 – 5, srušeni). takodje su projektovali Summit House, Holborn (1925), za Austrian Reed, koja je pokazala uticaj Burneta & Taita. Emberton je preuredio i proširio izložbene dvorane u Olympia-ji, Hammersmith Road, London u »senzacionalnom modernističkom stilu« (1929-30), kao što je opisao Pevsner, a objekat liči kao da je sagradjen od betona, mada je u stvari načinjen od opeke i željeza, sa detaljima koji su preuzeti sa Mendelsohnove kule Einstein u Potsdamu. Ova tendencija prema uvodjenju stila internacionalnog modernizma nastavljena je u njegovom Royal Corinthian Yacht Club, Burnham-on-Crouch, Essex (1930-31), koji predstavlja rani primer ovog stila u Engleskoj. Sledio je Simpson's Department Store, Picadilly, London (1935-36), koju je Pevsner predstavio kao »progresivnu«. Glavni uticaj na Embertona načinio je Mendelsohn, što se jasno vidi iz zgrade u Oxford Street 363-7. London (1938-9).

EMERSON, SIR WILLIAM (1843 – 1924) Engleski arhitekta. Projektovao je (od 1909) u stilu i veličini »edwardijanskog baroka«(čak grandioznijeg od onog koji je primenjivao Thomas), što se vidi na Queen Victoria Memorialu, Calcutta, India, koji je otvoren 1921. Bio je predsednik RIBA (1899-1902) i pripremio je urbanistički plan za Waterloo Palce, London (1910).

EMERSON, WILLIAM RALPH (1833 – 1917) Američki arhitekta. Njegova domaća arhitektura iz perioda XIX veka, posebno u stilovima »shingle« i »stick«, je veoma značajna, mada je radio i elegantne projekte u verzijama stila »Queen Anne« i »kolonojanom preporodu«. Forbes House, Milton, Mass. (1876) smatra se njegovom najznačajnijom gradjevinom u »stick« stilu, dok je najranija gradjevina u stilu »shingle« kuća C.J. Morrill, Bar Harbor, Me. (1879).

EMLER, LAWRENCE (akt. 1492 – 1506) Nemački drvodelja i projektant. Načinio je izuzetnu glavu na grobnoj skulpturi Queen Elizabeth of York (1503) u opatiji Westminster. Takodje, pretpostavlja se da je načinio model za bronzanu pregradu okolo grobnice kralja Henry-ja VII (1485 – 1509) i njegove supruge u Lady Chapel, koja predstavlja jednu od najlepših pregrada toga perioda.

ENDE, HERMANN Nemački arhitekta (1829 – 1907). Godine 1895-1904 predsednik berlinske umetničke akademije. U svojim projektima primenjuje elemente istorijskih stilova, pre svega, nemačke renesanse.

ENDEJ (grč. 'Endoirz, Endoios) Grčki skulptor (druga polovina VI v.p.n.e.). Radio u Atici. Izvori spominju više njegovih dela; verovatno je jedno od njih sedeći kip Atine, nadjen na padinama atinske akropole; tu je prevladana arhajska ukočenost ustupila mesto većoj prirodnosti i izražajnijem pokretu.

ENDELL, ERNST MORITZ AUGUST (1871 – 1925) Nemački arhitekta stila Art Nouveau i dizajner perioda Arts and Crafts, u bliskoj vezi sa münchenskom secesijom (Sezzesion). Učio kod H. Obrista u Münchenu. Od 1918 direktor umetničke akademije u Breslau (Wroclaw). Bio je član pokreta Deutsche Werkstätten i dizajnirao je nameštaj, tekstil i nakit. Njegov rani rad bio je po karakteru francuski – izrazito kurvilinearan i bujno dekorisan. Radio je pod uticajme Henry Van de Veldea, a radovi su mu sadržali geometrijski karakter nemačkog dizajna iz perioda kasnog XIX veka. Medjutim, postepeno, Endellov rad je postao uzdržaniji, funkcionalan i minimalno dekorisan. Bio je jedan medju ranim dizajnerima čeličnog nameštaja.
Njegov prvi značajan arhitektonski rad je fotografski studio Elvira, München (1896-7), čija je fasada dekorisana uvijenim masama i talasastim formama izradjenim u štuku, koje su postavljene ispod egipatskog korniša: ova fasada predstavlja jedno od najproslavljenijih dela Jugendstila. Razvio je veoma uspešnu praksu u Berlinu od 1901, a zalagao se za naklonost prema spiritualnim vrednostima u svojoj knjizi »Die Schönheit der grossen Stadt« (1908). Bio je pristalica stava van de Veldea koji je bio naklonjen individualizmu u dizajnu, nasuprot Muthesiusovim zalaganjima za standardizaciju u debati koja je vodjena 1914 unutar Deutscher Werkbunda. Preselio se u Breslau (danas Wroclaw« 1918, gde je rukovodio Akademijom umetnosti.
Glavna dela: sanatorijum u Wyku; Wolzogen-Theater u Berlinu; stambene zgrade u Berlinu i predgradjima. Napisao: »Die Schönheit der grossen Stadt«, Stuttgart, 1908.

ENFANT, PIERRE-CHARLES L' (1754 – 1825) Francuz, služio je kao volonter u američkim jedinicama za vreme Rata za nezavisnost od 1777 i projektovao veliki neoklasični paviljon u Philadelphia-i koji je podignut u znak sećanja na rodjenje Dauphina (1782). remodelovao je City Hall u New Yorku u Congress of Federal Hall of the USA (1788-9, srušen 1812). Od 1789 bio je uključen u projektovanje nove savezne prestonice Washington, DC, gde je plan bio zasnovan na grandioznim potezima, oslonjen na dostignuća velikih baroknih prethodnika u evropskoj arhitekturi, posebno na planu Versaillesa.

ENGEL, JOHANN CARL LUDWIG (1778-1840) Nemac, ali aktivan (1778-1840) u Finskoj, poznat po svom neo-klasičnom (empire) stilu. Imao je veliki uticaj na arhitekturu Finske prve polovine XIX veka. Njegov najznačajniji rad nalazi se u Helsinkiju, gradu kojei je sam pomogao da bude rekonstruisan.
Rodjen je 1778 u Charlottenburgu, Berlin, u porodici zidara. Verovatno je imao zidarski zanat, tokom kojeg je došao u kontakt sa budućom profesijom arhitekte. Školovao se na Berlinskom institutu za arhitekturu, nakon čega je služio u pruskoj gradjevinskoj administraciji. Stagnacija koja je nastala nakon Napoleonove pobede nad Pruskom 1806, uticala je na njega i druge arhitekte da pronadju posao izvan zemlje. Godine 1808 prijavio se za mesto gradskog arhitekte grada Tallina u Estoniji. Dobio je posao i na taj način počeo da radi pod okriljem St. Petersburga i Ruske Imperije. Finska je takodje bila bliska zemlja, pa je on ubrzo razvio posao i tamo. God. 1809 počeo je da radi u Talinu; od 1814-15 radio je u Turku, Finska, za lokalnog biznismena, gde je došao u vezu sa Johanom Albrecht Ehrenström, koji je vodio projekat rekonstrukcije Helsinkija. God. 1816 Engelovi planovi za helsinki bili su predstavljeni Caru Aleksandru I i Engel je ubrzo imenovan za arhitektu koji će voditi rekonstrukciju Helsinkija. 1819-1820 Engel je učvrstio svoj status, pa je dobijao sve više poslova.
Engel je vrlo dobro poznavao Schinkelov rad. Postoje dva izvora njegovog neo-klasičnog stila. Njegove glavne gradjevine su Senat (1818-22), Stara crkva (1826), Univerzitet (1818-32), katedrala (1830-40) i Univerzitetska biblioteka (1836-44), sve u Helsinkiju. Katedrala je striktno centralnog plana, grčki krst sa četiri portika spolja, a quatrefoil iznutra. Iznad centra podignuta je visoka kupola. Univerzitetska biblioteka ima dve duguljaste čitaonice sa detašovanim gigantskim stubovima okolo.

ENGELBERGER, BURKHARD (akt. 1469 – umro 1512) Nemački arhitekta. Završio je hor u Kilianskirche, Heilbronn, 1480, a bio je konsultant arhitekta na Münsteru u Ulmu 1492-4, gde je povisio toranj. Pretpostavlja se da je izveo veliki deo radova na crkvi Sts Ulrich und Afra, Augsburg, uključujući svodove i toranj (1475-1506). Na njegovoj grobnoj ploči zabeleženo je da je bio majstor koji je sagradio veliku crkvu St Ulrich, a verovatno je projektovao veliki deo njenog glavnog korpusa.

ENGLISHMAN, WILLIAM THE (akt. 1174 – umro 1214) Engleski majstor graditelj. Radio je pod Williamom of Sensa na rekonstrukciji katedrale u Canterbury-ju, Kent, od 1714, a nastavio je radove nakon 1177 (kada je Sens bio povredjen i nije mogao da radi) sve do 1184. Zaslužan je za inovacije u Canterbury-ju, kao što su na Trinity Chapel i Corona (kružna kapela na istočnoj strani). Moguće je da je učestvovao na gradnji katedrale u Chichesteru (1187 – 99) i možda na opatiji St Radigund, Dover, Kent.

ENLART, CAMILLE Francuski arheolog i istoričar umetnosti (1862 – 1927). Bavio se različitim problemima arheologije i istorije umetnosti.

ENRIQUE MAESTRO (franc. HENRI MAÎTRE) Španski graditelj (? Burgos – 1277). Jedan od graditelja katedrala u Burgosu i Leónu. Uneo u te gradjevine elemente francuske gotike. Pripisuje mu se transept katedrale u Burgosu, koji podseća na transept katedrale u Reimsu; na nju podseća po planu i konstrukciji katedrala u Leónu.

ENRĺQUEZ DE RIVERA, PEDRO Španski graditelj u XV veku, poznat po gradnji jedne od najlepših kuća u Sevilli, tzv. kući Pilata. Gradjena je u stilu mudéjar (mešavina gotike i mavarskih elemenata). Gradnju je nastavio njeov sin; dovršena je 1553.

ENSHŪ, KOBORI MASAKAZU japanski slikar, dekorater i hemičar (1579 – 1647). Osnivač Enshū škole u kojoj je tradicionalno znanje japanske keramike, pre svega čajnog posudja, dostiglo svoj vrhunac. Kao dekorater, E. je radio ukrase u dvorovima i hramovima, služeći se emaljem i rezbarenjem u drvetu. Osnovao parkove (dvorac Katsura, Tokyo), koji se smatraaju klasičnim primerima japanske vrtne umetnosti.

ENSINGEN ili ENSINGER, ULRICH VON Nemački graditelj ( oko 1350 – 1419). Jedan od majstora u razdoblju kasne gotike. Upravljao 1392-1417 gradnjom katedrale u Ulmu; u medjuvremenu (od 1399) sagradio oktogonalni korpus zvonika katedrale u Strassburgu i radio (od 1400) na izgradnji Frauenkirche u Esslingenu. Delovao takodje u Milanu i u Baselu. U Ulmu su njegov rad na katedrali nastavili njegov sin Matthäus Ensinger i unuk Moritz Ensinger.

ENSINGER ili ENSINGEN PORODICA Porodica južnih Nemačkih zidara: dva najznačajnija člana su Ulrich i Matthäus. Ulrich von Ensinger (umro 1419), bio je dovoljno autoritativan da su ga predstavnici vlasti 1391 konsultovali u vezi izgradnje milanske katedrale; njihovu ponudu on je ipak odbio. Godine 1392 postaje majstor mason na Münsteru u Ulmu (počet 1377). Značajno je izmenio osnovu i preseke i uradio projekte za zapadni toranj sa izuzetnim tremom. Gornji delovi tornja izgradjeni su na osnovu izmenjenih planova Matthäusa Böblingera. 1394 Ulrich odlazi napokon u Milano, medjutim, nije bio zadovoljan ili nije uspeo da ubedi vlasti, tako da se vratio 1395. Godine 1399, uz njegov posao koji je obavljao u Ulmu, bio je uposlen na nastavljanju radova gradnje zapadnog tornja u Strassbourgu. Na tom poslu, on je bio taj koji je započeo gradnju jednog tornja umesto dva prvobitno projektovana, a sagradio je čarobnu oktagonalnu binu. Toranj je, ipak, konačno uobličio njegov naslednik Johann Hültz. Takodje je radio u Esslingenu od oko 1400 pa nadalje, gde je verovatno dao nacrte za zapadni toranj, kojeg je izveo (i verovatno izmenio) Hans Böblinger.
Ulrich je imao tri sina koji su postali zidari (masoni). Jedan od njih je Matthäus (umro 1463) koji je u prvo vreme radio kod svog oca u Strassbourgu, a zatim je postao majstor mason u Bernu, gde je izradio nacrte za novu katedralu (Münster) 1420-21. Iz Berna preuzeo je posao majstora masona u Esslingenu, ali je 1440 na njegovo mesto došao Hans Böblinger. Od 1446 bio je majstor mason u Ulmu. Medju njegovim sinovima, trojica su bili masoni.

EOSANDER, JOHANN FRIEDRICH (zvani FREIHERR VON GÖTHE) (1669 – 1729) Rodjen u Skandinaviji, postao je Dvorski arhitekta u Berlinu, nasledivši na tom mestu Schlütera kao arhitekta berlinskog Schlossa. Na dvorcu je radio u periodu od 1707 do 1713, gde je dodao zapadno krilo sa velikim portalom sa trijumfalnim lukom i deo fronta prema Lustgartenu (oba srušena). Projektovao je deo glavnog krila, kupolu sa tamburom kao i kapelu na palati Charlottenburg, berlin, od 1702. Takodje je izradio planove za kraljevski dvorac u Schönhausenu, kod Berlina (od 1704), izveo radove na dvorcu Oranienburg, takodje pored Berlina (1706-9) i projektovao centralni blok vrtne palate Monbijou, Berlin (od 1708). Izgradio je imanje u Altlandsbergu, kod Frankfurta na Oderu (1709, srušeno) i dvorac u Übigau-u, kod Dresdena (1724-6).

EPIKTET (grč. 'Epicthtoz, Epiktetos) Grčki slikar vaza iz druge polovine VI v.p.n.e. Njegov stil označava prelaz od stila crnih ka stilu crvenih figura. Na ovaj način radi niz slikara vaza (Epiktetov krug). Često prikazuje lik u živom pokretu, ukomponovan u krug. Dosta njegovih dela je nadjeno na području nekadašnje Etrurije.

EPILIK (grč. 'Epilucoz, Epilykos) Grčki alikar vaza iz Atike (druga polovina VI v.p.n.e.). Blizak Epikztetu, Epilik spada u red prvih predstavnika stila s crvenim figurama. Sačuvane su dve njegove signirane vaze. Pored njih, ime E., uz dodatak caloz (kalos), nalazi se i na drugim vazama iz Epiktetovog kruga; medjutim, slike su na njima stilski raznorodne, pa se zaključuje da potiču iz različitih ruku.

ERARD (ERRARD), CHARLES Francuski slikar, graditelj i dekorater (Nantes, oko 1606 – Rim, 1689). Na studijama u Rimu crta antičke spomenike i radi u ateljeu N. Poussina. U Parizu slika u baroknom maniru kompozicije i kartone za tapiserije i prevodi dela A. Palladija o arhitekturi. Izvodi dekoracije u Louvreu i u palati Luxembourg. Radio za dvorce Versailles, St. Germain-en-Laye i Fontainebleau. Bio je medju prvom dvanaestoricom članova Académie de peinture et sculpture, osnovane 1648. Od 1666 direktor Académie de France u Rimu.

ERCO (osnovana 1934). Vodeći snabdevač sredstava arhitektonskog osvetljenja. Kompanija je osnovana u Nemačkoj i vrlo brzo je izrasla u periodu »ekonomskog čuda« kasnih 1950-tih. Proizvodila je po nacrtima mnogih značajnih dizajnera, medju kojima su: Emilio Ambasz, Terence Conran, Ettore Sottsass i Roger Tallon.

ERCOLANI, LUCIEN (rodj. 1888) Italijansko-britanski dizajner nameštaja iz perioda sredine XX veka. Ercolani se dovodi u vezu sa konzervativnim ukusom za rustičnim nameštajem u eri modernizma. Rodjen u Italiji, živeo je u Britaniji od svoje treće godine. Osnovao je kompaniju za manufakturu nameštaja, Furniture Industries Ltd., u periodu ranih 1920-tih. Firma i dalje prodaje nameštaj, njegov i tudj, pod zaštitnim znakom »Ercol«. Impresioniran Windsor stolicom i američkim Shaker nameštajem, Ercolani je kreirao nameštaj zasnovan na tradicionalnim oblicima, posebno verzije osnovnog modela Windsor stolice. Mnogi medju njegovim komadima su bili veoma popularni i nikada nisu izašli iz proizvodnje.

ERDMANNSDORF, FRIEDRICH WILHELM FREIHERR VON (BARON) (1736-1800) Neoklasičan arhitekt inspirisan engleskim neo-palladijanizmom, u modi u Potsdamu Fredericka Velikog, više nego što je to bio i sam Palladio. Odlučio je da postane arhitekt za vreme svog putovanja u Englesku 1763. Njegov rad je elegantan i ugladjen, veoma različit od radikalnog i strogog neo-klasicizma njegovog savremenika Ledouxa. U periodu 1765-6 putovao je po Italiji zajedno sa svojim patronom vojvodom od Anhalta gde je sreo Winckelmanna i Clérisseaua. Takodje, ponovo je posetio Englesku. Nakon povratka u Nemačku, sagradio je neo-palladijansku palatu u Wörlitzu (1768-73). Sve njegove kasnije gradjevine sagradjene u Dessau-u su srušene: Schlosstheater (1777), Schloss Georgium (oko 1780) i štale i Škola jahanja (1790-91).

ERGONOMI DESIGN GRUPPEN (osnovana 1979) Švdska konsultantska firma za industrijski dizajn, koja je specijalizovana, kako samo ime upućuje, u egonomiju. Njeni osnivači, Maria Benktzon i Sven Eric Juhlin, poznati su posebno po svojim proučavanjima dizajna za hendikepirane.

ERGOTIM (grč. 'Ergotimoz, Ergotimos) Grčki majstor i keramičar, radio u Atici sredinom VI v.p.n.e. Izradio je, pored ostalih, i čuvenu François – vazu), koju je oslikao Klitija. Signature Ergotima i Klitije nalaze se na još nekoliko fragmenata vaza, a samo Ergotimova na jednoj zdeli iz Egine.

ERHART, GREGOR Nemački drvorezbar (oko 1460 – 1540). Godine 1502 dobija narudžbinu za drvorezbarske radove na glavnom oltaru cistercitske crkve u Kaisheimu (slikarske radove izveo H. Holbein st. a stolarske A. Daucher). Središnja figura Marije zaštitnice stilski se približava renesansi.

ERICKSON, ARTHUR CHARLES (rodj. 1924) Kanadski arhitekta. Privukao je medjunarodnu pažnju svojim planom za centralni pokriveni »mall« za Simon Fraser University, Burnaby, Vancouver (1963-5), koji je projektovao zajedno sa Geoffrey Massey-em (r. 1924), pod uticajem radova Le Corbusiera, Kahna i Rudolpha. Ericksonova ekspresivna arhitektura stubova i greda najbolje je vidljiva na Smith House, West Vancouver (1965) i Museum of Anthropology, University of British Columbia (1973-6). Njegova Canadian Chancery, Washington, DC (1983-9) demonstrira odgovor na pitanja klasicizma u Washingtonu, svojim velikim dvorištem i rotondom.

ERITH, RAYMOND (CHARLES) (1904-1973) Engleski arhitekta. Sin mašinskog inženjera, a svoju arhitektonsku vokaciju je razvio u detinjstvu, u dugom periodu bolesti. Upisao je Architectural Association u Londonu 1921, potom je radio u birou Percy Morley Horder (1870-1944) i započeo praksu 1928, u partnerstvu sa Bertramom Hume (1901-77) sve do 1939. Interesantan njegov rani rad, zajedno sa Hildom Mason (1880-1955) je crkva St Andrew, Felixstowe (1931), modernizovan perpendikularan gotički projekat sa betonskim kosturom i panelima od opeke. Njegovo opredeljenje za klasicizam vidno je u brojnim konkursnim projektima, kojih je, medjutim, realizovao vrlo malo. Značajan je njegov rad zajedno sa Quinlanom Terry.

ERLACH, JOHANN BERNHARD FISCHER VON (1656 – 1723) V. Fischer

ERLER, FRITZ Nemački slikar, dekorater i crtač (1868 – 1940). Studije započeo u Wroclawu (Breslau) a nastavio u Parizu. Radio u Münchenu, gde je jedan od osnivača časopisa »Die Jugend« (1896). Radio velike dekorativne kompozicije, pretežno sa motivima iz nemačke mitologije. Bavio se scenografijom i osnovama za proizvode primenjene umetnosti, gde je dao tipične primere münchenskog Jugend-stila.

ERMILOV, VASILII (1894 – 1967) Primarno je obrazovan na polju lepih umetnosti u svojoj rodnoj Ukrajini, u Harkovu, a potom na moskovskom Institutu za slikarstvo, skulpturu i arhitekturu od 1913. Za vreme boravka u Moskvi sreo je kubo-futuriste Burliuka i Majakovskog, vodeće ličnosti ruske avangarde. God. 1917 Ermilov se vraća u harkov, noseći sobom stil i ideologiju konstruktivizma. God 1919 i 1920 dizajnirao je i proizveo agitprop postere i murale, oslikavao je vozove jednostavnim slikama sa namerom prenošenja revolucionarnih poruka u krajeve izvan Rusije.

ERSKINE, RALPH (1914-2005) Rodjen 1914. u Londonu, diplomirao je arhitekturu na Regent Street Polytechnic 1938., a već sledeće, 1939., u zoru Drugog svetskog rata emigrira u Švedsku, čija ga aktivna pozitivna državna socijalna politika inspiriše da, kao pacifista i humanista, na najbolji način razvija svoje ideje o humanoj i socijalnoj arhitekturi. Tu, u periodu rata, završava i druge studije arhitekture na Švedskoj kraljevskoj akademiji umetnosti u Stockholmu.
Svoju karijeru i reputaciju gradi u Švedskoj, gde, krajem 40-tih godina podiže svoja prva naselja: Gyttrop (1945-55) i Hammarby (1947-61). U mestu Lissma, Solangen, gradi sopstvenu porodičnu kolibu, da bi živeo i radio u prirodnom okruženju. Prirodi će se vratiti 1963., kada svoj arhitektonski studio smešta na ostrvo Royal Island, gde će veliki deo života i rada provoditi na čuvenoj «Veroni», ukotvljenoj kući na vodi. Kasnije projektuje stambene zajednice Kiruna (1961) i Tibro (1959-67), veći broj industrijskih objekata, a radi i arhitektonske studije za arktičke i subarktičke uslove, koje je predstavio na Kongresu CIAM-a 1950. u Otterlo-u. Od 1959. njegov rad se vezuje za Team X, savez arhitekata nastao povodom organizovanja Desetog kongresa CIAM-a 1956. Team X su formirali arhitekti koji su zahtevali revitalizaciju pokreta internacionalne Moderne, a medju značajnim članovima bili su Aldo van Eyck i Alison i Peter Denham Smithson.
Medjunarodnu reputaciju, Erskine je stekao tek sedamdesetih godina projektom stambenog naselja Byker u Newcastle-u, na severu Engleske, čija gradnja traje u periodu 1969-81. U središte naselja je postavio svoj arhitektonski biro kako bi direktno mogao da prati eventualne reakcije stanara. Zbog značajnog iskustva gradnje u hladnim klimatskim uslovima, 1973. Erskina pozivaju u Kanadu, gde će on tokom naredne tri godine raditi na podizanju grada u Resolute Bay, North-West Territories.
U periodu 1980-tih, Erskine postaje poznata ličnost u svetskoj arhitekturi, cenjena zbog snage formi koje je kreirao, svojih neuobičajenih rešenja problema i ličnih odgovora na zahteve pejzaža i klime sredine u kojoj je projektovao. Posebno su značajni njegovi upravni i trgovinski objekti koje je projektovao u Skandinaviji i Velikoj Britaniji, kao na pr. Lila Bommen u Goeteborgu (1987-89). U Drottingholmu (Švedska) Erskine je 1981. osnovao mali arhitektonski biro nazvan «Erskine & Tovatt», kako bi se ponovo intenzivno posvetio projektovanju. Godine 1987. dobio je najveće britansko arhitektonsko priznanje, Royal Gold Medal for Architecture, RIBA. Poslednjih godina 20. veka, Erskine eksperimentiše sa arhitektonskim sredinama gradeći objekte koji su klimatski upotpunosti kontrolisani, kao na poslovnoj zgradi Larson («The Ark») u Hammersmith-u, London i tornju u Gothenburg-u.

ERVI, AARNE Finski arhitekt (1910 - 1977) Finski arhitekta. Radio je za Aalto-a pre nego što je osnovao sopstvenu praksu 1938, projektujući veliki broj objekata, uključujući industrijske i univerzitetske objekte. Prema njegovom planu (1953) sagradjen je vrtni grad Tapiola kod Helsinkija, za koji je projektovao više zgrada (1954-64). Dao urbanističko rešenje ua Oulu (zajedno sa O. Meurmanom). Sagradio: klupsku zgradu, Otaniemi, 1951; univrzitet, Turku, 1954-58.

ERWIN VON STEINBACH (?, 1244, umro 1318) Jedan od najslavnijih srednjovekovnih arhitekata zahvaljujući što je Goethe pisao poemu o katedrali u Strassbourgu, posebno o fasadi i tornju, vezujući ih za Erwinovo ime. Prema jednoj ranoj inskripciji, Erwin je zaista započeo fasadu 1277. Dokumenti ga pominju 1284(?), 1293 i 1316. Medjutim, tokom tog vremena, izgradnja tornja nije ni počela, čak su i niži delovi fasade doživeli dve promene plana. Više je verovatno da su srećno preživeli crteži za fasadu, poznati kao »B« planovi, u stvari Erwinovi.

ESCHER, MAURITS CORNELIS (1898 – 1972) Holanski grafički umetnik, poznat po svojim matematički inspirisanim drvorezima, litografijama i mezzotintama, koje predstavljaju nemoguće konstrukcije, perspektive, istražuju beskonačnost i ponavljanje. maurits Cornelis ili Mauk, kako mu je bio nadimak, rodjen je u Lleuvardenu (Friesland), Holandija. 1903 njegova porodica se odselila u Arnhem, gde je Escher pohadjao školu. Mada je bio odličan u crtanju, njegove ocene su generalno bile slabe i on je ponavljao razred. 1919 Escher se upisao nu Haarlemu na Školu arhitekture i dekorativnih umetnosti. Kratko je studirao arhitekturu, medjutim, okrenuo de dekorativnim umetnostima studirajući u ateljeu Samuela Jessuruna de Mesquita, umetnika sa kojim će ostati u prijateljskim odnosima. 1922 Escher je napustio školu, naučivši osnove crtanja i drvoreza. Narednih godina, putovao je po Italiji, gde se, zajedno sa svojom suprugom koju je upoznao u Italiji i oženio 1924, smestio u Rimu, gde je ostao sve do 1935, kada je klima pod Mussolinijem postala nepodnošljiva. Iz Italije, bračni par odlazi za Švajcarsku, a potom idu u Ukkel, mali grad kod Brisela u Belgiji. 1941 odlaze u Baarn, Holandija, gde će Escher ostati sve do 1970. Najveći deo escherovih grafika i crteža datira iz perioda 1950-tih i 60-tih. Umro je 1972, kada je imao 73 godine.

ESELER ILI ESSLER, NIKOLAUS (oko 1400 – 92) Nemački arhitekta, uključen u gradnju profinjenih gotičkih »halnih crkava« (Hallenkirchen) u Nördlingenu (od 1427) i Dinkelsbühlu (od 1448). Zajedno sa svojim sinom, takodje Nikolausom, doprineo je drugim radovima na crkvama u Rothenburgu-ob-der-Tauber u Augsburgu.

ESHERICK, WHARTON (1887 – 1970) Američki proizvodjač nameštaja iz perioda dvadesetog veka, često se smatra za ključnu ličnost prethodnice američkog stila »handicraft« preporoda iz 1970-tih. Bio je slikar i skulptor u prvo vreme, a vrlo brzo se okrenuo izradi nameštaja. Radio je komade i imao prodavnicu i skladište, koje je 1913 osnovao u blizini Philadelphije. Radio je u jednostavnom stilu, koji je bio pod uticajem »Shaker« nameštaja i geometrijskog ogranka evropskog Art Nouveau-a, sličnom stilu u kojem je radio Richard Riemerschmid. Vremenom, Esherickov stil se okreće više organskim, kurvilinearnim elementima, u reai protiv angularnosti internacionalnog stila.

ESPACE (franc. Prostor, osn. 1951) Grupacija umetnika koju osniva 1951 u Parizu vajar André Bloc (1896 – 1966) sa nekolicinom arhitekata i slikara, medju kojima su bili: Félix del Marle, Edgard Pillet, Victor Vasarely i Nicholas Schöffer. Program ove grupe se slaže sa opštom tendencijom apstraktne umetnosti prema jednoj kolektivnoj estetici: obuhvatanje svih oblika umetničke aktivnosti (saradnja slikarstva, vajarstva i arhitekture) i razvijanje vizuelne senzibilnosti pojedinaca za savremene oblike života u njegovim tehničkim aspektima (dispozicija modernog grada, parka, ulice, konstrukcija hale, mosta). Grupi pristupaju umetnici u Francuskoj, Belgiji, Švajcarskoj, Italiji, Engleskoj i Švedskoj.

ESPRIT NOUVEAU (franc. novi duh) Pariska revija, koja je 1920-25 odražavala tadašnja nova stremljenja u umetnosti i nauci. Utemeljili su je predstavnici purizma slikar A. Ozenfant i arhitekt Le Corbusier. Njen je program upoznavanje, približavanje i usklađivanje svih oblika ljudske aktivnosti, kojima je zajednički cilj: pobeda konstruktivnog duha i sinteze. Konstruktivan duh potreban je za stvaranje slike ili pesme upravo tako, kao što je potreban na pr. za građenje mosta. Zbog svog programa, revija je do danas sačuvala aktuelnost. E.n. je, osim A. Ozenfanta i Le Corbusiera, okupio saradnike iz najrazličitijih područja ljudske delatnosti - likovne umetnike (R. Bissiere, C. Carra), književnike (A. Breton, L. Aragon, P. Eluard, J. Cocteau), muzičare (D. Milhaud, E. Satie), filozofe (R. Aron, V. Basch) i naučnike (R. Allendy).

ESSENWEIN, AUGUST OTTMAR Nemački arhitekta i istoričar umetnosti (1831 – 1892). Godine 1864 bio je gradski gradjevinski savetnik u Krakovu; od 1866 upravnik Germanisches Nationalmuseuma u Nürnbergu. Kao arhitekta, izveo u Nürnbergu (1884-89) delove muzeja, proširio Većnicu i restaurisao Frauenkirche.

ETEX, ANTOINE Francuski slikar, vajar i graditelj (1808 – 1888). Učio slikarstvo, vajarstvo i arhitekturu (F.-L.-J. Duban). Kao arhitekta radi grobnice Napoleona I i Vaubana u Hôtel des Invalides, i spomenik revolucije 1848. Eklektičar, u svojoj mnogostranosti izveo je niz osrednjih zanatski solidnih dela.

ESSEX, JAMES (1722 – 1784) Engleski arhitekta, jedan medju najboljima koji su radili u stilu gotičkog preporoda. Projektovao je mnoga dela u klasičnom stilu u Cambridgeu, medjutim, značajan je pre svega jer je bio prvi koji je shvatio strukturne činioce gotičke arhitekture, objavivši više pionirskih radova o srednjovekovnoj arhitekturi u „Journalu“ koji je izdavalo društvo Sociaty of Antiquaries of London. Projektovao je Beauclerk Tower i Gothic Gate na Strawberry Hillu, Twickenham, Middlesex (1776) za Horace Walpole-a i izvršio rekonstrukcije i restauracije na katedralama u Lincolnu (1762 – 5) i Ely-ju (1757-62).

ETCHELLS, FREDERICK (1886 – 1973) Engleski arhitekta i slikar. Bio je pionir internacionalnog modernizma, što se vidi na njegovoj Crawford’s Advertising Building, High Holborn 223, London. Takodje je projektovao zgradu u Chapel Street br. 38, Westminster (1934) i više objekata na Grosvenor Estate, Westminster. Najbolje je upamćen po prevodjenju Le Corbusierove „Vers une architecture“ na engleski jezik (1927). Zajedno sa G.W.O Addleshaw-om, dekanom Chestera, napisao je „Architectural Setting of Anglican Worship“ (1948), knjigu koja će postati klasika. Bio je takodje izdavač i tipograf.

EUBULID (grč. Euboulidhz, Eubulides) Atinski skulptor, verovatno iz II v.p.n.e. Njegovo je delo realistički lik sedećeg Hrisipa, nadjen na atinskoj Agori.

EUDES DE METZ (ODO VON METZ) Franački graditelj iz perioda kraja VIII veka. Gradio oko 790 – 804 dvorsku kapelu, jezgro današnje katedrale u Aachenu, po nalogu Karla Velikog.

EUFRONIJE (grč. Eufronios, Eufronios) Grčki slikar vaza u prvoj polovini V v.p.n.e. Predstavnik stila sa crvenim figurama, po antičkoj tradiciji najistaknutija ličnost grupe atičkih slikara vaza. Njegova ranija dela pokazuju odredjene arhajske karakteristike; kasniji radovi sadrže figure sa punim volumenom i slobodnijim pokretima, a perspektivna shvatanja su mu približno tačna.

EULALIUS (aktivan VIv.) Vizantijski graditelj i mozaičar iz treće četvrtine VI veka. Moguće je da je bio pronalazač plana u obliku vizantijskog krsta ili »quincunxa«, petokupolne gradjevine, kao što je ona Svetih Apostola, u Konstantinopolju. Izradio planove za crkvu Svetih Apostola, Konstantinopolj (536-45, srušena), prototip crkve sa planom grčkog krsta i pet kupola. Ona je inspirisala plan crkve S. Marco u Veneciji (početa oko 1063) i crkve St. Front, Périgueux.

EUMAR (grč. Eumarhz, Eumeres) Grčki slikar vaza iz VI v.p.n.e.. Dosledno je sprovodio bojenje muških osoba crnom, a ženskih osoba belom bojom, za razliku od svojih prethodnika koji su izradjivali monohromate (crveno obojene površine unutar kontura).

EUPOLEMOS, EUPOLEM (grč. Eupolemoz, Eupolemos) Grčki graditelj iz perioda kraja V v.p.n.e. Sagradio je novi Herin Hram u Heraionu kod Arga. To je dorski peripteros sa 6:12 stubova i sa trobrodnom celom. U celi se nalazila Herina statua, delo Polikleta.

EUTIHID (grč. Eutucidhz, Eutyhides) Grčki vajar iz Sikiona na prelazu iz IV v.p.n.e. u III v.p.n.e. Učenik Lizipa; jedan od majstora ranoh helenističkog razdoblja. Izradio statuu koja personifikuje reku Eurotu, bronzani kip boginje Tihe za Antiohiju i kip olimpijskog pobednika Timostena.

EUTIKRAT (grč. Euqucrathz, Euthykrates) Grčki vajar iz Sikiona na prelazu iz IV u IIi v.p.n.e., sin Lizipov. kao i otac, E. lije svoje radove u bronzi. Prema antičkoj tradiciji izradio je grupu »Konjanička bitka«.

EUTIMID (grč. Euqumidhz, Euthymides) Grčki slikar vaza iz V v.p.n.e., radio u Atici. Jedan od predstavnika stila crvenih figura i pripadnik Epiketovog kruga. Sklon velikim formama, simetriji, mirnim dekorativnim kompozicijama. Ukrašava amfore, hidrije i kratere.

EVANS AND SHALEV Arhitektonska firma, osnivači: Eldred Evans i David Shalev. Eldred (Ann) (Oliver) Evans (1937 -) Studije arhitekture na Architectural Association, London, 1961; Street Polytechnic, 1969. Od 1962 vodi sopstveni arhitektonski biro, a od 1965 radi zajedno sa Davidom Shalev, dok 1969 zadnički osnivaju firmu Evans and Shalev. Pripada arhitektima kasnog modernog trenda medju predstavnicima britanskog modernizma. Uprkos mnogim pobedama na arhitektonskim konkursima, samo nekoliko, uglavnom javnih gradjevina, je izvedeno. Njegovi objekti su značajni po upotrebi forme i materilaja kojima se objekat dobro uklapa u kontekst gradske celine, kao što je to postignuto na projektu za Shrivenham (vojna biblioteka, 1981). Skulptorno oblikovani kompleksi se sastoje od kompozicije pravouglih i trougaonih elemenata plana. Beskompromisnost u komponovanju i rigidnoj repeticiji identičnih prostornih i formalnih konfiguracija doneli su studiju Evans and Shalev kriticizam koji ukazuje da njihova arhitektura, oslonjena na moderne strukture Le Corbusiera, u suštini, predstavlja nerazimevanje ili pogrešno razumevanje Le Corbusierovih formi.

EVANS, ARTHUR JOHN Engleski arheolog (1851 – 1941). Putuje po Rusiji i Laponiji, a 1875 po Balkanskom poluostrvu, gde vrši arheološka i etnografska istraživanja. Od 1884 do1908 je direktor Ashmolean Museuma u Oxferdu. Vršio arheološka iskopavanja na Siciliji i južnoj Italiji. Godine 1893 započeo prva istraživanja na Kritu. Od 1900 vodio iskopavanja u Knososu koja, kao dopuna Schliemannovih radova u Troji, Mikeni i Tirintu, donose izuzetno značajne rezultate.

EVANS, EDWARD (1679 – 1754) Umetnički stolar iz Philadelphije, koji je raio u stilu William and Mary. Evans je izradio najstariji datirani komad nameštaja kodi je izradjen na području Philadelphije, sto sa sklopivom stranicom iz 1707.

EVERARD, ROBERT (akt. 1440 – 1485) Engleski majstor graditelj. Pretpostavlja se da je nasledio Jamesa Woderofea na katedrali u Norwichu oko 1453, gde je projektovao kameni toranj i svod nad brodom (oko 1463-72). Njegov perpendikularni lierni svod se uveliko ubraja medju najlepše svodove te vrste.

EYCK, ALDO VAN (1918 – 1999) Rodjen u Driebergenu, Holandija. Školovao se u Engleskoj u mladosti, otišao u Zürich, gde se upisao na ETH. Predavao na amsterdamskoj Akademiji za arhitekturu od 1954-1959 i bio je profesor na tehničkom fakultetu u Delftu od 1966 do 1984. Takodje je bio izdavač arhitektonskog magazina »Forum« od 1959 do 1963 i 1967. Bio je član CIAM-a a 1954 suosnivač grupe »Team 10«. Ven Ayck je predavao po celoj Evropi i Severnoj Americi propagirajući potrebu da se odbaci funkcionalizam i napadajući nedostatak originalnosti u većini primera posleratnog modernizma. Pozicija Van Eycka koeditora holandskog magazina »Forum« pomogla je publikovanju zahteva grupe »Team 10« za unošenje humanizma u arhitektonsko projektovanje. Njegova zgrada gradskog sirotišta u Amsterdamu (1957-60), obuhvata forme različitih veličina, koje se »utapaju« jedna u drugu unutar kvadrangularnog okvira, kreirajući kompleksni znak urbanog prostora. Medju ostalim radovima, nalaze se paviljon skulptura u Arnheimu, u kojem je kružni plan podeljen na prave i polukružne segmente (1966), Pastoor vanArskerk, u Hagu (1968-70), kao i Konferencijski centar sa restoranom, Noordwijk (1984-9). Njegov rad je klasifikovan unutar strukturalizma; sam je objavio mnoge članke i polemike. Van Eyck je dobio Zlatnu medalju RIBA 1990.

EYNSHAM, HENRY DE (akt. 1301 – 45) Engleski zidar. radio je na dvorcu Caernarfon, Wales, u prvim godinama XIV veka, a bio je zaposlen na značajnim radovima popravke palate Clarendon (1316-17), pre nego što je sagradio veliki toranj na dvorcu Pontefract, Yorkshire (1323-6). Bio je zaposlen na gradnji Spalding Priory, Lincolnshire, od oko 1328, a pretpostavlja se da je na tom poslu ostao do kraja života. Bio je svestran, angažovan na radovima vojnih i civilnih objekata, a takodje i na izgradnji crkvenih gradjevina. Verovatno je započeo karijeru izvodjenjem konstrukcije na benediktinskoj opatiji u eynshamu, Oxfordshire, ranih 1290-tih, od čega potiče njegovo ime.

EYSERBECK, JOHANN FRIEDRICH (1734 – 1818) Nemački pejsažni arhitekta. Prvenstveno je poznat po svom radu na parku dvorca Wörlitz, kod Dessau-a, koji predstavlja jedan od najznačajnijih i najlepših vrtova aluzija na period prosvetiteljstva XVIII veka, a koji je projektovan za princa Leopolda Friedricha Franza von Anhalt-Dessau (1740-1817), u saradnji sa Erdmannsdorffom i vrtlarima Ludwigom Schochom (1728-93) i Johannom Georg Schochom (1758-1826). park sa svojim »fabriques« bio je primer »mnemoničkog projektovanja«, sa serijama aluzija, uključujući željezni most (koji je bio zasnovan na originalnom od T.F. Pritcharda u Shropshireu (1775-9)) i sinagogu.

EYTON, WILLIAM DE (akt. oko 1310 – 1336) Engleski majstor graditelj. radio je na katedrali u Lichfieldu, Staffordshire, od oko 1310, kada je projektovana Lady Chapel, zajedno sa svodovima i istočnim brodom na krilu hora.

FABIANI, MAX (1865 – 1962) Slovenački arhitekta. Učenik Otto Wagnera u Beču, od 1899 je bio stariji član Wagnerovog biroa i najzaslužniji je za projekte robne kuće Portois & Fix (1899) i apartmanskog bloka Artaria (1900), oboje u Beču. Kao lični savetnik za arhitekturu prestolonaslednika Franza Ferdinanda (1863 – 1914), imao je značajan uticaj. Većina njegovih značajnih objekata, medjutim, nastala je nakon rata 1914-18, a nalaze se u Ljubljani i Trstu. Izradio je urbanistički plan za Ljubljanu Goriziju (kod Trsta), kao i za još nekoliko gradova.

FABRÉ, JAIME (JACOBUS DE FAVARIIS) Španski graditelj, rodom verovatno sa Mallorce gde je u mestu Palma 1296-1317 gradio dominikansku crkvu. Godine 1317 imenovan doživotnim graditeljem katedrale u Barceloni. Originalna zamisao tornjeva iznad oba kraka transepta verovatno je njegova. Istovremeno radi crkve u Geroni i Narbonni.

FABRETTI, RAFFAELE Italijanski arheolog (1618 – 1700). Dugo godina u papinskoj službi, prefekt tajnih arhiva u Castel S. Angelo u Rimu. Posvetio se istraživanju rimskih starina, posebno topografije Lacija. Vodio iskopavanja u katakombama. Prvi je uveo i primenjivao komparativnu metodu u arheološkim radovima.

FAHRENKAMP, EMIL Nemački arhitekta (1885 - 1966). Nemački arhitekta. Bio je asistent a poton i naslednik Wilhelma Kreisa na Školi primenjenih umetnosti i Umetničkoj akademiji u Düsseldorfu. Gradi u funkcionalnom maniru. Projektovao je fabrike i administrativne zgrade za Rhein Stahl korporaciju u više gradova (1920-tih), I.G. Farben elektranu, Frankfurt na Majni (1945-56), kao i više crkava, uključujući one za Luterance u Düsseldorfu (1926) i Essenu (1927).

FAIDHERBE (FAY D'HERBE), LUCAS Flamanski skulptor i graditelj (1617 – 1694). Učio kod oca Henrija F., kod vajara M. Labbea, a potom 1636-40 kod Rubensa, gde je radio nacrte za rezbarije u slonovači. Sagradio crkvu Notre-Dame d'Hanswick u Mechelenu; mnoge crkve u tom gradu dekorisao je skulpturama, a u okolnim mestima nalaze se mnogobrojni njegovi radovi – nadgrobni spomenici, reljefi i poprsja.

FAIN, PIERRE Francuski vajar i graditelj iz XVI veka iz Rouena. Učestvovao 1501-02 na gradnji nadbiskupske palate u Rouenu i opatijske palate u Saint Ouenu, a od 1509 restauriše dvorac Gaillon. Ističe se portal tog dvorca, koji je jedno od najvrednijih ostvarenja francuske renesanse.

FALCONETTI Porodica italijanskih umetnika, koji su u XV i XVI veku radili u Veroni kao slikari, dekorateri, graditelji i keramičari. Od 13 po imenu i delima poznatih članova porodice glavna je ličnost Gian (Giovanni) Maria, slikar i graditelj. Njegov sin Provolo Falconetti (oko 1502 - ?) radio je kao keramičar u fajansi i kao dekorater u štuku u Padovi.

FALCONETTO, (FALCONETTI) GIOVANNI MARIA (1468-1535) Prema Vasariju učenik svog oca Jacopa F.; razvio se pod uticajem Pisanella, Liberala da Verona i A. Mantegne, a proučavao je i crtao rimske antičke spomenike. Anticipirao Palladijev klasicizam na svojoj značajnoj loggia i Odeonu u Padovi (1524, sada deo Palazzo Giustiniani). Njegove gradske vratnice, Porta S. Giovanni (1528) i Porta Savanarola Padua (1530) su takodje predivne.

FANTONI Porodica italijanskih drvorezbara i vajara u Rovetti (severno od Bergama), čiji se članovi pominju u periodu 1460-1817. najistaknutiji je Andrea F. (1659-1736), koji na kasnobarokni način i uz primenu elemenata rokokoa izradjuje oltare i mobilijar u crkvama u Bergamu i okolini.

FANZAGO (FONSAGA), COSIMO (1591-1678) Rodjen u Clusoneu kod Bergama, ali se 1608 nastanjuje u Napulju, gde postaje vodeći barokni arhitekta. Pošto je učio za skulptora, radio je takodje kao dekorater i slikar, mada je manje bio zainteresovan u slikanje nego u dekoraciju. Njegov bogat stil došao je do vrhunca na fantastičnoj Guglia di S. Gennaro (1631-60), kao i na ustreptalim fasadama na S. Maria della Sapienza (1638-41), S. Giuseppe degli Scalzi (oko 1660) i njegovoj velikoj nezavršenoj Palazzo Donn'Anna (1642-4). Njegove ranije gradjevine su pre obuzdane i elegantne, kao na pr. arkade na Certosa di S. Martino iznad Napulja.

FARINATI, PAOLO Italijanski slikar i graditelj (oko 1524-1606). Učio kod svog oca Giovannija Battiste F. i kod N. Giolfina. Manirista, u ranim delima blizak Giuliju Romanu. Kasnije je pod uticajem paola Veronesea, svog prijatelja i saradnika od 1552. U arhitekturi, radio je osnove za fortifikacije.

FARLEIGH, RICHARD OF (akt. 1332 – 65) Engleski graditelj. Bio je uposlen na izgradnji opatija u Readingu, Berkshire i Bath-u, Somerset, u periodu pre 1334, kada je imenovan za glavnog graditelja (»master mason«) katedrale u Salisbury-ju. Verovatno je podigao veliki toranj sa zvonikom u Salisbury-ju a moguće je da je zaslužan za izgradnju tornja na Pershore Abbey, Worcestershire. Farleigh je verovatno projektovao St Anne's Gate i kapelu u Close, Salisbury (1350-4). U periodu oko jedne godine (1352-3) bio je glavni graditelj na radovima na katedrali u Exeteru, Devon.

FARNHAM, RICHARD DE (akt. 1242 – 7) Verovatno glavni graditelj na Chapel of the Nine Altars, katedrale u Durhamu (poč. 1242), čiji je projekat pripisan Eliasu de Derehamu. Takodje je opisan kao »architector nove fabrice Dunelm« (arhitekta nove gradjevine Durnhama) u jednom tadašnjem dokumentu, koji ukazuje na njegov veliki značaj.

FARRELL, TERRY (1938 - ) Vodeći engleski arhitekta. Njegov tipičan stil predstavlja kombinovanje high-tech-a i postmodernizma. Njegove zgrade često sadrže šale ili ironije, koje su sastavni deo izraza postmodernizma. Tako, na primer, na TV-am zgradi, na krovu se nalaze obojeni jajoliki završeci, što ne predstavlja samo referencu da zgradu koristi tzv »breakfast tv«, već i sa funkcijom koju su imale urne na klasičnim gradjevinama.
Farrell je diplomirao na Školi arhitekture Univerziteta u Newcastle-u i osnovao sopstvenu praksu 1965. Medju značajnije gradjevine koje je realizovao, ubrajaju se: Blackwall Tunnel ventilacioni tornjevi, London (1962) (južni toranj bio je postavljen unutar Millenium Dome i zbog njega se na kupoli nalazi rupa); Edinburgh International Conference Centre, Škotska; TV-am zgrada, Camden Town, London (1981-02); MI6 upravna zgrada, Vauxhall Cross, London; Embankment Place, na Charing Cross Station, London (1990); Peak Tower, Hong Kong (1995); The Deep, akvarijum ili »submarium«, Hull (2001); Incheon International Airport, Seoul (2002).

FATHY, HASSAN (1900 – 1989) Značajan egipatski arhitekta koji je bio pionir na polju »appropriate technology« gradnje u Egiptu, posebno na polju ponovne upotrebe opeke načinjene od blata (adoba). Fathy je učio za arhitektu u Egiptu, diplomirao 1926 na univerzitetu Kralj Fuad (danas Univerzitet Kaira). Projektovao je svoje prve gradjevine načinjene od blatne gline kasnih 1930-tih. Bio je postavljen na nekoliko pozicija u egipatskoj vladi i imenova za rukovodioca odeljenja za arhitekturu na Fakultetu lepih umetnosti, Kairo, 1954. Fathy je dobitnik nagrade Aga Khan za arhitekturu 1980.
Rodjen je u Alexandriji 1900, a umro je u Kairu 1989, predstavlja najpoznatijeg egipatskog arhitektu od perioda Imhotepa. U svojoj dugoj karijeri, dao je značajan doprinos razvoju Egipta; bio je kosmopolitski orijentisan, profesor, inženjer, arhitekta, muzičar amater, dramaturg, pronalazač, izradio je skoro 160 odvojenih projekata. Fathy je koristio antičke metode projektovanja i antičke materijale. Integrisao je svest o ruralnoj ekonomskoj situaciji u Egiptu sa širokim poljem znanja antičke arhitekture i antičkih tehnika planiranja gradova. Podučavao je lokalno stanovništvo Egipta kako da proizvede sopstvene gradjevinske materijale i sagrade sopstvene kuće. Klimatski uslovi i antičke veštine gradnje imali su uticaja na njegove projektantske odluke i rešenja. Zasnovavši svoje projektovanje na antičkim strukturama masa i proporcija gradjevina, Fathy je inkorporisao zbijene zidove načinjene od opeke i tradicionalna unutrašnja dvorišta u forme svojih projekata, da bi na taj način postigao pasivne sisteme hladjenja gradjevina podignutih u uslovima pustinjske toplote.
Njegov prvi projekat koji je privukao svetsku pažnju je plan za grad New Gourma; 1947, ovaj projekat je doživeo povoljne kritike u Britaniji, a potom i u ostatku Evrope. God. 1957 on odlazi u Atinu gde saradjuje sa medjunarodnim planerima uključujući principe ekističkog projektovanja Constantine-a Doxiadisa. Po povratku u Kairo 2963 odlazi u Darb-al Labbana-u, kod Citadele, gde je živeo i radio ostatak svog života. Njegova knjiga o Gourni, koju je objavio u ograničenoj ediciji 1969, postala je uticajnija 1973, pod engleskim naslovom »Architecture for the Poor«. Njegova profesionalna misija ga je odvela izvan Egipta; on učestvuje na konferenciji UN Habitat 1976 u Vancouveru, a u isto vreme počinje da radi u odboru Aga Khan nagrade za arhitekturu i osniva i postavlja vodeće principe za svoj Institute of Appropriate Technology.

FEHLING, HERMANN (1909 - 1996) Nemački arhitekta. Osnovao je praksu zajedno sa Danielom Gogelom (1927 - 1997) godine 1953 u Berlinu. Njihov projekat Instituta za edukaciona istraživanja Max Planck, Berlin-Dahlem (1965 -74) i Evropsku Južnu opservatoriju, Garching kod Münchena (1976-80), sugerišu aspekte ekspresionizma, medjutim, radovi biroa stilski variraju i predstavljaju individualne izraze autora.

FEITCHTMAYR (FECHTMAIR, FEUCHTMAIR, FEUCHTMAYER) Porodica nemačkih umetnika XVII i XVIII veka, iz Wessobrunna, Bavarska. Najznačajniji predstavnici su: Franz Joseph (oko 1659-1718), drvorezbar i skulptor u Linzu; Joseph Anton (1696-1770), vajar, štukater i grafičar, sin prethodnog; Johann Michael (1709-1772), dekorater, drvorezbar i štukater.

FÉLIBIEN DES AVAUX-ANDRÉ (1619 – 1695) Francuski arhitekta i pisac. Njegovo delo »Des Principes de l'architecture...avec un dictionaire des termes propres...« (1676) bio je jedan od najznačajnijih referentnih radova tog doba. Njegov sin, Jean-François Félibien des Avaux (oko 1656-1733), objavio je nepouzdano delo o životu i radu poznatih arhitekata 1687, koje je, medjutim sadržalo diskusiju o gotičkoj arhitekturi, koja je predstavljala jedno od prvih objavljenih dela na tu temu.

FELLNER, FERDINAND Austrijski arhitekta i kritičar (1847 – 1916). Pod velikim uticajem Sempera, specijalizovao se za projektovanje pozorištaa, koristeći renesansni i barokni arhitektonski jezik, a kasnije Jugendstil. Od 1872 radi sa Hermannom Gottliebom Helmerom (1849-1919). Firma Fellner-Helmer izradila je i projektovala oko 50 pozorišnih zgrada: u Beču, Budimpešti, Berlinu, Hamburgu, Pragu, Brnu, Bratislavi, Zürichu itd. Medju najznačajnijim su: Volkstheater, Beč (1887-9), Stadtheater, Baden-bei-Wien (1908-9) i Stadtheater, Klagenfurt (1909-10), svi u Austriji.

FELLNER, JAKAB Madjarski graditelj (1722 – 1780). U službi kneđeva Esterházy, izgradio više reprezentativnih arhitektonskih objekata u Egeru, Tati (Esterházyjev dvorac) i dr. Istaknuti predstavnik madjarske barokne arhitekture.

FENOGLIO, PIETRO (aktivan 1890-tih) Italijanski arhitekta i dizajner nameštaja, stila Art Nouveau. Radio je inspirisan delima Victora Horta-e i težio je idealima Art Nouveau-a za postizanjem jedinstva gradjevine i njene enterijerske opreme kao jedinstvene dekorativne teme. Koristio je obuzdanu varijantu Hortine uvojite krive kao dominantan motiv nameštaja i rada u metalu, dizajnirane za potrebe specifičnog arhitektonskog konteksta.

FERABOSCO (FERRABOSCO), PIETRO Italijanski graditelj (1512 ili 1513 – posle 1588). Od 1554 u službi bečkog dvora, radi 5 godina kao ratni slikar u Ugarskoj, zatim kao graditelj dvorca u Požunu (Bratislava) i fortifikacija u Hrvatskoj. Od 1551 dvorski slikar Ferdinanda I u Beču. U Pragu vodi radove na gradnji dvorca i palate Belvedere. Godine 1556 spominje se kao carski graditelj. 1581-82 saradjuje u izgradnji bečkog Hofburga.

FERGUSSON, JAMES (1808 – 1886) Škotski pisac na polju arhitekture. Njegova prva knjiga bila je »Picturesque Illustrations of Ancient Architecture in Hindustan« (1847). Vešt crtač, pripremio je sopstvene ilustracije i izvršio crteže u razmeri indijskih gradjevina, uspostavivši sebe za autoritet na polju indijske arhitekture. God. 1849 objavio je »Historical Inquiry into the True Principles of Beauty in Art«, za koju je uvek smatrao da predstavlja njegovo najbolje delo, mada nije bilo uspešno u komercijalnom smislu. Njegov najveći rad, medjutim, predstavlja »A History of Architecture in All Countries« (1855, 1862-7). Dobitnik je zlatne medalje RIBA 1871. Često je poredjen sa Vitrivijem, a njegov rad se poštuje u mnogim zemljama.

FERNANDES, MATHEUS STARIJI I MLADJI portugalski graditelji, otac i sin. M.F. stariji (umro 1516) radi to 1480 u Santaremu, a 1503-13 upravlja gradnjom manastira u u Batalhi, koji spada u najznačajnije portugalske arhitektonske spomenike XVI veka. nasledjuje ga njegov sin M.F. mladji (umro verovatno 1528). zajedničko delo im je Capellas imperfeitas (1509, dogradnja manastirske crkve) u manuelskom stilu (renesansa sa kasnogotičkim i mavarskim elementima).

FERRARIO, CARLO (1833 – 1907). Učio slikanje u milanskoj akademiji Brera, 1853 ulazi kao scenograf u pozorište Scala, u kojem radi preko 40 godina. U okviru baroknog iluzionizma traži realističan izraz scene i nastoji da unese opremu u skladu sa zahtevima vremena i sredine. Glavni predstavnik italijanske scenografije perioda XIX veka.

FERREY, BENJAMIN (1810 – 1880) Engleski arhitekta. Bio je oduševljen pionir gotičkog preporoda, pod velikim uticajem A.W.N. Pugina. Njegova crkva St Stephen, Westminster (1847 – 50), bila je jedna od najznačajnijih eklezijastičkih gradjevina perioda ranog preporoda. Crkva St Michael, Chetwynd, Shropshire (1865-67) demonstrira njegov erheološki pristup, zasnovana na arhitektonskim elementima koji vode poreklo od nekolicine istorijskih objekata. Napisao je »Recollections of A.W.N. Pugin« (1861). Njegov sin, Edmund Benjamin Ferrey (oko 1845 – 1900), radio je u njegovom birou od 1862 do 1869, kada se pridružio Sir George-u Gilbertu Scottu, a potom osnovao sopstvenu praksu.

FERRI, CESARE Italijanski Scenograf (1863 – 1936). Član porodice u kojoj su kao scenografi radili njegov deda Domenico F. (1795-1878), stric gaetano F. (1822-1896) i otac Augusto F. (1829-1895). C. F. reformiše italijansku tradicionalnu pozornicu – panoramu jačim naglašavanjem prostora i elementima umerene stilizacije.

FERRIS, HUGH (1889 – 1962) Izuzetan američki arhitektonski crtač i vizionar, njegove zamisli oblakodera u kojima je ornament izbačen, imale su znatan uticaj i najbolje su predstavljene u knjizi »The Metropolis of Tomorrow« (1929). Njegova »Power in Buildings: An Artist's View of Contemporary Architecture« (1953) bila je značajan zapis o njegovim kasnijim radovima. Njegov doprinos razvoju arhitekture u SAD u 1920-tim je izuzetan.

FERRUCCI, ANDREA DI PIERO (zvan ANDREA DA FIESOLE) Italijanski vajar (Fiesole, 1465 – Firenca, 1526). Raniji su mu radovi pod uticajem A. Sansovina, kasnije se ugleda na Michelangela. Učestvuje u izgradnji fasade crkve S. Lorenzo u Firenci, za koju je nacrte izradio Michelangelo.

FERRUCCI, FRANCESCO DI SIMONE Italijanski vajar i graditelj (Fiesole, 1437 – Firenca, 1493). Radi pod uticajem svog učitelja Desiderija da Settignano. Nadgrobni spomenik barbare Manfredi (Forli) obeležen je širom modelacijom, koja kasnije prelazi u nemirne krivulje (nadgrobni spomenik A. Tartagnija, 1477, Bologna, S. Domenico). Učestvuje na dekoraciji vojvodske palate u Urbinu (štuko dekoracije, portali). Izradio tabernakl za Sta. Maria Monteluce u Perugi (1483) i dr. Doprineo je širenju firentinske skiulpture tog doba po srednjoj i severnoj Italiji.

FERSTEL, HEINRICH, FREIHERR VON (1828 – 1883) Profolisan austrijski arhitekta. Projektovao je Votivkirche sa dva identična tornja u stilu gotičkog preporoda (1856-82) kao i više različitih istoricističkih gradjevina, uključujući veliku zgradu Univerziteta italijanskog prepoda (1873-84) u Beču. Većina njegovih značajnih radovima je pod uticajem Sempera, a radjeni su u području Ringstrasse u Beču, ali je takodje projektovao po celoj teritoriji Austro-Ugarske imperije. Ferstel se zalagao za reformu stanovanja, bio je poštovalac razvoja na ovom polju u Engleskoj, što je uticalo na osnivanje Cottageverein (Udruženje za poljske kuće) u Beču, koje je sprovodilo izgradnju jednoporodičnih stambenih kuća. Ferstel je takodje promovisao izradu planova za Türkenschanzpark, javni park (1883).

FESZL, FRIGYES Madjarski arhitekta (1821 – 1884). Djak münchenske akademije, jedan od predstavnika madjarske romantike. Učenik von Klenzea i Gärtnera (1839-41), vratio se u Madjarsku, gde je u Budimpešti izveo više objekata (na pr. kuću Glosz, 1847). Eklektičar, koji povezuje forme istorijskih stilova sa madjarskim folklornim elementima. Favorizovao je egzotičke verzije Rundbogenstila koje je prihvatio u Münchenu, mešajući ih sa mavarskim i drugim elementima, kao na zgradi Gradske koncertne hale, Budimpešta (1859-64). Izgradio u Budimpešti u svoje vreme čuveno delo, Redutu (Vigado).

FEUERSTEIN, BEDŘICH (1829-1936) Češki arhitekta. Obrazovao se u Pragu, projektovao više značajnih objekata nakon nastanka Čehoslovačke, uključujući zgradu Vojnog geografskog instituta, Prag-Bubenec (1921-22), u nekoj verziji ogoljenog klasicizma. Feuerstein je bio u vezi sa Behne-om, Chocholom i drugim članovima praške avangarde. Njegov krematorijum Nymburk (1921-23) smatra se za njegovo remek delo, koje je stilski vezano za snažne, ogoljene, stereometrijski čiste forme koje su vladale u kasnom XVIII veku. Kasnije je radio zajedno sa Perretom u Parizu i Raymondom u Tokyu, gde je projektovao sovjetsku ambasadu (1928) i bolnicu St Lucas (1928-30).

FIAT (osnovana 1899). Početna slova »Fabbrica Italiana Automobili Torino« (Italijanska fabrika automobila, Torino). Jedan od vodećih evropskih proizvodjača automobila i najveća italijanska inndustrija. Osnovana u Torinu na drugom talasu italijanske kasne industrijske revolucije. Fiat je započeo proizvodnjom sportskih automobila – automobil je u to vreme još uvek bio luksuz. Medjutim, pod rukovodstvom njenog osnivača, Giovanni Agnellija, koji je usmerio kompaniju prema američkom modelu masovne proizvodnje, 1905 Fiat je ubrzo postao vodeća fabrika automobila. U svetlu konkurencije iz SAD, gde su u to vreme proivodjeni mnogo jeftiniji automobili, Fiat je vrlo brzo prepoznao put svog razvoja, pa je već 1912 izbacio automobil malog kapaciteta, Tipo Zero. 1914, usvajanjem fordističkog modela manufakture, na italijanskim putevima svake godine pojavljivalo se 16.000 automobila, a kompanija je beležila veliki uspeh. Ovaj trend je još više ojačao zahtevima koji su se javili u periodu Prvog svetskog rata. Godine 1919 Giacomo Matté – Trucco je projektovao čuvenu Fiatovu fabriku u Lingottou, karakterističnu gradjevinu koja je sadržavala spiralu na svojih pet spratova koja je predstavljala probnu pistu za automobile. Poslednjih godina 1920-tih Fiat uvodi potpunu zamenu drvenog rama u metalni, što je najavilo kraj ere ručno radjenih automobila; fabrika eksperimentiše na postizanju lakših modela. Glavni Fiatov inženjer bio je od 1928 Dante Giacosa. Usred ekonomske krize 1932, Fiat izbacuje nov model 508 Balilla. Ovaj model, kao i njegovi naslednik model 1500 predstavljao je prvi primer uvodjenja aerodinamičnih linija u dizajnu automobila u Evropi. 1936 proizveden je najmanji automobil u svetu, Fiat 500. Da bi fabrika odgovorila zahtevnijim kupcima, otvorila je fabriku Mirafiori u kasnim 1930-tim Godine 1956 i 1957 pojavljuju se dva modela koja predstavljaju simbol kako Fiata, tako italijanskog posleratnog oporavka: model Fiat 600 i Nuova 500. Sa svojim dvocilindričnim motorom i vazdušnim hladjenjem, model 600 je proizveden u preko 3 miliona primeraka. Sve do 1980 Fiatovim modelima nije davana veća pažnja u aerodinamičnom dizajnu; promena dizajna dogadja se kada je za konsultanta za dizajn angažovan Pininfarina. Ostali konsultanti koji su radili za Fiat bili su Ghia i Giorgietto Giugiaro. Uporedo sa dizajnu koji je bio usmeren na male modele automobila, posebno 1930-tih i 50-tih publicitet kompanije jen uključivao i rad ostalih dizajnera, kao što su bili Marcello Nizzoli, Fortunato Depero i Marcello Dudovich. Fabrika u Lingottou je 1982 zatvorena i pretvorenau rezidencijalan i izložbeni centar.

FICK, RODERICH (1867 – 1955) Nemački arhitekta, najviše čuven za vreme nacističkog režima. Učio kod Theodora Fischera, postao je profesor na münchenskom Tehničkom univerzitetu 1935, projektovao münchensku rezidenciju Rudolfa Hessa 1936, pridružio se nacional socijalističkoj partiji 1937 i kao takav izradio projekte za Naciste, kao što su bile različite zgrade kompleksa Adolfa Hitlera u Obersalzbergu. Fick je takodje saradjivao na urbanističkim planovima reorganizacije Linza. Nakon rata, Fick je iznačen pasivnim saučesnikom u nacističkih zločina, saradjivao je na rekonstrukciji Linza, a kasnije je radio na području Bavarske.

FIDIJA (grč. Feidiaz, feidias) Grski skulptor (oko 500 d.p.n.e. do nakon 438 g.p.n.e.). Atinjanin, sin harmida, po tradiciji učenik Hegije, F. počinje i završava svoju umetničku delatnost pod nejasnim okolnostima; ne zna se kada je poleo da radi – navodno oko 470 g.p.n.e., niti kako je završio život – u atinskom zatvoru, optužen zbog utaje zlata , ili u Olimpiji. Majstor, čije je ime sinonim za stil klasičnog helenskog duha kojem je dao najznačajniji pečat svojim originalnim radom. Plutarh je zabeležio da je F. izradio svoj portret u reljefu na štitu kojeg drži njegova Atina Partenos. U antičkoj tradiciji čuven je uglavnom kao majstor dve velike statue, radjene u hrizelefantinskoj tehnici: Atine Partenos i Zevsa Olimpijskog. za hram Dijane u Efesu izradio je bronzani kip Amazonke. Tradicija mu pripisuje i niz drugih radova.

FIELD, HORACE (1861 – 1948) Engleski arhitekta rodjen u Londonu. Njegov rad je često u rafiniranom »Wrenaissance« maniru, kao na pr. Lloyd's Bank, Rosslyn Hill, London (1891) i poslovne prostorije za North Eastern Railway Co., York (1904). Zajedno sa Bunney-em, kompilovao je »English Domestic Architecture of the XVIIth and XVIIIth Centuries« (1905, 1928). Zajedno sa Charlesom Evelyn Simmonsom (1879-1952) je projektovao kuće u Letchworth Garden City-ju i Hampsteadu Garden Suburbu, kao i crkve u Eastriggsu i Gretna-i u Škotskoj.

FIERAVANTI, ARISTOTELE DI FIORAVANTE DI RIDOLFO (oko 1415 – Moskva, 1485/86). Italijanski graditelj, livac bronze i medaljer iz Bologne. Izvodi gradjevinske radove i rešava inženjerske probleme u Bologni (Palazzo comunale), Rimu i Napulju, potom radi u službi F. Sforze u Milanu (fortifikacije, kanali) u periodu 1458-64, zatim u Paviji, Mantovi i Veneciji (rekonstrukcija kampanila sv. Marka). Godine 1467 gradi u Madjarskoj za Matiju Korvina jedan most na Dunavu, a 1475 prelazi u Moskvu u službu velikog kneza Ivana III Vasiljeviča, gde provodi poslednju dekadu svog života. Po uzoru na stare ruske gradjevine vizantijskog tipa, kao i uz primenu renesansnih elemenata rekonstruiše i gradi nekoliko moskovskih crkava (Uspenski sabor na Kremlju, 1475-79), u vizantijskom stilu.

FIGINI, LUIGI I POLLINI, GINO Figini (rodjen 1903 - 1984) i Pollini (rodjen 1903 - 1991) su 1926 osnovali zajedno sa Terragnijem (1904-41) i nekolicinom drugih, Gruppo Sette, prvu italijansku grupu sa beskompromisno modernim programom. Njihovi najpoznatiji radovi bili su oni za Olivetti i Ivrea-i (upravna zgrada, 1938-50). Crkva Madonna dei Poveri u Milanu (1952-6) pokazuje razvoj od racionalnog internacionalnog stila tridesetih godina prema slobodnijim formama druge polovine XX veka.

FIGUEROA, LEONARDO DE (1650-1730) Kreator baroknog stila Seville, bio je prvi koji je uveo u upotrebu kompoziciju »sečene opeke« u belim ili žutim zidovima okruženim crvenim, što blisko asocira na kompozicioni karakter grada. Njegov stil je bogat, sa obiljen glaziranih keramičkih pločica, ornamentima ukrašenim nizovima, salomónicama, estípitima, resama, lisno ornamentisanim podupiračima, zatalasanim kornišima, statuama svetaca i karijatidama. Svi njegovi radovi nalaze se u Seville-i, ka na pr.: Hospital de Venerables Sacerdotes (81687-97); crkva Magdalena (1691-1709); crkva Salvador (1696-1711); kao i naglašeno dekorisan ulaz u S. Telmo (1724-34). S. Luis, nabogatija i najprefinjenija barikna crkva u Seville-i (1699-1731), obično se pripisuje njemu. Njegov sin Ambrosio (1700-75) zadržao je očev stil u Seville-i (S. Catalina, 1732; kapela Cartuja, 1752-8; Sacrament kapela u El Arahalu 1763-6), a porodična tradicija je nastavljena i kroz period neo-klasicizma, preko Leonardovog unuka Antonio Matíasa (oko 1734-oko 1796), koji je sagradio elegantan campanile na La Palma del Condado (1780).

FILARETE, ANTONIO AVERLINO (pravo ime ANTONIO DI PIETRO AVERLINO ili ANTONIO DI PIETRO AVERULINO) (oko 1400-1469) Malo je sagradio, ali je imao važnu ulogu u širenju ranog renesansnog stila. Rodjen u Firenzi, usvojio je tokom života grčko ime Filarete (ljubitelj vrline). Započeo je kao skulptor i izveo je bronzana vrata na Sv. Petru (1443) u Rimu. Godine 1451 pozvao ga je Francesco Sforza da sagradi Ospedale Maggiore u Milanu, koju je projektovao u veoma razradjenom simetričnom planu. Sagradio je samo prvi sprat centralnog bloka i snažno prizemlje koje nosi elegantnu brunelleschiansku arkadu, početo 1456. Za vreme svog boravka u Milanu, završio je svoj »Trattato d'architettura« koji je Vasari nazvao »najsmešnijom knjigom koja je ikada napisana«; knjiga je kružila naširoko u manuskriptu, ali nije štampana sve do XIX veka. Delimično zasnovana na stavovima Albertija, značajna je uglavnom zbog svojih crteža idealnih i beznadežno praktično neostvarivih gradjevina kao i razradjenih planova idealnog grada, »Sforzinda-e«, koji je trebalo da ugodi svojim stanovnicima u savakom pogledu, a sadržao je i desetospratnu kulu Poroka i Vrlina, sa javnom kućom u prizemlju i astronomskom opservatorijom na vrhu.

FINDLAY, JOHN I HUGH (aktivni oko 1799 – oko 1837) Braća, proizvodjači nameštaja iz Baltimore-a, specijalizovani za izradu slikanog »fancy« namešraja. Obojica su školovani u Irskoj, a došli su u Baltimore u periodu kasnih 1890-tih. Tamo su osnovali radionicu i postali vodeći proizvodjači slikanog nameštaja. Generalno, stilski deriviraju od dizajna George Hepplewhitea i Thomasa Sheratona, a njihov nameštaj ima karakteristike oslikane dekoracije u neoklasičnom duhu. Takodje su se specijalizovali za oslikavanje nameštaja baltimorskih zgrada. Verovatno su izradili i oslikali nameštaj u američkom Empire stilu koji je dizajnirao Benjamin Latrobe za White House 1809, zgradu koju su britanske trupe zapalile 1812.

FINSTER, HOWARD (1916 – 2003) Časni Howard Finster je folklorni umetnik iz Summervillea, Georgia, koji je tvrdio da ga je inspirisao Bog da širi njegovu reč kroz Paradise Garden i kroz preko 46000 umetničkih predmeta. Rodjen je u Valley Head, Alabama i živeo je na porodičnoj farmi kao jedno od trinaestoro dece. Išao je u niže razrede osnovne škole; smatrao je da ga je Bog prosvetlio i da je na taj način postao »čovek vizije«. »Nanovo se rodio« sa 13 godina a počeo je da propoveda sa 16. 1940 je postao sveštenik. Kasnih 1940-tih Finster je počeo da gradi svoj prvi vrtni muzej u Trionu, Georgia. Tu je on planirao da predstavi sve što je čovek ikada pronašao, modele kuća i crkava, uključujući i živa bića. Kada mu je ponestalo zemljišta u Trionu 1961, pdlazi u Pennville gde kupuje veliki plac na kojem je planirao da sagradi Plant Farm Museum, poput »Garden of Eden«. 1976 je doživeo još jednu viziju, nakon koje je počeo da slika. Njegove slike su koloritne i pune detalja; Bog je od njega tražio da naslika 5000 slika da proširi njegovu reč. 1984, Finster je predstavio svoju umetnost na Venecijanskom bijenalu. Nacionalnu slavu je dobio kada je radio zajedno sa rok grupom R.E.M., koja je snimila video spot u njegovom »Paradise Gardens« 1983. Michael Stipe, pevač grupe R.E.M., radio je sa Finsterom omot drugog albuma grupe »Reckoning«, nakon čega je grupa napravila pesmu u počast Finsteru. Grupa Talking Heads je naručila od Finstera sliku za album 1985, koju je 1985 magazin »Rolling Stone« izabrao za najbolju naslovnu stranu albuma te godine.

FINSTERLIN, HERMANN (1887 – 1973) Nemački dizajner vizionarskih gradjevina, medju kojima je mnoge objavio Bruno Taut, a promovisala grupa Arbeitsrat für Kunst. Interesovanje za njegov rad oživelo je 1960-tih, medjutim, on je umro a da nijedna od njegovih projektovanih struktura nije izgradjena.

FIORAVANTI, ARISTOTELE V. Fieravanti, Aristotele di Fioravante di Ridolfo

FIRSOV, IVAN RRuski slikar i dekorater (1733 – 1785). U mladosti izvodio dekorativne radove za letnjikovce i carske dvorce i za izgradnju opere u Petrogradu. Godine 1764 dolazi u Pariz gde uči kod J.-M. Viena.

FIRSOV, PETAR Ruski slikar i dekorater iz perioda druge polovine XVIII veka. U mladosti izveo dekorativne radove u Zimskom dvorcu i u Carskom selu. Takodje je slikao pejsaže i radio pozorišnu opremu.

FISCHER, HEINRICH KARL VON (1782 – 1820) Nemački arhitektaa. Studirao je u Münchenu 1796, gde je projektovao Prinz-Karl-Palais (1803-06) prvu veliku neoklasicističku gradjevinu u prestonici Bavarske, sa lepim portikom. Doprineo je značajnim unapredjenjima planova grada pod kraljem Maximilianom I (1808-25), uključujući Karolinenplatz (1808-12) i pozorište Hoftheater (1810-18), srušeno 1823, koje je rekonstruisao Klenze, a koje je potom još jednom srušeno u ratu 1939-45, a nakon toga ponovo izgradjeno kao Nationaltheater.

FISCHER, JOHANN MICHAEL (1692-1766) Najviše profilisan južnonemački rokoko arhitekt, koji je sagradio ni manje nego dvadeset dve opatije i trideset dve crkve. Mada manje nadaren od svojih savremenika Neumanna i Zimmermanna, posedovao je veliku osaćajnost za prostorne odnose i mogao je da stvara monumentalne efekte. Njegovo remek delo je benediktinska opatijska crkva u Ottobeuernu (1748-67), sa finom uzvišenom fasadom i veličanstveno bogatim enterijerom. Manja crkva u Rott-am-Innu (1759-63) pokazuje tendenciju prema većoj uzdržanosti i predstavlja idealno okružje za postavljene statue Ignaza Günthera. Ostali radovi uključuju St. Anne, München (1727-39), na ovalnom planu; opatijsku crkvu u Diessenu (1732-9); crkvu u Berg-am-Laimu (1735-43); benediktinsku opatiju u Zwiefaltenu (1741-65), čak veću od Ottobeuren-a i bogatije unutrašnjosti; kao i, finalno, Brigittine opatijsku crkvu u Altomünsteru (1763-6).

FISCHER, REINHARD Nemački arhitekta (1746 – 1813). Arhitekturu učio kod P.-L.-Th. de la Guêpièrea u Stuttgartu. Dvorski graditelj karla Württemberškog. Podigao mnoge gradjevine koje se ističu skladnim proporcijama i nanametljivom klasicističkom dekoracijom.

FISCHER, THEODOR (1862- 1938) Nemački arhitekta i učitelj, član osnivač Werkbunda (1907). Njegova arhitektura često se obraća vernakularnim formama, poput stambenih objekata u Gmindersdorfu (1903-08), a sam je insistirao na očuvanju lokalnog pejsaža i jedinstvenog arhitektonskog karaktera. U ovim idejama, približio se Sitteu a njih je odbacio moderni pokret. Realizovao je planove razvoja nekoliko nemačkih gradova, uključujući Mannheim (1916) i Augsburg (1926), a takodje je projektovao radnička naselja, uključujući ona u Weberstrasse, Stuttgart (1904-6), Langensalza (1907-8) i Neu-Westend, München (1909-10). Uticao je na radove Bonatza, Bruna Tauta, Mendelsohna i Ouda. U svojoj knjizi »Für die deutsche Baukunst« (1917) zalagao se za proučavanje konstrukcije i zanata i optužio isticanje na matematici, prirodnim naukama, veštini crtanja i »designa« u arhitektonskoj edukaciji, za koje je smatrao da su doprineli nerazumevanju stvarnih arhitektonskih formi i potreba.
Radio u Dresdenu (1889-92), Münchenu (1893-1901), Stuttgartu (1901-08) i ponovo u Münchenu. Njegov opsežan rad obuhvata javne ustanove, stambene zgrade, urbanističke planove (Schweinfurt, Augsburg, München) i rekonstrukcije. Projektovao je Hiruršku kliniku (1898) i Erlöserkirche (1900) u Münchenu, Univerzitet u Jeni (1908) i dr. U ranijim radovima teži baroknoj monumentalnosti; kasnije gradi u duhu secesije.

FISCHER VON ERLACH, JOHANN BERNHARD (1656-1723) Vodeći barokni arhitekt u Austriji, bio je više uzdržan i intelektualan od svog rivala Hildebrandta, ali takodje i više otmen i tradicionalan. Rodjen u blizini Graza, počeo je kao skulptor i stucco majstor, zatim odlazi u Italiju verovatno 1674, gde je verovatno učio arhitekturu kod Carlo Fontane u Rimu. Godine 1685 doseljava se u Beč, gde je bio imenovan za dvorskog arhitektu 1704. Njegova prva važnija gradjevina je Schloss Frain u Moraviji (1690-94) sa impozantnim ovalnim holom. Italijanski uticaj, posebno Borrominijev, je veoma evidentan na njegove tri crkve u Salzburgu: Dreifaltigkeitskirche (1694-1702), Kollegienkirche (1694-1707) i Ursulinenkirche (1699-1705). Njegovo remek delo, Karlskirche u Beču (početa 1716), predstavlja jedinstven plan koji nije imao ni prethodne uzore, niti kasnije sledbenike, ali, njegovi utisci iz Rima su ovde ponovo eksplicitno izraženi, prvenstveno na otvarajućoj temi portika Pantheona koji je uokviren Trajanovim stubovima, njegovoj ekspresivnoj svesnoj težnji postizanja imperijalne grandioznosti. Njegove sekularne gradjevine uključuju razradjene fasade i monumentalna stepeništa, sa monumentalnim atlantima, kao na: Stadpalais Prinza Eugena, Beč (1695-8); Palais Batthyány-Schönborn, Beč (oko 1700); Palais Clam Gallas, Prag (1707-12); Palais Trautson, Beč (1710-16); i finalno, Hofbibliothek u Hofburgu, Beč, koju je započeo na godinu svoje smrti (1723) i koju je završio njegov sin Joseph Emanuel (1693-1742). Biblioteka je jedna od najimpozantnijih enterijera u Evropi i najbolje ilustruje imperijalni manir i njegovu okrenutost grandioznosti.
Fisher je od Imperatora dobio vitešku titulu »von Erlach«. Njegovo široko obrazovanje došlo je do izražaja u knjizi »Entwurf einer historischen Architektur« (objavljena u Beču 1721), koja je bila prvi arhitektonski traktat koji je učključivao ilustracije egipatskih i kineskig gradjevina, a koji je imao veliki uticaj na razne kasnije arhitektonske egzotizme.

FISCHER, JOSEPH MANUEL Austrijski graditelj (1693 – 1742), sin i učenik Fischera von Erlacha. Završio veći broj dela koje je započeo njegov otac. Sopstveni radovi (delovi Hofburga, tzv. Michelertrakt) imaju u okviru barokne sheme smirenije klasicističke forme po francuskim uzorima. Pripisuju mu se: osnove za nekoliko nadgrobnih spomenika u katedrali u Pragu, pregradnja crkve u Weikersdorfu, palata Rottal u Beču. Bio je korektno školovan i odličan gradjevinski tehničar, ali bez originalnih stvaralačkih ideja. Zasluga mu je u tome, što je umeo da održi i afirmiše kasni stil svog oca kao jednu od značajnih komponenti oblikovanja austrijskog baroka.

FISHER, FREDERICK (1949 - ) Američki arhitekta, studirao na University of Pennsylvania. Medju značajne projekte, ubrajaju se: Caplin House, Venice, California (1978); Vena – Mondt Studio, Los Angeles (1983); LA Louver Gallery, Venice (1994).

FISKER, KAY (1893 – 1965) Danski arhitekta. Njegova inspiracija potiče iz danskih vernakularnih gradjevina i iz nemačkog modernizma. Najviše je poznat po projektu univerziteta u Aarhusu (zajedno sa Povl Stegmannom i Christianom Frederikom Møllerom, 1932-45) u kojem su upotrebljeni tradicionalni materijali (tj. opeka) i jednostavne forme. Imao je značajnu reputaciju kao projektant javnih i privatnih kuća, medju kojima je značajna kooperativna socijalna stambena gradnja, Borups Allé i Stefansgade, København (1918-21); stambeno naselje Voldparken i škola, Husum (1945); kao i mnogi drugi projekti, uključujući Interbau Housing, Berlin (1956-7). Njegova knjiga »Modern Danish Architecture« (zajedno sa F.R. Yerbury-jem, 1927) prenela je danska dostignuća u Britaniju i Ameriku.

FLAETNER (FLATTNER, FLÖTNER, FLETTNER, FLEDNER), PETER V. Flötner Peter

FLAGG, ERNST (1857 – 1947) Američki arhitekta. Promovisao je ideale francuske škole Beaus-Arts u SAD, a najviše je poznat po zgradama Singer Loft Building (1902-4) i Singer Tower (1906-8, srušena), obe u New Yorku. U ovim radovima, promovisao je ideje strukturne racionalnosti koje je preuzeo na svojim studijama Viollet-le-Duca. Pokazivao je interesovanje za probleme projektovanja urbanih kuća za siromašne, a objavio je knjigu »Small Houses: Their Economic Design and Construction« (1922), u kojoj se zalaže za ingeniozne projekte i jeftine konstrukcione tehnike.

FLECKHAUS, WILLY (1925 – 83). Bio je verovatno jedan od najuticajnijih dizajnera knjiga i magazina u posleratnoj Nemačkoj. Učio je za novinara ali je ubrzo otkrio nenaklonost prema pisanju. Umesto pisanja, bio je pod većim uticajem američkih magazina poput onih koje je dizajnirao Alexey Brodovitch i 1952 je preuzeo dizajn »Aufwärts« mladog časopisa pokreta nemačkih trgovaca. Ovde on uvodi dominaciju slika nad tekstom, inkorporišući fotografije u tekst. »Aufwärts« postaje jedan od prvih nemačkih lifestyle časopisa. God. 1959 počinje da izlazi u Münchenu časopis »Twen« (skraćenica reči »twenty«), na kojem je Fleckhaus bio direktor. U to vreme bio je bliski prijatelj sa Max Billom, a mrežasti oblik i format časopisa duguju ponešto »švajcarskoj školi«. Ova mreža bila je tek početna tačka spektakularnih kombinacija reči i slika, upotrebe crno – belog prostora, isecanja fotografija i menjanja njihovih dimenzija u iznen adjujuće primerke. Od 1974 bio je profesor na Folkwangschule na univerzitetu u Essenu a potom i na univerzitetu u Wuppertalu od 1981.

FLEESON, PLUNKET (rodj. 1712) Tapetar iz Philadelphije iz perioda kasnog XVIII veka. Vodeći tapetar svog doba, Fleeson je posebno tapacirao stolice, naslonjače i sofe Benjamina Randolpha.

FLETCHER, ALAN (1931 - 2006) Britanski grafički dizajner i partner – osnivač Pentagrama. Studirao je na Central School of Arts and Crafts, London (1950-51) i na Royal College of Art (1953-56), a potom studira godinu dana na univerzitetu Yale, gde je na njega veliki uticaj učinio potrošački aspekt američkog društva. karijeru je započeo u New Yorku, gde je radio za časopis »Fortune«, Container Corporation of America i IBM. Po povratku u London 1962 bio je suosnivač kompanije Fletcher/Forbes/Gill pre nego što će osnovati Pentagram 1972. Napustio je Pentagram da bi otvorio sopstveni studio 1992. Njegov rad se ističe čistotom izraza i ponegde humorom. Medju značajnijim ostvarenjima je dizajn simbola i zaštitnog znakaa za Victoria and Albert Museum (1988).

FLETCHER, BANISTER (1833 – 1899) Engleski arhitekta i graditelj. Projektovao je više industrijskih objekata u Newcastleu upon Tyne pre nego što se doselio u London 1870, gde je objavio »Model Houses for the Industrial Classes« (1871) u kojoj se vidi uticaj Henry Robertsa. Izgradio je ekstenzivnu arhitektonsku praksu u kojoj su mu pomagali njegovi sinovi, Banister Flight i Herbert Phillips Fletcher (1872-1916). Godine 1890 imenovan je za rukovodioca na King's College, London, na kojem je mnogo doprineo razvoju arhitektonske edukacije. Bio je plodan, a mnoge radove je objavio, uključujući »Dilapidations« (1872), »Compensations« (1874), »Arbitrations« (1875), »The Metropolitan Building Acts« (1882), a zajedno sa sinom Banisterom, proslavljeno delo »A History of Architecture« (1896), koje je doživelo brojna izdanja i postalo standardnom knjigom za generacije studenata.

FLETCHER, SIR BANISTER FLIGHT (1866 – 1953) Britanski arhitekta, pravni zastupnik i istoričar arhitekture. Sin Banistera Fletchera, pridružio se birou svog oca 1884. Njegovi prvi radovi skrenuli su pažnju kvalitetom, medju kojima su: Oxford Street 111-25, London (1887); delovi King's College School, Wimbledon (1899); Goslett's 127-31 Charing Cross Road, London (1897); lepe kuće u Potters Baru, Hertfordshire (1909) kao i lepa prva zgrada Westminster Bank, Hythe, Kent (1912). Medjutim, pored arhitektonskih dela, Fletcher je veoma poznat kao autor (zajedno sa ocem) velike knjige »A History of Architecture on the Comparative Method« (1896). Godine 1921 ediciju je obnovio zajedno sa svojom prvom suprugom Alice Maud Mary (umrla 1932), koja je ilustrovana fantastičnim ilustracijama koje je načinio George G. Woodward, zajedno sa drugima. Ova edicija bila je osnova za mnoga kasnija izdanja. Deseto izdanje izašlo je 1938, a godine 1961 reviziju izdanja izradio je R.A. Cordingley. Medju ostalim Fletcherovim radovima je mnogo kritikovana studija Palladio-a (1902), kao i knjige koje je izradio zajedno sa svojim bratom Herbertom Phillipsom Fletcherom (1872-1916) – »Architectural Hygiene« (1899) i »Carpentry and Joinery« (1898). Fletcher je imenovan u titulu viteza 1919.

FLETTNER, FLÖTTNER, PETER (oko 1485 – 1546) V. Flöttner

FLITCROFT, HENRY (1697 - 1769) Britanski arhitekta i dizajner nameštaja iz perioda XVIII veka, koji je radio u palladijanskom stilu. karijeru je započeo kao stolar montažer. Kasnije, kao arhitekta, radio je sa Williamom Kentom, koji je na njega veoma uticao. Bio je protégé Lorda Burlingtona, koji ga je postavljao na razna mesta u Office of Works, gde je moguće je, nasledio Kenta kao majstor mason i zamenik nadzornika. Bio je poznat kao »Burlington Harry«. Kompetentan ali i inspirisan. Njegov kolosalan zapadni front u Wentworth Woodhouse (1735 itd.), najduža fasada u Engleskoj, ilustruje praznu pompeznost u koju je upao palladijanizam; Woburn opatija je proistekla na isti način (1747-61). Njegove gradske kuće su uspešnije, pre svega ona na broju 10 Jame's Square, London (1735). St. Giles-in-the-Fields, London je imitacija St. Martin-in-the-Fields. Njegov nameštaj bio je izrazito baroknog stila i, poput Kentovog rada, bio je organizovan oko školjkastih i drugih masivnih motiva.

FLOCKHART, WILLIAM (1854 – 1913) Škotski arhitekta. Osnovao je praksu u Londonu 1881 i izradio veći broj kompetentnih i dobro oblikovanih objekata. Njegova Lansdowne House, Flats i Studios u 11 i 13 Lansdowne Road, London, radjene su u slobodnom renesansnom stilu. Njegovo najbolje delo verovatno je Rosehaugh, Avoch, Ross i Cromarty (1890-tih), veliki objekat, za koji je urbanistički plan izradio mladi Adshead.

FLORIS PORODICA (zapravo DE VRIENDT) Porodica flamanskih umetnika čiji je prvi predstavnik Floris de Vriendt. Njeni članovi su radili u Antwerpenu od kraja XV veka do polovine XVII veka. Najznačajniji za arhitekturu bio je Floris Cornelis II (1514 – 1575), graditelj, vajar i grafičar. Floris Frans I (1516 – 1570), brat prethodnog, bio je slikar i bakrorezac; Floris jakob I, brat prethodnih, (1524-1581) bio je slikar na staklu i bakrorezac; Floris Cornelis III (oko 1551-1615), sin Cornelisa II, bio je slikar i vajar.

FLORIS, CORNELIS II (1514/20 - 1575) Prvenstveno skulptor i ornamentalista, ali takodje vodeći arhitekta manirista u Južnoj Holandiji (Belgija). Posetio je Rim oko 1538, medjutim, vratio se u rodni Antwerpen gde je postao arhitekta. Visoka, važna i klasicizirana Gradska većnica u Antwerpenu (1561-6) predstavlja njegovo remek delo. Ostali značajni radovi uključuju zgradu Nemačke Hanse, Antwerpen (oko 1566) i pregradu u katedrali u Tournaiu (1572). Njegov stil je široko rasprostranjen (a vrednost mu je umanjena) putem gravira Hansa Vredemana de Vriesa. Takodje je objavio 1548, više uticajnih dekorativnih projekata, na koji način je uveo stil francuske renesanse poznat kao François I u Holandiju. Stil je obuhvatao upotrebu ornamenta u obliku pletenica i groteski, koje je razvio Rosso Fiorentino, kao i drugi članovi Škole iz Fontainebleau-a. Veoma impresivna je bila interpretacija ovog manira, a on je postao poznat u velikom delu Severne Evrope po imenu »Floris stil«. Njegovi kasniji radovi postali su manje bizarni i više arhitektonski po karakteru.

FLOSSMANN, JOSEF Nemački vajar (1862 – 1914), studirao i radio u Münchenu. Radio grupe i portrete, izvodio dekorativnu plastiku za münchenske gradjevine (Nationa